Жан Пол Сартр

Жан Пол Сартр је француски филозоф, романсијер, есејист и драмски писац. Рођен је 1905.године. Завршио је у оно време престижну Високу школу норми (1924) и после студија радио је као професор филозофије у Авру да убрзо отишао у Берлин где је наставио проучавање Хусерла и Хајдегера. Боравак у Берлину га је инспирисао да убрзо по повратку у Авр напише „Трансцеденцију ега“, „Имагинацију“ (1936) и три године након тога „Скицу теорије емоција“. Ова дела унела су у француску филозофију нове појмове феноменологије и егзистенцијализма. У Италију одлази 1936.године да би познатом издавачу Галимару понудио свој кнјижевни рад „Меланхолија“, али га овај одбија. Ово дело касније је Сартр назвао „Мучнина“ (1938). Од тих година, Сартр се безрезервно истиче кроз три фронта: филозофију, књижевност и политику.
Његова најзначајнија дела су: „Биће и ништавило“, „Путеви слободе“ у три тома, „Зрело доба“, „Одлагање“, „Убијене душе“ и наравно „Критика дијалектичког ума“ (1960). Најзначајнији позоришни комади су му: „Иза затворених врата“, „Прљаве руке“, „Ђаво и Господ Бог“, дела која су стекла светску славу. Сем „Мучнине“ која представља највиши домет његовог књижевног рада, позната му је и збирка приповедака „Зид“, као и аутобиографска проза „Речи“. Последње дело Жан Пол Сартра је монументална студија о Флоберу, француском књижевнику и носи наслов „Породични идиот“ (1971).
Његов политички живот обележило је заробљеништво у време Другог светског рата када је био и члан Покрета отпора. Кратко је био близак комунистима, али се од њих одаљава педесетих година. Био је борац за мир и противник ратова у Алжиру и Вијетнаму. Подржао је студентски покрет 1968. Обишао је комунистичке земље Совјетски Савез (1954), Кину(1956), Југославију (1958) и Кубу (1960). Његов целокупан рад плене идеје слободе и трагање за истином чиме се сматра да је извршио велики утицај на друштво у време када је живео. Добитник је Нобелове награде за књижевност (1964), али је исту одбио да прими.

Специфичност Сартрове филозофије егзистенције

Рад Жан Пол Сартра има три периода.
Први почиње тридесетих година када се овај истакнути филозоф и књижевник бави феноменолошким студијама о емоцији, имагинацији и другим облицима људског доживљавања света и односа према свету.
Почетком четрдесетих година Сартр ће изградити сопствену филозофију егзистенције и назваће је егзистенцијализам. Главни спис овог периода је „Биће и ништа“. Сматра се да је Сартр на овом делу радио пуних тринаест година. Дело се појављује 1943.године у тада окупираном Паризу. Ово дело почива на сазнању о слободи које треба да изведе одређене закључке (метафизичке и етичке) које су значајне за људско егзистирање. У „Бићу и ништа“ сабира се све што је Сартр до тада упијао кроз своје усавршавање знања: класична немачка филозофија, картезијанство, психоанализа, Хајдегерова филозофија и др. Своје учење о бићу засновао је на два основна теоријска становишта: монизам феномена и нови дуализам, свесна активност као однос „бића за себе“ и „бића по себи“.

Основни појам феноменологије

Сартр захтева да се призна да ван наше свести постоје трансцедентни предмети и њихова својства и квалитети. Независно од наше свести постоје објекат и његова својства, њихов смисао је резултат интенционалне активности свести. То су основни ставови којима феноменологија превазилази класичну поделу филозофије на идеализам и реализам. Идеализам тврди да предмети не постоје ван свести, а реализам(материјализам) да свест само пресликава свет ван себе. Сртр сматра да су сазнање и свест дати истовремено, тј. да свест реализује смисао објекта који су независни од свести.

Феноменални свет

Дуализам субјекта и објекта, тј. појаве и суштине не може по Сартру да има оправдања у филозофији. Све што постоји у реалности је серија феномена. Феномени су појаве људске реалности. Филозофија која жели да спозна истину о људској реалности мора да испита феноменални свет који једино јесте, иза којег се не скрива никакав други свет. Слобода представља суштину људске реалности. Она је пут до откривања истине (бића) феномена.
Феноменолошка онтологија одбацује и идеализам и реализам (материјализам) који тврди да биће којеје од феномена независна реалност постоји и пре и то независно од феноменалносг света. Феноменални свет, Сартр посматра као свет феномена свести. Идеализам тврди да постоји само свест и зато га Сартр одбацује тврдњом да постоји и трансфеноменално биће феномена. Суштина његовог става је у томе да он захтева да филозофија не креће од субјекта исто као што не може кренути своје изучавање ни од објекта, већ феноменалног света, тј.свести као облика бивствовања у свету. То је могуће ако се схвати да је свет феномена у ствари нераздвојно јединство свести и света. Метафизика почиње тада када се ово јединство разбије, тј.када се постави питање како је сазнање као однос субјекта и објекта могуће.

Нови дуализам

Сартр објашњава феноменални свет као дуализам „бића по себи“ и „бића за себе“. Људска реалност или феноменални свет настаје из односа та два бића. Тај дуализам је „нови“ јер има за своју претпоставку „монизам феномена“. Људски свет постоји независно од наше свести, али је његов смисао резултат делатности наше свести. Дакле, нови дуализам објашњава како наша свесна активнсот обликује смислени људски свет. Та реалност, тај смислени људски свет је резултат односа „бића по себи“ и „бића за себе“. Овим терминима, Сартр у ствари само мења две категорије: субјект и објект. „Биће по себи“ (објект) је израз за оно што постоји пре и независно од свести. Оно је апсолутно лишено веза са свиме што је ван њега, невременито је.

„Биће за себе“ (субјект) је људска свест (као интенционална активност) и она је временита, тј. одређена у веремену, она је чиста могућност и ничим није условљена, апсолутна је и слободна.
„Биће по себи“ – оно просто јесте, али „биће за себе“ - јесте само уколико негира „биће по себи“.
Задатак феноменолошке онтологије лежи у циљу да објасни како настаје људска реалност кроз деловање бића за себе на биће по себи. Биће по себи је случајно, оно је инертно, пасивно и неодређено. Када на њега делује биће за себе (људска свест) онда се оно преображава у смислени људски свет.

Сартрово схватање времена

Биће за себе делујући на биће по себи у ствара заснива себе, тј.оно својом делатношћу остварује сопствену заснованост. На тај начин, заснивајући себе, биће за себе се расипа на временске екстазе- прошлост, садашњост и будућност. Најпростије речено, биће за себе схвата и заснива време као категорију, за њега постоји прошлост, садашњост и будућност, дог биће по себи је потпуно инертсно, за њега те категорије не постоје, оно их не препознаје и не одређује.
Време, дакле не постоји у бићу по себи. Време настаје са променом кпоју човек уноси у свет. Оно је начин постојања људске реалности, а реалност настаје пројектовањем људских могућности. Време не треба схватати као низање догађаја, већ као деловање свести, њен начин постјања. Човек је тако временито биће, јер је начин његовог постојања у ствари пројектовање властитих могућности, превазилажење фактичности.
Сазнање простора као „спољашњих односа међу стварима“ је могуће само преко времена. Сазнање је однос бића за себе и бића по себи, а тај однос је свакако временски однос.

Трагичност живота као полазна тачка Сартрове филозофије

Послератни период донеће овом филозофу и књижевнику нова схватања и суочиће га са новим садржинама и дубинама у откривању тајни филозофије. Тада ће настатаи његово велико дело „Критика дијалектичког ума“ где Сартр превазилази егзистенцијализам и тражи у разумевању дијалектичког ума историје нове хоризонте слободе. Интересантно је да је Сартр прва самостална искуства о животу и погледа на свет почео да формира још у студентским данима. Године 1924.у друштву је истакнутих мислилаца: Клода Леви-Строса, Рајмона Арона, Мориса Мерло-Понтија и др. Тада јасно одбацујхе лајбницовски оптимизам грађанске класе. Његова велика љубав Симон де Бовеар у свом дневнику „Успомене добро одгојене девојке“ наводи:

„Њихов језик је био агресиван, мисао категорична, суд без позива. Ругали су се буржујском поретку, одбили су да положе испит за резервне официре... Они су немилосрдно раскринкавали своје идеализме, исмејавали лепе душе, племените душе, душевна стања, унутрашњи живот, чудеса, мистериј, елите. У свакој прилици- у говору, држању, шалама манифестовали су да људи нису духови већ тела која имају својхе потребе и која су бачена у једну сурову пустоловину.“
Тако је ова дама описала универзитетско друштво Жан Пол Сартра који сазрева као човек који схвата грубости живота и неправде и почиње да им се супротставља. Сартру је била потребна филозофија која би разумела реални живот људи, сагледала га у њиховим страдањима, напорима и надама. У време када је немиуновно градио пут својој филозофији био је под утицајем филозофске мисли Серена Кјеркегора (критике филозофског идеализма и панлогизма). За њега је значајно „трагично осећање живота“ које се супротставља лајбницовском оптимизму грађанског друштва.
Сартр жели да до краја сагледа трагичност живота са свим његовим насиљима и неправдама.

Појам БИЋЕ ЗА ДРУГО

У самој свести бића за себе постоји као конститувни елемент и појам бића за друго. Оно је у ствари саставни део мог света. Овај појам је допринео иновацијама у учењима о људским односима.
У нашој егзистенцији, у нашем егзистенцијалном свету, други је непосредбно дат. То биће за друго није безлични конститувни елемант, већ део наше егзистенције, наше егзистенцијалне свести, тј.нашег бивствовања. Биће за друго се препознаје појавом неких емоција као што је стид. Стид је могућа само ако наша свест препознаје тј.има у себи биће за друго, јер се стид јавља као свест о другом.

„У најдубљој основи свести ја не могу наћи тазлог за веровање да други постоји, већ налазим самог другог као оног који нисам ја.“ (Жан Пол Сартр)

Однос та два бића: биће за себе и биће за другог је конфликт. Он постоји као међуодност два поимања усмерена унакрсно, у међусобном поимању два бића за себе када је онај други неминовно и биће за другог. Тај конфликт као схватање бића за другог из угла бића за себе је тада заправо одузимање слободе, а Сртр је то описао: „Други краде моју слободу“. Други представља сталну границу слободе бића за себе, јер се биће за себе тежи да објективизује како би се доказало у постојању. Биће за себе егзистира у другом и преко другог па је самим тим оно својеврсни пад, отуђење, спутавање слободе.
Према феноменалној онтологији, човек као појединац је апсолутно слободан, али други као такав је стална граница његове слободе. Други је извор непредвидљивости ситуација, оно је опасност за самореализацију.

Сартров осврт на љубав

Љубав је противречени напор да се сачува интерна негација као детерминација бића другог, а укине фактичка негација- тврди Сартр.
Ова дефиниција има следеће објашњење: Човек у љубави жели да поседује слободу оног другог, а истовремено жели да други схвати то укидање слободе као сопствену слободу. Ово настаје из тежње човека да буде вољен, али да као такав и поседује вољену особу не као ствар него као слободно биће. Ту настаје конфликт, јер је одузимање слободе самим чином (крађа слободе) у ствари ограничавање искреног, самосвојственог пружања и узимања датог осећања. У љубави човек жели да услови вољено биће, а да оно и поред тога остане слободно. Заљубљени жели да постоји као граница слободе вољеног, а да притом вољени ту границу слободе схвати као своју слободу.
Желети да се буде вољен је истовремено желети да се буде основа свега за вољеног, а да се притом остане слободно. У оваквим противреченостима је, по Сартру, извор деструкције љубави као такве.

Појам колектива

Основа настанка колектива јесте да сваки појединац себе схвати као објекат трећег, тј.оног који угрожава његову слободу, нечије „биће за другог“. Сартр сматра да појава колектива и удруживања људи настају само на основу конфликта. Он сматра да се људи удружују на основу тога што схватају да постоји неко трећи који угрожава њихову слободу.
Господар, буржоа, капиталиста постоје као моћници и појављују се изван угњетене заједнице, која због њих и постоји као таква. Такође, Сартр сматра да се човек удружује у колектив само ако је видно да је неко трећи одузео његову слободу. Овакво схватање колектива се показује као истинито:

Извор потребе за уједињавањем са другим је напор да избегнем положај у коме сам третиран на начин објекта и у коме је ускраћена моја слобода.

Сартрово схватање слободе

Слобода је основна карактеристика човека. Човек ничим није условљен да негира своју дату ситуацију. Једино што је случајнбо у човечјем веку јесте његово рођење и његова смрт. Човек се рађа случајно иато као што случајно и умире. Између ових граница је људски ангажман за све пунији смисао живота. Та ангажованост је увек усмерена на оно што још није, а што је само могућност. Бирање тих могућности није условљено ничим што представља чињеничко стање. Ми у ствари можемо да пројектујемо оно што још није зато што смо слободни.
„Да ли сам се то ја променио? Ако нисам ја, онда су се променили: ова соба, овај град, ова природа;треба изабрати. Мислим да сам се променио ја: то је најједноставније решење. И најнепријатније“ (Жан Пол Сартр, „Мучнина“, стр.14)

Мотив, разлог и циљ су три основна састојка која обележавају наше сопствено сазнање које је одређено преко својих могућности. У есеју „Егзистенцијализам је хуманизам“ Сартр говори о томе да мотиве и разлоге за своје поступке људи траже само на основу већ извршених избора које хоће рационалним елементима да оправдају. Младић који је од Сартра затражио помоћ у одлуци да ли да оде у Енглеску и приступи војсци генерала Де Гола или да остане кући са својом мајком у Француској како би јоој помагао, већ је извршио избор и дошао је код свог професора са циљем да нађе оправдање за свој начињени избор. Избор циља је, дакле, први, а мотиви и разлози извиру из избора и не условљавају га. Тако произилази да пројекцијом својих циљева ми организујемо ситуације у којима живимо у комплексе мотива и разлога.
Наша деловања, наша акција у свету није дакле условљена, она ће тек начинити условљавање својим дејством на предмете у околном свету. Људска делатност тако доводи предмете и појаве у међусобне везе и односе и на тај начин их условљава.
Пошто је човек поиман од стране другог као одређена слика себе у том другом, он никада заправо није схваћен као такав, као оно што заиста јесте. Из тог разлога БИТИ за човека је увек превазилажење себе као бића по себи, тј.као чињеничко биће. Најпростије речено, човек је увек нешто друго од онога што било ко на основу чињеница о њему може рећи.
Човек је осуђен да буде слободан. Ова теза објашњава се тако да све происходи из човекове слободе. Она је предуслов за стварање свега изван човека самог и пројектовање свега на оно „биће по себи“. Не постоји ништа што може човеку да одузме слободу. Сартр сматра да бити роб представља човекову слободну вољу и пристајање на роптсво. У било којој предметној ситуацији човек пристаје, одобрава одређене акције својом вољом, својим схватањем ситуација ван себе и тако сам по себи пристаје на одређене животне догађаје.
Човек је, дакле, актер сопствене судбине, његова слобода је његов извор акција за сваку пројекцију ка свету ван себе. Исто тако и прошлост и садашњост за човека значе онолико колико човек сам жели и дозволи да им да значење. У крајњем степену посматрања слободе, Сартр је дефинише као самодетерминацију „бића за себе“ која је процез реализације одређених могућности које само треба хтети.
Пошто је апсолутно слободан, човек је апсолутно одговоран за свет у коме живи и начин свог бивствовања у свету. Свака ситуација која се човеку догоди је искључиво продукт његове одговорности. Животна стуација је искључиво наше дело.

Одјеци Сартрове филозофије у његовом књижевном раду

Јован Христић сматра да Сартрову филозофију не треба тражити у његовим филозофским списима, већ у његовим драмама. Иако би данас већина изучаваоца филозофије, сматрала ову Христићеву изјаву храбром и претенциозном, морали бисмо признати да је један део своје филозофије егзистенције и феноименологије, Сартр управо најупечатљивије оставио у књижевним делима. Три главне тачке, главне смернице које су заступљене у његовом књижевном раду, првенствено драмама су: појам слободе, појам избора, проблем „како бити човек међу људима“. Сви његови ликови у драмама („Муве“, „Несахрањени мртваци“, „Ђаво и Господ Бог“) посматрају свет споља. Оне саме по себи никако нису део тог света. У драми „Ђаво и Господ Бог“, Гец каже Хајнриху: „Још од раног детињства посматрам свет кроз кључаоницу“. Овиме ставља до знања да је онај спољни свет отуђен од мог личног света и да ја немам као јединка никаквог утицаја на њега као таквог. Мој утицај почиње мојим дејством у њему када га мењам, али те промене не морам одмах и уочавати. Сво мој едејство зависиће од моје слободе која бира да дејствујем.
Праслика Сартровог поимања слободе је отпадништво, први грех, и исто тако неопозивост би била у основи праслике његове теорије избора. Све што чинимо дефинише нас једном за свагда. Сартр у драми „Ђаво и Господ Бог“ кроз речи Геца јасно ставља до знања да не признаје дејство воље Бога на наш живот, наше одлуке у животу.
„Без престанка сам се питао шта сам ја у очима Бога. Сад знам одговор: ништа. Бог ме не види. Бог ме не чује, Бог ме не зна. Видиш ли ту празнину изнад наших глава? То је Бог... Ако Бог постоји, човек је нико и ништа, ако човек постоји..“ („Ђаво и Господ Бог“, Ж.П.Сартр, Просвета, 1966, стр.280.)
У овој драми коај је уједно и прва историјска драма Сартрова, налазимо трагове посматрања апсолутног доброг и апсолутног злог. Гец који жели да се супростави Богу који чини само Добро, одлучује да чибни зло. Чинећи зло он у ствари схвати да одгурује „свет који га неће“ и да потпомаже механизам Зла које је свет. Зато одлучује да се преокрене и чини Добро. Насупрот њему, Хајнрих одувек жели да чини Добро сматрајући да је тако на страни Бога. Међутим, ствари се дешавју тако да обојица схвате да чинечи Добро, они у ствари чине Зло. Долазе до закључка да Апсолутно Добро и Апсолутно Зло у овом свету не постоје. Некада човек мора да чини зло да би тако чибио добро онима који не умеју да произнађу суштину њиховог дејтсвања.

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD