Tržište novca
Tržište
novca cini deo finansijskog tržišta, i kao njegov važan
segment, predstavlja visokospecijalizovani oblik kupovine i prodaje novca,
ostalih likvidnih sredstava i kratkorocnih hartija od vrednosti. Cena
novca je kamata. Tržište novca trguje dnevnim, terminskim novcem
i kratkorocnim hartijama od vrednosti, u zavisnosti od nacina i uslova
poslovanja razlikujemo primarno i sekundarno tržište novca.
Novac je društveni odnos, što znaci da postoji samo u okviru
grupe ljudi kao sredstvo prihvaceno od svih clanova. I ako je novac zajednicka
kreacija celog društva, on predstavlja nešto eksterno u odnosu
na pojedinca, a u realnosti se za sve javlja kao sasvim prirodna stvar.
I ako je novcani oblik vrednosti univerzalna karakteristika razlicitih
sistema robne privrede, razliciti oblici i vrste novca su se javili na
razlicitim mestima i u razlicito vreme.
Novac služi kao regulator ekonomske aktivnosti i novcani oblici su
odraz odredjene organizacije ekonomske aktivnosti putem robne privrede.
U medjunarodnim ekonomskim odnosima su ceste situacije da u spojnoj trgivini
ucestvuju zemlje cije valute nisu kovertabilne, ili se pak nalaze u platno
bilansnim teškocama. U toj situaciji pribegava se tzv. barter ili
kompenzacionim poslovima.
Stabilnu vrednost novca u jednoj privredi imamo kada domaci novac bez
teškoca obavlja svoje funkcije. Javlja se u obliku papirnog i kovanog
novca. Do inflacije dolazi kada „ Suviše novca juri premalo
roba“. I postoji lagana, srednja i hiperinflacija. Inflacija utice
na imovinu, dohodak i privredu uopšte. Porast najcešce one društvene
slojeve ciji je dohodak u novcu fiksan da se nemože prilagodjavati
povecanju troškova života: penzioneri, cinovnici, radnici, studenti.
Njihova realna štednja opada. Koristi od inflacije imaju oni društveni
slojevi cije su cene mobilne kao i oni koji mogu da dobijaju bankarske
kredite koje obezvredjena valuta lako konpenzira Dok je kod deflacije
višak ponude nad novcanom tražnjom. Ona ima tendenciju opšteg
pada cena, smanjenja plata i nadnica, smanjenja proizvodnje, zaposlenosti
i nacionalnog dohotka, porasta novcane kupovne snage.
Na tržištu novca predmet kuporodaje su hatrije od vrednosti,
emitovane od strane centralne banke ili drugih subjekata kojima pozitivno
pravo daje takvu mogucnost. Na razvijenom tržištu u razvijenim
privredama koriste se razni instrumenti u trgovini hartijama od vrednosti:
medubankarska kupoprodaja novca, kratkorocne hartije od vrednosti i medubankarska
trgovina viškovima obaveznih rezervi.
U dnevnim poslovanjima poslovnih banaka pojavljuju se na saldu njihovog
dnevnog poslovanja viškovi i manjkovi. Novac se na organizovanom
ili neorganizovanom tržištu novca pozajmljuje radi održavanja
likvidnosti banaka, i drugih finansijskih institucija , kako u kratkim
vremenskim intervalima npr. dnevna poslovanja tako i na odredene vremenske
intervale i to predstavlja medjubsankarsku kupoprodaju novca.
Neke od kratkorocnih hartija od vrednosti koje su opisane u ovom radu
su: državne obveznice, blagajnicki zapisi, komercijalni zapisi, bankarska
potvrda o depozitu, bankarski akcept i komercijalni zapis.
Stopa obveznih rezervi je promenljiva, mogucnost njenog utvrdivanja ima
centralna banka po sili zakona a na osnovu materijalnih cinilaca u društvu.
Ako u privredi postoje neuskladenosti tj. inflatorni skok ili tendencija
njenog rasta centralna banka podiže stopu obaveznih rezervi, onemogucuje
povecanje kreditnih aranžmana jer oni u tim situacijama stvaraju
nerealnu kupovnu moc, i time uskladuje proizvodno-robne sa kupovnim fondovima.
1. Pojam tržišta novca
Restriktivno gledano tržište novca obuhvata trgovanjem novca
i kratkorocnim hartijama od vrednosti, zatim kratkorocne kredite, kao
i institucije i organizacije koje osiguravaju ta sredstva a to su komercijalne
banke, depozitne banke, berze za ovu vrstu hartija od vrednosti, eskontne
i diskontne organizacije, akceptno-kreditne institucije. U tržište
novca spadaju i instrumenti tržišta novca, a ekstenzivno gledano
i tržište deviza i valuta može ciniti deo tržišta
novca.
Uloga tržište novca danas gledano ima široku i znacajnu
ulogu u vodenju poslovne politike banaka, poslovnih i finansijskih organizacija.
Tržište novca omogucava centralnoj banci sprovodenje monetarno-kreditne
politike, regulisanje ponude i tražnje novca, brži opticaj finasijskih
sredstava, ostvarivanje ciljeve devizne politike, politike banaka, funkcionisanje
kredtiranje države, javnog duga, održavanje optimalne likvidnosti
subjekata na tržištu kao i banaka, odvijanje društvene
reprodukcije sa što manje zastoja, privredni rast u celini.
Tržište novca je instrument u rukama pre svega centralne banke
tj. poslovnih banaka na kojem se ostvaruju neki od važnih parametara
funkcionisanja finasijskog tržišta cime se osigurava, poboljšava,
razvija ekonomski rast, cena novca tj. kamata regulisanje razvoja uplitanje
u njegove tokove, tokove investiranja i slicno.
Tržište novca i tržište kapitala možemo posmatrati
kroz prizmu bankarskog kapitala koji predstavlja izvor štednje,sa
jedne strane, i njihovu transformaciju u novcana sredstva, ubrizgana kao
investiciona sredstva na tržištu kapitala. Iz tih razloga možemo
povuci tanku liniju izmedu tržišta novca, i finansijskih tokova
u privredi, tokova u bankarskom sektoru, jer njihov uticaj i korelacija
su nekada toliko isprepletane da u teoriji ta linija i postoji dok u ekonomskim
tokovima sve ove kategorije su nerazdvojive za normalno funkcionisanje
makro tj. mikroekonomskih subjekata.
Faktori koji uticu na tržište novca tj. na njegov razvoj i funkcionalnost
bili bi:
• Nivo društvenog razvoja
• Razvoj finansijskog sistema
• Razvoj i kvalitet bankarskog sektora
• Uloge i samostalnosti centralne banke
• Razvijenost institucija i instrumenata tržišta novca
• Znacaj i uloga kamatne stope
• Finansijske i ekonomske otvorenosti nacionalne privrede
• Stabilnost privrede i nacionalne novcane jedinice
• Stepen restriktivnost monetarne politike
• Razvoj i vrsta kratkorocnih hartija od vrednosti
• Pravne države i poštovanja zakonitosti
Na tržištu novca obavljaju se bankarske operacije dnevnim i
terminskim novcem, na primarnom i sekundarnom tržištu kratkorocnih
hartija od vrednosti.
Terminski novac postoji na terminskom tržištu na kome se posluje
sa hartijama od vrednosti ili robom,u nekom buducem terminu, ali sa ugovorenim
bitnim sastojcima takvog ugovora. Na terminskom tržistu javljaju
se razni subjekti. Subjekte koji posluju za centralnu odnosno za poslovnu
banku nazivamo dilerima, i dok jedni u ime banke nude novac drugi pak
taj novac traže na posudu, i taj momenat buduceg roka za razliku
od dnevnih operacija igra kljucnu ulogu u kome svi subjekti racunaju sa
izvesnom stabilnošcu na tržištu novca, i svaka oscilacija
za obe strane može stvoriti poslovne gubitke.
Centralna banka figurira kao faktor koji može uticati na tokove tržišta,
ona takode svojim mehanizmima kreditno-monetarne politike utice na novcane
tokove tj. na ponudu i tražnju novca ili kratkorocnih hartija od
vrednosti, ali time i na likvidnost bankarskog sistema i preko toga na
privredu u celini. Kupovinom obveznica centralna banka vrši povecanje
depozita tj. novcane mase a njihovom prodajom ti fondovi se smanjuju.
Sve te operacije se obavljaju na tržišta novca a njihova uspešnost
zavisi od raznih faktora :
• Stepena razvijenosti tržišta novca i kratkorocnih
hartija od vrednosti
• Stepena monetarnog suvereniteta centralne banke
• Stepen saradnje centralne i poslovnih banaka
• Visina zavisnosti poslovnih banaka od sredstava centralne banke
Tržište novca trguje dnevnim, terminskim novcem i kratkorocnim
hartijama od vrednosti, u zavisnosti od nacina i uslova poslovanja razlikujemo
primarno i sekundarno tržište novca.
Na primarnom tržištu hatrija od vrednosti posluju centralne,
poslovne banke ali i organizacije specijalizovane trgovinu ovim vrednostima.
Na primarnom tržištu se vrši prva emisija i prodaja kratkorocnih
vrednosti. Javno-pravni karakter imaju državne obveznice, blagajnicki
zapisi,obveznice poslovnih banaka i slicno.
Kod direktne kupoprodaje hartija od vrednosti, uspostavlja se odnos izmedu
centralne i poslovne banke, kao odnos prodavca i kupca . Za razliku od
indirektne gde postoje posrednici, direkta trgovina hartijama od vrednosti
jeste jeftinija i brža zato kao što smo vec naveli iskljucuje
posrednike u trgovini. Medutim centralna banka ima na raspolaganju i aukciju
i licitaciju kao metode poslovanja na tržištu novca.
Na sekundarnom tržištu novca mogu se u svakom trenutku prodavati
hatrije od vrednosti i pre isteka roka dospeca ,i pretvoriti u gotov novac.
Tržište novca kao transformator kratkorocnih novcanih sredstava u investiciona sredstva, izloženo je stalinim oscilacijama koje dovode do nelikvidnosti, uznemirenosti, nestabilnosti. Ali u vremenu bez tih negativnih oscilacija izražava se pozitivna strana tržišta koji su zapravo opoziti navedenih negativnih pojava. Važnost normalnog funkcionisanja tržišta novca ogleda se i u tome što se mnoge transakcije obavljaju za neko buduce vreme, i ucesnici moraju racunati sa izvesnim balansom kako bi opravdali svoje interese.
2. Novac
Novac se javlja u sistemu robne proizvodnje, a nije ga bilo u naturalnoj
razmeni. Pošto se svaka roba u procesu razmene može se zameniti
za bilo koju drugu robu, pokazuju da su robe ekvivalenti. Razmena odredjuje
samo odnose cena, a jedinica kojom se meri vrednost arbitarna, zavisi
samo od dogovora. Slicna situacija je kod merenja težine.
Najstariji oblik novca je robni novac. Jedini odredjeni proizvod, najcešce
plemeniti metal kao što je zlato, preuzimao je na sebe funkciju merenja
vrednosti svih drugih roba. U robno novcanom sistemu novcana jedinica,
na primer dolar, definisana je pravno kao izvesna kolicina zlata. Pošto
se zlato moglo razmeniti u odredjenom odnosu sa bilo kojom robom, ovim
se definisala i cena u dolarima za svaku pojedinacnu robu.
U robnom društvu se razvio sistem merenja i prenošenja vrednosti
koji je nezavistan od toga o kojoj se robi radi, a merilo je nadjeno u
novcanom obliku vrednosti.
Placanje se može obaviti u gotovom novcu u trenutku i na mestu gde
je roba kupljena, mada se danas može kupiti i na odloženo placanje.
To je placanje na kredit.
Na osnovu razmatranje prirode novca kao društvenog odnosa može
se izvesti nekoliko važnih zakljucaka o ulozi novca u ekonomskoj
aktivnosti:
• novcani oblik vrednosti razlicit i nezavistan od vrednosti
robe je inherentan sistemu razmene;
• razvoj novca se odvija paralelno sa razvojem same razmene;
• mada je novcani oblik vrednosti univerzalna karakteristika robne
proizvodnje, oblici novca su razliciti promenjivi;
• bez obzira da li postoji ili ne postoji novcana roba, postoji
tendencija razvoja hijerarhije obaveza razlicitih stepena prihvatljivosti-
placanje agenata na jednom nivou piramide zahteva izvršenja obaveza
agenata na sledecem nivou obaveznosti.
2.1. Teorija novca
Odnos izmedju novca i ekonomske aktivnosti je dvosmeran. Sa jedne strane,
novcani oblici su odraz odredjene organizacije ekonomske aktivnosti putem
robne privrede. Sredstva koja služe finansiranju same ekonomske aktivnosti
se kreiraju u samoj toj ekonomskoj aktivnosti. Novac odražava ekonomsku
aktivnost, monetarni fenomeni su odredjeni i nezavisnim razvojem same
ekonomske aktivnosti. Ovo je znacajno za razvoj monetarne teorije.
Sa druge strane, novac služi kao regulator ekonomske aktivnosti,
zato što on predstavlja sponu izmedju individualnog proizvodjaca
i društvenog karaktera proizvodnje. Kad neki subjekt ima nameru da
se bavi proizvodnjom on mora da ima finansijska sredstva za to. Ako ih
nema u dovoljnoj kolicini on mora posuditi sredstva. Tako finansijska
sredstva opredeljuju koliko ce se moci proizvoditi. Ona odredjuju ukupan
obim ekonomske aktivnosti.
U 18. i 19. veku, pisci koji su najviše uticali na kasniji razvoj
monetarne teorije, Hjum, Smit, Rikardo i Marks naglasak su stavljali na
ekonomske aktivnosti koja je determinisana na monetarnim faktorima.
Kvantativna teorija americkog ekonomiste Irvinga Fišera koja je na
pocetku 20. veka na nov nacin postavila pitanje odnosa izmedju novca i
ekonomske aktivnosti. On je tvrdio da je ukupna monetarna vrednost transakcija
u jednoj ekonomiji potpuno nezavisna od nivoa ekonomske aktivnosti. Data
kolicina novca utvrdjuje samostalno i egzogeno.
Kejns kao odgovor na dramaticne promene u monetarnim sistemima posla Prvog
svetskog rata i Velike krize ponudio je takav monetarni sistem u kome
ce centralna banka biti odlicujuci faktor. Glavno orudje nove monetarne
politike postace politika kamatne stope. Uspostavlja se bliska veza izmedju
kreirane novcane rezerve centralne banke i nivoa ekonomske aktivnosti
koja se realizuje putem kamatne stope na obveznice, cene kapitalnih dobara
fiksne investicione politike preduzeca. Kejns stavlja naglasak na promene
u kamatnoj stopi koje predstavljaju odgovor ekonomskog sistema na promene
u kolicini novca.
2.2. Barter poslovi
U medjunarodnim ekonomskim odnosima su ceste situacije da u spojnoj trgivini
ucestvuju zemlje cije valute nisu kovertabilne, ili se pak nalaze u platno
bilansnim teškocama. U toj situaciji pribegava se tzv. barter ili
kompenzacionim poslovima.
Osnovni princip kod barter poslova je da se isporuke stranoj zemlji dobija
konpenzacija u robama. Obracun se ne vrši u novcu nego se jedne robe
zamenjuju za druge robe.
Barter poslovi se mogu ugovarati na nivou preduzeca i na nivou države.
Preduzeca cesto ugovaraju barter, kada se oni odvijaju u zemljama u kojima
postoji nestabilna finansijska situacija i gde ne postoji dovoljan stepen
sigurnosti da ce poslovne banke moci izvršiti isplate. Da bi se takvi
rizici izbegli, a posao ipak obavio pribegava se ugovaranju isporuka robe
za robu, tj. ugovara se kompenzacioni posao.
Kada se barter poslovi ugovaraju izmedju zemalja tada se radi o medjudržavnom
kliringu. Tada se medjudržavnim sporazumom ugovaraju liste i kolicine
roba koja ce biti predmet isporuka. Svaka zemlja preko za to ovlašcene
banke vrše isplate svojim preduzecima kada one izvrše izvoz
u zemlju sa kojom je sklopljen klirinški sporazum. U principu kod
medjunarodnog kliringa medjusobne isporuke treba da su izbalansirane.
Ako se pojavi razlika, ona se isplacuje u devizama ili zlatu ili se pak
prenosi, kao obaveza zemlje koja je isporucila manje robe, u sledecu godinu.
Za razliku od uobicajene spojne trgovine u kojoj se placanje vrše
nerentabilnim devizama, kod medjudržavnog kliringa zemlja koja ima
sufucit nalazi se u nepovojnoj situaciji, jer je isporucila robe vece
vrednosti koje nisu konpenzirane kontra isporukama.
Medjudržavni kliring je bio tipican za trgovinu sa bivšim socijalistickim
zemljama i zemljama u razvoju. Medjutim, on se danas primenjuje ako ne
postoje drugi modaliteti za odvijanje spojno trgovinske razmene.
2.3. Novac sa gledišta gradanskog prava
Novac je stvar i pojavljuje se u formi metalnog novca ( koji služi
za manje isplate) i papirnog novca ( banknota ). On je u prometu opšte
merilo vrednosti za sve druge stvare, i na njega se svode sve ostale stvari.
Novac je zamenjiva po rodu odredjena i potrošna stvar. Novac kao
stvar podleže nacelima i pravilima koja važe za pokretne stvari.
Zbog tih navedenih svojstava, novac ima dvostruku funkciju. Služi
za opšte platežno sredstvo, ali kao prometno sredstvo, pošto
je vrlo lako jednu stvar pretvoriti u novac i obrnuto novac u druge stvari
ili druga dobra.
Novac ne podleže samo propisima gradjanskog prava, jer je stvar,
vec i posebnim javnopravnim propisima koja odredjuju za njega poseban
javnopravni režim. U svakoj državi propisima se odredjuje koji
je novac obavezno sredstvo placanja. Kod nas je zakonsko sredstvo placanja
je dinar.Svaki poverilac na teritoriji Srbije dužan je da primi dinare
kao obavezno sredstvo placanja, kada se radi o isplatama novcanih obaveza.
U unutrašnjem pravnom prometu strana valuta se smatra robom, kao
svaka druga roba. Placanja izmedju državnih organa, ustanova i pravnih
lica ne vrše se u novcu, vec virmanima preko njihovih tekucih racuna
kod banaka. Ovaj novac koji se vodi na tekucim racunima je tzv. BUCHELD
je takodje novac u pravnom smislu reci. Bezgotovinska placanja preko virmanskih
naloga obezbedjuju vecu stabilnost valute, nego kada se placa u gotovom
novcu. Ukoliko je veca kolicina gotovog novca u privredi, utoliko je teže
regulisanje planiranja novcanog prometa. Novcani dug se obicno izražava
u unutrašnjem prometu u odredjenoj sumi domace valute- dinara. Medjutim,
moguce je da bude izricito ugovoreno izmedju stranaka placanje u odredjenoj
stranoj valuti (evrima, dolarima, funtama ), ali takvi poslovi podležu
deviznoj kontroli banke.
2.4. Papirni novac kao instrument finansiranja
U sasvim izuzetnim okolnostima država koristi dopunsku emisiju kao
sredstvo pokrica ne redovnih rasnoda ili budžetskog deficita.
Studije dopunske emisije ulazi u politicku ekonomiju, ali je u javnim
finansijama potrebno govoriti o tom instrumentu. Ako ni po cemu drugom,
a ono zbog toga što ova emisija, kao sredstvo pokrica ima zajednickih
crta sa ostalim vanrednim porezima i zajmovima. Kao što cemo dalje
pokazati, ekonomske i finansijske posledice i dopunske emisije novca stoje
u direktnoj vezi sa budžetskom privredom: ove 2. finansijske kategorije
uzajamno uticu jedna na drugu kontrološu se. Iz tih razloga ne možemo
a da ne posvetimo pažnju vanrednom nacinu pribavljanja državnih
prihoda.
Upotreba dopunske emisije je jedno nužno zlo i savremena država
njime ne treba da se služi u redovnim prilikama, i ako je vrlo privlacno
s obzirom na lak nacin na koji se do njega dolazi. Ali, nisu to samo ratne
prilike kada se njima država koristi.
Njime se države služe:
1. Kada vanredni rashodi imaju tendenciju da rastu brže nego
vanredni prihodi;
2. Kada nepostoje povoljni uslovi za proširenje starih ili uvodjenje
novih poreza, kada nije momenat za emisiju državnih zajmova;
3. Kada je poresko optercenje došlo do maksimuma, odnosno u pogledu
zajmova kada je država do krajnih granica vec iskoristili svoj kredit
u zemlji i na strani.
Mi govorimo o dopunskom novcu instrumentu placanja cije karakteristike
su nekovertibinost i prinudni kurs, a to znaci da nema odgovaraljuce pokrice,
i da je svaki pojedinac obavezan da ga primi za placanje u neogranicenim
iznosima.
Kod dopunske emisije bitno je proglacenje nekovertibilnosti novcanica
tj. kursa. Kada emisioni zavod može jedan deo emisije, namenje proizvodnji,
da pusti pokrice. Stvar je u tome što postoji razlika izmedju banknote
i papirne novcanice: jednoj odgovaraju likvidna potaživanja, dok
kod one druge nisu takva. Veoma je važno u normalnim prilikama, za
emisionu banku da njene aktivne operacije budu likvidne, tj. da na iznenadni
zahtev svojih poverilaca, imalaca novcanica, banka može da odgovori
naplatom svojih potraživanja. U tom slucaju one novcanice koje imaju
pokrice bice lako isplacenje. Novcanice koje nisu pokrivene, garantovane
su bankarskom rezervom, koja se sastoji u poslovnim menicama kratkog roka.
Svojom eskontnom politikom i politikom otvorenog tržišta emisiona
banka suvereno vlada prilivom i odlivom novcanica, odnosno opticajem namenjenim
produktivnoj aktivnosti i privredi.
Sa dopunskom emisijom novca za racun države ne stoji tako. Na suprot
ovoj emisiji stoji dug države. Ovaj medjutim, nije nimalo likvidan
u slucaju navale na šaltere banka ne može da zatraži hitno
vracanje duga od države, jer to nece dozvoliti njeno slabo budžetsko
stanje, zbog koje ga je i emitovan novcani kontigent. Eskontna politika
nema nikakvih uticajana novcanice emitovane za racun državnih potreba.
Zato je nužno kada emisiona banka izdaje novcanice za racun države,
dati joj pravo da primeni prinudnu kurs i nekovertibilnost novcanica.
Ovako emitovani novac stoji ispred svih drugih vanrednih prihoda države;
pomocu tog novca dolazi hitno i u željenim iznosima do potrbnih sredstava,
što joj ni porezi, ni zajmovi ne mogu dati. Dopunska emisija neprouzrokuje
državi teret placanja kamata, dok smanjuju realnu vrednost državnih
dugova, mada to znaci prikriveno oporezivanja imalaca obveznica.
3. Monetarna stabilnost i nestabilnost
Stabilnu vrednost novca u jednoj privredi imamo kada domaci novac bez
teškoca obavlja svoje funkcije. Tada kažemo da je vrednost domaceg
novca stabilna. Vrednost novca se sastoji u njegovoj kupovnoj snazi. Novcem
se kupuju razne robe pa njegova vrednost stoji u obrnutoj srazmeri sa
cenama. Pri tome vrednost novca opada ili raste. Da vrednost novca bila
stabilna, novcem se mora upravljati kako na domacem tako i na inostranom
tržištu. Zato razlikujemo unutrašnju monetarnu stabilnost
i nestabilnost i medjunarodnu monetarnu stabilnost i nestabilnost. Unutrašnja
monetarna stabilnost podrazumeva uravnoteženost robno- novcanih odnosa.
Tada je domaca vrednost novca stabilna. Suprotno, kada dodje do poremecaja
u robno- novcanim odnosima, porasta ili pada cena onda govorimo o unutrašnjoj
monetarnoj nestabilnosti. Unutrašnja monetarna nestabilnost imamo
kada tražnja na strani novca za robom bude veca od ponude robe.
Spojašnju monetarnu stabilnost imamo kada ima uravnotežen bilans
placanja i kada postoje stabilni devizni kursevi tj. kada postoji stabilnost
kurseva domaceg novca na inostranim kursevima. U protivnom, kada je neuravnotežen
bilans placanja i kada devizni kursevi rastu ili padaju onda govorimo
o spojašnjoj nestabilnosti. Pri tome monetarna situacija jedne zemlje
snažno deluje na spojašnju monetarnu situaciju te zemlje i obrnuto.
3.1. Pojam inflacije
Upotreba reci inflacija
u ekonomiji je novijeg datuma. Izraz inflacija potice od latinske reci
inflatio što znaci naduvavanje i u upotrebi je od 1864godine. Umesto
te reci inflacija mnogo ranije su se upotrebljavali drugi nazivi i pojmovi.
[ 3 str. 70]
Tokovi modernih inflacija su daleko složeniji, uzroci dublji i raznovrsni.
Literatura o inflaciji je obimna, raznovrsna, cak i kontraverzna. Svaki
autor daje sopstvenu teoriju inflacije. Jedna od najstarijih definicija
koje se spominju: „ Suviše novca juri premalo roba“.
Najprihvatjive su one definicije koje isticu da inflacija predstavlja
stalni rast opšteg novoa cena. Druge, koje su suštini problema
oblašnjavaju stalno smanjenje vrednosti novcane jedinice u zemlji.
Kasnije, potpunije definicije isticu da inflacija predstavlja dinamicki
proces sa porastom cena, kolicinom novca, nadnicama, budžetskom deficitom
špekilativnim kupovinama itd. Iz tih razloga, prisutna je u monetarnoj
literaturi i naucna obrada fenomena inflacije.
Vecina starijih ekonomista uzima porast opšteg nivoa cena kao odlucujuci
kriterijum, a deflaciju obrnutu pojavu- pad opšteg nivoa cena. Povecanje
cena može, u principu nastati usled povecanja efikasnosti novca ili
usled smanjenja ponude robe. Povecanje opticaja novca je najcešci
uzrok inflacije u sistemu papirnog važenja. Tu je uzrocnik sama država
koja u cilju pokrivanju svojih rashoda izdaje papirni novac i zadužuje
se kod centralne banke. Povecanom kolicinom novca država kupije razne
proizvode i usluge na tržištu i time dvostruko negativni deluje:
povecava opticaj i smanjuje smanjuje robne fondive.
Autonomno stvaranje novca se cesto vršilo u kapitalistickom svetu
za pokrice budžetskog deficita. Motivi za ovo su raznovrsni- neprivredni
i privredni. Eskontovanje menica kod Centralne banke i odobravanje kredita
od sztrane poslovnih banaka izazivaju povecanje novcane cirkulacije.
3.2. Vrste inflacije
U ekonomskoj teoriji inflacija se može podeliti na: laku,
srednju i hiperunflaciju.
Lake iflacije su obicno dugorocne sa porastom cena u svetskim razmerama
od 2- 3 % godišnje. One nastaju usled svesne politike jeftinog novca
radi ubrzanog razvoja, porasta budžetske potrošnje, porasta
državnih dugova.
Srednje inflacije se javljaju najcešce u posleratnim obnovama zemalja,
investicijama, izgradnji i slicno, i krecu se od 5- 15% godišnje.
U mnogim zemljama su privrednog karaktera obuzdavaju se kotrolnim merama,
ukoliko ne predju u hiperinflaciju.
Hiperinflacije ( galopirajuce ili katastrofalne ) nastaju kao posledica
ratova i revolucija, jakog budžetskog deficita koji se pokriva emisijom
novca. Kod ovih inflacija obezvredjivanje novca iznosi u pocetku nekoliko
stotina procenata godišnje. Kasnije kupovna snaga novca pada na hijade
i milione procenata.
Prema vremenu trajanja inflacije se mogu podeliti na sekularne ili lake
koje su najslabijeg inteziteta ali najdužeg trajanja, i jednokratne
koje traju nešto krace. Stabilizacija posle pojave jednokratnih inflacija
se sprovodi devalvacijom spojašnje vrednosti domaceg novca. Uzroci
ovakve inflacije su: vece zaduživanje države kod centralne banke,
ubrzano povecanje plata, promene politickog režima.
Hronicne inflacije traju duži niz godina sa vecim procentom godišnjeg
obezvredjivanja nacionalne valute. Ovakvu inflaciju je teže zaustaviti.
Bez dugorocnog antiinflacionog programa nema ni govora da se inflacija
zaustavi.
Prema poreklu, inflacija možemo podeliti na one ciji su uzrocnici
u zemlli i na inflacije prenete iz inostranstva. Domaci uzroci su: budžetski
deficit, ekspanzija kredita i prekomerna investiciona izgradnja. Uvezene
inflacije dolaze u slucaju kada jedna zemlja ima znacajne ekonomske odnose
sa drugom zemljom pa se inflacija prenosi putem tih ekonomskih veza.
3.3. Posledica inflacije
Inflacija utice na imovinu, dohodak i privredu uopšte. Porast najcešce
one društvene slojeve ciji je dohodak u novcu fiksan da se nemože
prilagodjavati povecanju troškova života: penzioneri, cinovnici,
radnici, studenti. Njihova realna štednja opada.
Koristi od inflacije imaju oni društveni slojevi cije su cene mobilne
kao i oni koji mogu da dobijaju bankarske kredite koje obezvredjena valuta
lako konpenzira. U otvorenoj inflaciji najbolje prolaze dužnici i
invenstitori jer im se blagodareci opadanju vrednosti novca smanjuju tereti
otplata kredita koji ostaju u nominalnom iznosu. Poverioci gube, jer su
prilikom odobravanja kredita dali vecu kupovnu snagu, a prilikom vracanja
dobijaju manju. Novcani iznos obaveze obaveze je ostao nepromenjen. Obratno,
dužnici dobijaju narocito oni koji su kreditom kupili realna dobra.
Zato inflacija podstice zaduživanje. Kamatna stopa teži da raste
ali nikada ne može kompenzirati gubitak kupovne snage novca. Kod
preduzetnika se javlja naklonost ka investiranju što je intezitet
inflacije jaci. U inflaciji opada volja za štednjom jer opada realna
vrednost novca. Preduzeca koja se zadužuju imaju koristi od inflacije
a štete državi i potrošacima, jer im se smanjuje realna
kupovna moc. Iako u inflacijama nema opasnosti od nezaposlenosti, ipak
je inflacija sa socijalnog aspekta negativna pojava. Glavna posledica
inflacije sastoji se u preraspodeli nacionalnog dohotka na teret radnika
i srednjeg staleža. Što se tice uticaja inflacije na životni
standard sigurno je da sa njom industrijalci i trgovci jer mogu stalno
povecavati cene. Cena sadrži, pored redovnog, još i ekstra profit
zahvaljujuci inflaciji. Narocito inflacija pogoduje monopolistickim preduzecima.
Krupni seljaci inflacijom dobijaju jer imaju tržišne viškove.
Glavni teret inflacije pada na široke mase gradjanstva jer je porast
cena brži od porasti plata kada se realna kupovna snaga smanjuje.
U doba inflacija se zato pocecavaju radnicki štrajkovi kao sredstvo
borbe za povecanje nadnica usled dejsta inflacije.
Ekonomisti MMF-
a zastupaju stanovište da inflacija ima negativno dejstvo na privredni
razvoj. Cinjenica je da inflacija pozitivno deluje u fazi depresije, ali
to njeno pozitivno je na kratak rok, ukljucuju ekonomisti MMF- a. U fazi
inflacije svaka investicija izgleda rentabilna ali nastaje hiperprodukcija
robe, pa to dovodi do pogoršanja konjukture kada nastaje kriza i
ispostavlja se da su te investicije bile pogrešne. Prema tome, inflacija
može da pozitivno da deluje na razvoj samo za kratko vreme, u fazi
depresije. Pošto je inflaciju nemoguce zaustaviti u svakom trenutku,
to se mnogi ekonomisti protive inflaciji kao sredstvu dugorocnog ekonomskog
razvoja.
3.4. Deflacija
Deflacija predstavlja stanje ili pojavu u privredi koja ime potpune suprotne
efekte od inflacije. Dok se inflacija može definisati kao opadanje
vrednosti vrednosti nacionalne valute usled skoka cena, dotle je deflacija
porast vrednosti domace valute koji nastaje usled opadanja cena. Drugim
recima, inflacija je višak novcane tražnje nad ponudom, dok
je deflacija višak ponude nad novcanom tražnjom. Ona ima tendenciju
opšteg pada cena, smanjenja plata i nadnica, smanjenja proizvodnje,
zaposlenosti i nacionalnog dohotka, porasta novcane kupovne snage .
Sa gledišta prakse u dalekoj prošlosti deflacija se tretirala
kod gradjanskih pisaca kao vece zlo od inflacije. Ona je u prošlosti
bila cesta pojava pa je cesto nalazila svoje mesto i u naucno- teorijskoj
obradi. Danas, su mnogo ucestalije pojave inflacije nego deflacije. Deflacije
se skoro i ne pojavljuju u praksi. Deflacija je dovodila do opadanja stepena
nezaposlenosti i predstavljala stagnaciju u privredi kada je trebalo ubrzano
da se razvija. Nezaposlenost izaziva socijalne nemire. Deflacija se sprovodila
nekad svesno kao instrument ekonomske politike da bi se preko nje postiglo
jacanje domaceg novca i izvršila stabilizacija privrednih prilika.
Uzroci deflacije su mnogobrojni, ali su najveci pad cena, koji nije rezultat
povecanja produktivnosti rada. Pad cena nije ravnomerno rasporedjen jer
on stvara strukturni debalans pošto razlicito pogadja razne grane
privrede.
Mere koje se koriste protiv deflacije: su povecanje monetarne tražnje
putem javnih radova, poboljšanje uslova za dobijanje kredita, podsticaj
izvoza, smanjivanje poreza itd.
Uglavnom isti cinioci koji su uzroci inflacije mogu da budu i uzroci deflacije
ako deluju u obrnutom smeru. Zato imamo najvažniju novcnu deflaciju
koja obuhvata sledece uzroke:
1. restriktivna kreditna politika,
2. blokada dela novcane mase,
3. smanjenje opticaja novca koji izdaje Centralna banka,
4. opadanje sklonosti za kupovinom
5. budžetski suficit
6. porezi kao uzrok deflacije
4. Instrumenti tržišta novca
Na tržištu novca predmet kuporodaje su hatrije od vrednosti,
emitovane od strane centralne banke ili drugih subjekata kojima pozitivno
pravo daje takvu mogucnost.
Pri tom se drži stava da li je neka hartija od vrednosti podobna
za eskont ili reeskont tj. da li podležu uslovima na otvorenom tržištu.
Na razvijenom tržištu u razvijenim privredama koriste se razni
instrumenti u trgovini hartijama od vrednosti.
Najznacajniji instrumenti su :
I. Medubankarska kupoprodaja novca
II. Kratkorocne hartije od vrednosti
III. Medubankarska trgovina viškovima obaveznih rezervi
4.1. Medjubankarska kupoprodaja novca
U dnevnim poslovanjima poslovnih banaka pojavljuju se na saldu njihovog
dnevnog poslovanja viškovi i manjkovi. Novac se na organizovanom
ili neorganizovanom tržištu novca pozajmljuje radi održavanja
likvidnosti banaka, i drugih finansijskih institucija , kako u kratkim
vremenskim intervalima npr. dnevna poslovanja tako i na odredene vremenske
intervale. Zato i možemo razlikovati dnevni odnosno nocni novac jer
se transakcije obavljaju cesto tokom noci, i razlikujemo terminski novac
koji se posuduje radi održavanja likvidnosti u dužem vremenskom
intervalu. Taj interval može biti od jednog do tri meseca a najduže
do godine dana. Iz tih razloga i razlikujemo poslove kupoprodaje dnevnog
i kupoprodaje terminskog novca.
U vezi dnevnog poslovanja na tržištu novca poznajemo žiralni
novac koji za predmet poslovanja ima trenutni višak likvidnih sredstava
koje poslovna banka kao ucesnik na tržištu novca ponudi drugim
bankama najcešce na rok od jednog dana ili po astronomskom racunanju
vremena, na rok od 24 casa koji tece od trenutka kada zajmoprimac dobije
na racun novac od zajmodavca. Žiralni novac se pozajmljuje i na duže
rokove ali obicno ne duže od 30 dana.
Postavlja se pitanje mehanizama odobravanja zajmova na tako kratko vreme
i za kratko vreme. U tom pogledu nove tehologije i brza komunikacija izmedju
banaka omogucavaju brzo prebacivanje novca sa jednog na drugi tekuci racun.
Moramo znati i da izmedu banaka postoje dobri odnosi koji se zasnivaju
na poverenju i baš iz tog razloga u praksi postoje i tkz. *telefonski
zajmovi* koji su nekada bili osnovni instrument, mada danas zbog sigurnosti
prometa postoje razni alternativni mehanizmi u vidu vrednosnih papira
koji donekle formalizuju tj. ucvršcuju takav postupak.
Moramo reci i to da ovaj vid zajmova prati i nešto viša kamata
nego što je to kamatna stopa na blagajnicke zapise, u cilju stimulisanja
ovakvih zajmova, zarad održavanja likvidnosti ucesnika na tržištu.
To pravilo ne važi baš uvek povoljne ekonomsko politicke situacije
jesu stimulans pozajmice koje održavaju likvidnost u kratkim vremenskim
intervalima. Od cega zapravo i zavisi kamatna stopa koja je dakle direktno
uslovljena ponudom i tražnjom novcane mase ali i inflacijom.
4.2. Kratkorocne hartije od vrednosti
Na institucinalizovanom tržištu novca trguje se iskljucivo
vrednosnim papirima koje izdaje centralna
banka ili koje centralna banka priznaje kao takve, radi ostvarivanja
politike centralne banke. Kriterijum priznavanja hartije od vrednosti
je taj da se vrednosni papir može rediskontovati kod centralne banke,
uz odredenu diskontnu stopu a da se pri tome ne tereti rediskontni kontigent
koji je centralna banka odobrila poslovnoj banci koja traži rediskont.
Ovakvim pristupom menice komercijalnog karaktera, koje poslovna banka
reeskontuje kod centralne banke na teret svog rediskontnog kontigenta,
ne tretiraju se kao predmeti trgovine na tržištu novca, vec
se tretiraju kao vrednosni papiri kojim se trguje na kredtinom tj. eskontnom
tržištu. To je takode i sredstvo emisije centralne banke poslovnim
bankama.
Kupoprodaja se najcešce obavlja izmedu sledecih subjekata:
• dve poslovne banke
• jedne poslovne banke i centralne banke
• države i poslovne banke
• države i centralne banke
• države i njenih institucija
Pored ove podele možemo napraviti i podelu na subjekte koji izdaju
kratkorocne vrednosne papire :
1. državni vrednosni papiri; u koje spadaju državne obveznice,
državne menice, državni blagajnicki zapisi.
2. vrednosni papiri centralne banke; to su blagajnicki zapisi
3. vrednosni papiri privrednih preduzeca, firmi ili privatnih lica akceptiranih
od strane ovlašcenih finasijskih institucija.
U svakoj državi u zavisnosti od raznih faktor kao npr. osobine privrednog sistema, uloga tržišta u regulaciji privrednih procesa, odnosa kamate i profitne stope, sama kamatna stopa takode, pozitivno pravni propisi u regulisanju materije kao i njihova primena, zavise oblici, broj i obim trgovine kratkorocnih hartija od vrednosti u državi odnosno privredi. U zavisnosti ko ih izdaje, postoje razni subjekti, od kojih kao najvažniji figuriraju centralna banka, poslovne banke, vlade ali i ostali politicki i privredni ucesnici na tržištu novca.
4.2.1. Državne obveznice
Devizne rezerve su jedan od osnovnih instrumenata kratkorocnog tržišta
hartija od vrednosti. Država u svom poslovanju cesto biva suocena
sa budžetskim deficitom koji se krece u visini od 20-30 budžetskih
rashoda, tj. 10% društvenog proizvoda . Kako bi se u tim situacijama
obezbedila ''realna'' sredstva na finasijskom tržištu za finansiranje
budžetskog deficita, država pristupa emisiji obveznica.
Razlozi za emisiju obeveznica su dakle sledeci :
a) prikupljanje novcanih sredstava za finasiranje budžetskog
deficita
b) smanjivanje pritiska na primarnu emsiju za pokrice budžetskih
rashoda, koji mogu biti redovni i vanredni
c) regulisanje (uz pomoc centralne banke) uslova na tržištu
hartija od vrednosti
d) smanjivanje poreskog pritiska na obveznike
Dakle da zakljucimo da država u nedostatku novcanih sredstava emitovanjem
obveznica,koje na tržištu kupuju razni subjekti od banaka do
privrednih organizacija, u cilju mobilisanja novcanih sredstava od subjekata
koji raspolažu tim viškom.
Interesi subjekata na tržištu novca koji kupuju obveznice bili
bi pre svega sigurnost plasiranja sredstava, jer je rec o državi
ali i kamatna stopa koja je viša nego bankarska kamata.
Obveznice se emituju preko centralne banke, a predvidjene su u posebnoj
formi, nacinu emitovanja, isplate,visina kamate kao što smo naveli.Prodaja
se vrši na aukciji ili neposrednom pogodbom.Može biti kratkorocna
ako su rokovi do godine dana ili dugorocna ako se radi o rokovima preko
godine dana. Obveznica ima svoju nominalnu vrednost naznacenu na samoj
hartiji, emisionu vrednost tj. cenu prilikom prvog plasmana na primarnom
tržistu, kao i tržišnu vrednost koja se formira pod uticajem
ponude i tražnje. Obveznica se može definisati kao pisana isprava
koja obevezuje izdavaoca hartije od vrednosti da u odredenom roku isplati
imaocu hartije od vrednosti oznacenu sumu novca ili anuitentnog kupona
i ugovorenu kamatu.
Razlikujemo i konvertabilne obveznice koje imaocu hartije omogucavaju
konvertovanje date isprave u druge isprave tj. haritje od vrednosti koje
se pojavljuju na tržištu.
Bitni sastojci obveznice bez kojih ona nema formalnu snagu bili bi oznaka
da je to obveznica, naziv i sedište izdavaoca (eminenta), broj obveznice
i mesto izdavanja, ime upisnika obveznice, nominalna vrednost na koji
obveznica glasi, visina kamatne tj. diskontne stope, rok dospeca glavnice
i kamate, mesto isplate, važeci potpisi, kao i prava vlasnika obveznice.
Dakle iz svega navedenog zakljucujemo da su državne obveznice važan
instrument finanisranja kojima država rešava tekuce budžetske
nesklade a sa druge strane država akumulira raspoloživa novcana
sredstva, cime se rešavaju problemi deficita budžeta koji impliciraju
pojavom inflacije koja remeti tokove proizvodnje i kretanja kapitala.
4.2.2. Blagajnicki zapisi
Razlikujemo dve vrste blagajnickih zapisa, državni i zapisi centralne
banke.
Državni blagajnicki zapisi predstavljaju obligacije kojima država
ne prihvata rizik, poseduju visoku likvidnost, a lako se pretvaraju u
gotov novac na tržištu. Male su nominalne vrednosti pa se su
pogodne za kupovinu od strane subjekata se manjim uštedama. Profit
se ogleda u razlici cene pri momentu emitovanja vrednosti i vrednosti
u momentu dospeca. Kupuje se dakle po nominalnoj vrednosti a prodaje sa
uvecanom glavnicom za visinu kamate, o dospelosti.
Blagajnicki zapisi centralne banke predstavlja jedan od važnih
instrumenata putem kojih centralna banka posluje na tržištu,
a time i ostvaruje deo svoje monetarne politike. Prodajom i kupovinom
blagajnickih zapisa centralna banka sistemom kamatne stope reguliše
potrebnu kolicinu novca u privredi. Osnovna razlika izmedju blagajnickog
zapisa centralne banke i državnog blagajnickog zapisa ogleda se u
tome što država izdaje zapis u cilju pokrivanja budžetskog
deficita,bankarski blagajnicki zapis se izdaje na osnovu deponovanih sredstava
na rok dospeca od jednog do dvanaest meseci i kupuju se samo do strane
nefinasijskih organizacija i fizickih lica dok se blagajnicki zapis centralne
banke izdaje na 7dana do 90 dana sa niskom kamtnom stopom ali sa malim
rizikom.
Blagajnicki zapis izdat od strane centralne banke kao sredstvo monetarne
politike ima za cilj kontrolisanja novcane mase u opticaju ali i kao instrument
regulisanja ponude i tražnje novca kao i regulisanje njegove cene.
Bitni elementi blagajnickog zapisa jesu oznaka da je to blagajnicki zapis,
naziv i sedište izdavaoca, mesto i datum izdavanja, nominalni iznos,
kamatna ili diskontna stopa, datum dospeca glavnica kao i kamate, serijski
broj, prava imaoca blagajnickog zapisa, faksimil potpisa ovlašcenog
lica.
Kamata blagajnickog zapisa odreduje centralna banka, zapis se štampa
u formi vrednosnog papira ali može se i samo registrovati kod institucije
pravo na zapisima. Prodaje se putem aukcije ali i drugim metodama kao
što su putem pisama ili drugim komukacijskim sredstvima.
4.2.3. Komercijalni zapisi
Komercijalni zapisi ili trgovacki papiri su tipicni vrednosni papiri privrednih subjekata ali izdaju ih i poljoprivredna i druga preduzeca radi finansiranja otkupa, proizvodnje. Komercijalni zapisi dakle predstavlja vrstu zajmovnog vrednosnog papira koji imaocu papira garantuje povracaj sredstava o dospelosti uvcanom za iznos kamate. Putem komercijalnih zapisa privredni subjekti prikupljaju slobodna novcana sredstva radi finasiranje svoje ekonomske aktivnosti i održavanja likvidnosti. Bitni sastojci komercijalnih zapisa bili bi oznaka da je to komercijalni zapis,naziv i sedište izdavaoca,iznos na koji glasi,rokovi dospeca, visina kamatne stope,mesto i datum izdavanja kao i serijski broj, faksimil ovlašcenih osoba, prava imaoca komercijalnih zapisa.
4.2.4. Bankarska potvrda o depozitu
Bankarska potvrda o depozitu nazivamo jos i depozitni certifikat, od
svih tržišnih instrumenata on je najmladi, prvi put se javio
1960god emitovan od strane americkih poslovnih banaka. Bankarska potvrda
o depozitu je tipican vrednosni papir koji izdaje poslovna banka.
Bankarska potvda o depozitu je dakle isprava kojom se potvrduje da je
novcani iznos, oznacen na certifikatu deponovan kod banke na odreden rok
i po utvrdenoj kamatnoj stopi. Taj rok može biti 7 dana, ali i duže
od tri do dvanaest meseci.
Deponovanje novcanih sredstava rezervisano je kako za pravna tako i za
fizicka lica koja orocavaju sredstva kod poslovne banke, i depozitni sertifikat
glasi na okrugle sume.
Svrha depozitnog certifikata leži u mogucnosti mobilizacije i upotrebe
novcanih sredstava i pre roka na koji su oroceni. Ulagac novcanih sredstava
deo mase želi da povrati i upotrebi pre roka na koji su orocena,
to se postiže posredstvom depozitnog certifikata koji se kao vrednosni
papir prodaje na sekundarnom tržištu novca uz odredeni diskont.
Time se ne dira u depozitni novac uz zadržavanje kamate na oroceni
iznos. Zadržavanjem depozita i produženjem njihovog orocenog
roka, banke raspolažu vecim mogucnostima pružanja kredita. Cilj
koji se postiže je lako prenošenje depozita sa jednog na drugi
subjekt, viši stepen likvidnosti, viša kamtne stopa na depozite.
Depozitni certifikat dakle pruža mogucnosti ranijeg povratka sredstava
zadržavanje visokog stepena likvidnosti ali i pravo na kamatu.
Bitni elementi depozitnog certifikata su oznaka da je to depozitni certifikat,
naziv banke izdavaoca, mesto i datum izdavanja, nominalni emitovani iznos,
rok dospeca i kamatnu stopu, oznaka da glasi na ime ili na donosioca,
prava vlasnika certitfikata i potpis ovlašcenog lica.
4.2.5. Bankarski akcept
Bankarski akcept je tipican kratkorocni vrednosni papir komercijalnog
tipa koji pod uslovima propisanim od strane centralne banke može
biti predmet trgovanja na tržištu novca.
Bankarski akcept je zapravo poslovna menica na koju banka stavlja akcept,
potpis ovlašcenog lica i obecanje da ce imaocu poslovne menice isplatiti
sumu na njoj oznacenu o dospelosti. Prenosivost bankarskog akcepta je
glavna osobina ovog vrednosnog papira sve do roka dospeca i poslednji
imalac vrednosne isprave ima pravo na isplatu. Zbog svojih osobina bankarski
akcept se najcešce koristi u unutrašnjem i spoljnotrgovinskom
prometu, sa najcešcim rokom dospelosti od 30 do 90 dana. Kamata na
koju kupac ima pravo sastoji se iz dva dela jedan je iznos koji prodavac
daje kupcu na ime bankarskih troškova dok je drugi deo cist diskont.
Poslovna banka kada akceptira menicu i reeskontuje je kod centralne banke,
ona tada dobija novcana sredstva u visini diskontovane nominalne vrednosti
kojom kreditira svog komintenta do roka dospeca. Kada dode taj rok banka
otkupljuje bankarski akcept od donosioca i zadužuje racun svog komitenta.
Prenošenje bankarskog akcepta se obavlja indosamentom ili cesijom.
Poslovna menica na koju banka dodaje svoj akcept mora imati sledece bitne
sastojke: oznaka da je menica, neopziva naredba da se isplati odredena
suma, naznacenje osobe ili pravnog subjekta koji treba da izvrši
placanje, rok dospeca,mesto isplate, potpis izdavaoca, oznaka akcepta
,potpis akceptanta, oznaka i elementi trgovacke transakcije.
Za razliku od eskontnog kredita, bankarskim akceptom banka ne daje svom
komitentu ništa vec njegov dug pretvara u sopstveni koji ce isplatiti
o dospelosti menice koju je izdao njen komitent, zatim se bankarski akcept
kupuje i prodaje kao vrednosni papir na tržištu novca.
4.2.6. Komercijalni zapis
Komercijalni zapis predstavlja krtkorocnu hartiju od vrednosti koju
koriste privredni subjekti kao sredstvo mobilizacije finansijskih sredstava.
Izdavalac zapisa se obavezuje da ce isplatiti odredenu kamatu istekom
roka na koji glasi ali pri tome ne pruža garanciju.
Kada se prenosi indosamentom hartija može glasiti i na ime, a u ostalim
slucajevima, ona glasi na donosioca. Rok na koji se emituje hartija obicno
je od mesec do godine dana. Emituju ga velike firme kojima se pretpostavlja
solventnost. Da ne bi došlo do zloupotreba bonitet i rejting firme
se prethodno ispituju.
Komercijalni zapisi se izdaju zarad osiguranja likvidnih sredstava izdavaca
u uslovima promenljive ravnoteže ali i za finansiranje kratkorocnih
potreba.
Kupci komercijalnih zapisa najcešce su banke, finasijske organizacije,
fondovi, preduzeca.
Na tržištu novca uz hartije od vrednosti pojavljuju se i instrumenti
koje po svojim karakteristikama možemo smestiti u cisto tržište
što znaci kupovina i prodaja novcanih sredstava. Pod ovu kategoriju
spadaju :
• kupovina i prodaja dnevnog salda, poslovnih banaka i terminskog
novca.
• medubankarske prodaje tržišnih viškova
• novi racuni, kao specijalizovani racuni poslovnih banaka koji
osiguravaju kamatu i mogucnost automatskog povlcenja depozita.
• aranžmani kojima se oznacava novi oblik utvrdivanja salda
na racunima komitenata banaka, a služe kao sredstva dopune sredstava
banaka
• depozitni racuni na tržištu novca, utvrdivanje iznosa
sredstava koje deponent treba da poseduje da bi stekao pravo na kredit.
• mešoviti fondovi na tržištu novca, jesu instrumenti
koje banka koristi za mobilizaciju slobodnih sredstava, spadaju u visoko
kvalitetne jer se koriste za kupovini hartija visoko pozicioniranih preduzeca.
Odlikuju je visoka likvidnost, stabilnost, kamata.
4.3. Medjubankarska trgovina viškovima obaveznih rezervi
Centralna banka je vodeca ustanova kreditno monetarnog sistema cija
je osnovna uloga da osigura nesmetano funkcionisanje bankarsko-finansijskog
sistema.
Njena osnovna uloga je dakle da kontroliše kolicinu novca u opticaju
u cilju održavanja niske kamatne stope i nastanak ostalih negativnih
pojava.
Jedan od mehanizama vodenja kreditno-monetarne politike je i sam odnos
centralne banke i poslovnih banaka, da bi poslovne banke obvaljale svoju
delatnost nužan preduslov je da polože obavezna novcana sredstva
kod centralne banke cime se centralna banka obezbeduje u mogucnosti kontrole
novcane mase i kredtitnog potencijala poslovnih banaka ali i agregatne
novcane tražnje.
Stopa obveznih rezervi je promenljiva, mogucnost njenog utvrdivanja ima
centralna banka po sili zakona a na osnovu materijalnih cinilaca u društvu.
Ako u privredi postoje neuskladenosti tj. inflatorni skok ili tendencija
njenog rasta centralna banka podiže stopu obaveznih rezervi, onemogucuje
povecanje kreditnih aranžmana jer oni u tim situacijama stvaraju
nerealnu kupovnu moc, i time uskladuje proizvodno-robne sa kupovnim fondovima.
Stopa obveznih rezervi može biti maksimalna i krece se od 20-30%
na nivou, može se odrediti diferencirano tako da za depozite po videnju
ona je viša, a za dugorocne depozite niža.
Odnos u medubankarskom sektoru nastaje kao potreba za održavanjem
likvidnosti, naime manjak novcane mase koja nastaje usled poslovanja nužno
dovodi do nelikvidnosti tog subjekta, ali i sa druge strane neki subjekti
ostvaruju višak obveznih rezervi kod centralne banke. Dovodeci ta
dva subjekta u odnos pomenute oscilacije se ublažavaju.
Odnosi interbankarskog sektora se javljaju kada je rec kako o dnevnim,
nedeljnim ali i neskladnosti na duže rokove. Od tih faktora i zavisi
koju ce formu imati tržišni
instrument. Jedna poslovna banka dakle može biti kako zajmodavac
tako i zajmoprimac, sve ove transakcije prati i kamatna stopa na date
iznose koja zavisi od trenutnih ekonomskih ali i politickih momenata.
Zarad lakših obavljanja ovih operacija na tržištu se javljaju
i posrednicke firme brokerske i slicne dovodeci u vezu banku sa viškom
i onu sa nedostatkom sredstava. Ovakvi oblici poslovanja najrazvijeniji
oblik dobili su u SAD gde ovo tržište nosi naziv ''federal funds
market''.
ZAKLJUCAK
Tržište novca obuhvata trgovanjem novca i kratkorocnim hartijama
od vrednosti, zatim kratkorocne kredite, kao i institucije i organizacije
koje osiguravaju ta sredstva.Tržište novca cini deo finansijskog
tržišta, i kao njegov važan segment, predstavlja visokospecijalizovani
oblik kupovine i prodaje novca, ostalih likvidnih sredstava i kratkorocnih
hartija od vrednosti. Tržište novca trguje dnevnim, terminskim
novcem i kratkorocnim hartijama od vrednosti, u zavisnosti od nacina i
uslova poslovanja razlikujemo primarno i sekundarno tržište
novca.
Novac je društveni odnos, što znaci da postoji samo u okviru
grupe ljudi kao sredstvo prihvaceno od svih clanova.Novac služi kao
regulator ekonomske aktivnosti i novcani oblici su odraz odredjene organizacije
ekonomske aktivnosti putem robne privrede.
Na tržištu novca predmet kuporodaje su hatrije od vrednosti,
emitovane od strane centralne banke ili drugih subjekata kojima pozitivno
pravo daje takvu mogucnost. Na razvijenom tržištu u razvijenim
privredama koriste se razni instrumenti u trgovini hartijama od vrednosti:
medubankarska kupoprodaja novca, kratkorocne hartije od vrednosti i medubankarska
trgovina viškovima obaveznih rezervi.
U dnevnim poslovanjima poslovnih banaka pojavljuju se na saldu njihovog
dnevnog poslovanja viškovi i manjkovi. Novac se na organizovanom
ili neorganizovanom tržištu novca pozajmljuje radi održavanja
likvidnosti banaka, i drugih finansijskih institucija , kako u kratkim
vremenskim intervalima npr. dnevna poslovanja tako i na odredene vremenske
intervale i to predstavlja medjubsankarsku kupoprodaju novca.
Neke od kratkorocnih hartija od vrednosti koje su opisane u ovom radu
su: državne obveznice, blagajnicki zapisi, komercijalni zapisi, bankarska
potvrda o depozitu, bankarski akcept i komercijalni zapis. Stopa obveznih
rezervi je promenljiva, mogucnost njenog utvrdivanja ima centralna banka
po sili zakona a na osnovu materijalnih cinilaca u društvu. Ako u
privredi postoje neuskladenosti tj. inflatorni skok ili tendencija njenog
rasta centralna banka podiže stopu obaveznih rezervi, onemogucuje
povecanje kreditnih aranžmana jer oni u tim situacijama stvaraju
nerealnu kupovnu moc, i time uskladuje proizvodno-robne sa kupovnim fondovima.
LITERATURA
1. Prof. dr Ž. Ristic i ostali „ Berze i berzansko poslovanje“, Viša poslovna škola Cacak, Beograd 2006
2. Prof. dr S. Kiomazec i ostali „ Monetarna ekonomija i bankarski menadžment“, Viša poslovna škola Cacak, Cacak 2006
3. Prof. dr Ž. Ristic i ostali „Monetarne i javne finansije“, Viša poslovna škola Cacak, Cacak 2006
4. Bankarstvo – teorija i praksa, prof. dr. Vojin Bjelica, Stilos Novi Sad 2001. godine;
5. Zakon o hartijama od vrednosti, Službeni glasnik RS. br. 47/ 2006- 3;
6. Zakon o bankama, Službeni glasnik RS. br. 107/ 2005- 15.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi