FINANSIJSKO TRŽIŠTE
Svako
tržište, kako globalno tako i segmentirano izražava odnose
dva kljucna ekonomska agregata: ( a ) ponude i ( b ) tražnje. Relacija
odnosa ova dva agregata uticu na nivo cena koje se formiraju saglasno
izraženom odnosu ponude i tražnje.
Osobenosti odnosa koji se izražavaju za tržište u realnom
sektoru ekonomije jednako važe i za segmente tržišta koji
funkcionišu u finansijskoj sferi. Pri tome treba istaci da finansijsko
tržište ima svoje osobenosti koje se ispojavalju kako za prostor,
vreme i nacin funkcionisanja tako i za strukturu tržišnih materijala
koje se javljaju kao predmet kupoprodajnih transakcija na finansijskom
tržištu.
Kao što je vec predhodno ukazano finansijsko tržište je
mesto objedinjavanja novcanih sredstava iz razlicitih izvora gde se formira
potencijal ponude i tražnje. Svaki deo tog kapitala teži ka
plasmanima sa najvecim prinosom i time se kapital locira tamo gde može
doneti više i preduzetnicima i vlasnicima kapitala.
Jedna od najznacajnih funkcija finansijskih tržišta je njihova
transferna funkcija. Transfernu funkciju finansijsko tržište
obavlja kao primarno tržište to jest tržište gde se
vrše kreiranje finansijskih instrumenata. Ucesnici na finansijskom
tržištu se javljaju kao klasicni finansijski posrednici ( banke
) i institucionalni investitori ( osiguravajuce organizacije i penzioni
fondovi ). Na finansijskom tržištu je moguce uspostaviti i neposredni
odnos emitenta i kupca. Tada je rec o procesu dezintermedijacije.
Finansijsko tržište, može se reci, predstavlja organizovani
sistem za promet finansijskih instrumenata, tj. hartija od vrednosti koje
mogu biti dugovne i vlasnicke u zavisnosti od roka njihovog dospeca, kao
hartije od vrednosti na tržištu novca i hartije od vrednosti
na tržištu kapitala. Hartije od vrednosti na tržištu
novca su najlikvidnije hartije od vrednosti sa rokom dospeca do jedne
godine sa niskim ili nikakvim rizikom, dok hartije od vrednosti na tržištu
kapitala imaju rok dospeca duži od godinu dana. Neke od hartija na
tržištu novca su: kratkorocne državne obveznice, depozitni
cerifikati, bankarski akcepti, komercijalni zapisi, federalni fondovi,
ugovori o rekupovini. Neke od hartija vrednosti na tržištu kapitala:
srednjorocne i dugorocne državne obveznice, obveznice lokalnih državnih
organa, korporativne obveznice, hipotekarne založnice, obicne akcije,
preferncijalne akcije, zamenjive ili kovertibilne hartije od vrednosti.
Izvedene hartije od vrednosti mogu biti kratkorocne, sa rokom dospeca
manjim od godinu dana i dugorocne sa rokom dospeca preko jedne godine.
Dakle, mogu, po rocnosti, biti hartije od vrednosti i na tržištu
novca i na tržištu kapitala (opcije, varanti, fjucersi).
Finansijske institucije, bave se pružanjem finansijskih usluga. Svi
finansijski transaktori mogu podeliti na nefinansijske i finansijske poslovne
subjekte. Njihovo poslovanje, pre svega, se svodi na investiranje i hartije
od vrednosti i tim putem sticu prihode od kojih, odbijanjem svojih obaveza
prema investitorima i izvore njihovih sredstava, dobijaju cist prihod.
Postoje razlicite vrste banaka: centralne banke, komercijalne banke, razvojne
banke, poslovne banke, štedionice, emisione, univerzalne i specijalizovane.
Depozitne finansijske institucije se nazivaju depozitnim jer osnovni izvor
njihovih sredstava cine štedni depoziti. Nedepozitne finansijske
institucije obuhvataju osiguravajuce kompanije, penzione fondove, finansijske
kompanije i investicione fondove.
Klasicna podela finansijskog tržišta na osnovne vrste je: novcano
tržište, tržište novcanog kapitala i devizno tržište.
Ali pored ove podele postoji podela i na: organizovano i neorganizovano
finansijsko tržište, depozitno – kreditno i na tržišta
hartija od vrednosti, domace i na medunarodno, tržišta dugovnih
i tržišta vlasnickih finansijskih instrumenata, proptna i terminska,
primarno i sekundarno.
Kada govorimo o finansijskom tržištu, onda je neophodno videti
u kakvom se ekonomskom okruženju dato tržište nalazi. Ukoliko
je država u ekonomskim problemima i finansijko tržište
je nerazvijeno, što znaci da nisu adekvatno zastupljeni svi delovi
finansijskog tržišta. Nasuprot ovima, ekonomski razvijenim privredama
(zemljama OECD-a) su imanentne pojave velikog broja finansijskih instrumenata
i dobra povezanost, što nesumnjivo dovodi do optimalne alokacije
finansijskih resursa u privredi. Razvoj finansijskog tržišta
u našoj zemlji, samim tim, afirmaciju njegove razvojne uloge u ekonomiji
poslednjih godina, onemogucila je duboka kriza u kojoj se zemlja našla.
Nacin da se postigne bolji kvalitet života stanovništva je razvoj
finansijskih tržišta, jer iskustvo pokazuje da finansiranje
privrednog razvoja pomocu finansiranja finansijskih tržišta
daje najbolje rezultate. Osnovna obeležja privrednog razvoja su:
rast ukupnog nacionalnog proizvoda, rast neto nacionalnog proizvoda, rast
neto nacionalnog proizvoda po stanovniku, rast produktivnosti ekonomskog
sistema i rast efikasnosti ekonomskog sistema. Osnovni spoljni izvori
privrednog razvoja su: informacije; prirodni resursi; sredstva drugih
ekonomskih sistema, osobine inostranih tržišta. A unutrašnji
izvori privrednog razvoja su: živo nacionalno bogastvo; stanovništvo;
inovativna sposobnost; preduzetništvo; postojeca organizacija privrednog
sistema; kultura i opšti raspoloživi obim znanja i upravljacke
sposobnosti.
Kljucne reci: finansijsko tržište, finansijski instrumenti, hartije od vrednosti na tržištu novca, hartije od vrednosti na tržištu kapitala, Derivati, finansijske institucije, vrste finansijskih tržišta, novcano tržište, tržište novcanog kapitala, devizno tržište.
2. SUŠTINA FUNKCIJE
Privredni život svake zemlje podrazmeva aktivnu ulogu velikog broja
privrednih subjekata grupisanih u veci broj sektora. Neki privredni subjekti
i sektori, cija štednja premašuje nivo njhovih realnih investicija,
su u poziciji da imaju štedne viškove koje plasiraju u finansijske
investicije. Obrnuto, drugi subjekti, cije investicije nadmašuju
njihovu štednju, imaju štedne manjkove koje pokrivaju emitovanjem
finansijskim tržištima. Ti finansijski instrumenti u njihovim
bilansnim pozicijama predstavljaju finansijsku pasivu.
Svaki prenos finansijskih sredstava, od finansijski suficitnih ka deficitarnim
privrednim subjektima, ima za posledicu stvaranje finansijske aktive i
finansijske pasive i predstavlja finansijsku transakciju. Šire posmatrano,
finansijska tržišta predstavljaju zbir svih finansijskih transakcija
i ne moraju predstavljati neke specificne nedostupne forme trgovanja finansijskim
instrumentima. Ispravnije je cak reci da je svako na neki nacin ukljucen
na finansijska tržišta kao aktivni ucesnik.
Za razliku od ovog šireg gledanja, uži koncept finansijskog
tržišta polazi od organizovanog tržišta kao nacina
trgovanja finansijskim instrumentima. To znaci da bi se na ovaj nacin
pod finansijskim tržištem podrazumevalo organizovano sucejavanje
ponude i tražnje finansijskih instrumenata na odredenom mestu na
kome se, uz strogo poštovanje pravila trgovine, organizovano formira
cena finansijskih instrumenata.
Finansijska tržišta predstavljaju medijum putem koga država
i korporacije pribavljaju dodatna sredstva za svoje investicione projekte
ali i mogucnost za investitore da aktivno upošljavaju slobodna sredstva
kako u borbi za njihovo realno ocuvanje protiv inflacije, tako i u nastojanju
da kroz visoke stope oplodnje obezbede i njihovo realno uvecanje. Razvijenost
finansijskog tržišta, njegova stabilnost, dinamika i dubina
merodavni su pokazatelji razvijenosti nacionalne privrede i njene ukljucenosti
u savremene svetske ekonomske tokove.
Osnovna funkcija finansijskog tržišta je, kao što je nagovešteno,
u alokaciji novca i kapitala u privredi. Slobodna novcana sredstva se
usmeravaju ka onim emitentima finansijskih instrumenata za koje investitori
procene da su pouzdani, profitabilni i perspektivni. Cena finansijskih
instrumenata, koja može biti u formi kamatne stope ili kursa hartije
od vrednosti, kao i procena boniteta emitenta od strane investitora odredujuci
uticu na investicione odluke na finansijskom tržištu. Kvalitetnim
finansijskim instumentom, po proceni investitora, može se smatrati
onaj koji ima povoljan odnos izmedu pouzdanosti i ocekivanog prinosa.
Velikim brojem razlicitih finansijskih instrumenata, svojim organizovanim
karakterom, sigurnošcu, jednostavnim pristupom i likvidnošcu,
finansijsko tržište ne samo da utice na efikasnu alokaciju novca
i kapitala, u smislu njihovog kretanja ka najkvalitetnijim privrednim
sektorima i privrednim subjektima, vec ono podstice obrt i mobilnost novca
i kapitala ne dozvoljavajuci da imaju prazne hodove tj. obezbedujuci njihovu
stalnu punu uposlenost. Tako se posredstvom razvijenog finansijskog tržišta
postojeci kapital u privredi maksimalno efikasno koristi podižuci
nivo društvenog proizvoda tj. materijalnog blagostanja stanovništva.
Finansijska tržišta, kao osnovni element finansijskog sistema,
odredena su finansijskim instrumentima, kao materijalom finansijskih transakcija
i finansijskim institucijama, kao glavnim ucesnicima tj. transaktorima
na finansijskom tržištu. Upoznavanje sa finansijskim instrumentima
i finansijskim institucijama važno je za dobijanje realne slike o
razvijenom finansijskom tržištu na kome se obavlja upravljanje
investicijama u hartije od vrednosti.
3. FINANSIJSKI INSTRUMENTI
Finansijski instrumenti ili finansijska aktiva, predstavlja instrument,
posredstvom koga se odvija potrfolio menadžment. Da bismo u celini
mogli da razjasnimo portfolio menadžment moramo pokazati šta
sve na razvijenim finansijskim tržištima investitorima stoji
na raspolaganju za investiranje. To, u šta se može investirati,
predstavlja finansijsku aktivu tj. finansijske instrumente.
Finansijsko tržište, može se reci, predstavlja organizovani
sistem za promet finansijskih instrumenata. Finansijske transakcije, sa
druge strane, mogu se definisati kao transakcije posredstvom kojih dolazi
do prometa finansijskih instrumenata. Finansijski instrumenti mogu da
imaju formu hartija od vrednosti ili da proisticu iz depozitnih i kreditnih
odnosa. Mogu biti u obliku novca, vlasnickih i dugovnih instrumenata.
S obzirom da osnova našeg rada upravljanje investicijama u hartije
od vrednosti, tj. portfolio menadžment, potrebno je ukazati na vrste
finansijskih instrumenata u formi hartija od vrednosti na razvijenim finansijskim
tržištima.
Hartije od vrednosti, u osnovi, predstavljaju dokumente koji dokazuju
neki dug ili vlasništvo, tj. odredena potraživanja. Potraživanja
iz hartija od vrednosti mogu biti na prihod i na odredeni kapital. Osnovna
podela hartija od vrednosti je na dugovne i vlasnicke. Imajuci u vidu
rok njihovog dospeca, kroz podelu na hartije od vrednosti na tržištu
novca i hartije od vrednosti na tržištu kapitala.
3.1. HARTIJE OD VREDNOSTI NA TRŽIŠTU NOVCA
Hartije od vrednosti na tržištu novca su najlikvidnije hartije
od vrednosti sa rokom dospeca do jedne godine sa niskim ili nikakvim rizikom.
One se smatraju najbližim supstitutom novca i cesto se koriste kao
mesto za kratkorocno investiranje trenutno raspoloživih sredstava.
Njihov je prinos, po pravilu, vrlo blizak ili jednak stopi inflacije tako
da njihovom kupovinom investitori uglavnom samo održavaju realnu
vrednost svog kapitala. Najcešce se prodaju kao diskontne hartije
od vrednosti kod kojih je kamata sadržana u nominalnoj vrednosti
koja se isplacuje o roku dospeca.
Kratkorocne državne obveznice služe za kratkorocno finansiranje
privremenih budžetskih deficita ili za refinansiranje ranije izdatih
državnih obveznica. Imajuci u vidu njhovu sigurnost sa obzirom da
se na strani emitenta nalazi državna blagajna, za investitore su
vrlo atraktivni finansijski instrumenti.
Depozitni cerifikati su potvrde o depozitu koje izdaju poslovne banke.
Po svojoj suštini su slicni orocenoj štednji. Vrlo su likvidni
i s obzirom da su depoziti poslovnih banaka osigurani, smatraju se sigurnim
finansijskim instrumentom. Depoziti su oroceni i ne smeju se podizati
do ugovorenog datuma. U SAD depozitni cetifikati izdaju se sa rokovima
naplate do šest godina. Ako je rok orocenja manji govorimo o CD-
u na tržištu novca. CD- i nominalne vrednosti preko 100.000
$ nazivaju se džambo i nisu osigurani od strane FDIC- a. Umesto klasicnih
ugovorenih stopa, CD- i mogu imati i prinose vezane sa performanse akcija
tj. nekog berzanskog indeksa.
Bankarski akcepti ili samo akcepti su najstarije hartije od vrednosti
na tržištu novca. To su pisane obligacije o isplati pozamljenih
sredstava koje zajmoprimac izdaje banci a ona garantuje isplatu ostalim
investitorima. Suština bankarskog akcepta je u tome što banka
može da povuce svoj kapital i pre roka dospeca prostom prodajom akcepta
na sekundarnom tržištu. Tako banka može da kreditira odredeni
posao svoga komitenta i bez trajnog angažovanja svojih sredstava.
Krajni imaoc o roku dospeca ima pravo na potraživanje u odnosu na
emitenta akcepta. Cesto se koriste kao instrument medunarodnoj trgovini.
Komercijalni zapisi su kratkorocne obligacije koje izdaju, po pravilu
visoko bonitetne korporacije. Oni nisu garantovani zalogom vec kreditnim
rejtingom emitenta.
Federalni fondovi predstavljaju obavezne rezerve poslovnih banaka na racunu
centralne banke koje se mogu kupiti ili prodati izmedu banaka. Banke sa
viškom obaveznih rezervi pozajmljuju federalne fondove bankama sa
manjkom obaveznih rezervi. Rok zajma je najcešce samo jedan dan ili
tokom vikenda.
Ugovori o rekupovini cesto važe samo za preko noci ali mogu važiti
i za 30. i više dana kada se zovu terminski. Banka ili brokersko
– dilerska kuca, radi prevazilaženja kratkorocnog deficita
u novcu, prodaje hartije od vrednosti, koje služe kao zaloga, uz
obavezu njihove ponovne kupovine po nešto višoj ceni u tacno
ugovoreno vreme.
3.2. HARTIJE OD VREDNOSTI NA TRŽIŠTU KAPITALA
Hartije od vrednosti na tržištu kapitala imaju rok dopeca duži
od godinu dana. U njih se ubraja kako dugovni tako i vlasnicki instrumenti,
dakle sve vrste dugorocnih obveznica i akcija.
Srednjorocne i dugorocne državne obveznice su likvidne dugovne hartije
od vrednosti cijim se imaocima polugodišnje placaju kamatni kuponi.
Rok dospeca srednjorocnih državnih obveznica je, po pravilu, izmedu
1. do 7. godina, a dugorocnih državnih obveznica izmedu 7. do 30.
godina. Neke dugorocne državne obveznice mogu biti opozive pre roka
njihovog dospeca.
Obveznice lokalnih državnih organa izdaju federalne jedinice, okruzi,
regioni, gradovi, opštine i njihovi organi i javna preduzeca. Kamatni
prihodi po osnovu ovih obveznica iskljuceni su iz osnovice za federalni
porez na prihod. Obveznice lokalnih državnih organa mogu biti opšte,
kada ih izdaju vladini organi koji generišu poreske prihode, ogranicene,
kada ih izdaju organi koji su ograniceni u ubiranju prihoda iz kojih treba
da plate svoje dugovanje i osiguranje, koje su zbog svog nižeg kreditnog
rejtinga osigurane od strane posebnih osiguravajucih agencija.
Korporativne obveznice izdaju preduzeca i predstavljaju likvidne ugovore
sa obavezom isplate ugovorene kamate i glavnice, o roku dospeca, svakome
ko ih poseduje. Rokovi dospeca se krecu do 5. godina za kratkorocne, 5-
10. godina za srednjorocne i do 20. godina i više za dugorocne korporativne
obveznice. Mogu biti osigurane, hipotekom ili zalogom i neosigurane. Mogu
biti sa kuponima i bez njih. Sa ucešcem ili bez ucešca u profitu
preduzeca. Svakako, korporativne obveznice su jedni od najznacajnih finansijskih
instrumenata.
Hipotekarne založnice izdaju vladine, ili od strane vlade sponzorisane,
hipotekarne agencije koje otkupljuju hipoteke od banaka i emituju hipotekarne
založnice koje se, uz garanciju agencija, aktivno promecu na sekundarnom
tržištu. Zbog garancija federalnih agencija, ove hartije od
vrednosti uživaju visoki kreditni rejting, poput državnih obveznica.
Postoje i hiptekarne založnice koje garantuju privatne osiguravajuce
agencije ali je njihov broj i njihova popularnost još uvek manja.
Obicne akcije predstavljaju ucešce u vlasništvu preduzeca. One
vlasnicima obezbeduju glasacka prava na skupštini akcionara i ucešce
u likvidacionoj masi posle namirenja obaveza preduzeca prema poveriocima.
Dividende se akcionarima mogu isplatiti tek po namirenju ostalih obaveza
iz tekucih prihoda preduzeca. Dividende mogu biti u novcu, akcijama ili
naturi. Akcije se mogu deliti u razlicitim proporcijama sa ciljem da njihova
vrednost bude popularnog iznosa radi vece likvidnosti na tržištu.
Imaoci obicnih akcija, po pravilu, imaju pravo prece kupovine dodatnih
emisija.
Preferncijalne akcije su uslovno govoreci, nešto izmedu obveznica
i obicnih akcija. Imaju prednost u odnosu na obicne akcije u isplati dividendi
i namirivanju iz likvidacione mase preduzeca. Manje su rizicne od obicnih
akcija ali njihovi imaoci, ako redovno primaju dogovorene dividende, po
pravilu, nemaju pravo glasa na skupštinama akcionara. Prinosi preferencijalnih
akcija su gotovo uvek unapred fiksirani i kada preduzece dobro posluje,
manji od prinosa obicnih akcija.
Vecina sadrži klauzulu kumulativnosti, što znaci da se eventualne
neisplacene dividende ne gube, vec se kumulirano nadoknaduju u nekom buducem
periodu. Mogu imati i klauzulu opoziva tj. otkupa preferencijalnih akcija
od strane preduzeca uz placanje tzv. otkupne premije njihovim imaocima.
Preferencijalne akcije mogu biti participativne i fleksibilne. Prve obezbeduju,
pored ugovorene dividende, i ucešce u dividendama na raspolaganju
obicnim akcijama. Druge imaju ugovorene fleksibilne dividende vezane za
neku repernu velicinu poput neke kamatne stope na državne obveznice.
Zamenjive ili kovertibilne hartije od vrednosti su, po pravilu, obveznice
i prefercijalne akcije koje mogu biti konvertovane u obicne akcije pod
odrednim uslovima. Jednom kovertovane ne mogu se konvertovati nazad, a
može biti preciziran i period u kome se konverzija može obaviti.
Po pravilu, kovnertibilne hartije od vrednosti su opozive. Sama konverzija
se može posmatrati i kao emisija obicnih akcija radi opoziva obveznica
ili preferencijalnih akcija. Konvertibilne hartije od vrednosti imaju
dve moguce vrednosti, i to vrednost preferencijalnih akcija ili obveznica
i vrednost obicnih akcija u koje mogu biti konvertovane. Time one investitorima
pružaju zaštitu od pada vrednosti obicnih akcija prostim odustajanjem
od konverzije, cime investitori zadražavaju cenu svojih konvertibilnih
obveznica ili preferencijalnih akcija.
3.3. DERIVATI ILI IZVEDENE HARTIJE OD VREDNOSTI
Derivati ili izvedene hartije od vrednosti grade svoju vrednost iz aktiva
na osnovu kojih su izvedene. To su, zapravo, likvidni ugovori cija vrednost
direktno zavisi od vrednosti aktive koja je njihov predmet. Izvedene hartije
od vrednosti mogu biti kratkorocne, sa rokom dospeca manjim od godinu
dana i dugorocne sa rokom dospeca preko jedne godine. Dakle, iako mogu,
po rocnosti, biti hartije od vrednosti i na tržištu novca i
na tržištu kapitala, zbog njihove homogenosti. O derivatima
i njihovom uticaju na performansu investicionih kompanija.
Opcije su ugovori u kojima njihov izdavalac prima na sebe obavezu da kupcu
opcije proda – tzv. kupovna ili kol opcija – ili od njega
kupi – tzv. prodajna – odredenu aktivu po utvrdenoj ceni u
utvrdenom roku ukoliko kupac opcije izrazi želju da to ucini. Alternativo,
izdavalac opcije kupcu može u gotovini izdati namirenje razlike u
ceni ugovorene aktive. Opcije sve više koriste i kao instrumenti
stimulisanja korporativnih menadžera.
Varanti predstavljaju vrstu opcionog ugovora. Vrlo su slicni kol akcijskim
opcijama koje kupcima omogucuju da odredeni broj akcija nekog preduzeca
kupe po utvrdenoj ceni u okviru odredenog roka.
Fjucersi predstavljaju ugovor u kome se kupac i prodavac obavezuju da
izvrše promet odredene aktive, po utvrdenoj ceni u utvrdenom periodu
u buducnosti.
Derivatne hartije od vrednosti igraju znacajnu ulogu u kontrolisanju rizika,
tzv. hendžingu, portfolia, kao znacajnom delu upravljanja investicijama
u hartijama od vrednosti.
4. FINANSIJSKE INSTITUCIJE
Svi transaktori tj. investitori u hartije od vrednosti na finansijskom
tržištu, kupujuci i prodajuci finansijske instrumente, provode
svesno ili nesvesno, efikasno ili neefikasno, rudimentarno ili sofisticirano,
upravljanje investicijama u hartije od vrednosti. Zavisno od poslova kojima
se bave, svi se finansijski transaktori mogu podeliti na nefinansijske
i finansijske poslovne subjekte. Nefinansijska preduzeca se bave proizvodnjom
razlicitih roba ili pružanjem nefinansijskih usluga. Njihove su transakcije
u funkciji njhovog osnovnog poslovanja.
Finansijska preduzeca, tj. finansijske institucije, bave se pružanjem
finansijskih usluga. Najznacajnija vrsta finansijskih institucija su finansijski
posrednici. Pored njih, u finansijske institucije ubrajamo i brokersko-
dilerske kuce, investicione banke i konsalting i menadžment agencije
iz oblasti finansija.
Finansijski posrednici, u osnovi obavljaju pretvaranje uloga tj. aktive
investitora u svoju pasivu tj. izvor sredstava za svoje poslovanje. Njihovo
poslovanje, pre svega, se svodi na investiranje i hartije od vrednosti.
Tim putem sticu prihode od kojih, odbijanjem svojih obaveza prema investitorima
i izvore njihovih sredstava, dobijaju cist prihod tj. profit kao rezultat
njihovog rada tj. cenu njihove finansijske usluge. U tom procesu, finansijski
posrednici obavljaju ekonomske funkcije transformacije rocnosti, diversifikacije
i obaranja rizika, obezbedivanja mehanizma placanja i ekonomicnosti obrade
poslovnih informacija i zakljucivanje ugovora o finansiranju.
Banka je preduzece koje se kao glavnom delatnošcu bavi primanjem
i davanjem kredita. Osnovna delatnost banke je: uzimanje kredita, davanje
kredita i posredovanje u novcanim transakcijama. Banka vrši centralizaciju
kapitala, prikupljanje i plasman sredstava. Osnovna nacela bankarstva
su: sigurnost, efikasnost ulaganja sredstava, likvidnost i rentabilnost.
VRSTE BANAKA:
• Centralne banke
• Komercijalne banke
• Razvojne banke
• Poslovne banke
• Štedionice
• Emisione
• Univerzalne
• Specijalizovane
Centralna
banka - u savremenoj tržišnoj privredi centralna banka je
vodeca ustanova kreditno - monetarnog sistema, cije su funkcije da osigura
nesmetano funkcionisanje bankarsko finansijskog sistema i da vodi monetarnu
politiku, tj. kontroliše kolicinu novca u opticaju u funkciji osiguranja
niske stope inflacije bez izazivanja visoke nezaposlenosti. Centralna
banka je u svim monetarnim sistemima u svetu i dalje zadržala ranije
steceno monopolsko pravo da vrši kreiranje primarnog novca (štampanje
novcanica i kovanje novcica). Guvernere centralne banke postavlja parlament,
tj. vlada, pa samim tim ona i kontroliše njen rad. Ipak je sve širi
krug onih koji veruju da je stabilna moneta (nacionalna novcana jedinica)
baza uspešne ekonomije i da se (zlo)upotreba monetarne politike (za
finansiranje budžetskog deficita, smanjenje nezaposlenosti i sl.)
može spreciti samo nezavisnošcu monetarne vlasti (centralne
banke) od izvršne (vlade).
Komercijalne – depozitne – kreditne banke prikupljaju i
mobilišu depozite svojih komitenata, novcanu štednju i trenutno
nezaposlen novac. To su banke kratkorocnog kreditiranja proizvodnje i
prometa. One su posrednici izmedu onih koji daju sredstva i onih koji
ih primaju. Regulatori su privrednih kretanja.
Razvojne banke su banke dugorocnog kreditiranja (investicione banke).
Razlika izmedu kratkorocnog kreditiranja i dugorocnog kreditiranja je
u tome što:
– se kod kratkorocnog kreditiranja kreira novcana masa (kupi
se auto, TV...)
– kod dugorocnog se vrši preraspodela sredstava koja ne utice
direktno na novcanu masu u prometu.
U grupu poslovnih banaka spadaju najvece svetske banke. Uglavnom se bave
privredom.Osnova poslovanja:
– osnivanje i finansiranje industrijskih preduzeca
– kupo-prodaja i emisija hartija od vrednosti
– posredovanje kod sklapanja državnih zajmova
Idejni zacetnik štedionica je Danijel Defo (pisac romana “Robinzon
Kruso”), a prva štedionica je osnovana 1778. u Hamburgu. Osnovni
zadatak im je da mobilišu sredstva malih ulagaca i one su uglavnom
manje novcane institucije za lokalne potrebe.
4.1. DEPOZITNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE
Depozitne finansijske institucije obuhvataju komercijalne banke, štedno-
kreditna udruženja, štedne banke i kreditne sindikate. Nazivaju
se depozitnim jer osnovni izvor njihovih sredstava cine štedni depoziti.
Depozitne finansijske institucije prihod generišu na dva nacina:
prinosom od investiranja u finansijsku aktivu i zaracunavanjem provizija
na finansijske transakcije.
Komercijalne banke su najvece i najznacajnije medu depozitnim finansijskim
institucijama u SAD. Njihov se broj 1992. godine kretao oko 12.000. mogu
biti registrovane na nivou federalnih jedinica ili na saveznom tj. federalnom
nivou. Komercijalne banke u SAD pružaju razlicite vrste finansijskih
usluga kategorisanih u tri glavne grupe: individualno bankarstvo, institucionalno
bankarstvo i globalno bankarstvo.
Individualno bankarstvo podrazumeva poslovanje sa stanovništvom.
U njega se ubraja davanje potrošackih, hipotekarnih, studentskih
kredita, brokerskih usluga, usluga kreditnih kartica i upravljanje investicijama
i starateljskim fondovima.
Institucionalno bankarstvo podrazumeva davanje zajmova, finansijskim i
nefinansijskim preduzecima, lokalnim i inostranim, državnim organima.
U ovu grupu finansijskih usluga ubrajaju se i lizing usluge i faktoring
u odnosu na preduzeca.
Globalno bankarstvo obuhvata citav niz usluga koje se odnose na korporativno
finansiranje i na usluge i finansijske instrumente tržišta kapitala
i deviznog tržišta. Ovde se komercijalne banke granice sa poslovanjem
investicionih banaka. U oblasti globalnog bankarstva prihodi banaka su
cešce u formi provizija nego naplacenih kamatnih prihoda.
Najveci deo aktive komercijalnih banaka plasirane je u hipotekarne kredite,
državne hartije od vrednosti, komercijalne zajmove i zajmove odobrene
stanovništvu. U strukturi pasive dominiraju depoziti sa oko 80% dok
je deonicarski kapital ispod 10% pasive.
Štedno- kreditna udruženja, štedne banke i kreditni sindikati
zajedno se u SAD nazivaju štedionicama. Njihova osnovna razlika u
odnosu na banke je u vecim ogranicenjima plasmana i u nemogucnosti prihvatanja
tekucih racuna kao izvora svojih sredstava.
Štedno- kreditna udruženja su relativno stare institucije osnovane
radi kreiranja sredstava za finansiranje izgradnje i prometa stambenih
jedinica. Zaloga odobrenih zajmova je uvek sama stambena jedinica cija
je kupovina ili izgradnja predmet finansiranja. Mogu biti u vlasništvu
depozitara ili formi akcionarskih društava. Kao i banke, štedno-
kreditna udruženja mogu biti registrovana na nivou federalnih jedinica
ili na nivou federacije. Tradicionalno uglavnom ulažu u hipotekarne
kredite, hipotekarne založnice i državne obveznice. Osnovni
izvor sredstava štedno- kredititnih asocijacija je iz neorocenih
i orocenih štednih depozita. Sredstva, takode, mogu prikupljati iz
kamatonosnih tekucih racuna, štednih depozita tržišta novca,
ugovora o rekupovini, komercijalnih zapisa, pozajmom od federalnih fondova
kao i od Federalnih banaka za stambeno kreditiranje.
4.2. NEDEPOZITNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE
Nedepozitne finansijske institucije obuhvataju osiguravajuce kompanije,
penzione fondove, finansijske kompanije i investicione fondove.
Osiguravaljuce kompanije su finansijske institucije koje ce, za odgovarajuce
redovne uplate komintenata, izvršiti ugovorenu isplatu u slucaju
dešavanja odredenog dogadaja. U zavisnosti od prirode dogadaja, mogu
biti osiguravajuce kompanije za osiguranje života i osiguravaljuce
kompanije za osiguranje imovine i lica. Kod kompanija za osiguranje imovine
i lica teže je, u odnosu na kompanije za osiguranje života,
proceniti iznose i vreme zahteva za pokrivanje gubitaka nastalih odredenim
dogadajima. To znacajno utice na razlicite velicine, investicione strategije
i uloge u finansijskom sistemu ove dve vrste osiguravajucih kompanija.
Osiguravajuce kompanije za osiguranje života pored osiguranja obezbeduju
elemenat štednje. Važnost ovih kompanija u finansijskom sistemu
je više posledica njihove mogucnosti da po osnovu redovnih premijskih
uplata osiguranika prikupe tj. akumuliraju relativno sigurne, dugorocne
izvore finansiranja, nego u njihovom osnovnom poslovanju obezbedivanja
osiguranja. Životno osiguranje se u osnovi deli na terminsko i osiguranje
tokom citavog života. Prvo, uz jednokratnu premijsku uplatu osiguranika,
podrazumeva osiguranje u odredenom vremenskom roku cijim isticanjem osiguranje
prestaje da važi. Drugo traje citavog života i osiguranik kontinuirano
uplacuje premije osiguranja. Polise životnog osiguranja mogu nuditi
razlicite vrste usluga. Uz cisto osiguranje od rizika od smrti tu su i:
- kombinacija osiguranja i investicionog racuna;
- osiguranje od rizika života;
- cisti investicioni racuni.
Struktura plasmana osiguravajucih kompanija za osiguravanje života
je takva da u njihovoj aktivi dominiraju ulaganja u korporativne obveznice,
državne obveznice i hipoteke.
Osiguravajuce kompanije za osiguravanje imovine i lica su manje po svom
obimu aktive i pružaju samo klasicno osiguranje gradanima i preduzecima.
Osiguranje imovine i lica može da pokriva gubitak, oštecivanje
ili uništenje imovine, gubitak ili smanjivanje sposobnosti stvaranja
prihoda, zahteve za oštetu trecih lica i smrtne slucajeve u nesrecama.
Penzioni fondovi su finansijske institucije ciji je zadatak da obezbede
prihode za penzionisana ili onesposobljena lica u nacionalnoj privredi.
U SAD penzioni fondovi mogu biti državni i privatni, podela potice
iz razlike u izvorima finansiranja. Državni penzioni fondovi finansiraju
se iz uplata dražavnih organa a privatni iz uplata poslodavaca ili
zaposlenih. Državni penzioni fondovi znacajno ulažu u državne
obveznice, korporativne obveznice, akcije znatno manje u hipoteke. Privatni
penzioni fondovi se, po pravilu, formiraju pri velikim preduzecima. Cesto
ih vode osiguravajuce kompanije za životno osiguranje ili starateljska
odeljenja komercijalnih banaka. Privatni penzioni fondovi ulažu najvecim
delom u akcije preduzeca, a po obimu aktive znatno su veci u odnosu na
državne penzione fondove.
Finansijske kompanije prikupljaju sredstva emitovanjem hartija od vrednosti
i pozajmljivanjem od komercijalnih banaka. Sredstva investiraju u kratkorocne
i srednjorocne zajmove pojedincima i preduzecima. Finansijske kompanije
se mogu podeliti na prodajne, personalne i komercijalne finansijske kompanije.
Prodajne finansijske kompanije investiraju u kredite za nabavku trajnih
potrošnih dobara i cesto su podružnice velikih proizvodaca kojima
upravo finansijske kompanije povecavaju promet. Personalne finansijske
kompanije privatnim licima odobravaju relativno male gotovinske zajmove
za finansiranje tekuce potošnje. Komercijalne finansijske kompanije
odobravaju zajmove preduzecima koja obicno nisu ispunila kreditne uslove
komercijalnih banaka.
Investicioni fondovi ili investicione kompanije su vrsta finansijskih
institucija koja povlace sredstva manjih individualnih investitora kojma
za uzvrat emituje akcije ili rede potvrde o ucešcu u aktivi fonda.
Tako prikupljena sredstva investicioni fondovi investiraju u hartije od
vrednosti na finansijskom tržištu stvarajuci diversifikovani
investicioni portfolio. Za efikasno investiranje sredstava brine se strucna
ekipa ljudi koja prestavlja menadžment investicionog fonda. Prihodi
po osnovu hartija od vrednosti se dele akcionarima ili štedišama
investicionog fonda srazmerno njihovom ucešcu, umanjeni za vrednost
provizije na ime portfolio menadžment usluge investicionog fonda.
Investicione kompanije sitnim investitorima, u okviru njihovih investicionih
opredeljenja, obezbeduju kompletan portfolio menadžment i diversifikaciju
rizika kroz investiranje u veliki broj razlicitih hartija od vrednosti.
Menadžment kompanija može imati jedan ili više investicionih
fondova. Po pravilu menadžment kompanije su sastavljeni od više
investicionih fondova ili kompanija koje imaju zasebne ciljeve, menadžment,
investicione strategije i portfolio strukturu.
5. VRSTE FINANSIJSKIH TRŽIŠTA
Nakon razmatranja osnovnih elemenata finansijskih tržišta, finansijskih
instrumenata i finansijskih institucija, treba kratko reci i o podeli
finansijskih tržišta sa razlicitih aspekata.
Klasicna podela finansijskog tržišta na osnovne vrste je:
- novcano tržište;
- tržište novcanog kapitala;
- devizno tržište.
1. Novcano tržište je do finansijskog tržišta na
kome se traže i nude kratkorocna novcana sredstva i hartije od vrednosti,
te samim tim ono omogucuje imaocu slobodnog novca da transformiše
svoj novac u novcane – tržišne finansijske instrumente
koji se mogu brzo zameniti za novac ili druga likvidna sredstva.
Ovo tržište se sastoji od više specijalizovanih tržišta
i to:
- tržište kratkorocnog žiralnog novca;
- kreditno tržište;
- eskontno tržište;
- lombardno tržište
- primarno i sekundarno tržište
- tržište zlata i plemenitih materijala.
2. Na tržištu novcanog kapitala i hartija od vrednosti predmet
kupoprodajnih transakcija je iskljucuvo kapital, odnosno novcana sredstva
dugorocnog karaktera pri cemu se pod kapitalom smatra ukupan novcani iznos
sredstava za investiranje koji se stavlja na raspolaganje na rok duži
od jedne godine.
Tržište kapitala cine:
- kreditno – zajmovno i depozitno investiciono tržište;
- hipotekarno tržište;
- tržište kapitala ucešca;
- tržišta akcija i zajmovnih efekata odnosno tržište
dugorocnih hartija od vrednosti.
3. Devizno tržište predstavlja finansijsko tržište
na kome se kupuju i prodaju strana sredstva placanja, uskladuje ponuda
i tražnja, utvrduje devizni kurs u okviru intervencionistickih tacaka
i upravlja deviznim nacionalnim rezervama.
Ono kao takvo u sebi objedinjuje sledece:
- devizno kreditno – zajmovno i depozitno tržište;
- valutno tržište;
- devizno tržište;
- primarno i sekundarno tržište.
Iz užeg i širek znacaja suštine finansijskog tržišta
proizilazi njegova podela na organizovano i neorganizovano finansijsko
tržište. Organizovano je, kao kao što smo rekli, ono finansijsko
tržište koje omogucije organizovano susretanje ponude i tražnje
na odredenom prostoru gde se, uz poštovanje pravila trgovanja, organizovano
formira cena finansijskih instrumenata. Iz ovoga sledi da je neorganizovano
tržište svako ono koje ne ispunjava navedene kriterijume.
Sledeca podela na depozitno – kreditno i na tržišta hartija
od vrednosti. Depozitno – kreditno finansijsko tržište
je onaj deo finansijskog tržišta koji je odreden finansijskim
transakcijama depozitnih finansijskih institucija – banaka, štedno
- kreditnih udruženja, štedionica i slicno. Ovde pre svega spadaju
poslovi sa štednim racunima, tekucim racunima, davanjem razlicitih
vrsta kredita i slicno. Tržišta hartija od vrednosti je mnogo
znacajnije. Ono se odnosi na sucejavanje ponude i tražnje za finansijskim
instrumentima u formi hartija od vrednosti.
Finansijsko tržište se sa aspekta porekla ucesnika u finansijskim
transakcijama, može podeliti na domace i na medunarodno. Domace finansijsko
tržište obuhvata one finansijske transakcije koje se odvijaju
izmedu ucesnika koji su iz zemlje i kojoj je transakcija obavljenja. Medunarodno
finansijsko tržište podrazumeva transakcije u kojima je bar
jedan ucesnika transakcije iz inostranstva. Sve velike finansijske berze
u svetu danas su mesta gde se, pored domacih, obavlja i veliki broj medunarodnih
transakcija tako da je teško napraviti razliku izmedu domaceg i medunarodnog
finansijskog tržišta sa aspekta mesta trgovanja.
Medunarodno finansijsko tržište omogucilo je da dode do globalizacije
efikasne alokacije kapitala i do znacajnog transfera kapitala u one zemlje
cija preduzeca beleže visoke stope prinosa. Ta tako zvana rastuca
finansijska tržišta mogu prestavljati znacajan katalizator vecih
stranih investicija i po tom osnovu viših stopa privrednog rasta
tih zemalja. Treba reci i da se pojam medunarodnog ili internacionalistickog
tržišta negde se izjednacava i sa pojmom deviznog tržišta
na kome se vrši kupovina i prodaja stranih sredstava placanja.
Sa aspekta prirode potraživanja, finansijska tržišta se
mogu podeliti na tržišta dugovnih i tržišta vlasnickih
finansijskih instrumenata. Tržišta dugovnih instrumenata podrazumevaju
prometanje razlicitih formi kreditne aktive sa odredenim rokovima dospelosti
i cenom te aktive. Na tržištima vlasnickih instrumenata odvija
se promet vrsta akcija i u okviru toga korporativnog upravljanja preduzecima.
Sa aspekta roka izvršenja sklopljenog posla, finansijska tržišta
se mogu podeliti na proptna i terminska, to jest na keš i derivatna
tržišta. Proptna finansijska tržišta su ona gde su
prava i obaveze po osnovu sklopljenog posla realiziju odmah po njegovom
zakljucenju. Na terminskim finansijskim tržištima obaveze po
osnovu sklopljenog posla se ostvaruju u nekom buducem periodu.
Jedna od najvažnijih podela finansijskih tržišta je prema
roku dospeca finansijskih instumenata koji su predmet trgovine. Sa ovog
aspekta finansijska tržišta se dele na tržišta novca
i tržište kapitala. Tržište novca obuhvata sve one
finansijkse transakcije sa finansijskim instrumentima sa dospecem dužim
od jedne godine. Razlika izmedu tržišta novca i tržišta
kapitala nije uvek sasvim jasna jer je i dugorocne instrumente moguce
prodati u roku kracem od godine dana, a pored toga, a u poslednjoj godini
njihov rok dospeca je zapravo ispod jedne godine. Tržište kapitala
se dalje može podeliti na tržište obveznica, tržište
hipoteka, i tržišta akcija.
Druga znacajna podela finansijskih tržišta je prema tome da
li se instrumenti koji su predmet finansijksih transakcija u prometu nalaze
prvi put ili ne. Da li jedan od ucesnika u finansijskoj transakciji originalni
emitent finansijskog instrumenta ili je rec o preprodaji ranije emitovanog
intrumenta. Sa ovoga aspekta finansijsko tržište se deli na
primarno i sekundarno. Primarno finansijsko tržište obuhvata
promet finansijskih instrumenata izmedu originarnog emitenta i prvog investitora.
Sekundarno finansijsko tržište obuhvata sve kasnije kupoprodaje
vec emitovanog finansijskog instrumenta i predstavlja dalji život
hartije od vrednosti sa kojim sem svojih obaveza prema donosiocu, originalni
emitent nema direktne veze.
6. FINANSIJSKA TRŽIŠTA I PRIVREDNI RAZVOJ
6.1. SLOŽENA I RAZVIJENA FINANSIJSKA TRŽIŠTA
Najvažnija posledica dosadašnjeg privrednog razvoja je cinjenica
da privredni razvoj nije više moguc bez složenih i razvijenih
finansijskih tržišta. Razvojni problemi su tako veliki i tako
složeni da finansiranje privrednog razvoja više ne može
biti jednostavno. Svi autori se slažu da privredni razvoj podrazmeva
bolji kvalitet života za vecinu stanovnika i njihovo ocekivanje da
ce im kvalitet života dalje rasti. Medutim, broj stanovnika ciji
kvalitet života treba pobojšati je veoma veliki. Dosadašnje
pobojšanje kvaliteta života dovela je do toga da je danas prosecna
starost stanovništva veca nego ikada. Isto tako, ekološki problemi
koje može izazvati i izaziva primena tehologije su danas veci nego
ranije. Mali poremecaji u kretanjima nacionalnih proizvoda koje u prošlosti
niko ne bi ni primetio, danas uticu na život velikog broja ljudi.
Moderna sredstva komunikacije su dovela do toga da su životni zahtevi
vecine ljudi znatno drugaciji i znatno veci nego ikada pre. Naš doživljaj
kvaliteta života je postao veoma složena imaginacija. Ekonomski
sistem mora da se odgovori na mnoge raznovrsne i kompleksne, stare i nove
zahteve.
Jedini nacin da se to postigne je razvoj složenih finansijskih tržišta.
Svi drugi nacini finansiranja privrednog razvoja imaju u tome sasvim sporednu
ulogu. Isto tako, osnovni razlog za razvoj složenih finansijskih
tržišta je finansiranje privrednog razvoja. Svi drugi razlozi
su manje važni. Cinjenica da finansijska tržišta imaju
presudnu ulogu u finansiranju, odnosno pokretanju i vodenju privrednog
razvoja bitno odreduje organizaciju i razvoj tih tržišta. Iskustvo
pokazuje da finansiranje privrednog razvoja pomocu razvoja finansijskih
tržišta daje najbolje rezultate.
Osnovna obeležja privrednog razvoja su:
- rast ukupnog nacionalnog proizvoda;
- rast neto nacionalnog proizvoda;
- rast neto nacionalnog proizvoda po stanovniku;
- rast produktivnosti ekonomskog sistema;
- rast efikasnosti ekonomskog sistema.
Ova obeležja privrednog razvoja opisuju naizgled jednostavnu cinjenicu
da se privrednim razvojem uvecava nacionalno bogastvo i menja struktura
nacionalnog bogastva. Struktura nacionalnog bogastva postaje prilagodena
novonastalim potrebama i otvara mogucnosti za zadovoljavanje buducih potreba.
Shodno tome, privredni razvoj je unutrašnja pojava. Do privrednog
razvoja dolazi kada je ekonomski sistem sposoban da aktivira neophodne
spoljne elemente i istovremeno upotrebi unutrašnje mogucnosti. Dakle,
radi se unutrašnjoj i prakticnoj osobini ekonomskog sistema.
Ekonomski sistem koji je sposoban za razvoj treba da uvecava svoje razvojne
sposobnosti. Povecanje efikasnosti i produktivnosti su temelji uvecanja
razvojnih sposobnosti.
Imajuci sve u vidu možemo reci da je proces privrednog razvoja u
stvari proces organizacionih potreba. Ukoliko su te organizacione potrebe
takve da se njihovom promenom postižu navedeni uslovi, tada možemo
govoriti o privrednom razvoju.
Osnovni spoljni izvori privrednog razvoja su:
- informacije;
- prirodni resursi;
- sredstva drugih ekonomskih sistema;
- osobine inostranih tržišta.
Stvarni uticaj spoljnih izvora privrednog razvoja na zaista ostvareni
razvoj je veoma ogranicen. Spoljni izvori privrednog razvoja treba da
budu dostupni i upotrebljivi za privredni razvoj. Osim toga, odredena
privreda treba da bude sposobna da uoptrebi ove izvore.
Unutrašnji izvori privrednog razvoja su:
- živo nacionalno bogastvo;
- stanovništvo;
- inovativna sposobnost;
- preduzetništvo;
- postojeca organizacija privrednog sistema;
- kultura i opšti raspoloživi obim znanja;
- upravljacke sposobnosti.
Unutrašnji izvori privrednog razvoja imaju izuzetan znacaj. Ne samo
da se iz unutrašnjih izvora privrednog razvoja konkretno ostvaruje
privredni razvoj jedne nacinalne ekonomije, vec se pogodnim upotrebom
ovih izvora omogucava i korišcenja spoljnih izvora privrednog razvoja.
Finansijska tržišta mogu da omoguce da se zaista koriste raspoloživi
izvor razvoja. Uticaj koji ova tržišta imaju na privredni razvoj
je od neprocenjivog znacaja. U nerazvijenoj privredi koju karakteriše
mali obim nacionalnog bogastva, mali koeficijent obrta sredstava, velika
zaduženost prema stanovništvu, neadekvatni upravljacki mehanizam
i slicno, privredni razvoj se ne može pokrenuti, nego razvojem finansijskih
tržišta i njihovih pratecih institucija.
6. 2. FINANSIJKSA TRŽIŠTA I UNAPREÐENJE EFIKASNOSTI POSLOVANJA
Razvijen i dobro organizovani finansijski sektor može u velikoj meri
ubrzati razvoj privrede i unaprediti efikasnost privredivanja. Ovaj uticaj
ostvaruje se tako što jacanje posrednicke uloge finansijskog sektora
sa jedne strane, podstice štednju sa druge strane, povecava raspoloživost
sredstava za ulaganje pri cemu je posebno važan uticaj na povecanje
efikasnosti investiranja.
Jacanje posrednicke uloge finansijskog sektora ima za posledicu povecanje
štednje i ponude sredstava, sniženja kamatne stope i povecanje
tražnje za sredstvima koja dobrim delom odpada na privredu.
Osim na kvantativni rast investicija, finansijski sektor utice na povecanje
efikasnosti investiranja u privredi. Investicione mogucnosti koje postoje
na finansijskom tržištu služe kao kljucni element kod izracunavanja
isplativosti ulaganja u neki projekat. Investitor naime, mora da sagleda
investicione mogucnosti koje postoje na finansijskom tržištu
i da izdvoji one koje nose isti ili slican rizik onom koji ima ulaganja
u projekat. Stopa prinosa koju imaju ovi instrumenti koristi se za diskontovanje
ocekivanih prinosa projekta. Ako je neto sadašnja vrednost projekta
veca od nule tada projekat treba prihvatiti, a u suprotnom, to jest kada
je neto sadašnja vrednost manja od nule projekat valja odbaciti.
Razvijeno finansijsko tržište namece firmama kod odlucivanja
o ulaganju u projekte, realno razgranicenje oliceno u veoma širokom
spektru mogucnosti za ulaganje, sa najraznovrsnijim kombinacijama prinos
– rizik, dostupnih svim zainteresovanim holderima sredstava. Menadžeri
firme koji ne bi ovo uvažili i investiranjem u projekat akcionarima
pružili niži kvalitet odnosa prinosa – rizik od onog koji
nudi finansijsko tržište, ugrozili bi interese vlasnika i samim
tim doveli bi u pitanje i sopstveni položaj. Stoga se u razvijenim
tržišnim ekonomijama oceni kvaliteta projekata pristupa sa velikom
ozbiljnošcu.
Razvijeno finansijsko tržište unapreduje efikasnost investiranja
i tako što deluje kao posrednik izmedu onih koji imaju višak
sredstava i onih kojima su sredstva potrebna za finansiranje projekata.
Zahvajujuci posrednickoj ulozi, finansijkse institucije imaju uvid u velik
broj projekata i osim toga osposobljene su da ih sa velikom pouzdanošcu
vrednuju. To omogucava da se sredstva koja se javljaju kao višak
plasiraju gde ce se najefikasnije upotrebiti, cime se povecava društveni
proizvod.
Razvijeno finansijsko tržište podrazumeva da se veliki deo ulaganja
njegovim posredstvom, i samim tim, podvrgava njegovim zahtevima u pogledu
efikasnosti. Pored toga, široko i produbljeno finansijsko tržište
primorava preduzeca da i kod samofinansiranja projekata u najvecoj meri
uvažavaju ove kriterijume.
6. 3. RAZVOJNA ULOGA FINANSIJSKOG TRŽIŠTA U NAŠOJ ZEMLJI
Razvoj finansijskog tržišta u našoj zemlji, samim tim,
afirmaciju njegove razvojne uloge u ekonomiji poslednjih godina, onemogucila
je duboka kriza u kojoj se zemlja našla. Visoka inflacija i negativna
relativna kamatna stopa doveli su do gotovo potpunog povlacenja dinarske
štednje stanovništva. Kamatonosni instrumenti su postali neatraktivni
i zamenjeni su nekamatonosnim oblicima ulaganja, kao što su kupovina
strane valute, realnih dobara i drugo. Na taj nacin je štednja stanovništva,
kao jedna od osnovnih izvora finansiranje privrede i države, posredstvom
finansijskog sektora, marginalizovana.
Kada je rec o uticaju finansijskog tržišta na efikasnost ulaganja
u privredi naše zemlje, valja najpre istaci da za preduzeca preovladujuci
izvor finansiranja i dalje predstavljaju krediti poslovnih banaka, a da
alternativni instrumenti finansiranja, kao što su vrednosni papiri,
imaju zanemarljivu ulogu. Iako su akcije najeftiniji izvor dodatnog kapitala
a bankarski krediti najskuplji, domaca preduzeca još uvek uzimaju
iskljucivo bankarske kredite. Razlog tome je cinjenica da bi neko preduzece
izašlo na tržište sa svojim akcijama, prethodno mora da
uradi mnogo toga. Cini se da je kljucni otpor u tome što postoji
obaveza da se pre izlaska na finansijsko tržište izlože
svi podaci o firmi, cime se prakticno polažu racuni svim potencijalnim
investitorima. Pri tome ona preduzeca koja su osnovni akcionari to jest
vlasnici kapitala predstavljaju u isto vreme glavne korisnike kredita.
Sve ovo ima odraza na efikasnost korišcenja sredstava koja preduzeca
pozajmljuju.
Osnovni izvori za kredite kojima banke finansiraju preduzeca su: kapital
banaka, depoziti preduzeca i primarna emisija. Pošto se krediti finansiraju
iz sredstava ciji su vlasnici zainteresovani, pre svega, za dužnicku
dobit, kao i iz primarne emisije, ne postoji oštro ogranicenje u
obliku ocekivane stope prinosa na sredstva. To je imalo odraza i na nivo
realne kamatne stope, cija je pozitivnost jedan od osnovnih preduslova
za povecanje štednje i efikasnosti ulaganja. Tako su realne stope
po kojima banke plasiraju sredstva, odnosno daju kredite privredi, bile
negativne, dok su pasivne kamatne stope, to jest one po kojima se izracunava
kamata na depozite, bile još niže. Negativne realne kamatne
stope favorizovale su dužnike: preduzeca na odnosu na banke i banke
u odnosu na vlasnike depozita. Tako je vršeno prevaljivanje gubitaka
sa privrede na banke, a sa potonjih na one koje drže novac u bankama,
drugim recima, odvijala se specijalizacija gubitaka privrede. Ovakve kamatne
stope nisu mogle da odigraju u našoj zemlji ni jednu od dve znacajne
uloge koje imaju u tržišnim zemljama sa razvijenim finansijskim
sektorom: stimulisanje štednje stanovništva i selekciju efikasnih
ulaganja.
Danas u razvoju finansijskog tržišta u našoj zemlji se
mora pristupiti paralelno sa ukupnim restrukturuiranjem privrednog sistema.
Finansijski sistem mora da konvergira finansijskom sistemu koji postoji
u svetu, pri cemu rešenja moraju dužnu pažnju da posvete
iskustvima i rešenjima koja postoje i na nacionalnom planu drugih
zemalja, ali na medunarodnom planu, kao i sopstvenim interesima i ciljevima.
U meri u kojoj se budu odlagale promene u privrednom sistemu, odlagace
se i odgovarajuci razvoj po mnogim svojim signalima i funkcijama finansijskog
tržišta, sa nesagledivim posledicama na privredni razvoj.
Finansijsko tržište predstavlja sastavni deo ubrzanog privrednog
razvoja. Iskustva zemalja u tranziciji, mnoge koje su zabeležile
realne stope privrednog rasta. Finansijsko tržište može
biti i veoma znacajan i vitalni izvor finansiranja. Nužnost, da bi
to ono bilo jeste otvorenost ka svetu, pre svega, u cilju privlacenja
inostranih kapitalnih resursa.
LITERATURA
1) Ekonomija od A do Z: [leksikon ekonomskih pojmova] redaktori Milica Bogdanovic, Lazar Šestovic. – Beograd: Beogradska otvorena škola : Dosije, 2002 (Beograd: Margo-art);2) Hartije od vrednosti, upravljanje portfoliom i investicioni fondovi, dr. Dejan Šoškic, Ekonomski Fakultet Beograd 2000. godine;
3) Finansijska tržišta i berze, dr. Mihailo Dedovic i dr. Srecko Milacic;
4) Berze i berzansko poslovanje, dr. Žarko Ristic, dr. Slobodan Komazec i drugi, za izdavaca Nenad Jelesijevic 2006. godine;
5) Zakon o hartijama od vrednosti, Službeni glasnik RS. br. 47/ 2006- 3.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi