Finansijsko planiranje se pojavljuje kao metod i instrument finansijskog upravljanja i predstavlja osnovu poslovanja. Dok finansijska kontrola predstavlja pracenje, ispitivanje, ocenjivanje i korigovanje procesa realizacije tih planova.
Ova vrsta kontrole ima dva aspekta: eksterni i interni.
Interna kontrola oznacava skup mera koje preduzima menadžment u smislu ostvarivanja poslovnih ciljeva. Pomenute mere se mogu definisati i grupisati na sledeci nacin, i to: zaštita imovine (sredstava) od preteranog trošenja, obezbedenje pouzdanosti racunovodstvenih podataka; dosledna realizacija poslovne politike u svim delovima privrednog društva i ocenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadžmenta. Može se podeliti na administrativnu i racunovodstvenu kontrolu.
Informisanje i uveravanje mendžmenta da se svi delovi preduzeca pridržavaju osnove poslovnog plana i poslovne politike u analiziranom poslovnom periodu, smatra se temeljnim zadatkom internog nadzora. A interni nadzor nikako ne sme obavljati jedna osoba od njenog pocetka do kraja kako ne bi došlo do zloupotrebe i prevare. Za internu kontrolu odgovorni su svi u organizaciji: menadžment, upravni odbor, interni revizori i ostalo osoblje.
Interna kontrola se sprovodi od strane revizora i to kroz dve faze: studiranja i ocenjivanja.
U fazi studiranja revizor pribavlja dokaze putem tri forme, i to: standardni upitnici za internu kontrolu, zatim, tekstualno prikazivanje i šematsko prikazivanje. Zatim daje ocenu na osnovu prikupljenih podataka i sastavlja izveštaj.
Finansijska kontrola može biti: preventivna i naknadna.
Kod preventivne kontrole sticu se informacije ne samo o tome kakve poslovne radnje treba obaviti, na koji nacin i u koje vreme, vec kod nje postoje mogucnosti da se u slucaju negativne ocene takve radnje mogu spreciti, ili kod vec zapocete radnje tok izvršavanja te radnje može obustaviti.
Naknadna kontrola omogucuje da se na osnovu pribavljenih informacija sagledaju nedostaci u utvrdivanju i sprovodenju finansijske politike u proteklom periodu. Na osnovu toga saznanja odgovarajuci organi u obavljenim finansijama koriste naknadnu kontrolu kao osnov za donošenje poslovnih odluka o buducim poslovima i, drugo, koriste je radi korekcije vec obavljenih poslova, odnosno radi otklanjanja njihovih posledica, ukoliko je to nužno i mogucno.

Preduzece ne propušta svoj buduci razvoj stihiji, vec nastoji da ga zasniva na dobrom projektovanju (dugorocnom, srednjorocnom, kratkorocnom) svih svojih pojedinacnih vrsta aktivnosti i njegove individualne reprodukcije. Bolje receno, ono sacinjava citav niz svojih poslovno-materijalnih planova (nabavke, proizvodnje, prodaje, kadrova, uvoza, izvoza, unutrašnjeg transporta, investicija itd.). Finansijsko planiranje se javlja kao metod i instrument finansijskog upravljanja, jer ono treba vrednosno da sintetizuje i uskladi sve naturalno iskazane materijalne planove, odnosno da od svih njih napravi konzistentnu finansijsku celinu. Strucno i objektivno konstruisan finansijski plan, treba da predstavlja sigurnu polaznu osnovu za odvijanje svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzecu, koje su prilicno složene.
Prema tome, finansijsko planiranje predstavlja predvidanje, odnosno unapred projekcionirano usmeravanje, uskladivanje i rasporedivanje elemenata finansijske funkcije preduzeca. Za razliku od poslovnog i racunovodstvenog planiranja, ono ima za predmet planiranje finansijskih tokova i finansijskih struktura i konstrukcija.
Povezanost planiranja i kontrole je stoga neminovna, jer ona u stvari predstavlja proveru, nadzor i odstranjivanja odstupanja u realizaciji tih planova.
Menadžment savremenog privrednog društva suocen je sa potrebom donošenja poslovnih odluka u vezi sa ostvarivanjem poslovnih ciljeva. Dobrim delom odluke koje menadžment donosi zasnivaju se na informacijama produkovanim u racunovodstvenom informacionom sistemu.
Sistem internog nadzora koji ukljucuje sve mere pažnje usmerene na sprecavanje grešaka prekomernih troškova i prevare, proverava i obezbeduje pouzdanost informacija. Kljucni zadatak internog nadzora jeste da kontroliše sve delove preduzeca da li dosledno redukuju poslovnu politiku usvojenu na pocetku poslovnog perioda, kao i da o tome podnose informaciju menadžmentu privrednog društva.
U uslovima delovanja sila slobodnog tržišta pojacava se uloga internog nadzora. Za pojacano interesovanje za uspostavljanje internog nadzora razlog više su i prisustvo nelojalne konkurencije, povecane korupcije i erozije poslovnog morala. Strukturu sistema internog nadzora cine, u prvom redu, interna kontrola i, s druge strane, interna revizija.

Finansijska kontrola

Kontrola finansijskog poslovanja (finansijska kontrola) u preduzecu je onaj vid društvene i interne strucne kontrole, cije zadatak pracenje, ispitivanje, ocenjivanje i korigovanje svih poslova koje obavlja finansijska funkcija u njoj. Prema tome, predmet (objekt) ove kontrolne funkcije je celokupno finansijsko poslovanje organizacije. To prakticno znaci da ona treba da podvrgne svome ispitivanju i ocenjivanju sledeca poslovna podrucja u preduzecu:
- blagajnicko poslovanje,
- finansijsko knjigovodstvo,
- poslovanje sa bankama,
- proces finansiranje investicije (kontrola investicionih zajmova),
- proces finansiranja redovnog poslovanja (kontrola kratkorocnih kredita),
- korišcenje deviznih kredita
- korišcenje finansijskih inostranih kredita,
- korišcenje zajednickih ulaganja,
- proces samofinansiranja (korišcenje dobiti i amortizacije),
- nacine medjunarodnih placanja (u stranoj valuti),
- proces novcanih finansiranja poslovnih partnera,
- proces robnih finansiranja poslovnih partnera,
- proces poslovanja na finansijskom tržištu.

Ova vrsta kontrole ima dva aspekta: eksterni i interni.

1. Eksternu finansijsku kontrolu obavljaju sledeci društveni organi:
• finansijske inspekcije,
• devizne inspekcije,
• Službe platnog prometa,
• carinska kontrola
• zavodi za cene,
• organi Narodne banke i
• kontrolni organi banaka.

2. Internu finansijsku kontrolu vrše tzv. finansijski kontrolori koji ovu funkciju obavljaju u sklopu integralne, interne kontrole poslovanja.

Inace, za internu finansijsku kontrolu važe sve karakteristike kompleksne interne kontrole, kao što su: da je tekuca, da je parmanentna, da je iznenadna, da je simultana, da je kontinuelna, da je odgovorna, itd.

Interna kontrola i nadzor

Osnovni i najvažniji oblik kontrole u preduzecu, s obzirom na njen karakter, predstavlja interna kontrola, koja nije samo važna za vodenje racunovodstvenih i finansijskih evidencija preduzeca, vec i za upravljanje preduzecem. S obzirom na navedeno, za interne kontrole su zainteresovani skoro svi, od eksternih revizora do uprave, borda direktora, akcionara velikih javnih kompanija do države.
Prema ISA 400, sistem interne kontole podrazumeva sve politike i postupke (interne kontrole) koje je usvojila uprava nekog preduzeca kako bi joj pomogli u postizanju cilja uprave vezanog za obezbedenje, koliko je to prakticno moguce, redovnog i efikasnog obavljanja njenog poslovanja. ukljucujuci poslovanje politike uprave, zaštitu sredstava, sprecavanja prevare i greške, tacnost i kompletnost racunovodstvenih evidencija i blagovremenu pripremu pouzdanih finansijskih informacija.

U sve poslovne aktivnosti preduzeca je utkan sistem interne kontrole i njegovo postojanje je usko vezano za obavljanje poslovne delatnosti. Efikasno poslovanje, finansijsko izveštavanje i uskladenost su tri osnovne kategorije ciljeva menadžmenta preduzeca. Važni ciljevi kontrole operacija, aktivnosti redovnog poslovanja, su precizne informacije radi donošenja internih odluka i zaštite sredstava. Ako nisu adekvatno zašticeni kontrolama, fizicka sredstva, nematerijalna sredstva, važni dokumetni i evidencije kompanije mogu da budu ukradeni, zloupotrebljeni ili slucajno uništeni. Polazeci od cinjenice da menadžment kompanija ima zakonsku i profesionalnu odgovornost da obezbedi da informacije budu pripremljene pošteno, da budu tacne i u skladu sa racunovodstvenim standardima, važne su i finansijske kontrole. Preduzeca su u obavezi da postupaju u skladu sa raznim zakonima i propisima, ukljucujuci i zakon o preduzecima, zakon o porezima, kao i propise o zaštiti prirodne sredine.

Za internu kontrolu odgovorni su svi u organizaciji: menadžment, upravni odbor, interni revizori i ostalo osoblje. Najodgovorniji je izvršni direktor koji treba da preuzme nadležnosti nad sistemom interne kontrole, tj. da vodi i daje direktive višim menadžerima. Najvecu mogucnost da identifikuje i ispravi pokušaje mendžmenta da se stavi iznad kontrole i zanemari ili spreci komunikaciju sa potcinjenima ima upravni odbor, cija je glavna obaveza da obezbedi rukovodenje, davanje direktive i nadgledanje.

Nešto jednostavnija definicija internih kontrola ih oznacava kao skup mera koje preduzima menadžment u smislu ostvarivanja poslovnih ciljeva. Pomenute mere se mogu definisati i grupisati na sledeci nacin, i to:
- zaštita imovine (sredstava) od preteranog trošenja, neefikasne upotrebe i mogucih prevara;
- obezbedenje pouzdanosti racunovodstvenih podataka;
- dosledna realizacija poslovne politike u svim delovima privrednog društva;
- ocenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadžmenta.

Informisanje i uveravanje mendžmenta da se svi delovi preduzeca pridržavaju osnove poslovnog plana i poslovne politike u analiziranom poslovnom periodu, smatra se temeljnim zadatkom internog nadzora. Da bi bila sposobna informisati mendžment preduzeca o tome da li svi segmenti preduzeca deluju u skladu sa politikama i planovima mendžmenta, interna kontrola mora da bude organizaciono i licno ciljno struktuirana. Interna kontrola je, u stvari, svojevrsni studij racunovodstvenog sistema koji sadrži raznovrsnost i bogatstvo evidencija, izveštaja, dokumenata i postupaka o poslovnim transakcijama o preduzecu.
Od pet medjusobno povezanih komponenti, proisteklih iz nacina na koji menadžment vodi preduzece, sastoji se interna kontrola, i to: kontrolno okruženje, procena rizika, kontrolne aktivnosti (procedure), informacija i komunikacija i nadgledanje i pracenje

Vrste interne kontrole

S analiticke tacke gledišta interna kontrola se može podeliti na dve široke kategorije nadzornog delovanja, i to: administrativnu kontrolu i racunovodstvenu kontrolu.
I jedna i druga kontrola su funkcije upravljanja, a u vecini slucajeva se preplicu tako da se izmedju njih ne može povuci neka precizna granica. medjutim, u postupku revizije narocito kada se radi o eksternoj reviziji, revizor se mnogo više bavi internom racunovodstvenom nego administrativnom kontrolom. Iz navedenog razloga, težište u daljim razmatranjima ce da bude na internoj racunovodstvenoj kontroli.

Na aktivnosti koje nisu direktno finansijskog karaktera odnosi se administrativna interna kontrola, sa zadatkom da obezbedi efikasnost u poslovanju i da se to poslovanje u svim sektorima i odelenjima preduzeca odvija u skladu sa proklamovanom poslovnom politikom. Efikasne administrativne interne kontrole imaju uticaja na uspešnost poslovanja, jer obezbeduju stabilan ritam personalnog servisiranja poslovne aktivnosti i ostavljaju utisak bezbednosti kod poslovnih partnera.

Racunovodstvena, odnosno finansijska kontrola ukljucuje finansijske aktivnosti i obuhvata organizaciju, metodologiju i evidenciju s ciljem obezbedivanja zaštite sredstava i verodostojnosti finansijskih izveštaja, a koncipirana je na taj nacin da pruži pouzdane dokaze: da su transakcije obavljene prema ovlašcenjima mendžmenta; da su transakcije evidentirane na taj nacin da je, u prvom redu, omoguceno sastavljanje finansijskih izveštaja (u skladu sa opšteprihvacenim racunovodstvenim principima ili drugim kriterijumima koji se odnose na te izveštaje), i, potom, da je obezbedeno prikladno iskazivanje vrednosti sredstava; da je pristup i raspolaganje sredstvima dopušteno samo po ovlašcenju mendžmenta; da je knjigovodstveno stanje sredstava uporedivano sa postojecim stanjem u odgovarajucim intervalima, kao i da su preduzimane adekvatne mere u pogledu utvrdenih razlika (manjkova i viškova).
O internoj racunovodstvenoj kontroli se može govoriti i kao o internoj finansijskoj kontroli, kao što je to slucaj u Cadbury izveštaju (Cadbury Report), koji internu kontrolu definiše kao kompletan sistem kontrole, finansijskih i drugih, ustanovljenih da pruže razumno uverenje o efikasnosti i uspešnosti poslovanja, internoj finansijskoj kontroli i uskladenosti sa zakonima i propisima.
Naknadni izveštaj Cadbury komiteta o internoj kontroli i finansijskom izveštavanju, je definisao internu finansijsku kontrolu kao, interne kontrole koje su ustanovljene da bi pružile razumno uverenje o zaštiti sredstava od neovlašcene upotrebe ili prodaje i o vodenju odgovarajucih racunovodstvenih evidencija i pouzdanosti finansijskih informacija koje se koriste unutar preduzeca ili se objavljuju.
Definicija finansijske kontrole, u principu, iskljucuje pitanje uspešnosti poslovanja, vrednosti novca i uskladenosti sa zakonskom regulativom. U praksi, medjutim, razmatranje efikasnosti interne finansijske kontrole može zahtevati i razmatranje odredenih kontrola poslovanja i uskladenosti, koje se odnose na aktivnosti koje imaju, ili bi mogle imati, potencijalno znacajan finansijski uticaj na istinit i objektivan prikaz finansijskih izveštaja.
Da bi interni nadzor mogao odgovoriti svojoj nadzornoj funkciji (da informiše mendžment o tome da li se poslovne aktivnosti preduzeca realizuju prema utvrdenom planu), moraju mu se stvoriti na uvid elementi za uporedivanje. Svaka poslovna transakcija, u navedenom kontekstu, treba da prode kroz cetiri odvojene faze: u prvoj fazi treba da bude oznaceno ko odobrava transakciju; u drugoj, transakcija treba da bude odobrena (parafirana); u trecoj, treba da bude izvršena; i, u cetvrtoj, sledi evidentiranje.
Pravilno razdvajanje dužnosti i odgovornosti predstavlja snažan element nadzora, ili, konkretno, poslovnu transakciju diferenciranu u navedene cetiri faze ne sme provoditi jedna osoba od pocetka do završetka. Drugim recima, pomenute faze imaju kontrolnu ulogu, tako da osoba odgovorna za sledecu fazu transakcije kontroliše rad izvršen u prethodnoj fazi, a kontrolni ucinak se sastoji u tome što se eventualne greške mogu otkriti, i otkloniti pre završetka transakcije.
Procedura odvijanja transakcije sadrži elemente kontrole. Svako odelenje prima pismeni dokaz o tome šta se dogodilo u prethodnoj fazi, pregleda dokumente koji prate transakciju i uverava se da su prethodne radnje korektno obavljene. Tako, na primer, ako odelenje kredita nije odobrilo kupca, onda odelenje otpreme nece izvršiti isporuku.
U finalnoj fazi deluje racunovodstvo i evidentira prodaju kada primi pisane dokaze: porudžbinu kupca, odobreni kredit, otpremnicu i fakturu.
Nadzor insisitra na primeni principa nespojivosti (inkopatibilnosti), dužnosti i ovlašcenja. Glavna tacka nespojivosti nalaže da lica koja imaju pristup sredstvima nemaju pristup racunovodstvenim evidencijama, cime se sprecavaju mogucnosti za razlicite mahinacije.

Determinante za ostvarivanje interne kontrole

Standardni sistem interne kontrole koji bi odgovarao potrebama svih preduzeca ne postoji jer je poslovanje preduzeca uslovljeno individualnim determinantama, kao što su: vrsta delatnosti, velicina, lokacija, i sl. Neki osnovni faktori, medjutim, od kojih zavisi kvalitet interne kontrole, posebno u velikim preduzecima, su sledeci, i to:
- Organizaciona struktura preduzeca,
- Adekvatna racunovodstvena struktura,
- Interna revizija,
- Kadrovi.

Limitiranost interne kontrole u sprecavanju pronevera

Znacajnu prepreku za obavljanje prevara i pronevera predstavlja snažna i dobro organizovana interna kontrola, ali, ipak, nije u stanju da ih u potpunosti spreci. Mogucnosti da dode do pronevere su, drugim recima, prisutne cak i u slucaju da preduzece ima adekvatan sistem interne kontrole i ako se svake godine podvrgava eksternoj finansijskoj reviziji.
Razlog za navedeno leži u cinjenici što je obim interne kontrole, koji preduzeca mogu da primenjuju, u velikoj meri ogranicen njenim troškovima. Uspostavljanje i održavanje takvog sistema interne kontrole kojim bi se u celosti onemogucile prevare koštao bi znatno više nego što bi iznosili gubici od tih pronevera. medjutim, cak i da je ustanovljena i sprovedena i najjednostavnija i najjeftinija interna kontrola, uprkos pomenutom ogranicenju, mnoge prevare do kojih dolazi u praksi mogle su biti sprecene ili blagovremeno otkrivene.

Ispitivanje interne kontrole od strane revizora

Prvu fazu rada revizora predstavlja isptivanje i ocenjivanje postojece interne kontrole preduzeca. Osnovu za odredivanje obima i pravca revizije, tacnije receno, predstavlja pomenuto ispitivanje i ocenjivanje. Naime, sve poslovne transakcije koje su se odigrale u toku godine, pa cak ni vecinu od njih, revizor ne može da proveri. Do kog obima ce revizor vršiti proveru i koja podrucja ce zahtevati intenzivnije ispitivanje revizor ce odluciti na osnovu analize interne kontrole.
Proveru pozicija u bilansu stanja i bilansu uspeha revizor ce izvršiti, ako se ispostavi da je sistem interne kontrole preduzeca adekvatan, metodom testiranja i uzorka, koja bazira na pretpostavci da ce ispitivanja dela knjiženja ili drugih relevantnih podataka, otkriti iste osobenosti kao i ispitivanje svih pozicija. Kao posebna celina, od koje je potrebno ispitati reprezentativan broj pozicija, smatra se svaka kategorija transakcija ili racuna.
Polazeci od cinjenice da je adekvatan sistem interne kontrole glavni faktor u reviziji koju vrši eksterni revizor, postavlja se pitanje šta on treba da preduzme ako utvrdi da interna kontrola ima ozbiljnih nedostataka. Detaljnom proverom svih knjiženja na racunima i svih transakcija, teorijski gledano, revizor može nadoknaditi nedostatak interne kontrole, ali bi takav postupak bio nepraktican sem ako se ne radi o sasvim malim preduzecima. Da bi revizor ustanovio da finansijski izveštaji u velikim preduzecima na korektan nacin odražavaju finansijsku situaciju i rezultate poslovanja preduslov je postojanje adekvatne interne kontrole.
Iz dve faze se sastoji ispitivanje interne kontrole od strane revizora, i to: studiranja i ocenjivanja. U prvoj fazi revizor pribavlja dokaze o karakteru sistema interne kontrole i nacinu na koji ona funkcioniše. U drugoj fazi on ocenjuje dobre strane i slabosti sistema i proširuje svoj program revizije s ciljem nadoknadivanja, odnosno kompenziranja nedostataka interne kontrole. S druge strane, u podrucjima gde je interna kontrola mocna, revizor ce ograniciti postupke ispitivanja realnosti finansijskih izveštaja na neophodni minimum.
U fazi studiranja (prva faza) u praksi revizor o karakteru sistema interne kontrole preduzeca klijenta pribavlja dokaze putem tri forme, tj. metode (pojedinacno ili simultano), i to: standardni upitnici za internu kontrolu, zatim, tekstualno prikazivanje i šematsko prikazivanje.
Tradicionalnu formu ispitivanja i upoznavanja postojeceg sistema interne kontrole predstavljaju upitnici za internu kontrolu. Sopstvene upitnike za navedenu svrhu sacinile su mnoge velike i renomirane firme ovlašcenih revizora. Dugogodišnje iskustvo sa standardnim upitnicima za internu kontrolu, dovelo je do ustanovljavanja sledecih standarda koje treba da ispuni adekvatna forma upitnika, i to:
- da obezbedi indikaciju izvora informacija koje su neophodne za odgovor na svako pitanje iz upitnika i proveru, ako je potrebno,
- da obezbedi razlikovanje izmedju krupnih i sitnih nedostataka u internoj kontroli;
- da obezbedi dovoljno detaljan opis nedostataka u internoj kontroli koji omogucava sastavljanje pismenog izveštaja o tim slabostima.

Standardni upitnici za internu kontrolu su, uglavnom, sacinjeni na taj nacin, tj. pitanja su tako formulisana da odgovor ,,ne" indicira na slabosti u sistemu interne kontrole. Izvesne mogucnosti zloupotrebe upitnika, vecina revizorskih formi, izbegava ili cak potpuno eliminiše njihovu upotrebu za ispitivanje sistema interne kontrole. Medju najvece slabosti prilikom korišcenja upitnika za internu kontrolu ubrajaju se: prepisivanje odgovora iz upitnika od prethodne godine; zatim, mehanicko ispunjavanje ,,da" i ,,ne" odgovora bez stvarnog razumevanja i studiranja problema; i, tretiranje upitnika kao cilja umesto kao sredstva.
Tekstualno opisivanje i prikazivanje poslovnih tokova, knjigovodstva i podele dužnosti i odgovornosti koriste revizorske firme koje se više ne služe standardnim upitnicima za internu kontrolu. Pomenuto opisivanje navedenih objekata, obicno obuhvata identifikaciju lica koje obavljaju odredene funkcije i koja mogu da indiciraju na detalje u vezi sa nacinom izvršenja zadatka. Revizor nakon opisa postupka interne kontrole može da sumira svoju ocnu klasifikujuci svaki glavni deo sistema interne kontrole kao ,,dobar",,,zadovoljavajuci" ili ,,slab".

Jedan od postupaka koji se (pored standardizovanih upitnika i tekstualnog opisivanja), koristi u fazi studiranja interne kontrole je i šematsko (graficko) prikazivanje sistema interne kontrole, a sastoji se u simbolickom prezentiranju sistema, odnosno serije sukcesivnih procesa. Revizoru ce priprema ovakvih šema omoguciti da brzo oceni efikasnost interne kontrole i izbegne detaljno studiranje deskriptivno opisanih postupaka ili dugackih upitnika.
Prilikom šematskog snimanja sistema interne kontrole osnovni princip se sastoji u tome da se šemom obuhvata samo odredena vrsta poslovnih promena koje imaju uticaja na formiranje i davanje revizorskog mišljenja o realnosti i objektivnosti finansijskih izveštaja preduzeca. Tehnika šematskog snimanja interne kontrole, pretpostavlja izradu posebne šeme za svaki zaokruženi sistem obrade poslovnih promena ili najveci deo jednog takvog sistema.
Kao što je vec napomenuto, šematski snimak sistema interne kontrole treba da prikaže tokove dokumentacije u sklopu racunovodstvenog sistema odnosnog preduzeca, pri cemu treba izbegavati pravljenje isuviše detaljnih i prenatrpanih šema, jer informacije u šematskom (grafickom) prikazu treba da budu ogranicene na najvažnije aspekte racunovodstvenog sistema i kontrola ugradenih u racunovodstveni sistem odnosnog preduzeca.

Izveštaj o internoj kontroli

Vecina revizorskih firmi kada otkrije ozbiljnije nedostatke u internoj kontroli praktikuje da sastavi izveštaj i uputi ga klijentu, odnosno njegovom menadžmentu. Izveštaj, koji se obicno sacinjava u formi pisma koje sadrži sugestije za otklanjanje nadenih nedostataka, služi da minimizira obaveze revizora u slucaju da se kasnije otkrije velika prevara ili drugi ozbiljni gubici. Pismom koje se odnosi na nedostatke u internoj kontroli, s obzirom na nedostatke u internoj kontroli, s obzirom na to da se upucuje menadžmentu klijenta, simultano uspostavlja kontakt koji na neki drugi nacin ne bi bio ustanovljen i ono pomaže da se izgradi adekvatnije razumevanje i vece respektovanje za usluge koje obavlja eksterni revizor. S obzirom na cinjenicu da ocena o internoj kontroli cesto predstavlja deo rada koji prethodi datumu revizije, pismo menadžmentu s glavnim nedostacima u internoj kontroli može nekoliko nedelja da prethodi formalnom izveštaju o reviziji.
Treba naglasiti to, da je bitan preduslov za vršenje funkcije finansijske kontrole visokostrucno poznavanje pre svega, suštine i svih oblika finansijskog poslovanja u preduzecu, a zatim ovladavanje metodama instrumentima kontrolne funkcije.

Vrste finansijske kontrole

Finansijska kontrola može biti:
1. preventivna i
2. naknadna.

Preventivna kontrola

Preventivnom kontrolom kao prethodnim nadzorom postavlja se cilj da se pre izvršenja nameravanog posla utvrde cinjenice u vezi sa izvršenjem toga posla i da se na osnovu informacija koje se tako pribavljaju ocene da li je u pitanju smišljeno ili plansko postupanje, dakle celishodne radnje. U tom smislu preventivna kontrola može se koristiti kao metoda u upravljanju finansijama jer se time obezbeduje da u nameravanim poslovima nema necelishodnosti.

Preventivna kontrola se u savremenom poimanju kontrole smatra najefikasnijim oblikom kontrole. To proizilazi iz cinjenice da se ovim oblikom kontrole sticu informacije ne samo o tome kakve poslovne radnje treba obaviti, na koji nacin i u koje vreme, pa se na osnovu ovih može prosudivati o pravilnosti i celishodnosti takve radnje, vec zahvaljujuci tome što postoji mogucnost da se u slucaju negativne ocene takve radnje, ista može spreciti, ili kod vec zapocete radnje tok izvršavanja ove radnje obustaviti. Ovaj nacin omogucuje poslovanje bez nepravilnosti i bez ikakvih negativnih posledica koje mogu proizlilaziti iz nepravilnog poslovanja. Prema tome, preventivnu kontrolu treba s pravom smatrati najefikasnijim pomocnikom u upravljanju finansijama.

Razmatrajuci ulogu preventivne kontrole u upravljanju finansijama, može se uopšteno zakljuciti da se preventivnom kontrolom sprecavaju nepravilne i necelishodne finansijske dipozicije, odnosno nepravilno raspolaganje sredstvima. Pošto je kontrola u celini komponenta upravljanja, što znaci da je to i preventivna kontrola, onda sledi da u samom upravljanju postoji mehanizam za pribavljanje informacija na osnovu kojih se mogu preduzimati korektivne radnje u finansijskom disponiranju.

Uobicajni oblik organizacije preventivne kontrole u finansijskom poslovanju jeste kontrola u okviru likvidature. Postojanje likvidature predstavlja metodološko rešenje koje obezbeduje da se obavljaju samo one platne operacije koje su ispravne. A to znaci, da su takve platne operacije usaglašene sa smišljenim planskim postupanjem pri radu, odnosno da vode ka ostvarivanju opštih upravljackih ciljeva organizacije.

Predpostavka je da je kontrola vec u prethodnom radu detaljno upoznata sa stvarnim kapacitetom i mogucnostima pojedinih sektora, službi, odeljenju. Na osnovu toga kontrola može primenom metoda uporedivanja da pruži informacije o tome da li su planirane velicine u okvirima mogucih velicina ili su ispod tih velicina, odnosno da li prelaze ove velicine. U slucajevima kada su iskazane velicine manje od objektivnih, što znaci da postoje namere ili nenamere ili nenamerne ili skrivene rezerve, kontrola je u stanju da na ove ukaže i da na taj nacin omoguci njihovo objektiviziranje. Na taj nacin kontrola omogucuje da se na vreme spreci neobjektivno ostvarivanje prebacaja plana i stim u vezi ostvarivanje neophodnih preimucstava. Sem toga, preventivna kontrola stvara uslove da se iskoriste svi objektivno postojeci kapaciteti i mogucnosti u onom slucajevima kada su skrivene rezerve nastale nenamreno, usled nedovoljno proucenog utvrdivanja postojecih kapaciteta.

Prema tome, može se zakljuciti da preventivna kontrola obezbeduje uslove za objektivno utvrdivanje mogucih ciljeva i sredstva za njihovo ostvarivanje; stvara uslove za otklanjanje subjektivnih nedostataka i namernih propusta u procesu sastavljanja poslovnih i finansijski poslova i za objektiviziranje svih skrivenih rezervi. Na taj nacin, preventivna finansijska kontrola predstavlja, kao što je vec receno, jednu od aktivnosti finansijskog upravljanja.

Naknadna kontrola

Naknadna kontrola kao naknadni nadzor ima za cilj da posle obavljenog posla utvrdi cinjenice u vezi sa izvršenjem toga posla i da tako pribavljenim informacijama omoguci donošenje zakljucaka o tome da li je postupanje u vezi sa ispitivanim poslom bilo smišljeno i plansko, odnosno da li je obavljena radnja bila celishodna. Naknadna kontrola se u tom smislu može koristiti kao metoda upravljanja finansijama pošto omogucuje da se na osnovu pribavljenih informacija sagledaju nedostaci u utvrdivanju i sprovodenju finansijske politike u proteklom periodu. Na osnovu toga saznanja odgovarajuci organi u obavljenim finansijama koriste kao osnov za donošenje poslovnih odluka o buducim poslovima i, drugo, da donese korektivne odluke radi korekcije vec obavljenih poslova, odnosno radi otklanjanja njihovih posledica, ukoliko je to nužno i mogucno.

Da bi naknadana kontrola mogla da obavi tu funkciju i da njene informacije budu korišcene u tom smislu kao metod upravljanja finansijama, postavlja se kao jedan od bitnih zahteva blagovremenost kontrolnih informacija. Treba napomenuti da svaka informacija ima svoj kontrolni znacaj, jer informiše o nacinu na koji je posao obavljen i rezultatima koji su ostvareni. No, pri tome treba ipak rizikovati one informacije koje pruža sam organ koji posao obavlja i koji snosi odgovornost za pravilnost obavljenog posla i za ostvarene rezultate, od onih kontrolnih informacija koje prezentira poseban kontrolni organ koji nije bio zadužen za izvršenje posla niti odgovora za rezultate i posledice. Naime, kvalitet ovih informacija za donošenje korektivnih odluka može se bitno rizikovati. Tako na primer, informacije koje pruža organ koji je posao izvršio mogu biti u vecoj ili manjoj meri pod uticajem subjektivnih stavova, znaci nedovoljno objektivno za donošenje poslovnih odluka u vezi sa buducim poslovanjem. S toga takve informacije mogu u datim uslovima da imaju samo relativnu vrednost.

Najveci problem i slabost naknadne finansijske kontrole je obicno njena zakasnelost (docnja), koja onemogucava pravovremeno dejstvo u smislu ispravljanja ili poništavanja pocinjenih grešaka. No u svakom slucaju i ona je neophodna iako post factum utvrduje nepravilno i nedomacinsko korišcenje sredstava. Zbog toga se vrši naknadno, a mnogi autori ovu vrstu kontrole nazivaju internom finansijskom revizijom.

Finansijska kontrola predstvalja, kako je vec receno jednu od aktivnosti u sistemu upravljanja finansijama, kojom treba pored obezbedenja efikasnog nadzora nad obavljanjem svih poslovnih postupaka, da se obezbedi i upravljanje finansijskim aspektom svih poslovnih procesa. Da bi se neposrednije sagledalo kako je došlo do toga da takva delatnost bude od znacaja u preduzecu i da ona predstavlja neophodnost, može se videti iz sledeceg teksta: „Dok su preduzeca bila još jednostavna a radni procesi nisu bili komplikovani, odgovornost za upravljacke odluke nosio je po pravilu samo jedan covek – preduzetnik. Problemi kontrole tada, jedva su se i nazirali. Industrijskim razvojem pak u znatnoj meri je povecana kolicina informacija koje je trebalo preradivati. Tako je preduzetnik došao u položaj da je odredene funkcije morao da delegira, a delegiranje je potom zahtevalo i kontrolu, tako da se obim kontrolnih informacija povecavo. “

Iz ovakvog shvatanja kontrole finansijske funkcije, razvila se pored pomenute klasicne finansijske kontrole koja stavlja naglasak na formalni aspekt, i druga vrsta finansijske kontrole vezana za upravljacki pristup finansijama u preduzecu. Preciznije receno, ovaj vid finansijske kontrole sastoji se u stalnom pracenju ostvarenja planiranih finansijskih velicina, utvrdivanju velicine odstupanja, te omogucavaju, analize uzroka odstupanja i donošenja kvalitetnih odluka, kako bi se ciljne planirane velicine ostvarile.

Ovako shvacena aktivnost finansijske kontrole je zapravo delatnost informacionog znacaja. Kontrolom se obezbeduju kontrolne informacije koje su potrebne radi donošenja odredenih odluka u pogledu nacina izvršenja poslova, te uspešnosti u poslovanju.

Zakljucak

Kontrolisanje se mora obavljati zbog toga što menadžer nije u stanju da u potpunosti predvidi buducnost. Kada bi menadžer mogao da predvidi takve stvari kao što su tražnja na tržištu, opšti ekonomski uslovi, dostupnost i troškovi resursa, kao i ljudski rad i tehnološki procesi, potreba za kontrolisanjem bi nestala. Pošto se ne mogu u potpunosti predvideti buduci dogadaji, potreba za kontrolisanjem je sasvim jasna. Kada se neki sistem pokrene da bi ostvario neke ciljeve, spoljašnji i unutrašnji dogadaji koji se neprestalno javljaju teže da izbace sistem iz ravnoteže tako da iz jednog ili drugog razloga ciljevi ne budu ostvareni.

U idealnom slucaju, kontrolisanje „gleda unapred“. To znaci da ce menadžeri pokušati da sprece moguca odstupanja od planiranih aktivnosti, ako je to moguce, i/ili da sprece ponavljanje ranijih grešaka.

Ciklus kontrole u sistemu upravljanja finansijama, sastoji se iz tri glavna dela, a to su:
1. izrada standarda poslovanja,
2. merenje i poredenje stvarnog poslovanja prema standardu i
3. preduzimanje korektivnih mera, ako je to potrebno.

Literatura

1) Vieweg R: Organisation und Revision, das Rechnungswesens bri automatisierter datenverarbeiting, Neue Witschafts-Briefe + GMBH Herne, Berlin 1972.
2) Tepšic R.: Poslovne finansije, Informator, Zagreb, 1974.
3) Krasulja D.: Finansijsko planiranje u preduzecu, Ekonomski fakultet, Beograd, 1974.
4) Mr Slavoljub Vujovic, Osnove finansijskog menadzmenta, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2005.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD