Finansijske prevare i obmane | SEMINARSKI RAD IZ FINANSIJSKOG MENADZMENTA

Danas su međunarodno, finansijsko i poslovno okruženje suočeni sa opasno naraslim obimom pojava finansijskih prevara, koje ugrožavaju dugoročnu ekonomsku stabilnost svetske privrede i predstavljaju limitirajući faktor daljeg harmoničnog privrednog razvoja, pogotovu napore za smanjenje narasle nezaposlenosti, koja sve više izaziva socijalne tenzije, političke sukobe i dovodi do opšte nestabilnosti narocito u zemljama u tranziciji.
Pored navedenog, najvažnije berzanske manipulacije (Pump & Dump, Trash & Cash i Insider Trading), javljaju se u takvim oblicima koje je vrlo teško identifikovati. Iako su zemlje razvijenih finansijskih tržišta razvile mere za zaštitu protiv berzanskih manipulacija, one su i dalje neefikasne. Upravo iz navedenog razloga, pitanje sprečavanja manipula¬cija se sve više svodi na pitanje kako ublažiti njihov uticaj i vratiti poverenje u tržišta i finansijske izveštaje.

1. Glavni uzroci finansijskih prevara

Nekvalitetni, nepotpuni i neistiniti finansijski izveštaji, koje podnose menadžeri preduzeća, banaka, osiguravajućih društava, javnih fondova i ostalih finansijskih institucija vlasnicima kapitala i ostalim relevantnim korisnicima, mogu se označiti jednim od glavnih uzroka učestalih pojava prevara i pronevera, i u svetu i u našoj zemlji . Isto tako, poznate su i posledice grešaka prilikom donošenja pogrešnih propisa o dvojnim koeficijentima za vrednovanje osnovnih sredstava ill ,,zakonsko" dozvoljavanje mendžmentima preduzeća da mogu samostalno odlučivati o potrebi revalorizacije obrtne imovine, naročito zaliha vrednog materijala i robe, što su mnogi iskoristili da ne revalorizuju takve zalihe u društvenim preduzećima i preko noći se obogatili prisvajajući društveni kapital koji im je poveren na upravljanje. Ovi ,,vešti mendžeri" u ,,svojim" društvenim preduzećima kupuju tu istu robu za svoja privatna preduzeća po nerevalorizovanim knjigovodstvenim cenama, iznose na tržiste i prodaju po višim tržišnim cenama, pri čemu ostvaruju ogromne razlike u svoju korist, što predstavlja legalizovanu prevaru i protiv zakonito otuđivanje društvenog kapitala. Ove pojave, pored ostalog, dovode do ozbiljnog socijalnog raslojavanja društva, podstiču sivu ekonomiju i uskraćuju državi priliv odgovarajućih javnih prihoda.
Pored navedenog, povećanju broja prevara doprinela je i revizorska profesija svojim odnosnom prema ovoj problematici. Naime, sasvim pogrešno se smatralo da nezavisni revizori, prilikom sastavljanja plana revizije, ne treba da poklone veću pažnju, tokom revizije finansijskih izveštaja, otkrivanju prevara i njihovom obelodanjivanju. Odnosno, da se usredsrede na davanje revizorskog mišljenja o objektivnosti i tačnosti revidiranog finansijskog izveštaja. Ovakav ležeran i komotan stav revizora i revizorske profesije, u uslovima globalnog razvoja tržišta kapitala, u svetu nije mogao više da se toleriše tj. energično je zahtevao promenu odnosa, kao i donošenje novih Međunarodnih standarda revizije namenjenih otkrivanju i sprečavanju finansijskih i ostalih prevara i pronevera.

2. Pojam, glavni tipovi i otkrivanje prevara

U nizu evropskih država, pa i kod nas, običajno pravo i sudska praksa prevaru označavaju kao nepoštene i nečasne postupke, lažna i neistinita objašnjenja, lažna knjigovodstvena dokumenta, nepotpune i neistinite finansijske izveštaje, sakrivanje imovine i druge slične radnje sa nepoštenim namerama. U raznim oblicima prevare se manje-više, javljaju kod većine preduzeća ili banaka. S obzirom na činjenicu, da troškovi u preduzećima i bankama rastu, sa tendencijom povećanja, menadžment nastoji da se pogrešnom poslovnom odlukom kompenziraju prihodima od prevara.
Učestalim pojavama prevara, prema praksi razvijenih zemljama, doprinose sledeći faktori:
- ekonomski ciklusi - u uslovima recisionih kriza, kada se dolazi do smanjenja trgovine i prihoda, javljaju se velike ,,manipulacije" sa profitima banaka i korporacija;
- neadekvatni kontrolni sistemi - kontrole u bankama i preduzećima, koje ne obuhvataju redovan pregled poslovanja, mogu dovesti do toga da se te slabosti eksploatišu za organizovanje;
- korporativne reorganizacije - često nisu efikasne i slabe kontrolu, a proces redukcija i zakašnjenja izaziva ozbiljne posledice u organizacionoj strukturi i podstiče klimu za prevare, naročito od menadžmenta srednjeg nivoa, iz bojaznosti da ne bi izgubili svoje pozicije;
- trend zaposlenosti - ukoliko u korporaciji postoji osećaj nesigurnosti radnog mesta gubi se korporativna lojalnost i zaposlenost će manje-više podnositi lažne izveštaje;
- korporativni pritisci - kompanije sa strogim isticanjem performansi su više osetljive i podložene prevarama;
- tehnološki napredak - kada dođe do toga da se vrši transfer fondova u međunarodnim okvirima, teže je otkriti prevare;
- industrijske relacije - prevare odgovaraju industriji (na primer, industrijske grane sa visokim nivoom pouzdanosti postaju snažni faktori, koji imaju jedinstven pristup informacijama).

U prespektivi na tržištu kapitala treba očekivati čitav niz krupnih promena kojima će se prilagođavati, tj. adaptirati i prevare. Novim oblicima prevara moraće se konstantno prilagođavati nezavisni revizori, finansijski inspektori, kontrolori, sudski veštaci, kao i ostali eksperti koji učestvuju na njihovom otkrivanju. Donošenjem uputstava za primenu SAS-82 (,,Posebne aktivnosti u otkrivanju prevara pri reviziji finansijskih izveštaja"), krajem 90-ih, prošlog stoleća, urgentno se reagovalo na specifične forme prevara zapažene na finansijskom tržištu, posebno na berzama, koje su se ogledale u kupoprodaji akcija i drugih hartija od vrednosti, koje se tretiraju kao posredničke prevare ili brokerske prevare.

Međunarodni komitet za revizorske standarde je definisao sledeće tipove prevara:

Glavni tipovi prevara:	Obuhvataju:
Investicione prevare	Prevare u vezi sa akontacijama provizija, prevare pri avansnim plaćanjima, robne prevare, prevare pri prodaji inostranog zemljišta, berzanske prevare, blagajničke prevare, neosnovano dobijanje franšiza i sl.
Bankarske i finansijske prevare	Otkrivanje i dokazivanje prevare u osiguranju, hipotekarne prevare, prevare sa čekovima i kreditnim karticama, prevare zadržavanja transfera itd.
Direktorske i kompanijske prevare	Stečajne prevare, prevare dugog opstajanja firme, posredničke prevare, prevare u prodajnim transakcijama, prevare obračuna plata, prevare sa novcem, prevare sa zalihama i slično.
Pomorske prevare	Smanjenje zapremine, prevare u obračunu pomorskih tarifa i slične pojave.
Kompjuterske prevare	Kompanijske prevare uz pomoć kompjutera, prevare sa neautorizovanim softverom, prevare sa kompjuterskim prekidima i slično

Nove probleme sa povećanjem kompjuterskih prevara izazvao je brzi razvoj kompjuterskih tehnologija u preduzećima, bankama, platnom prometu, na berzama, kod brokerskih posrednika, upravama javnih prihoda, elektrodistribuciji, pošti i kod drugih institucija gde je intenzivna kompjuterska obrada poslovanja sa stanovništvom i velikim brojem poslovnih komitenata.
Aktivnosti na otkrivanju i preventivnoj zaštiti od prevara usmeravaju se u sledeća tri pravca, i to:
1. dopunom i usavršavanjem zakonodavne regulative protiv prevara;
2. donošenjem novih međunarodnih revizijskih procedura i standarda koji nezavisne revizore obavezuju da, kada u toku revizije finansijskih izveštaja primete da postoje indikacije prevara, pristupe intenzivnim ispitivanjima i otkriju prevare, koje će obelodaniti korisnicima revizijskih izveštaja; zaoštravanje revizijske odgovornosti za otkrivanje prevara doprineće smanjenju ovih pojava u praksi;
3. organizovanjem samozaštite protiv prevara na berzama, u preduzećima, bankama i drugim značajnim institucijama, što je i najvažniji pravac aktivnosti protiv prevara u privredi.

Kod svih učesnika na tržistu kapitala, posebno berzanskih posrednika, banaka i u velikim preduzećima, za trajnu aktivnost protiv prevara, koja treba da obeshrabri svakog potencijalnog počinioca prevare, potrebno je formirati koordinacione timove koji bi bili odgovorni za planiranje, primenu i kontrolu svih aktivnosti na otkrivanju prevara i preventivnoj zaštiti od njih. Koordinacioni timovi moraju da imaju jasno definisanu ulogu i široka ovlašćenja, koja će im omogućiti pristup svim informacijama, (a posebno računovodstvenim), potom široka ovlašćenja, dobro poznavanje organizacije, tehnologije i procedure poslovanja, kao i da poseduju korporativnu lojalnost i visoki lični i poslovni moral. Primarno ih treba usmeriti ka proveri postojećih kontrolnih sistema u okruženju, od najvišeg nivoa kontrole, koji sprovodi najviši nivo menadžmenta do najnižeg nivoa operativnog menadžmenta, radi otkrivanja slabih tačaka u kontrolnim sistemima i sprečavanja potencijalnih prevara. Od istraživanja i otkrivanja učinjenih prevara uvek je bolja preventivna zaštita od prevara, odnosno bolje je motivisati najviši nivo menadzžmenta preduzeća ili banke ka neposrednom širokom planu preventivnih mera i aktivnosti protiv mogućih prevara, nego ispitivati njihovu eventualnu odgovornost prilikom otkrivanja pojedinih prevara. U sadašnjim tranzicionim uslovima preventivne mere protiv prevara su vitalni elementi poslovne politike preduzeća i banaka. Posebno je vazno da najviši rukovodioci preduzeća ili banke pozitivno deluju na niže rukovodioce i zaposlene u organizacionom lancu na lojalnost firmi i zaštitu poslovnih interesa i imovine. Najviši nivo mendžmenta treba da podstiče uspostavljanje korporativne regulative, sistem odgovornosti i prenos precizno definisanih i kontrolnih ovlašćenja na niže rukovodeće nivoe, čime će se uspešno delovati protiv prevara unutar sistema.
Za određeni vremenski period donose se planovi preventivne zaštite od prevara, a njihovo sprovođenje je uslovljeno sistematskom kontrolom funkcionisanja internih kontrolnih sistema i proverama izvršenja planova. Organizovanje periodičnih anketa i izrada upitnika na koje direktori nižih nivoa i zaposleni obavezno odgovaraju jeste jedna od relativno novijih metoda kontrole planova. Pomenuti upitnici obično sadrže sledeća pitanja:
1. kakvi su stav i držanje menadžmenta prema prevarama;
2. da li organizaciona struktura podržava procedure protiv prevare;
3. da li zaposleni uzimaju po dva odvojena godišnja odmora;
4. da li je podela odgovornosti adekvatna;
5. da li je menadžment u stanju da ostvaruje kontrolu;
6. da li se redovno dostavljaju pripremljeni izveštaji;
7. da li se redovno vrše pregled i analiza dostavljenih izveštaja;
8. kakva su bitna zapažanja iz izvestaja itd.

3. Povećanje finansijskih rizika iz tradicionalnih finansijskih izveštaja

U procesu uspešnog funkcionisanja finansijskog tržišta ključni faktor predstavljaju sadržajni, tačni i blagovremeni finansijski izveštaji preduzeća banaka, ostalih finansijskih institucija, brokera (posredničkih organizacija) i si. Od prezentiranih informacija u finansijskim izveštajima, koji treba na objektivan i istinit način da prikažu efekte uspesnošti menadžmenta određenog privrednog entiteta u upravljanju poverenim kapitalom, zavisi formiranje cena akcije na berzama, komercijalnih zapisa i ostalih hartija od vrednosti. Zaostajanjem računovodstvene teorije i prakse finansijskog izveštavanja u odnosu na aktuelne potrebe njihovih korisnika, limitirane su u poslednje vreme tendencije globalnog razvoja tržista kapitala. Naime, zahteva se poboljšanje njihovog sadržaja u skladu sa izmenjenim potrebama prakse, s jedne strane, kao i veća pouzdanost i blagovremenost sastavljanja i prezentiranja korisnicima, s druge strane. Tradicionalni finansijski izveštaji (koji fokusiraju suviše informacija o prošlosti, a nedovoljno o potrebama budućnosti) nisu više dovoljni za uspešnije upravljanje kapitalom u novom tržišnom okruženju. Oni ne sadrže adekvatne informacije o kritičnim tačkama u poslovanju, koje izazivaju odgovarajuće finansijske rizike, niti omogućavaju kreiranje dugoročnih strateških odluka ili objektivnije vrednovanje poslovnih aktivnosti za donošenje optimalnih upravljačkih odluka.
Napustanje tradicionalne forme, sadržaja i vremenskog prikazivanja finansijskih izveštaja upravo zahtevaju savremene potrebe vezane za brzi izlazak iz sadašnje krize ili podsticaj intenzivnijeg razvoja finansijskog tržišta, kao ključnog faktora budućeg privrednog razvoja. Sredinom 90-ih prethodnog stoleća, Američki institut javnih ovlašćenih računovoda (AICPA), najveća profesionalna organizacija računovoda i revizora u svetu je, uočavajuci ovu potrebu, formirala specijalni komitet za unapređenje sistema finansijskog i poslovnog izveštavanja, poznato kao Jenkinsov komitet. Jenkinsov komitet je predložio novi model finansijskog i poslovnog izveštavanja, koji se značajno razlikuje od sadašnjih finansijskih izveštaja. Novi model finansijskog izveštavanja se zasniva na znatno većem obimu informacija o budućnosti i u tom smislu: više fokusira faktore koji treba da utiču na kreiranje dugoročnih vrednosti, uključujući i nefinansijske mere za ostvarivanje finansijskih ciljeva i bolje usklađuje informacije za eksterne korisnike sa informacijama koje su neophodne menadžmentu firme, banke itd. U toku rasprave o predlozima Jenkinsovog komiteta ukazano je na opasnosti koje mogu doneti krupne inovativne promene tradicionalnih fi¬nansijskih izveštaja, vezano za obezbeđenje novih sadržaja, koji mogu biti predmet ozbiljne odgovornosti.
Osnovni problem u poboljšanju sistema finansijskog izveštavanja je kako uključiti mnoštvo novih informacija koje su tačne i verifikovane, a maksimalno izostaviti informacije koje se formiraju na bazi procena i subjektivnog prosuđivanja. Nepouzdane informacije povećavaju finansijske rizike i broj mogućih sudskih sporova između korisnika takvih izveštaja na tržištu kapitala, sastavljača takvih finansijskih izveštaja, nezavisnih revizora koji su ih uslovno verifikovali i berzanskih posrednika. Buduće izmene u sistemu finansijskog izveštavanja treba, pre svega, da identifikuju novi siguraiji računovodstveno-informacioni sistem u smislu povećanja kvaliteta i upotrebljivosti finansijskih informacija. Razvoj računovodstva će se u bliskoj budućnosti zasnivati na izgradnji kompleksnog informaciono-upravljačkog i kontrolnog sistema, koji će obezbeđivati neophodne informacije u realnom vremenu za potrebe same organizacije, njihove investitore, kreditore, dobavljače, kupce, finansijske analitičare i druge korisnike. Od računovodstvene profesije se očekuje da brzo transformiše sistem sastavljanja istorijskih finansijskih izveštaja u nove sisteme real-time ili ,,Just-in-time" informacije, koje će se bazirati na interaktivnim komunikacionim sistemima. Drugim rečima, budući razvoj novog sistema finansijskog izveštavanja treba, pored ostalog, da smanji mogućnost finansijskih prevara preko nepouzdanih, zastarelih, netačnih, nekompetentnih i neatestiranih računovodstvenih informacija.

4. Finansijski due deligence i ˝sedam smrtnih grehova u računovodstvu˝

,,Due diligence" je engleska reč koja se na našim prostorima koristi kao domaća reč i za koju ne postoji adekvatan prevod. Slično nekim drugim terminima kao što su broker, diler, berza, softver, koristi se u izvornom obliku.
Prema merodavnim rečnicima engleskog jezika za pojam ,,due diligence" su date sledeće definicije: briga da razumna osoba izvrši određenu radnju u okolnostima da izbegne nanošenje štete drugim osobama ili njihovoj imovini; istraživanje ili analiza kompanije ili organizacije radi pripreme poslovne transakcije (kao na primer poslovno spajanje ili kupovina hartija od vrednosti); proces u kome, kupac ili investitor u određenu kompaniju ili određeni biznis istražuje evidencije predmeta kupovine radi saznavanja da li postoje ,,skriveni kosturi u ormaru".
Kao pojam i profesionalna aktivnost due diligence označava proveru poslovnog i finansijskog stanja i perspektive razvoja privrednog društva. Navedeno značenje due diligence-a govori a obuhvatnosti i preciznosti postupka dijagnoze stanja i procene poslovne i finansijske perspektive privrednog drustva .
U transakciji ,,Mergers & Acquisitions" ili drugačije rečeno, kupovine privrednog društva due diligence predstavlja detaljno ispitivanje društva koje je potencijalni predmet preuzimanja, koje predvodi kupac s ciljem stvaranja sigurnosne mreže koja bi trebalo da minimizira rizik, odnosno umanji opasnost od eventualnih iznenađenja koja bi se mogla pojaviti pa okončanju transakcije. To je proces u kojem potencijalni investitor prikuplja informacije o ciljanoj kompaniji, njenom poslovanju i okruženju u kojem posluje, kako bi se obezbedio da će doneti adekvatnu investicionu odluku. I prodavac može obavljati due diligence motivisan prvenstveno obezbeđenjem bolje pregovaračke pozicije, jer bi se upoznao sa svojim eventualnim slabostima, zatim potvrdio koje su mu prednosti i jake strane i napokon uverio se u tačnost podataka kojima raspolaže. Due diligence označava i procenu koristi, obaveza i odgovornosti vezanih uz moguću kupovinu ili na drugi način sticanja ucešća u privrednim društvima, odnosno banci. Provodi se kako bi se obezbedilo da prodavac ne bi namerno ili nenamerno pogrešno informisao investitora, te zbog toga investitor mora nezavisno istraziti i potvrditi informacije. Inherentni rizik same akvizicije se znatno povećava ukoliko se due diligence ne provede, odnosno kupiti privredno društvo bez prethodnog prikupljanja potrebnih informacija može rezultirati značajnim finansijskim gubicima za ulagača.
Due diligence se podrazumeva u sledecim slučajevima, i to: vlasničko restrukturisanje i emisija hartija od vrednosti; transakcije tipa ,,Mergers & Acquisitions", nove emisije deonica (posebno ako se one realizuju u višim iznosima i putem javnog poziva za upis deonica), zajednička ulaganja (joint venture); sporazumi o poslovno tehničkoj saradnji sa dobavljačima i/ili kupcima; započinjanje novih poslova koji se elaboriraju u posebnim dokumentima (kao što su investicioni projekti ili biznis planovi); osvajanje (penetracija) novih trzista; traženje većih iznosa kredita kada potencijalni kreditor (poverilac) radi proveru zajmotražioca u obliku due diligence-a, i si. Od prirode i sadržine poslovnog poduhvata ili poslovne transakcije zavisi ko kada i kako želi raditi due diligence. Po pravilu radi ga investitor, tj. privredno društvo kao učesnik spajanja ili preuzimanja i kupca hartija od vrednosti odnosno akcija kao načina restrukturiranja putem spajanja ili preuzimanja. Due diligence moze raditi kreditor, najčešće banka kao depozitno-kreditna finansijska institucija. U nekim slučajevima due diligence radi i prodavac kao ciljana kompanija. Kompanija koja se preuzima ili spaja sa drugom, većom kompanijom. Ta mogucnost izrade due diligence-a se svakako odnosi i na zajmo¬tražioca koji svoj kreditni zahtev obrazlaže investicionim projektom ili biznis planom. Dobiti odgovor na pitanje svrsishodnosti i opravdanosti preuzimanja nameravanog poslovnog poduhvata, ključni je cilj due diligence-a. Pouzdanost očekivanog odgovora će biti direktna posledica kvaliteta i verodostojnosti izvora informacija na kojima se zasniva zaključak due diligence-a.
Zaključak due diligence-a se daje u vidu preporuka učesnicima odlučivanja da započnu pregovore o realizaciji poslovnog poduhvata ili da se od toga odustane .
Kako kompanijama iz tradicionalnog, tako i onim iz informatičkog biznisa neophodan je due diligence. Bitnih razlika u samom postupku obavljanja due diligence-a nema i bez obzira na karakter imovine kompanije tj. fizički opipljiva (tangible) ili neopipljiva (intangible). Navedenu imovinu, kao uostalom i obaveze, je potrebno što je moguće realnije proceniti, uz napomenu da je procena intelektualne imovine (patenti, licence, trgovačke marke i si.) delotvorniji i zahtevniji zadatak od procene realne imovine (poslovni prostori, oprema, zalihe i si.). Due diligence-om je potrebno uzeti u obzir i planove razvoja, ne samo ciljane kompanije (prodavca), vec i investitora (kupca) i sačiniti projekciju potencijalnog konsolidovanog bilansa buduće kompanije koja nastaje preuzimanjem ili spajanjem.
Naš Zakon o privrednim društvima, reguliše četiri pravne forme privrednih društava, i to: ortačko; komanditno; društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko drustvo. Za sve navedene oblike organizovanja privrednih društava preporuka je due diligence. U načelu, due diligence akcionarskih društava je jednostavnije nego due diligence društava sa ograničenom odgovornošću, dok je u skupini akcionarskih društava to lakše učiniti za javna nego za privatna akcionarska društva. U obrnutom slučaju radi se o privatnom akcionarskom društvu. Javna akcionarska društva su obavezna: da svoje finansijske izveštaje dostavljaju Komisiji za hartije od vrednosti (regulatoru tržista kapitala) i/ili berzi; zatim, da objavljuju skraćenu verziju finansijskog izveštaja sa izvodom iz mišljenja nezavisnog eksternog revizora o finansijskom izveštaju i da, na kraju, objave sve događaje od posebnog uticaja na njihovu poslovnu i finansijsku poziciju (disclosure). Međutim, due diligence se u privatnim kompaijama mora uraditi sa posebnom pažnjom, zato što akcionarska društva koja ne kotiraju na berzi nisu u obavezi objavljivanja svojih finansijskih izveštaja, kao što ih ne moraju dostavljati Komisiji za hartije od vrednosti i berzi, a isto tako, nisu u obavezi pribavljanja mišljenja nezavisnog eksternog revizora o svojim finansijskim izveštajima. I pored činjenice da due diligence predstavlja kvalitetnu proveru poslovnog i finansijskog kredibiliteta privrednog društva, apsolutna zaštita investitora i poverilaca jednostavno nije moguća. Naime, izvesnu garanciju verodostojnosti i pouzdanosti informacija (koje se nalaze u finansijskim izveštajima), investitorima i poveriocima bi trebala predstavljati realnost da se finansijski izveštaji moraju raditi u skladu sa strogim Međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja i revizije, uključujući i Međunarodne računovodstvene standarde. Ipak, s obzirom na negativna iskustva iz nedavne prošlosti (Enron, Worldcom i si.), sa izvesnom dozom pažnje i opreznosti bi se moralo prosuđivati o pouzdanosti finansijskih izveštaja. S razlogom se kaže, da su finansijski izvestaji kao egzotični parfemi, vrlo lepo mirišu, ali nisu za jelo. Njihova verodostojnost se, u izvesnoj meri relativizuje, što od stručnjaka koji obavljaju due diligence zahteva znatno veću pažnju i povećava njihovu odgovoraost.
Investitori i kreditori trebaju pomoć eksperata iz područja računovodstva, revizije i finansija, jer zaštita koju im obezbeđuju regulatorne institucije (kao i ona koja proizilazi iz standarda finansijskog izveštavanja), nije dovoljna. S obzirom na to, da je u svakom slučaju konačna odluka kod investitora i poverilaca, a i posledice su njihove, znači nije ih moguće zaštititi od njih samih.
U anglosaksonskom i evropskom (kontinentalnom) pravu su prisutne razlike u tretmanu investitora i poverilaca (kupaca) i ciljane kompanije (prodavca). Pored toga, pravni sistemi nekih zemalja su čak bazirani na običajnom (nepisanom) pravu (praksi), izvedenom iz ranijih sudskih odluka (common law). U prekograničnim poslovnim kombinacijama i transakcijama (za koje se obavljaju due diligence-i) različite pravne reči i prakse pojedinih zemalja stvaraju ozbiljne poteškoće.
U stručnoj literaturi tri područja se navode kao posebne vrste i tipovi due diligence-a, i to: finansijski, tržišni (komercijalni) i pravni . I drugi značajni aspekti se mogu smatrati predmetom due diligence-a, kao što su čovekova okolina, informatičke tehnologije, ljudski resursi i si. Naglasak će se staviti na problematiku koja naglašeno karakterizira poslovnu delatnost ciljane kompanije ali, ipak, tri navedena aspekta due diligence-a su najznačajnija. Činjenica je da su finansijski, tržišni i pravni due diligence međusobno tesno povezani, a najčešća veza je između finansijskog i tržišnog due diligence-a. Naime, finansijskim due diligence-om je obuhvaćen pretežni deo tržišnog due diligence-a, a sličnost je, takođe, da oba odgovaraju na veći broj istih pitanja iako su to očigledno dva različita područja due diligence-a. Ono po čemu se ova dva tipa due diligence-a razlikuju jeste činjenica da za finansijski due diligence koristimo finansijske izveštaje ciljane kompanije, dok za tržišni pribavljamo, uglavnom, informacije izvan ciljane kompanije. Treći segment due diligence-a, tj. pravni sadrži regulatorni okvir prethodna dva osnovna aspekta, odnosno finansijskog i tržišnog due diligence-a. U njemu se postepeno tretiraju imovinski odnosi i vlasnička struktura kapitala ciljane kompanije, eventualna intelektualna prava, ugovori sa posebnim partnerima, prava zaposlenih. Zbog svega navedenog, pravni due diligence je zahtevniji od finansijskog i tržišnog due diligence-a. Centralna tačka ukupnog due diligence-a je, u izvesnom smislu, fi¬nansijski due diligence, a s obzirom na to da se svaka činjenica iz tržišnog, pravnog ili bilo kog drugog aspekta due diligence-a reflektuje u finansijskom due diligence-u neophodna je tesna saradnja među timovima .
Najveću specificnu težinu ima finansijski due diligence, tj. njime se, u vidu zajedničkog imenitelja iskazuju svi faktori poslovanja privrednog društva. Zdravlje privrednog društva manifestuje se osnovnim finansijskim izveštajima koji služe kao osnovna podloga za istraživanje i analizu finansijske situacije, kao i postavljanje dijagnoze zdravlja kompanije . Međutim, polazeći od činjenice da nedostaci kompanija mogu biti prikriveni i da ih je teško identifikovati izuzetno je važno znati čitati i analizirati finansijske izveštaje. Neke nedoslednosti, nelogičnosti, pa čak i nepravilnosti u pripremi i objavljivanju finansijskih izveštaja, u pojedinim slučajevima, previde čak i renomirani revizor.
Američka Komisija za hartije od vrednosti (SEC), je provela, pre nekoliko godina, nakon prvih finansijskih skandala postupak revizije revizorskih znanja, posebno tadašnjih Big Five svetskih revizorsko-konsultantskih kuća, od kojih je jedan AA (,,Arthur Anderson") nešto kasnije, zajedno sa Enron-om bankrotirao. Neprihvatljiva računovodstvena praksa je, smatrali su u SEC-u, doprinosila ulepšavanju finansijskih izveštaja po osnovu kojih su onda profesionalni posrednici promovisali hartije od vrednosti, posebno one čijom trgovinom su dobijali obimnu posredničku proviziju. Neverodostojnim finansijskim izveštajima, upravo tada su cene deonica na berzama bile hipertrofirane. Najveća pretnja kvalitetnom due diligence-u su upravo finansijske prevare i obmane koje se, u stručnoj literaturi, definišu kao namerno nerealno (iskrivljeno) prikazivanje osnovnih elemenata finansijskih izveštaja privrednih društava. Kreću se obično, od bezazlenih, tj. umerenih promena računovodstvenih procena do vrlo opasnih preterivanja u iskazivanju lažne dobiti.
U postupku finansijskog due diligence-a posebnu pažnju treba obratiti na sledeće dve osnovne strategije manipulisanja računovodstvom, i to strategija hipertrofirane dobiti u tekućem periodu (precenjivanjem prihoda i/ili podcenjivanjem troškova), s ciljem da se učini dopadljiva investi¬torima i kreditorima; strategija iskazivanja nižeg iznosa dobiti u tekućem periodu (podcenjivanjem prihoda i/ili precenjivanjem troškova), s ci¬ljem da se tekuća dobit odlaže za naredni period i finansijski rezultat tekućeg perioda prezentuje lošijim od realnih.
Howard Schilit, ističe sedam osnovnih oblika manipulisanja računovodstvom, koji se označavaju kao ,,sedam smrtnih grehova u računovodstvu" na koje u postupku finansijskog due diligence-a finansijski analitičari, revizori i računovode moraju obratiti posebnu pažnju. Kao okvir za ,,maštovite" manipulacije u računovodstvu, zato su i lansirani termini ,,kreativno" i ,,agresivno" računovodstvo.
Strukturu prvog osnovnog oblika manipulisanja računovodstvom (ranije knjigovodstveno obuhvatanje prihoda ili knjigovodstveno obuhvatanje prihoda sumnjivog kvaliteta) čine: prihod proknjižen, a usluga još nije izvršena; prihod proknjižen, a kupac nije potvrdio prijem robe; prihod proknjižen mada kupac nema obavezu plaćanja; prodaja i fakturisanje robe podružnici; kompenziranje neke vrednosti sa kupcem i knjiženje kompenzacije kao prihoda.
Knjiženje lažnog prihoda ,,drugi je smrtni greh računovodstva", a čine ga: gotovina primljena iz kredita proknjižena kao prihod (kamate na kredit kao prihod); prinos na investiciju proknjižen kao prihod; rabat dobavljaču vezan za buduće kupovine proknjižen kao prihod.
Treći osnovni oblik manipulisanja računovodstvom (povećanje prinosa jednokratnim zaradama), sastoji se iz: povećanja profita prodajom podcenjene imovine; uključivanja prinosa ili zarade od investicije kao dela prihoda; prikazivanje prinosa ili zarade od investicije smanjenjem sopstvenih troškova; stvaranje prinosa reanžiranjem (preuređenjem) pozicija u bilansu stanja.
Prikazivanje tekućih troškova u narednim ili u prethodnom poslovnom periodu, četvrti je osnovni oblik računovodstvenih manipulacija, sa sledećom strukturom: razgraničenje normalnih operativnih troškova; promena računovodstvenih politika i iskazivanje tekućih troškova u prethodnom poslovnom periodu; veoma sporo amortizovanje troškova; izbegavanje da se smanji vrednost ill da se otpiše oštećena imovina ili imovina van upotrebe.
Izbegavanje da se proknjiže obaveze ili njihovo adekvatno smanjenje, ubraja se u peti osnovni oblik manipulisanja računovodstvom, a čine ga: propuštanje da se proknjiže troškovi i obaveze koji se moraju pokriti odnosno izmiriti; smanjenje obaveza promenom računovodstvenih pretpostavki; prikazivanje sumnjivih rezervi kao prinosa (prihoda); kreiranje lažnih rabata; prihod proknjižen kada je primljena gotovina iako buduće obaveze ostaju.
U šesti osnovni oblik računovodstvenih manipulacija ubraja se prikazivanje tekućeg prihoda u narednom poslovnom periodu, sa sledećom strukturom i to stvaranje rezervi i njihovo prikazivanje kao prinosa (prihoda) u narednom poslovnom periodu; nepravilno držanje prihoda pred zaključivanjem akvizicije (preuzimanja).
I, na kraju, prikazivanje budućih troškova u tekućem poslovnom periodu kao posebnih troškova, sedmi je osnovni oblik manipulisanja računovodstvom, a čine ga: naduvavanje iznosa posebnih troškova; neodgovarajuće prikazivanje troškova istraživanja u vezi sa stru
Posebne teškoće i posledice po investitore i poverioce (od relativno bezopasnih do vrlo opasnih posledica) izazivaju posledice različitih kombinacija prilikom međusobnog povezivanja navedenih osnovnih oblika računovodstvenih manipulacija. Prednja konstatacija posebno se odnosi na relacije prve i pete (tretman primljenog avansa od kupca), forme računovodstvenih trikova, zatim, druge i šeste i, na kraju, pete i sedme grupe obmane putem računovodstva.
U postupku due diligence-a, pored navedenih upozorenja, posebnu pažnju, prema A. Reed Layoux i Charles M. Elson-e, treba obratiti na sledeće mogućnosti za manipulisanje računovodsvom:
- složeni poslovni aranžmani se čine nedovoljno razumljivim i imaju nedovoljnu praktičnu vrednost (namerno komplikovanje procedura i mera);
- velike transakcije se obavljaju u poslednji čas sa značajnim uticajem na periodične i godišnje finansijsko izveštavanje o prihodima;
- promena revizora zbog neslaganja sa menadžmentom i angažovanje revizora koji će imati pozitivno mišljenje o finansijskim izveštajima;
- preoptimistične prognoze menadžmenta o perspektivi kompanije;
- finansijski rezultati koji se prikazuju tako dobri i mnogo bolji od konkurencije, a da su malo verovatni;
- veoma disperzivne poslovne jedinice sa decentralizovanim upravljanjem i nedovoljnim sistemom internog izvestavanja;
- insistiranje generalnog ili finansijskog menadžera da prisustvuje svim sastancima Odbora za reviziju sa internom kontrolom ili eksternim revizorom;
- dosledna podudarnost planiranih i ostvarenih finansijskih rezultata;
- ograničenja u direktnoj komunikaciji između interne kontrole i Odbora za reviziju;
- računovodstvene metode preferiraju formu u odnosu na sadržaj poslovne transakcije;
- insajderska trgovina akcijama kompanije i si.

Ključnu ulogu u praktikovanju finansijskih prevara u kompanijama imaju računovode i revizori, a mogu ih obavljati pod pritiskom menadžmenta (što je najčešći slucaj), ili iz ličnih pobuda u vlastitom aranžmanu (pri čemu je njihova odgovornost veća, a štetne reperkusije za profesiju znatno teže). Da bi se sprečile ili svele na minimum računovodstvene manipulacije, kompanije (posebno javne) moraju formirati odelenja interne kontrole i odbore za reviziju. Pre samog postupka due diligence-a (ili u njegovoj prvoj fazi obavljanja), neophodno je proceniti stepen razvijenosti i snagu uticaja interne kontrole u upravljanju kompanijom. Tri su ključna polja delovanja internih kontrola, i to: realizacija plana poslovanja i ostvarivanje osnovnih poslovnih ciljeva; zatim, pouzdanost finansijskog izveštavanja; i, napokon, usaglašenost odluke menadžmenta, nadzornog odbora i skupštine kompanije, kao i sadržine njenih finansijskih izveštaja sa zakonima i propisima regulatornih institucija. U navedenom smislu, interne kontrole prate politiku i procedure poslovnih aktivnosti kompanije i nastoje prepoznati osnovne rizike kojima je ona izložena, te obezbediti da se za akcionare i druge zainteresovane pripremaju fer i korektni finansijski izveštaji. Specijalisti iz računovodstvene, finansijske i pravne profesije stalno su zaposleni u internoj kontroli kompanije, a glavne aktivnosti na obavljanju due diligence-a nose, uz zaposlene u računovodstvu i finansijama i stručnjaci interne kontrole.
Da bi finansijski izveštaji bili sastavljeni u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardima, kao i Međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja, odgovoran je i Odbor za reviziju , (koji ima najmanje tri člana koji su poslovno i interesno nezavisni od kompanije, a profesionalno su u području računovodstva i finansija) sa zadatkom da vrše nadzor pripreme i dostavljanja finansijskih izveštaja regulatoru tržišta kapitala ili berzi, kao i nadzor nad segmentom upravljanja rizicima poslovne kompanije. Due diligence će biti relativno lakše obaviti, a njihovi nalazi će biti pouzdaniji, ukoliko je rad Odbora za reviziju temeljitiji i sadrzajniji.
Na finansijskim izveštajima ciljne kompanije dominantno se zasniva finansijski due diligence. Poslovna i finansijska situacija se dijagnosticira putem osnovnih indikatora poslovanja kompanije (key ratios), a koji se izvode iz njenih finansijskih izveštaja. Bilans stanja (balance sheet) pokazuje imovinsku snagu kompanije, tj. sta ona poseduje (imovina, sredstva), s jedne strane, kao i čime to i kako se kompanija finansira (izvori sredstava), s druge strane. Ovaj finansijski izveštaj se iskazuje na određeni dan. Strukturu imovine kompanije čine: tekuća (gotovina, hartije od vrednosti. potraživanja i zalihe) i stalna imovina (zemljište, građevinski objekti, oprema i si.). Naravno, deo imovine kompanije može se nalaziti i u formi intelektualnih prava, dugoročnih investicija u drugim kompanijama, odgođenih troškova, goodwilla i sl. Dugovi i trajni (sopstveni) izvori (capital) kompanije osnovni su izvori sredstava za finansiranje. Promeni vrednosti podložne su sve pozicije bilansa stanja izuzev gotovine (a i ona u inflatornim uslovima), zbog čega ih je potrebno procenjivati. Procenu vrednosti vrše investitori (poverioci), kao i kreditori. Specifične metode procene zahtevaju tri skupine imovine, i to: imovina koja se koristi u poslovnom procesu, zatim, imovina koja je izvan upotrebe i intelekrualna imovina.
Bilans uspeha (profit and loss account) indicira kako je kompanija napravila i potrošila novac. Tri su ključne komponente bilansa uspeha, i to: prihodi od prodaje i/ili pružanja usluga, zatim, troškovi (operativni troškovi i kamate) i dobit (EBT - earning before taxes, dobit pre poreza; EAT - earning after taxes, dobit nakon poreza, neto dobit i zadržana dobit nakon izdvajanja za dividende).
Sliku izvora finansijskih sredstava i njihovog korišćenja pruža gotovinski tok (cash flow), koji predstavlja pregled priliva i odliva gotovine kompanije. Tri su osnovna tipa gotovinskih tokova, i to: operativni (poslovne aktivnosti kompanije); investicioni (ulaganja u realna dobra i hartije od vrednosti); finansijski (finansijske transakcije kompanije).
Brojni indikatori poslovanja kompanije (kao i njihove različite klasifikacije) postoje u računovodstvenoj i finansijskoj literaturi, a smatraju se osnovnim alatom analize fmansijske situacije (racio analize). Mogu se klasifikovati u tri grupe, i to: finansijske indikatore koji se dobijaju kao rezultat odnosa veličina iz bilansa stanja; zatim, finansijske pokazatelje koji su rezultat odnosa veličina iz bilansa uspeha; i kombinovani ili hibridni finansijski indikatori koji se izračunavaju iz veličine bilansa stanja i bilansa uspeha. Iz međusobnog odnosa veličina iz bilansa stanja izračunavaju se in¬dikatori likvidnosti (liquidity ratio) i indikatori zaduženosti (debit ratio). Odnos tekuće imovine i tekućih obaveza indicira na tekuću likvidnost kao pokazatelj sposobnosti kompanije da izmiri svoje dospele obaveze. Ubrzani ili tzv. kiseli (quick, acid ratio) indikator likvidnosti dobija se iz odnosa tekuće imovine umanjene za iznos zaliha i tekućih obaveza. Indikator zaduženosti, koji pokazuje kvalitet finansijske poluge (financial leverage), rezultat je odnosa ukupnih dugova (obaveza) i ukupne imovine firme. Stepen zaduženosti (dug prema akcijskom kapitalu), rezultat je odnosa dugova plus kamate i akcijskog kapitala. Neto obrtna sredstva dobijaju se kao razlika između tekuće imovine i tekućih obaveza. O uspešnosti upravljanja imovinom, obavezama i kapitalom kompanije govore koeficijenti bilansa uspeha, koji u velikoj meni zavise od sposobnosti menadžmenta kompanije. Među posebno interesantne indikatore uspešenosti ubrajaju se sledeći: bruto profitna marža; zatim, neto profitna marža; pokriće kamata i si. Na pitanje šta kompanija ima i kako time upravlja odgovor se dobija iz kombinacije veličina iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Interesantni su sledeći indikatori: obrt imovine; zatim, pokazatelj efikasnosti upotrebe duga; potom, povrat na imovinu, nakon toga, povrat na kapital, itd. Posebna pažnja u finansijskom due diligence-u (tj. analizi finansijske situacije), poklanja se tržišnim indikatorima, i to sledećim: zarada po deonici (earning per share - EPS); tržišna kapitalizacija prema prihodima kompanije; koeficijent odnosa cena i dobiti (P/E ratio). U prepoznavanju kvalitetne poslovne i finansijske situacije kompanije, uglavnom, nema poteškoća jer postojeći analitički instrumentarijum omogućava brzo izračunavanje koeficijenata koje treba prevesti na jezik dijagnoze. Međutim, koeficijente finansijske analize nije moguće generalizovati zato što zavise od vrste delatnosti, veličine kompanije, poslovnog okruženja i sl., zbog čega je neophodno indikatore kompanije komparirati sa indikatorima kompanija iste (srodne) delatnosti ili sa industrijom u celini.
lako se statističkim praćenjem u odredenom vremenskom periodu indikatori pokušavaju uprosečiti i objektivizirati (u formi benchmarkinga), propisane standardizovane veličine tih indikatora, jednostavno ne postoje. Drugim rečima, njihov značaj ne treba fetišizirati i glorifikovati zbog toga što, na primer, za jednu kompaniju koeficijent tekuće likvidnosti nešto iznad jedan može biti zadovoljavajući, dok za neku drugu kompaniju nevolje sa izmirenjem obaveza mogu nastati i pri koeficijentu većem od tri, itd. U ovom periodu su izuzetno važne ekspertske analize odnosno ocene stručnjaka koji su iskusni u poslovnim analizama. Procena poslovne perspektive ciljane kompanije je delikatniji i profesionalno odgovorniji deo posla, jer budućnost ne mora odgovarati prošlosti. Finansijski analiticari koji rade na due diligence-u bi, upravo zbog toga, trebali proveravati i nalaze istraživačkih insititucija koje se bave analizom finansijskih izveštaja kompanije. Na taj način odnosne analize mogu biti u funkciji preventivnog alarmiranja na potencijalne nevolje koje bi kompaniju mogle da snađu.

5. Međunarodni standardi revizije protiv finansijskih prevara

U novembru 1996. godine, Međunarodni komitet za revizorske standarde (ASB), utvrdio je dva uputstva za primenu SAS-81. ,,Revizija investiranja" kojim je utvrđena revizorska procedura provera računovodstvenih podataka o nedefinisanim investicijama u obavezama i hartijama od vrednosti kod preduzeća i banaka, kao i nedefinisanih investicija neprofitnih organizacija. Ova procedura, pored ostalog, proširuje obaveze nezavisnog revizora, uključujući i revizorsku odgovornost za detaljnije provere kod berzanskih posrednika (brokera) u pouzdanost evidencija o poverenim hartijama od vrednosti i objektivnom potvrđivanju njihove berzanske vrednosti, kako bi se onemogućile eventualne finansijske prevare i zaštitili budući kupci akcija.
Drugo uputstvo SAS-82 odnosi se na otkrivanje prevara u finansijskim izveštajima. Nova uputstva se primenjuju na reviziju računovodstvenih izveštaja počev od 1997. godine i definišu proširenu obavezu revizora da detektuje materijalno netačno prikazivanje informacija kojim se prikrivaju finansijske prevare. Do sada mnogi nezavisni revizori nisu dovoljno razumeli javne kritike o njihovoj odgovomosti za otkrivanje prevara. Da bi se obezbedila veća zaštita javnih interesa i zaostrila odgovornost revizora u otkrivanju prevara, novo uputstvo SAS-82 preciznije definiše revizorsku odgovornost, kako sledi:
«Revizor je odgovoran da planira i izvede reviziju i da dobije razumna uveravanja o tome da finansijske informacije ne sadrže materijalno pogrešne prikaze, uzrokovane bilo greškom ili prevarom. Zbog prirode revi¬zorske evidencije i karakteristika prevara, revizor treba da je u stanju da dobije razumno, ali ne apsolutno uveravanje, da su pogrešni prikazi, izazvani bilo greškama ili prevarom, a nisu sadržani u materijalima računovodstvenih izveštaja, koji su otkriveni.»
Novo uputstvo SAS-82 mnogo preciznije obavezuje revizora da bolje proceni revizorski rizik u vezi sa materijalnim greškama i nezakonitim radnjama koje mogu biti sadržane u materijalno netačnom prikazivanju finansijskih izveštaja. Posebno je značajno to što se sada klasifikuje odgovornost u više oblasti. Prvo, ističe se novi pojam ,,prevara". Drugo, utvrđuje se novi obavezni deo sadržaja u izveštajima revizora u pogledu odgovornosti za otkrivanje prevara, što će doprineti povećanju kvaliteta nezavisne revizije i većoj javnoj zaštiti vlasnika kapitala, investitora, kreditora, deponenata, poslovnih partnera i drugih prilikom korišćenja tako atestiranih finansijskih izveštaja u finansijskim i poslovnim transakcijama.

Budući da su vremena sve više turbulentnija i neizvesnija u pogledu poslovanja i opstanka na tržištu, mnoga preduzeća (pored vođenja brige o ostvarenim rezultatima, zaposlenim, rizicima u poslovanju i sl.) moraju adekvatnu pažnju da posvete i sprečavanju finansijskih prevara koje ih mogu zadesiti. Mnogi zaposleni u velikim preduzećima, vođeni ličnim interesima, mogu iskoristiti svoj dominantan položaj u kompaniji i izvršiti odgovarajuće malverzacije putem falsifikovanja bitnih finansijskih izveštaja, na taj način obmanjujući najširu javnost. Izuzetno je loše, što danas (naročito kod nas) se «vrhunski menadžeri i stručnjaci» udružuju i na osnovu zajedničkih dogovora obavljaju prevare. Ne bih mogli završiti rad na ovu temu a da ne spomenemo prevare na našim prostorima, a koje su bile vrhunac iskorišćavanja poverenja ljudi, deponenata, štediša – primer “Difiment” banke i “Jugoskandik” banke i njihove visoke kamatne stope na uloge, veštačko izazivanje stečaja preduzeća da bi se prevarili poverioci a potom, uz nepažnju nadležnih sudova, na prevaru formirala fantomska preduzeća za dalje malverzacije i tzv. «pranje» novca. Naravno, ovakvi slučajevi nisu nikako mogli da prođu bez znanja državnik činovnika koji su zajedno sa «stručnjacima» “plenili” sve što su hteli, i vršili kriminalno prelivanje društvenog kapitala u lični posed. Rešenje za finansijske prevare svakako treba tražiti u zakonima i zakonskim procedurama, koje se kod nas, na žalost, i dalje ne poštuju i ne važe podjednako za sve.