VRSTE POREZA

Poreski sistem jedne zemlje cini ukupnost svih oblika poreza, odnosno javnih prihoda. U savremenim privrednim sistemima javni prihodi imaju znacajnu fiskalnu, ekonomsku i socijalnu ulogu, i javljaju se u veoma razlicitim oblicima kao sto su: porezi, doprinosi, takes, naknade i slicno. Javni prihodi sluze za podmirivanje troskova koji imaju opsti karakter. Struktura javnih prihoda s obzirom na ucesce na pojedinih kategorija prihoda u ukupnim javnim prihodima, znatno se razlikuje od zemlje do zemlje. Na tu strukturu utice znatan broj faktora, u prvom redu ekonomsko – socijalnog karaktera. Porezi kao deo javnih prihoda predstavljaju najznacajniji instrument prikupljanja prihoda u drzavnoj ekonomiji i dozivljavaju razvoj tek u kapitalizmu. Prez predstavlja najznacajniji oblik javnih prihoda u savremenim drzavama . On predstavlja instrument javnih prihoda kojim drzava, ukljucujuci I nize politicko – teritojalne zajednice, od subjekata pos svojom poreskom vlascu prinudno uzima novcana sredstva, bez neposredne protivusluge, u svrhu pokrivanja svojih finansijkih potreba I postizanja drugih, prvenstveno ekonomskih I socijalnih ciljeva. Opste karakteristike poreza su da u njegovoj osnovi lezi ponuda, to je takav prihod kod kojeg nije unapred odredjena svrha za koju ce se upotrebiti I naplacuje se iskljucivo u novcu (samo izuzeno u nature). Bez obzira sto je rec o sistemu I sto bi odnos izmedju elemenata poreskog sistema trebalo da bude skladan, u praksi uglavnom nije tako: oporezivanje se razlikuje od jedne do druge drzave zbog primene razlicitih poreskih instrumenata. Poreski propisi se razlikuju kako u pogledu ciljeva, tako I u nacinu zahvatanja ekonomske snage obveznika.

2.Vrste poreza

Postoje sledece vrste poreza:
- porez na dobit preduzeca,
- porez na promet,
- porez na dodatu vrednost,
- akcize i
- doprinosi.

2.1. Porez na dobit preduzeca

Porez na dobit preduzeca je poreski oblik kojim se oporezuje konacni finansijki rezlutat – dobit koji ostvaruje poreski obveznik. Dobit je pokazatelj uspesnosti, odnosno efikasnosti poslovanja preduzeca. Poreski obveznik je, kao sto se moze zakljuciti iz naziva porez na dobit preduzeca, samo preduzece. Medjitim, prema pozitivnim propisima Republike Srbije, osim preduzeca, kao obveznici ovog poreza odredjeni su I zadruge, kao druga pravna lica (nedobitne organizacije), ukoliko ostvaruju prihode prodajom proizvoda na trzistu ili vrsenjem usluga uz nadoknadu. Ova pravna lica su obveznici poreza na dobit preduzeca samo u slucaju obavljanja poslovne aktivnosti koja donosi dobit.
Poreski obvaznik poreza na dobit preduzeca je preduzece oranizovzno u jednom od sledecih oblika: akcionarsko drustvo, drustvo sa ogranicenom odgovornoscu, drustveno preduzece, javno preduzece, ortacko drustvo I komaditno drustvo.
Zadruge su isto obveznici ovog poreskog oblika ako ostvaruju prihode prodajom proizvoda na trzistu ili vrsenjem usluga uz nadoknadu.
Kao poreski obveznici odredjena su I druga pravna lica koja nisu organizovana na navedene nacine (npr. nedobitne organizacije), ako ostvaruju prihode prodajom proizvoda na trzistu ili vrsenjem usluga uz nadoknadu. Nedobitne organizacije nisu osnovane radi sticanja dobiti, a javljaju se u dva oblika kao a) ustanove, koje obavezuje osnivac da bi zadovoljile razlicite interese trecih lica koje mogu biti obrazovne, kulturne, naucne, zdravstvene I druge prirode I b) nedobitna udruzenja koja se obavezuju sa ciljem da se zadovolje zajednicki interesi samih clanova (npr. sportsko drustvo, udruzenje ekonomista).
Poresku osnovicu za obracun poreza na dobit preduzeca predstavlja oporeziva dobit koja se utvrdjuje u poreskom bilansu uspeha, sastavljenog prema propisima kojim je uredjeno racunovodsvo. Oporeziva dobi se dobija uskladjivanjem dobiti iskazane u bilansu uspeha, na nacin predvidjen zakonom, tj. Uskljadjivanjem prihoda I rashoda.
Stopa poreza na dobit preduzeca je proporcijalna I iznosi 14%. Radi uporedjivanja stopa u zemljama u tranziciji, dajem, pregled stopa poreza na dobit u tim zemljama, kako bi se utvrdilo koja je od ovih zemalja prema kriterijumu poreskih stopa najkonkurentnija, odnosno najprivlacnija za strane investiture.

Pregled stopa poreza na dobit u zemljama tranzicije:

Kao sto se vidi iz tabele, stopa poreza na dobit preduzeca u Republici srbiji je svedena na najnizu u regionu, pa ona sa tog aspekta, zajedno s Makedonijom, spada u rd najkonkurentnijih zemalja u tranziciji.
Poreski podsticaji I poreske olaksice. Obveznicima poreza na dobit preduzeca pruzaju se poreski podsticaji radi stimulisanja privrednog rasta, ulaganja u osnovna sredstva I poboljsanja ekoloske situacije.
Jedna od merakojom se utice na poresku osnovicu je pravo poreskog obveznika na ubrzanu akumulaciju. Preduzece sprovodi ubrzanu akumulaciju tako sto primenjuje neku od propisanih metoda obracuna amortizacije, po stopama koje mogu biti do 25% vise od propisanih. U slucaju koriscanja prava na ubrzanu amortizaciju poreska olaksica se dobija u ranijem vremenskom periodu nego primenom redovne stope amortizacije, cime se utice na razvoja preduzeca koja pripadaju intezivnim privrednim granama.
Nedobitne organizacije mogu da ostvare pravo na oslobadjanje od placanja poreza na dobit ukoliko ostvaruju prihode od prodaje proizvoda na trzistu, odnosno vrsenjem usluge uz nadoknadu, ako kumulativno ispune sledece uslove:
- Da su ostvarile visak prihoda nad rashodima ostvaren u godini za koji se odobrava poresko oslobadjanje u iznosu manjem od 300.000 dinara,
- Da se ostvareni visak ne raspodeljuje svojim osnivacima, zaposlenima, direktorima ili sa njima povezanim licima,
- Da isplacene zarade zaposlenima, direktorima I sa njima povezanim licima nisu vece od iznosa dvostrukog proseka za delatnost u kojoj je nedobitna organizacija razvrstana,
- Da imovinu ne raspodeljuje u korist svojih osnivaca, clanova, direktora, zaposlenih I drugih lica sa njima povezanih.
U cilju sto korisnijeg plasmana slobodnih sredstava I stimulisanja direktnih investicija u osnovna sredstva za obavljanje registrovane delatnosti preduzeca, porskom obvezniku priznaje se porski krdit u visini od 20% od izvrsenog ulaganja, a najvise 50% obracunatog perioda.

Oslobadjanje od placanja poreza na dobit ostvareno po osnovu prihoda od predmeta koncesije koncesionih preduzeca, odnosno koncesionara, jedna je od olaksica koja se priznaje poreskom obvezniku. Koncesija je pravo koriscenja prirodnog bogatstva, dobra u opstoj upotrebi, ili obavljanja delatnosti od opsteg interesa, koji nadlezni drzavni organ ustupa domacem ili stranom licu.
Obvezniku koji na neodredjeno vreme zaposli nove radnike obracunati porez umanjuje se za iznos koji je jednak iznosu 10% zarada, isplacenih tim zaposlenima. Poreska olaksica se priznaje na preioa od 2. godine od dana zaposlenja, pod uslovom da u tom periodu, kao I u periodu od 12 meseci pre dana zaposlenja, obveznik nije smanjivao broj zaposlenih.
Obveznik poreza na dobit koji ulozi u svoja osnovna srdstva vise od 600 miliona dinara I koji ta sredstva koristi u Republici I pri tom u periodu ulaganja zaposli na neodredjeno vreme najmanje 100 radnika, oslobadja se poreza na dobit preduzeca u preiodu od 10 godina srazmerno ulaganju od prve godine u kojoj je ostvarena oporziva dobit.

2.2. Porez na promet

U savremenoj finansijkoj teoriji razlikuju se dve osnovne varijante poreza na promet jednofazni I visefazni.
Jednofazni porez na promet predstavlja takvu varijantu poreza kod koga se zahvatanje vrsi samo u jednoj, tacno odredjenoj fazi pri kretanju robe o d proizvodjaca do potrosaca.
Visefazni porez na promet je porez na promet kojim se vrsi oporezivanje prometa roba I usluga u svakoj fazi prometa. On se javlja u dve varijante visefazni bruto porez na promet (obracunava se na osnovicu u koju ulaze poreski iznosi iz ranijih oporezivanih faza) I visefazni neto porez na promet (placeni porez u predhodnoh fazi prometa oduzima se iz poreske osnovice u narednoj fazi, kao sto je porez na dodatu vrednost).
Porezom na promet oporezuje se prdmet proizvoda I usluga. Porezom na predmet proizvoda oporezuje se promet proizvoda koji sluze kranjoj potrosnji. Prometom proizvoda koji sluze krajnjoj potrosnji ne smatra se kupovina proizvoda radi dalje prodaje, zatim nabavka proizvoda koji imaju karakter reprodukcionog materijala (proizvodna potrosnja), kao I nabavka opreme, ali uz ispunjenje propisanih uslova. Porez na promet usluga placa se na promet usluga koje se obavljaju uz naknadu. Uslugama se smatraju poslovi koji nisu promet proizvoda, a narocito: spoljnotrgovinske usluge, usluge prometa trgovine na veliko, izrada proizvoda om materijala kupaca, prevoz robe I putnika, usluge osiguranja I druge.
Obveznik poreza na promet je prodavac na malo , bez obzira da li radi o preduzeću, preduzetniku ili druhom obliku organizovanja. Opšte pravilo je da je obveznik poreza na promet prodavac, davalac ili potrošač. Izuzetak iz ovog pravila je kod prodaje novog motornog vozila, odnosno novog plovnog objekta – kada je obveznik kupac motornog vozila. Obveznik poreza na promet usluga je lice koje vrši uslugu uz naknadu. Od ovog opšteg pravila izuzetak je kada fizičko lice, odnosno strano lice izvrši uslugu pravnom licu ili preduzetniku. U tom slučaju poreski obveznik je korisnik usluge (pravno lice, odnosno preduzetnog).
Osnovica poreza na promet proizvoda je cena po kojoj se vrši prodaja proizvoda, pre dodavanja tog poreza. Osnovica poreza na promet usluga je iznos naknade za izvršenu uslugu u koju nije uračunat porez na promet usluga. Porez na promet proizvoda i usluga obracunava se i plaća po stopi od 20%.
Porez na promet prpizvoda ne plaća se na: izvoz proizvoda, sve vrste hleba i mleka, djubrivo, sredstva za zaštitu bilja, važeće taksene i poštanske marke i hartije od vrednosti, proizvode dobijane po osnovu zamene u garantnom roku, na šećer, ulje, sveže meso, jestivo ulje, sveže voće i povrće.
Porez na promet usluga ne plaća se na usluge izvršene u inostranstvu, usluge iz oblasti zdravstva, nauke, kulture, obrazovanja, usluge koje se vrše diplomatskim i konzularnim predstavništvima i dr.

2.3. Porez na dodatu vrednost

Porez na dodatu vrednost je savremeni oblik načina oporezivanja. To je višefazni porez na promet koji se obračunava u svakoj fazi prometa proizvoda i usluga. Ovim porezom oporezuje se samo ona vrednost kojaje u odredjenoj fazi dodata od strane obveznika, a ne celokupna vrednost proizvoda ili usluga. Dodata vrednost predstavlja razliku izmedju prodajne vrednosti proizvedenih dobara i usluga i vrednosti inputa (ali ne i inputa rada) kojima su ta dobra i usluge proizvedeni. Drugim rečima, dodata vrednost je ona vrednost koju proizvodjač, lice koje pruža usluge, trgovac na veliko ili trgovac na malo dodaje sirovinama ili drugim nabavljenim inputima pre nego što proda proizvod kao nov. Ako, npr., preduzeće kupi sirovine u vrednosti od 50.000 dinara i od njih napravi proizvode koji se prodaju za 60.000 dinara, tom je proizvodu dodalo vrednost u iznosu 10.000 dinara. U proizvodno prodajnom lancu postoji mnogo učesnika od kojih svaki dodaje deo vrednosti. Tako u proizvodnji i prodaji odela učestvuje poljoprivrednik koji uzgaja pamuk, radnik koji isprda konac, tkač za tkaninu, krojač koji šije odela, prodavac na veliko otkupljuje odela, prodavac na malo koji odela prodaje konačmo, kupcu, kao i prevoznik koji sve te pluproizvode i proizvode prevozi iz mesta u mesto. Svako u tom proizvodno - prodajnom lancudodaje proizvodu deo vrednosti kaja postaje osnovica poreza na dodatu vrednost. Konačna vrednost u malo prodaji predstavlja zbir svih dodatih vrednosti po fazama proizvodnje i prodaje, što znači da se odelo prodalo za zbir dodatih vrednosti poljoprivrednika, tkača, krojača i svih ostalih koji su učestvovali u njegovoj proizvodnji. Porezom na dodatu vrednost, koja se postiže maloprodajom, prikupioo bi se isti iznos poreza kao i porezom na promet u maloprodaji, uz primenu adekvatne poreske stpoe. Razlika izmedju poreza na dodatu vrednost i poreza na promet u maloprodaji sastoji se u tome što se porez na dodatu vrednost naplaćuje postepeno u svakoj fazi prodaje, dok se porez na promet u maloprodaji naplaćuje jednokratno, tj. samo u fazi maloprodaje. Porez na dodatu vrednost ima stope od 8%, 18%, 5% i 0%.
Porez na dodatu vrednost je vrlo složen poreski oblik. Postoje različite podele ovog poreza. Najznačajnije su one podele koje za kriterijum uzimaju: a) način utvrdjivanja dodate vrednosti: direktne metode i indirektne metode i b) tretman nabavke stalnih sredstava postoji: potrošni tip, dohodni tip, tip bruto poreza na dodatu vrednost.
Porez na dodatu vrednost ima prednosti ali i nedostatke u odnosu na porez na promet.

Prednosti poreza na dodatu vrednost u odnosu na porez na promet u krajnjoj potrošnji mogu se sagledati kroz:
- Izdašnost – porez na dodatu vrednost je izdašniji od poreza na promet u krajnjoj potrošnji. U poreskim sistemima u kojima se primenjuje porez na dodatu vrednost oporezivo je preko 70% ukupne lične potrošnje, dok kod poreza na promet u krajnjoj potrošnji lična potrošnja oporezuje se izmedju 30% i 50%.
- Sprečavanje poreske evazije – kod poreza na dodatu vrednost država vraća obvezniku porezu koji je plaćen na input u delu u kojem je on veći od poreza obračunatog na autput, zbog čega obima evazije ovog poreza može biti veći nego kod poreza na promet u krajnjoj potrošnji.
- Neutralnost u spoljnotrgovinskim transakcijama – kod poreza na dodatu vrednost izvoznik plaća porez na inpute, a onda ga odbija od poreza koji se obračunava na autput, u čemu se ogleda njegova prednost u odnosu na porez na promet u krajnjoj potrošnji koji izvoznik ne plaća, jer se izvoznik može u potpunosti osloboditi poreza plaćenog u prethodnim fazama.
- Sposobnost da se inputi izuzmu od oporezivanja – porez na dodatu vrednost omogućava da se svi inputi izuzmu od oporezivanja. Ovaj porez eleminiše kumulativni učinak i kada je u pitanju oporezivanje usluga i oporezivanje robe.
- Mogućnost da se zahvate usluge – kada se usluge oporezuju porezom na promet u krajnjoj potrošnji, javlja se kumulativno dejstvo, jer se porez plaćen pri nabavci inputa ugradjuje u osnovicu plaćanja poreza na promet. Porez na prometu krajnjom potrošnji nije prikladan poreski oblik za oporezivanje usluga, jer mnoge usluge pružaju firme koje opslužuju i proizvodni sektor pa je teško razlikovati proizvodne od neproizvodne usluge. Kod poreya ne dodatu vrednot svaka firma koja pruža usluge dužna je da obračuna porez, a korisnik usluge je dužan da se registruje da bi stekao pravo na odbitak poreza koji je platio prilikom nabavke inputa. Davalac usluge nema obavezu da proverava da li korisnik uslugu upotrebljava kao krajnji potrošač ili u okviru obavljanja delatnosti.

Nedostaci poreza na dodatu vrednost u odnosu na porez na promet u krajnjoj potrošnji sastoje se u:
- Regresivnosti – ovaj porez ne pravi razliku izmedju kupaca. Njime se podjednako oporezuju dobra i usluge siromašnih i bogatih kupaca, odnosno korisnika.
- Povećanim administrativnim troškovima – kod poreza na dodatu vrednost administrativni troškovi su veći u odnosu na porez na promet.
- Jačem inflatornom potencijalu – on je veći kod poreza na dodatu vrednost nego kod poreza na promet u krajnjij potrišnji i
- Neprimerenosti za uvodjenje na subcentralnim nivoima vlasti – porez na dodatu vrednost ne može se efikasno uvoditi na subcentralnim nivoima vlasti.
I pored toga što mu se prepisuju negativne karakteristike, danas se smatra da porezom ma dodatu vrednost treba oporezivati što je moguće veći broj proizvoda i usluga, tj. njime obuhvatiti što je moguće širu poresku osnovicu, treba primenjivati što manji broj stopa (idealno je samo jednu), kao i izuzeća treba svesti na što je moguće manju meru.

2.4. Akcize

Akcize (trošarine) su specijalni porezi na potrošnju i smatraju se najstarijim oblikom oporezivanja potrošnje. Akcizama se oporezuju potrošnja odredjenih proizvoda, uglavnom monopolskih proizvoda, odnosno proizvoda masovne potrošnje. Jedinstven osnov njihovog postojanja je to što se ovim porezom opterećuje poptrošnja jednog broja prehrambenih proizvoda koji su neophodni svakodnoj potrošnji, čime se obezbedjuje njihova izdašnost, kao i neki luksuzni proizvodi. Akcizama se oporezuju neki proizvodi štetni po zdravlje ljudi (cigarete), tj. proizvodi koji ugrožavaju životnu okolinu.
Obveznik akcize je lice koje proizvede i stavi u promet, ili uveze proizvode koji se oporezuju akcizom, a to su, prema Zakonu o akcizama, derivati nafte, duvanske preradjevine, etil – alkohol, alkoholna pića, kafa i osvežavajuća bezalkoholna poća.
Osnovicu za obračun akcize čini jedinica mere (litar, komad, paklica, kilogram i sl.)
Stopa akcize u našem poreskom sistemu odredjena je u apsolutnom iznosu (npr. Za sve vrste motornog benzina 23,15 din/lit, ili za kafu 10 din/kg i sl). Obveznik akcize je dužan pri proizvodnji posebno obeleži kontrolnom akciznom markicom svaki od tih proizvoda.
Akciza se ne plaća na proizvode koje izvozi proizvodjač, zatim mlazno gorivo koje se koristi za pogon aviona koji lete na medjunarodnim linijama, na proizvode koje, pod uslovima reciprociteta, nabavljaju diplomatska i konzulna predstavništva...

2.5. Doprinosi

Doprinosi su važan finansijki instrument kojim se prikupljaju sredstva za finansiranje javnih rashoda. Oni se u literaturi svrstavaju u red tzv. parafiskalnih davanja.

Njihova obeležja su sledeća:
- Namena trošenja doprinosa je unapred utvrdjena – to su destinirani prihodi,
- Doprinosi nisu prihod budžeta,
- Obaveza plaćanja se odnosi na odredjeni krug korisnika koji su povezani odredjenim ekonomskim, socijalnim ili nekim drugim razlozima i
- Po pravilu obaveza olaćanja doprinosa nije utvrdjena propisima državnog organa.

Doprinosi su javni prihodi novijeg datuma i još nedovoljno priznati i poznati u mnogim zemljama. Porodica doprinosa je danas veoma brojna, a najznačajniji član je socijalno osiguranje. Socijalno osiguranje predstavlja zaštitu koju društvo pruža svojim članovima kroz niz javnih mera kakao bi ih obezbedilo od ekonomskih i scijalnih poteškoća nastalih usled znatnog smanjenja njihove ekonomske snage (prihoda) zbog bolesti, povreda na radu, nezaposlenosti, invalisnosti, starosti i smrti. Ono obezbedjuje i pokriće troškova lečenja, kao posebnu pomoć u slučaju duže bolesti.
U našoj zemlji doprinosi za socijalno osiguranje su obavezni, a obaveza njihovog obračunavanja i naplate je odredjena zakonima.

Postoje tri vrste obaveznih doprinosa za socijalno osiguranje:
- Doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje,
- Doprinosi za zdravstveno osiguranje i
- Doprinos za slučaj nezaposlenosti.

Kada je reč o sistemu finansiranja obaveznog socijalnog osiguranja u sva tri vida, treba konstatovati da postoje samo dve kategorije obveznika plaćanja, a to su osiguranici (zaposleni i preduzetnici) i poslodavci.
Osnovica doprinosa za socijalno osiguranje je zarada, naknada zarade (za vreme sprečenosti za rad, porodiljskog odsustva, plaćenog odsustva i dr.) i naknada zarade za vreme korišćenja prava po osnovu preostale radne sposobnosti i čekanja na zaposlenje, bez obzira da li doprinos plaća osiguranik, poslodavac ili isplatilac naknade.

Zaključak

Poreski sistemi savremenih država medjusobno se razlikuju ne samo u odnosu na sastavne elemente, nego I u pogledu učešća pojedinih poreskih olika u strukturi javnih prihoda fiskalnog karaktera. Navedene razlike nastaju zbog različitih faktora. U ratvijenim državama veće učešće u strukturi javnih prihoda imaju porez na dohodak I porez na imovinu, s obzirom na visok dohodak po dlavi stanovnika. Učešće ovih poreskih oblika u manje razvijenim zemljama je znatno niže. U ovim zemljama veće učešće imaju porezi koji pogadjaju potrošnju, odnosno porez na promet i akcize. U zemljama sa razvijenim tržišnim privredama poreska politika se vodi na način da obezbedi optimalnost u ostvarivanju alokativnih I redistributivnih ciljeva. Poreski podsticaji su relativno rasprostranjeni I osnov ya njihovo propisivanje su čisto postavljeni kriterijumi koji su uglavnom ekonomske, ekološke ili socijalno političke prirode. U nerazvijenim zemljama porezi I drugi javni prihodi koriste se kao transfer sredstava iz državnih preduzeća u budžet. Kod oporezivanja prometa propisan je veliki broj različitih poreskih stopa, kao I brojana poreska oslobodjenja. Udeo poreza koji se prikupi od stanovništva uglavnom je beznačajan. U zemljama koje nastoje da ostvare veće učešće spoljnotrgovinskog sektora u društvenom proizvodu vodi se računa o poreskom sistemu (naročito kada su u pitanju posredni porezi), I to u smislu uvodjenja poreskih oblika koji će pospešivati izvou. Reprezentativni poreski oblik je porey na dodatu vrednost (PDV).

Literatura

1. Finansijski menadžment, Dr Mirko Kulić, „Megatrend“, Beogrd, 2003. godina

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD