OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ OSNOVA
EKONOMIJE: |
|||||||||||||
|
|||||||||||||
INFLACIJA
Inflacija (inflatio-naduvavanje) predstavlja disproporciju novčanih i robnih fondova u jednoj privredi tj. njenih rashoda i prihoda,pri čemu su rashodi veći od prihoda.To je monetarna pojava kod koje se pokriće većih rashoda vrš iz nove emisije novca,šo izaziva porast novčne tražnje koja je bez robnog pokrića,pri čemu najčešće dolazi do porasta cena. Inflacija predstavlja porast opšteg nivoa cena. Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena i meri se na sledeći način:
Inflaciona stopa=(nivo cena(godina-t)–nivo cena (godina t-1)) / nivo cena(godina t-1)
Nivo cena se meri kao ponderisani prosek za robe i usluge u nekoj privredi. U praksi, ukupni nivo cena meri se izradom indeksa cena, koji predstavljaju proseke potrošačkih i proizvođačkih cena.
Primer: 2003. godine u Srbiji, potrošačke cene
su porasle za 10,5%. Te godine su porasle cene
mnogih proizvodnih grupa, kao što su: hrana,
piće, stanovanje, odeća, saobraćajne usluge,
medicinske usluge itd. Taj opšti uzlazni trend
nazivamo inflacijom.
Deflacija predstavlja suprotnu pojavu od inflacije. Odražava se kao opšti pad nivoa cena. Deflacije su retke pojave povezane s krizama, kao što je to bio slučaj 1930-tih i 1989. godine. Država deluje aktivnom stabilizacionom politikom i uklanja duboke krize u većini industrijskih razvijenih zemalja.
Dezinflacija je smanjivanje stope inflacije. U Srbiji, poslednje razdoblje dezinflacije bilo je početkom 1993. godine, kada je visoka stopa inflacije, koja je beležila višecifreni nivo, smanjena uz pomoć restriktivne monetarne politike i ostalih instrumenata ekonomske politike.
2. Klasifikacija inflacije:
UMERENA INFLACIJA –cene su relativno stabilne,ljudi imaju poverenja u novac.Podrazumeva lagani rast cena. Ljudi rezonuju: novac je jednako vredan danas i gotovo isto vredan za godinu dana, pa se isplati držati ga.Poslovni ljudi i običan (potrošač) svet sklapaju dugoročne ugovore u domicilnoj valuti, zato što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećih okvira za robu koju kupuju ili prodaju.Ljudi jednostavno veruju da će njihova novčana sredstva zadržati svoju relativnu vrednost.
GALOPIRAJUĆA INFLACIJA predstavlja dvo ili trocifrenu inflaciju,u rasponu od 20,100 ili 200% na godinu dana. Ovakvu vrstu inflacije mogu imati i razvijene industrijske zemlje. Tako su, na primer, Argentina, Brazil i druge latinoameričke zemlje, imale stope inflacije od 50-700% na godinu dana 1970-ih i 1980-ih godina.Kada se galopirajuća inflacija jednom ukoreni u privredno tkivo, nastaju ozbiljni ekonomski poremećaji.
HIPERINFLACIJA Mnoge privrede prežive galopirajuću inflaciju, ali veoma teško hiperinflaciju. To je vreme smrti, kao kad kancer uništava ljudsko telo. Teško je i poverovati da se hiperinflacija od milion ili čak milijardu posto na godinu dana može izdržati.
Inflacija iskrivljuje relatvne cene i smanjuje ekonomsku efikasnost. Težina inflacije meri se i time da li je bila očekivana ili nije. U tom smislu razlikuje se:
1. uravnotežena inflacija;
2. neuravnotežena inflacija
3. neočekivana (nepredviđena) inflacija1. Uravnotežena inflacija podrazumeva godišnji rast od, na primer 10%. Promena cena nikog ne iznenađuje. Sve se povećava na 10% (hrana, odeća, obuća, plate, kamate) itd. U ovoj situaciji gotovo niko ne bi bio zabrinut. Efikasnost upotrebe resursa veličine BDP-a ostale bi neporomenjene veličine. Jednostavno rečeno, troškovi rastu 10%, ali i dohodak 10% brže. Nema ni zarade ni gubitka.
2. Neuravnotežena inflacija pogađa relativne cene, troškove i poreska opterećenja. Npr. imamo neefikasnost kao posledicu neuravnotežene inflacije kad se cene ne prilagođavaju inflacionim trendovima, kao što je slučaj s novcem i porezom. Ako stopa inflacije poraste 10% na godinu dana, tada realna kamata na novac pada od 0 na -10% na godinu dana. Vlada ne može ispraviti ovaj poremećaj.Negativna kamata na gotovinu ili druge vrste novca uslovljava neefikasnost.Ljudi izbegavaju ulaganje novca u banke,a preduzeća uspostavljaju razradjene šeme u korišćenju resursa.
3. Neočekivana inflacija podrazumeva velika iznenađenja. Ona značajno deluje na raspodelu dohotka i bogatstva. Neočekivani skok cena neke će osiromašiti, a druge obogatiti, a malo uticati na efikasnost upravljanja u fabrikama. Efekti nepredviđene inflacije izaziva socijalne probleme.3. Poslovanje u vreme inflacije
U prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka,usled upravo ogromnih poremećaja u domaćoj privredi,zabeležena je najveća hiperinflacija koja se ikada desila.Prema nekim podacima,oko 68% za jedan čas.Da li će biti hiperinflacije,to zavisi od politike i njenih odluka,a kakve će odluke biti,to ne znaju ni oni koji će ih doneti,što najbolje ilustruje stanje u srpskoj ekonomiji.Tri specifična činioca doprinela su ubrzanju naše inflacije i njenom prelasku u hiperinflaciju u proleće 1993.god.
I došlo je do masovne ekspanzije novčane mase usled drastičnog pojeftinjenja cene kredita u aprilu 1993.Pojeftinjenje je bilo posledica odluke Narodne banke Jugoslavije da snizi svoju eskontnu stopu.Tempo inflacije je bio preko 100 odsto mesečno,dok je eskontna stopa bila snižena na 34 odsto godišnje.
II Trebalo je doneti odluku o finansiranju žetve 1993.Svaka nova žetva u Jugoslaviji predstavlja traumatično iskustvo sa gledišta finansiranja.Obično se čeka do poslednjeg momenta sa odredjivanjem zaštitne cene koju će država obezbediti svojim kupovinama za Direkviju robnih rezervi.
III Duboko impresionirane brzinom porasta cena koji se odigravao maja i početkom juna 1993. i haosom koji je nastupio na robnom tržištu usled akumulacije zaliha,vlasti su povukle pogrešan potez deklarišući opsežno zamrzavanje cena u skoro celoj trgovniskoj mreži.Zamrzavanje cena 19.juna 1993.,umesto da zaustavi špekulaciju zalihama,samo ju je potenciralo.
Negativni ekonomski efekti inflacije ogledaju se najpre u procesu redistriburcije dohotka i imovine.Svi se orijentišu na kratkoročne ciljeve,interese i odluke,nastojeći da se tako zaštite od gubitka ili da prisvoje višak koji nisu zaradili.Težeći da u primarnoj raspodeli ostvare što povoljniji položaj zaposleni sve svoje potencijale usmeravaju umesto na proizvodnju,na proces raspodele i kretanja cena,koje se postepeno pretvara u trku bez cilja,a to dovodi do opadanja produktivnosti rada i efikasnosti privredjivanja.Stalno obezvredjivanje domaće valute i ugroženi unutrašnji valutni integritet,dovodi u pitanje mogućnost funkcionisanja čitavog privrednog i društvenog sistema.Posebnu pažnju privlači odnos nominalne i realne plate.Ako se posmatra suma novca koju radnik primi kao cenu za svoju radnu snagu,onda govorimo o nominalnoj plati.Ako se posmatra količina roba i usluga koju radnik može da kupi za dobijenu sumu novca,onda govorimo o realnoj plati.Visoka hiperinflacija dovodila je do toga da radnik često samo nekoliko sati nakon primanje plate ne može da kupi za nju ni jedno jedino jaje,ili veknu hleba.4. Inflacija tražnje
Inflacija tražnje nastaje kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnog potencijala ekonomije,pomerajući cene naviše da bi se izjednačila ponuda i tražnja.Zaista,dinari tražnje takmiče se sa ograničenom količinom roba i usluga,licitirajući cene.Tada nezaposlenost opada,plate rastu,a inflatorni talas se ubrzava.4.1. Inflacija troškova
Poznato je da se cene kreću ulaznom linijom,posebno u uslovima recesije i buma.Suština današnje inflacije je da se cene i plate počinju da rastu pre nego što se dostigne relativna zaposlenost.One rastu i kada je 30% neiskorišćenih kapaciteta,a stopa nezaposlenosti 10%.To je inflacija troškova,ili inflacija šoka ponude.Znači inflaciju koja potiče od porasta troškova u razdobljima relativno visoke nezaposlenosti i nedovoljne iskorišćenosti kapaciteta,zovemo je inflacijom troškova ili inflacijom šoka ponude.
4.2. Monetarna neutralnost
Promena ponude novca utiče na nominalne,ali ne i realne varijable.Kada centralna banka dvostruko povećava ponudu novca,nivo cena se dvostruko povećava,povećavaju se i plate,a i sve ostale novčane vrednosti.Ali realne varijable kao što su:proizvodnja, zaposlenost ,realne nadnice,realne kamatne stope ostaju nepromenjene.Takva irelevantnost monetarnih promena u odnosu na realne varijable nazivamo monetarna neutralnost.
5. Neizvesnost od inflacije
Neizvesnost inflacije može isto da utiče da ljudi promene svoju potrošnju,uštedjevinu ili ponašanje pri investiranju.Kada se prosečne cene menjaju brzo,ekonomske odluke postaju sve teže.Neizvesnost promene nivoa cene utiče isto tako na proizvodne odluke.Recimo,neka firma koja se bavi izgradnjom stanova.Planiranje izgradnje stanova iziskuje dve ili više godina,uključujući planiranje,odabir mesta i stvarnu izgradnju.Ako se troškovi gradnje brzo menjaju,možda firma tada neće moći da dovrši stanove ili da doprinese profitabilnost..
5.1. Merenje inflacije
Sa svim tim patnjama koje zadaje inflacija,nije čudno što su stope inflacije osnovni barometar makroekonomskog zdravlja.Da bi procenila dimenzije blagostanja,vlada izračunava nekoliko indeksa cena.Ovim indeksima je zajednički potrošački indeks cene (Consumer Price Index - CPI).CPI je mehanizam merenja promena u prosečnoj ceni potrošačkih dobara i usluga.Pod CPI se ne podrazumeva cena nekog odredjenog dobra,već prosečna cena svih potrošačkih dobara.Posmatrajući kako se cene menjaju.možemo izračunati stopu inflacije,koja je godišnji procenat rasta opšteg nivoa cena.
6. Inflacioni porez
Inflacioni porez je rezultat uticaja inflacije na rast realnog prihoda,tako što se smanjuje realna vrednost vladinog nominalnog duga.Npr,Centralna banka emituje više novca nego što je porasla tražnja za realnim novcem,i tada prisvajanje emisione dobiti ima karakter uvodjenja inflacionog poreza.Rast nominalnog novca mora,kad tad,da se odrazi na cene.Drugačije,inflacija se može posmatrati kao porez na realnu količinu novca,koju ljudi drže kod sebe.Poreska stopa je stopa inflacije,koja smanjuje realnu vrednost novca.Ljudi koji raspolažu novcem kupuju robe i usluge,a inflacija smanjuje kupovnu moć novca,odnosno država uvodi inflacioni porez-smanjivanje vrednosti novca sa kojim raspolaže javnost.Npr,ako je inflaciona stopa 5% onda će za godinu dana dinar/evro kupiti robe i usluge koje danas vrede 0.95 dinara/evra.Ova poreska stopa od 5% se odnoi na celokupnu vrednost novca koju drži javnost.Tako je veličina inflacionog poreza za dati period jednaka stopi inflacije pomnožena sa nominalnom ponudom novca,ili:
inflacioni porez = stopa inflacije x (nominalna) ponuda novca
Inflacioni porez kako smo izračunali ne može biti dobar indikator realne sume izvora sredstava držan od strane vlade,zato što je to nominalno merenje.Realni inflacioni porez jednak je stopi inflacije pomnožena realnom ponudom novca,ili:
realni inflacioni porez = stopa inflacije x realna ponuda novca,ili
realni prihod od inflacije = π x M / PZbog ovoga podešavanja promene nivoa cena,realni inflacioni porez meri realnu vrednost roba i usluga koje je izgubila javnost zbog inflacionog poreza.
7. Uloga inflacije u ekonomiji
Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje obeshrabruje spuštanje cena roba i usluga i posebno nadoknada za radnu snagu, tako da postaje lakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom, tako da napori da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte inflacije (konstantnog nivoa indeksa cena) imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena, prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti, na druge privredne grane. Stoga mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije "podmazuje točkove privrede". Mere kojima se održava potpun nivo stabilnosti cena mogu takođe voditi do deflacije (konstantnog pada cena), koja može biti izuzetno destruktivna i dovesti do bankrota i recesije, čak i depresije. Npr, Velika Depresija 1929. u Sjedinjenim Državama bila je velikim delom izazvana krutom federalnom monetarnom politikom.Mnogi u finansijskim krugovima smatraju da je "skriveni rizik" od inflacije esencijalan podsticaj da se raspoloživi kapital investira kroz dužničke, vlasničke papire ili direktno, umesto jednostavne i neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija je tržišni izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima, ako je jedan dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu dana kasnije, onda bi i u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust za "novac u budućnosti". Na taj način, iz ove perspektive, inflacija predstavlja neizvesnost u pogledu vrednost novca u budućnosti.Iznad ovih, generalno relativno niskih nivoa, inflacija se smatra sve štetnijom po ekonomiju, kroz efekat *diskontovanja prethodno obavljenih ekonomskih aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat akcija Vlade usmerenih na povećanje količine novca u opticaju, Vladin doprinos je inflatornom okruženju postaje de fakto porez na držanje novca, štednju. Kako inflacija raste, ovaj porez na štednju raste i ohrabruje trošenje i pozajmljivanje što povećava brzinu kruženja novca i kamatne stope, što samo utvrđuje i dodatno podiže inflatorni pritisak i konačno stvara začarani krug. U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći jedino veoma odgovornom i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom.
* smanjivanja tekuće realne vrednostiPosledice su brojne:
• Povećana nesigurnost obeshrabruje investicije i štednju.
• Preraspodela prihoda i bogatstva.
1. Prihodi će biti preraspoređeni od učesnika u ekonomiji koji zavise od fiksnih prihoda, ka onima koji zavise od operativnih prihoda ili plata koji mogu držati korak sa inflacijom.
2. Ako poverioci iz raznih razloga nisu u stanju da se prilagode inflaciji, bogatstvo će biti preraspoređeno od poverilaca fiksiranih obligacija ka dužnicima. Npr, kada je Vlada neto dužnik, kao što je obično slučaj, na ovaj način se ovaj dug smanjuje preraspodelom realnog novca ka Vladi. Ovo je poznato pod nazivom "inflatorni porez", i uzrok je mnogih ekonomija palih u hiperinflacijama zbog neodgovornih Vlada.
• Spoljnotrgovinski rizik: ako je domaći nivo inflacije viši od spoljnjeg, ovo će oslabiti spoljnotrgovinski balans, a time zatim i valutni kurs.
• "Troškovi izlizanih đonova": Kako inflacija obezvređuje gotov novac, učesnici u privredi će generalno težiti tome da u svakom trenutku drže što manje efektivnog ili lako dostupnog likvidnog novca, što donosi dodatne realne transakcione troškove.
• "Troškovi menija": Cene koje se često menjaju takođe imaju svoje realne troškove, kao na primer restorani koji moraju često ponovo štampati menije. Tokom hiperinflacije u SRJ 1993, ovakvim troškovima se, samo donekle, stalo na put uvođenjem ad hok "bodova" kao nezvanične valute, čija je vrednost bila obično vezana za kurs nemačke marke na crnom tržištu ili drugo relativno realno merilo nivoa inflacije.
• Hiperinflacija, koja se dešava kada se porast inflacije potpuno otrgne kontroli, na veoma brutalan način ometa normalno funkcionisanje ekonomije i njene sposobnosti da proizvodi.U ekonomiji u kojoj su neki od sektora * indeksirani inflacijom a drugi nisu, inflacija vrši preraspodelu bogatstva sa neindeksiranih sektora ovima prvima. U malim količinama dakle, inflacija se može smatrati izborom monetarne, fiskalne, ili recimo razvojne politike, obeshrabrujući čuvanje i gomilanje likvidnog kapitala i podstičući investicije. Preko tog nivoa, međutim, efekat postaje preuveličan, i investitori se najednom nalaze u situaciji u kojoj "investiraju u inflaciju", što samo dalje podstiče inflaciju. Iz svih ovih razloga, i potrebe za ograničavanjem inflacije preko malenih stopa koje diskontuju prošlu ekonomsku aktivnost i dekuražiraju gomilanje gotovine, najveći broj Centralnih Banaka formulišu za osnovni cilj stabilnost cena, uz osetnu, ali malu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj. Nezavisne monetarne institucije, međutim, uglavnom mogu reagovati elastično i prilagođavati kako svoje ciljeve, tako i poteze kojima se oni postižu, opštim ekonomskim kretanjima, te nivou postignutog i ciljnim pravcima razvoja.
* sposobni su da prate njen rast
8. Hiperinflacija u Saveznoj Republici Jugoslaviji 1993. g.
U toku 1992. godine inflacija u Saveznoj Republici Jugoslaviji je iznosila 19810,2% i postigla je svetski rekord. Inflacija se nastavila i u 1993. godini.
Ovo se dešava kada inflacija izmakne kontroli:
Taj broj je 500.000.000.000
Poštanske marke iz istog perioda, par dana ranije. 400.000.000 svaka
9. Hiperinflacija
Međunarodni računovodstveni standard opisuje četiri znaka da je u ekonomiji možda došlo do hiperinflacije:
1. Stanovništvo uglavnom nastoji da svoju imovinu čuva u ne-valutnom obliku ili u relativno stabilnoj stranoj valuti. Sav novac u lokalnoj valuti se odmah troši dok mu nije pala njegova kupovna moć.
2. Stanovništvo cene uglavnom preračunava, iako izražene u domaćoj valuti, u odnosu na stranu stabilniju valutu. Cene se ponekad čak i izražavaju u stranoj stabilnijoj valuti, iako se roba naplaćuje u njenoj protivrednosti u domaćoj valuti.
3. Prodaje i kupovine na kredit postaju sve omiljeniji zato što inflacija umanjuje vrednost rata.
4. Kamate, plate i cene se vezuju za cenovni indeks, i kumulaciona stopa inflacije, u roku od tri godine, dostiže ili prelazi 100%.
Stope inflacije od nekoliko stotina procenata mesečno su se više puta mogle videti. Neki od ekstremnih slučajeva su:
• Nemačka 1926. godine, kada je stopa inflacije bila 3.25 × 10(6) procenata mesečno (cene su se duplirale svakih 49 sati).
• Grčka tokom nacističke okupacije (1941-1944) sa 8.55 × 10(9) procenata mesečno (cene su se duplirale svakih 28 sati).
• Najozbiljniji poznati incident inflacije se desio u Mađarskoj nakon završetka Drugog svetskog rata (1945) sa 4.19 × 10(16) procenata mesečno (cene su se duplirale svakih 15 sati).
• SR Jugoslavija je pretrpela inflaciju od 5 × 10(15) procenata mesečno (cene su se duplirale svakih 16 sati) u periodu od 1. oktobra 1993. do 24. januara 1994. godine.
10. Hiperinflacija širom sveta
Države koje su bile pogođene hiperinflacijom:
• Angola - prošla je kroz najgoru hiperinflaciju u periodu od 1991. do 1995. godine, kada je novčanica sa najvišom denominacijom bila 50.000 kvanzi. Do 1994. godine, novčanica sa najvišom denominacijom je bila 500.000 kvanzi. Tokom valutnih reformi u toj zemlji 1995. godine, 1 kvanza reajustado je menjana za 1.000 starih kvanzi. Najveća novčanica 1995. godine je bila od 5.000.000 kvanzi reajustado. Tokom valutne reforme 1999. godine, za 1 novu kvanzu se moglo dobiti 1.000.000 kvanzi reajustado. Konačni rezultat hiperinflacije: 1 nova kvanza = 1.000.000.000 (milijardu) kvanzi od pre 1991. godine.
• Argentina - prolazila je kroz umerenu hiperinflaciju od 1975. do 1991. godine. Početkom 1975. godine, novčanica sa najvišom denominacijom je bila ona od 1.000 pezosa. Krajem 1976. godine, najveća novčanica je bila od 5.000 pezosa. Početkom 1979. godine, najveća novčanica je bila od 10.000 pezosa. Do kraja 1981. godine, najveća novčanica je bila od 1.000.000 pezosa. Tokom valutnih reformi iz 1983. godine, 1 argentinski pezos je menjan za 10.000 pezosa. Tokom valutnih reformi iz 1985. godine, 1 austral je menjan za 1.000 pezosa argentino. Tokom valutnih reformi iz 1992. godine, 1 novi pezos je menjan za 10.000 australosa. Konačni rezultat inflacije: 1 novi pezos = 100.000.000.000 (sto milijardi) pezosa od pre 1983. godine.
• Austrija - između 1921. i 1922. godine, inflacija u Austriji je dostigla 134%.
• Belorusija
• Bolivija
• Bosna i Hercegovina
• Brazil
• Gruzija
• Grčka
• Zair
• Zimbabve 2000.
• Izrael
• Jap
• Jugoslavija 1992-1993
• Kina
• Madagaskar
• Mađarska
• Meksiko
• Nemačka
• Nikaragva
• Peru - prošao je kroz najveću inflaciju u periodu 1984-1990. Najveća novčanica 1984. je bila 50.000 sola. Već 1985. je to bila 500.000.
• Republika Srpska Krajina - prošla je kroz najveću inflaciju 1993. godine. 1992. je najveća novčanica bila ona od 50.000 (pedeset hiljada) dinara. Već 1993. godine, najveća novčanica je bila od 50.000.000.000 (50 milijardi) dinara. Ova, nepriznata, zemlja je ponovo pripojena Hrvatskoj 1995. godine.
• Rumunija
• Rusija
• Sjedinjene američke države
• Slobodni grad Danzig
• Tajvan
• Turska
• Ukrajina
• Čile
• Poljska
• Republika Srpska
Zaključak
Monoge zemlje suočavaju se sa inflacijom,uključujuči i Srbiju.Otuda i pitanje,šta uzrokuje inflaciju-nominalni rast novca.U svakoj zemlji visoka stopa inflacije je povezana sa visokom nominalnom stopom rasta novca.A visoka stopa rasta novca je povezana sa proračunatim deficitom javne potrošnje.Javna potrošnja je rezultat nemogućnosti da država finansira svoju potrošnju na bilo koji drugi način,osim uz pomoć kreiranja novca.S obzirom na to,da inflacija uopšte nije neizbežna,neophodno je razmotriti i troškove koje inflacija nameće društvu.
Literatura:
- Prof.dr. Jovo Jednak i Prof.dr Ćedo Nojković ,,Ekonomija’’, Beogradska poslovna škola-Visoka škola strukovnih studija,Beograd,2007.g.- www.sr.wikipedia.org/wiki
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi