OSTALI SEMINARSKI RADOVI - FINANSIJSKI MENADŽMENT - |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Финансијско планирање
ПЛАНИРАЊЕ
Под
појмом планирања подразумева се једна од елементарних функција менаџмента.
Планирањем се идентификује куда се жели ићи, зашто се тамо жели ићи, како
ће се стићи, да ли је потребна кооперација и како ће се знати да ли је
пут исправан или не.
Планирање представља фазу процеса управљања у којој се доносе одлуке о циљевима, програмима, плановима и стратегијама, којима се усмерава целокупна активност буџетске установе. Планирање је и динамички процес, којим се установа прилагођава унутрашњим и спољним променама. Установа планирањем, на основу анализе прошлости и сагледавања будућности, врши избор циљева и начина за њихово остварење путем планова, програма, стратегија итд.
Планирање се не ограничава на прогнозу будућих догађаја, већ претпоставља свесну организовану акцију да се будућност контролише. Планирањем буџетска установа настоји да у највећој могућој мери постане творац сопствене будућности.
Ово је данас посебна научно стручна област, али, као и све дисциплине које су окренуте будућности, није егзактна научна дисциплина. Међутим, планирање има одређене концепције и терминологију, без чијег познавања нема рационалног доношења планских одлука и њиховог ефикасног спровођења.
Планови, као и циљеви, програми и стратегија су део исхода процеса планирања, па се самим тим планирање не може свести ислкључиво на израду планова. Основна је грешка ако се планирање своди искључиво на средство или метод управљања, односно на техничку израду финансијског плана, с обзиром на то да је само планирање примарна фаза и суштина процеса управљања.
Планови у зависности од времена које обухватају деле се на:
- Дугорочне – имају стратегијски карактер и праве се по правилу за рок од 10 година;
- Средњерочне – праве се по правилу за рок од 3 до 5 година;
- Краткорочне – засновани су на расположивом буџету, а праве се на период од годину дана, месец дана или три месеца.
На основу тога да ли се односи на дугорочне или краткорочне циљеве, планирање може бити:
- Стратегијско и
- Оперативно.
Стратегијско планирање представља утврђивање стратегијских планова, односно планова за реализацију општих циљева организације, који ће се остварити кроз неколико година или деценија. Стратегијским планирањем бави се топ менаџмент.
Процес стратегијског планирања обухвата пет фаза:
1. анализа окружења;
2. дефинисање мисије и визије;
3. развој општих циљева;
4. креирање стратегије имплементације;
5. алокација ресурса неопходних за остварење циљева.
Оперативно планирање преставља утврђивање планова који садрже детаље за реализацију или примену стратегијских планова током свакодневног пословања. Углавном се праве за период од годину дана и концентрисани су на конкретну делатност установе. Оперативно планирање детерминисано је низом дугорочних трајних планова. Ти планови обухватају:
- процедуре,
- политику и
- правила потребна за стварање оперативних планова и буџета.
За разлику од дугорочних, једнократни појединачни планови и буџети праве се за специфични оперативни период, нпр.годину дана. У њих спадају:
- Буџети;
- Програми;
- Пројекти.
Ефикасно и систематично планирање подразумева синергију претходно описаних типова планирања, при чему стратегијско планирање дефинише оквир, а оперативно планирање прецизну операционализацију активности које доводе до испуњења дугорочних циљева пословања буџетске установе.
ФИНАНСИЈСКО ПЛАНИРАЊЕ У БУЏЕТСКИМ УСТАНОВАМА
Финансијско планирање представља облик исказивања разних врста планова финансијским показатељима. Ти планови се односе на функцију набавке, функцију производње, функцију продаје и развојну функцију. Ове функције треба да су међусобно повезане уз временско исказивање њихове повезаности. Планирање финансијских средстава синтетизује се у финансијском плану предузећа, односно буџетске установе, који представља инструмент пословне политике правног субјекта.
Финансијско планирање је, у ствари, конкретизација финансијске политике кроз финансијске планове којима се циљ финансијске политике – финансијска снага – у вредносном изразу ставља у време и простор. Вредносни израз циља финансијске политике кроз финансијске планове пројектује како ће се и у којој временској димензији и где, у ком простору (подручју), циљ остварити. С друге стране, из финансијских планова треба да се што јасније види шта се намерава учинити, као и ко и кад треба то да изврши.
Финансијско планирање је могуће поделити у две етапе:
- Планирање извора финансијских ресурса и њихових токова, и
- Сопствено финансијско планирање.
Финансијски план је решење у односу на избор видова финансијских извора и инструмената, расподелу финансијских ресурса, као и на обавезна плаћања, рокове реализације посебних финансијских мера за обезбеђивање постизања постављених циљев.
Финансијски план, за разлику од финансијског прогнозирања, има директивни карактер и базира се на конкретнијим нормама.
У случају буџетских установа, финансијски план сачињава се у складу са Одлуком о буџету више инстанце, те у складу са планираним приходима и средствима, пренетим уговореним обавезама и потраживањима из претходног периода и планираним расходима у улагањима за реализацију програмских задатака у предстојећем периоду.
Према позитивним законским прописима, финансијски план јесте акт директног или индиректног корисника буџетских средстава, као и акт организације обавезног социјалног осигурања, који садржи процену обима текућих прихода и осталих примања и обим текућих расхода и осталих издатака за период од једне године.
Средњорочни финансијски план јесте претходно описани план за буџетску годину, уз пројекцију за следеће две фискалне године.
Планирање, као системски процес у раду и процесу функционисања буџетских корисника од кључног је значаја за остваривање њихових јасно дефинисаних функција. Без квалитетног планирања буџетски корисници, органи државне управе и органи локалне самоуправе не могу успешто реализовати своје задатке и циљеве који су дефинисани позитивним законским прописима.
Одредбом члана 10. Закона о буџетском систему прописано је да се буџет састоји из општег, посебног и програмског дела буџета.
Општи и посебни део буџета садржи:
- Процењене приходе и примања и расходе и издатке за текућу фискалну
годину;
- Планиране приходе и примања и расходе и издатке за буџетску годину, и
- Процењене приходе и примања и расходе и издатке за наредне две фискалне године.
Очигледно, улога директора у овом сегменту предвиђа и стратешко планирање релевантно за процену прихода и примања, тј.расхода и издатака у предстојећем двогодишњем периоду. Да би се ова процена извршила на ефикасан начин, а не кроз паушално или оквирно процењивање, неопходно је дефинисати два документа:
- Стратешки план, који, у зависности од врсте буџетског корисника и обима његових активности, може покривати период од 5-15 година, као и
- Конкретан и прецизан акциони план са анализом трошкова, за период од две године.
Директор, односно друго одговорно лице преузима иницијативу у погледу израде ових докумената, координира рад служби задужених за њихову израду и са тимом сарадника дефинише кључне правце развоја.
Програмски део буџета, дефинисан чланом 10. Закона о буџетском систему
садржи:
- Стратешке области деловања буџетског корисника,
- Главне програме,
- Програме,
- Пројекте,
- Задатке и активности.
Дакле, постаје евидентно да је буџетско планирање у потпуности преоријентисано на планирање које своје упориште има у стратешком планирању и управљању пројектима. Поред тога, члан 11. истог Закона прописује да «буџетска класификација обухвата програмску класификацију, економску класификацију прихода и примања, економску класификацију расхода и издатака, организациону класификацију, функционалну класификацију и класификацију према рачуноводственим фондовима». Из овог члана произилази да елемент програмске класификације, који се не може изградити без припреме и доставе програмског дела буџета, а који, према члану 11. истог закона «исказује класификацију стратешких области и главних програма корисника буџетских средстава», представља conditio sine qua non (услов без кога се не може) за финансирање буџетских корисника.
У овом процесу директор је носилац планирања, али и лице које је одговорно за преузете обавезе, у складу са чланом 36. Закона о буџетском систему, који дефинише да: «Корисници буџетских средстава преузимају обавезе на основу писаног уговора или другог правног акта, уколико законом није другачије прописано». Како је одговорно лице фирме одговорно и за уговорно преузете обавезе, из Закона о буџетском систему произилази и овај додатни сегмент одговорности за реализацију активности одобрених за финансирање.
Значај стратешког планирања сагледава се још из једног елемента Закона о буџетском систему, који прецизира механизме уређења стратешке оријентације. Наиме, основни правци развоја су централизовани на нивоу министарства, пошто члан 16. дефинише да: «Министар припрема меморандум о буџету о економској и фискалној политици за буџетску годину и наредне две фискалне године». Међутим, овај предлог јасно дефинише присуство компоненте стратешког планирања расподеле буџетских средстава. Иста обезбеђује јасне оквире за креирање прецизних акционих планова и пројекција од стране буџетских корисника. Носилац ових процеса, као и лице које на крајњој линији одговара за усаглашеност предлога буџета корисника са вишим актима, поново је директор.
Оваква пракса показала је добре резултате у планирању и развоју пословања буџетских корисника у другим транзицијским економијама, док структурирање буџета постоји као устаљена пракса у чланицама Европске уније. Ниво централизације управљања буџетским средствима у другим земљама углавном је директно пропорционалан нивоу централизације извршне власти.
Закон о буџетском систему на одређени начин је и припрема за присупање Европској унији и њеним фондовима. Централна јединица за хармонизацију, чије су улоге дефинисане чланом 66. овог закона, поред осталих надлежности, вршиће и «интерну ревизију код корисника буџетских средстава за пројекте које суфинансира Европска Унија». Овај члан директорима даје веома јасну поруку – потребно је у што краћем року приступити изградњи капацитета за управљање пројектима, као и усвајању знања и вештина из домена финансијског менаџмента и извештавања на пројектима, а у складу са регулативама ЕУ. Директор, дакле, у планирању мора да буде визионар, али мора бити и отворен за нова знања и вештине, као и нове људе специјализоване у пројектном и финансијско менаџеру. Имајући све наведено у виду, Закон о буџетском систему, иако није директно надлежан за дефинисање овог сегмента, тихо, али сигурно, помера функцију директора са актуелне позиције руководиоца процесима на позицију координатора планирања и спровођења процеса. Протоком времена такав тренд, услед процеса стабилизације и асоцијације и све снажнијег присупања фондовима Европске Уније, све ће више добијати на значају. Директори који ову трансформацију на време сагледају и реорганизују своје пословање постављајући себе у центар процеса, а не на њигов врх, засигурно ће бити ефикаснији у планирању и извршавању буџета и обавеза проистеклих из истог.
ОСНОВ ЗА ИЗРАДУ ФИНАНСИЈСКИХ ПЛАНОВА УСТАНОВА
Обавезу израде финансијских планова имају директни и индиректни корисници буџетских средстава републичког, односно локалног буџета, као и организације обавезног социјалног осигурања. Основ обавезе израде финансијског плана прописан је законом и другим прописима, док одређене обавезе, овлашћења и надлежности у поступку израде финансијског плана могу да се пропишу и општим актом установе, у складу са законом.
Процес израде предлога плана почиње од индиректних корисника републичког буџета, индиректних корисника буџета локалне власти, односно организација обавезног социјалног осигурања. Процес планирања за њих представља усаглашавање праваца развоја и пројекција пословне политике сваке установе са задатим макроекономским и фискалним оквиром државе исказаним у Меморандуму. Са друге стране држава преко пројекције макроекономске политике даје сигнал свим учесницима планирања да се припреме за израду додатних пројеката у оквиру програма зацртаних Меморандумом.
Поступак припреме буџета Републике Србије прописан је:
- Законом о буџетском систему
- Моморандумом о буџету и
- Правилником о стандардном класификационом оквиру и контном плану за буџетски систем.
Закон је прописао динамику и рокове припреме и доношења планова, као и обавезе и одговорности појединих учесника у процесу припреме буџета Републике.
Према Закону, обавезу израде финансијских планова имају директни и индиректни корисници буџетских средстава републичког, односно локалног буџета, као и организације обавезног социјалног осигурања.
Закон о буџетском систему налаже свим учесницима у поступку припреме и извршења буџета да се придржавају принципа ефикасности и економичности, потпуности, тачности и јединствене буџетске класификације.
Чланом 14. Закона о буџетском систему прописан је календар за доношење буџета Републике, односно буџета локалних власти. Према том календару, почетак припреме буџета за следећу годину је 30. април, када треба да почне припрема Меморандума о буџету са подацима о економској и фискалној политици за идућу и две наредне буџетске године. Влада Републике усваја Меморандум о буџету 15. маја, а 1. јуна министар надлежан за послове финансија треба да достави Меморандум о буџету локалним властима и организацијама обавезног социјалног осигурања, и истовремено доноси и упутство за припрему нацрта буџета Републике.
У складу са јединственим и целовитим уређењем буџетског система врши се увођење и унапређење програмског дела буџета и средњорочног планирања (нарочито садржаја, финансијског плана, припреме и доношења буџета Републике, Аутономне Покрајине и локалних самоуправа).
Буџет се састоји из: општег, посебног и програмског дела буџета.
Припрема буџета се врши на основу система јединствене буџетске класификације.
Буџетска класификација обухвата програмску класификацију, економску класификацију прихода и примања, економску класификацију расхода и издатака, организациону, функционалну и класификацију према рачуноводственим фондовима.
Оваква класификација доприноси:
- Квалитетнијем планирању са конкретним циљевима и издацима за остваривање одређених активности и пројеката;
- Дефинисању динамике трошења буџетских средстава;
- И квалитетној контроли извршења буџета, тј. резултата, у току (тромесечно и шестомесечно) и на крају буџетске године.
Министар ближе уређује буџетску класификацију, коју примењује Република и локалне власти, корисници буџетских средстава и организације обавезног социјалног осигурања у припреми финансијских планова.
Министар припрема Меморандум о буџету о економској и фискалној политици за буџетску годину и наредне две фискалне године. Меморандум о буџету садржи преглед ненаменских и наменских трансфера из буџета Републике по свакој јединици локалне самоуправе.
• На основу Упутства за припрему буџета Републике, директни корисници буџетских средстава израђују предлог финансијског плана. Предлог финансијског плана директног буџетског корисника садржи и захтев за доделу средстава националног инвестиционог плана који се исказује по пројектима (програмима).
• Упутством се дефинишу стратешки циљеви економске политике у складу
са стандардима Европске уније, као што су:
- Стварање услова за средњорочно одрживу макроекономску стабилност;
- Стабилан курс динара и ограничење инфлације;
- Висок привредни раст и реструктуирање привреде;
- Смањење дефицита текућих трансакција са иностранством;
- Повећање страни директних инвестиција и извоза;
- Повећање запослености и пораст животног стандарда становништва итд.
• Упутством које се доставља директним буџетским корисницима, обезбеђује се интегритет буџетског система, заједничким правним основама, јединственом буџетском класификацијом, употребом јединствене буџетске документације за израду нацрта буџета и финансијских планова.
• Квалитетно и функционално планирање је услов за наменско, уравнотежено и оптимално извршавање расхода.
• Фаза планирања је управо најважнија у процесу доношења буџета.
• Планирани расходи су законска обавеза и њиховим извршавањем треба обезбедити несметано функционисање и рад директних и индиректних буџетских корисника у буџетској години.
Код израде буџета за календарску годину у јединици локалне самоуправе, орган управе надлежан за финансије, припрема предлог буџета, паралелно доставља идниректним корисницима Упутство о изради финансијског плана, односно Упутство за припрему нацрта буџета, којим се уређују смернице и рокови у циљу израде буџета.
КЉУЧНИ СЕГМЕНТИ ПЛАНИРАЊА СТРУКТУРА ФИНАНСИЈСКОГ ПЛАНА
Израда финансијског плана је кључни сегмент поступка планирања, па самим тим носиоци обавезе планирања код индиректних буџетских корисника треба да буду упознати са структуром финансијског плана, како би свеобухватно исказали потребу у циљу успешног обављања делатности.
Планирање се као процес у буџетским установама, може поделити у три основне фазе:
- Припремну фазу,
- Фазу израде плана и
- Фазу доношења и усвајања плана.
ПРИПРЕМНА ФАЗА ПЛАНИРАЊА
Ова фаза је веома битна у процесу планирања и подразумева обављање низа активности као што су: организација процеса планирања, утврђивање надлежности и одговорности лица укључених у израду плана, спровођење анализе остварених реузлтата у претходном периоду, дефинисање циљева за плански период, разматрање временске димензије на коју се план односи и сл. Дакле, у овој фази обезбеђују се кључни елементи за израду планског документа установе.
Организација процеса планирања има задатак да усклади послове планирања у целину, као и да дефинише рокове и носиоце њиховог обављања. Другим речима треба да се изради план активности за процес планирања, како би се план могао извршавати у свим фазама, према роковима и на начин дефинисан законом. Овај организациони део може се уградити и у нормативна акта корисника буџетских средстава (статут правног лица или правилник о планирању) којима се прецизније уређују послови и одговорности у процесу планирања.
Израда анализе остварених резултата у претходном периоду је посао који по правилу у буџетским установама раде рачуновође. Добро урађена анализа основ је за постављање циљева менаџменту у будућем периоду и зато је веома битно да се она уради темељито и прецизно, као и да обухвати кључне чиниоце који су потребни за доношење таквих одлука. Анализа треба да се уради за најмање три године које претходе години за коју се доноси план како би се уочиле тенденције кретања посматраних појава. Да би се могла урадити квалитетна анализа, неопходно је да се претходно дефинишу који су кључни показатељи неопходни менаџменту за доношење стратешких и оперативних циљева и успоставити систем евиденција који ће их пратити.
Усвојени показатељи успеха прате се у натуралном и финансијском, односно вредносном облику.
Праћењем показатеља у натуралном облику, елиминише се утицај политике цена инфлаторних кретања чиме се стиче реалнија слика њиховог кретања и промена током времена. Праћење динамике дефинисаних показатеља најчешће се врши у времену, кроз анализе остварених резултата у једној години у односу на претходну, када се добија индекс или проценат промене изабраног показатеља.
У пракси се по правилу врше анализе кретања појава у финансијском, односно вредносном облику, као што су: анализе остварених прихода, њихова структура, реализација учинака по висини и структури, анализа укупних трошкова и структуре, односно динамике трошења, висине издатака за набавку основних средстава, издатака за нове инвестиције итд. Анализа финансиских показатеља спроводи се на основу података из књиговодства који су валидни само под условом да не укључују утицај инфлације и политике цена. У противном, финансијски показатељи могу да наведу на погрешне закључке, а то даље има за последицу погрешне пословне одлуке и неефикасно управљање.
Менаџмет овакве анализе, по правилу, захтева као обавезне прилоге финансијских извештаја приликом усвајања завршног рачуна, јер само тако може јасно и потпуно да сагледа исказани резултат.
То наводи на закључак да се анализа кључних показатеља успеха, као обавезна, спроводи у два случаја:
- У процесу израде плана;
- У процесу усвајања завршног рачуна.
На основу квалитетно урађене анализе менаџмент добија информације о кретањима анализираних појава и о реалности усвојеног плана претходног периода. Имајући у виду стратешке циљеве државе исказане кроз стратегију развоја свог директног корисника, менаџмент индиректног корисника доноси одлуке и дефинише циљеве пословања установе којом руководи.
На основу изнетог долази се до закључка да су кључни елементи на којима се темељи планирање пословања буџетских установа: анализа остварених резултата из прошлости, дефинисање пословних циљева за период који следи и стратешки оквир државе, као обавезујући законски основ.
ИЗРАДА ПЛАНА
Основни циљ ове фазе је израда предлога укупног плана пословања на нивоу установе за одређени временски период при чему се подразумева период од једне године.
План као акт, треба да има одређену форму и садржај од чега су најважнији делови:
- Насловна страна (назив установе, временски период на који се односи, датум припреме и сл.);
-Садржај;
- Кратак преглед (делатност установе, оснивач, финансирање основне делатности, финансирање споредне делатности, преглед усвојених циљева по приоритетима – у натуралном и финансијском облику, стратегије установе и сл.);
- План активности (раздељене на основну, финансирану од стране оснивача и на остале, пратеће активности које би требало поделити тако да чине заокружене целине, нпр. план услуга, план производње, план истраживања и развоја, појединачне пројекте);
- Финансијски план који треба да садржи поједине финансијске планове за сваку целину исказану кроз тачку 4 и укупни финансиски план за установу као целину;
- Усвојене пословне политике, посебно у делу управљања дугом и новим инвестицијама.
СТРУКТУРА ФИНАНСИЈСКОГ ПЛАНА
Финансијски план полази од плана активности и у њему треба, пре свега
да се наведе:
- начин формирања цена,
- план прихода и расхода, као и
- резултат сваке планиране активности.
Због специфичности пословања буџетских корисника, овако добијени планови се обједињују и исказују са аспекта извора финансирања, а то значи да се направи преглед планираних активности разграничених према извору финансирања. Дакле, битно је да се наведу активности које ће се финансирати из буџета (републичког, градског или локалног), затим из донација (појединачно по врстама донатора), из сопствених и осталих извора. Финансијски планови корисника буџетских средстава треба да садрже основне делове а то су:
-План прихода и примања и
- План расхода и издатака.
План прихода треба да садржи планиране приходе по врстама прихода, као и по свим изворима појединачно. Врсте прихода сваки корисник планира на основу планираних активности које извршава и за које је основан, као и на основу нових активности, или кроз нове пројекте планиране у будућем периоду, а у складу са стратегијом свог директног корисника. Неопходно је да се планирани приходи искажу према изворима финансирања из којих ће се обезбедити. Према Правилнику о стандардном класификационом оквиру и контном плнау за буџетски систем, приходи могу да се обезбеде из 16 извора финансирања, с тим да се извор финаирања 01-Приходи из буџета треба планирати и по нивоима финансирања (Република, АП, град, општина), а у складу са постојећим законским прописима који регулишу изворе финансирања по делатностима.
Сваки корисник мора имати у виду ограничења у коришћењу буџетских средстава која ће директни корисник доставити кроз упутства, стога је неопходно да приликом планирања утврди приоритете у извршавању планираних активности. Такође, неопходно је претходно испланирати на који начин ће извршавати, односно измиривати расходе у ситуацијама утврђених ограничења која могу довести у питање финансирање одређених активности.
План расхода је други битан елемент финансијског плана сваког правног лица, па и буџетских корисника. Због специфичности пословања буџетских корисника, у планирању расхода мора се водити рачуна да се сви планирани расходи определе према изворима из којих се финансирају, како би се предвидела покривеност расхода припадајућим приходима и примањима. Када су у питању расходи који се финанирају из буџета, индиректни корисници имају општи оквир одређен упутством свог директног корисника у који се морају уклопити. Неопходна је велика управљачка и организациона вештина да би се дефинисане потребе финансирале из припадајућих извора финансирања.
Из тих разлога, да би се постигла велика флексибилност у прилагођавању нацрта планова, могућности које ће дати држава индиректним корисницима, а преко њихових директних, потребно је план расхода саставити веома детаљно по врстама расхода и према припадајућим изворима финансирања.
Поред расхода, индиректни корисник мора планирати и издатке за набавку нефинансијске имовине. Уколико буџетски корисник има нпр. регистровану делатност малопродаје и велепродаје или угоститељску делатност, неопходно је такође планирати и издатке за набавку робе која је потребна као утрошак за реализацију планираних прихода и из ових активности, па се на претходно планиране расходе мора додати и план издатака за набавку нефинансијске имовине.
За све индиректне кориснике веома је важно да се што детаљније и објективније испланирају приходи и примања, као и расходи и издаци из других извора који нису буџетски, јер је услов за извршење сваког расхода односно издатка, пре свега, да су претходно испланирани, уз обавезан услов покривености расхода, односно издатка, адекватним извором финансирања.
У финансијском плану исказују се позиције на нивоу синтетичког конта економске класификације, иако корисник може за потребе анализа извршења плана, да у неким случајевима врши планирање и на нивоу аналитичког односно субаналитичког конта.
ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ ПРЕДЛОГА ФИНАНСИЈСКОГ ПЛАНА
Закон о буџетском систему у члану 19. наводи четири основна елемента која садржи предлог финансијског плана директног корисника буџетских средстава, а то су:
- Захтев за текуће издатке, са подацима о постојећим активностима и услугама директног корисника буџетских средстава;
- Захтев за додатна средства, за текуће активности које не могу бити усклађене са ограничењем средстава за текуће издатке, са предлогом приоритета, које треба размотрити у поступку доношења буџета;
- Захтев за основна средства, за набавку опреме, додатна средства за капиталне пројекте започете у претходним фискалним годинама и за нове капиталне пројекте, као приоритете кој треба размотрити у поступку доношења буџета;
- Захтев за доделу средстава из националног инвестиционог плана који се исказује по програмима, односно пројектима за једну или више година.
За сваки горе наведени део, Закон је предвидео да се достави у писаном облику са објашњењима заједно са Захтевом у облику табеле. Пошто директни корисник који је у буџетском смислу одговоран за индиректне кориснике саставља свој план где укључује и планове својих индиректних корисника, он од индиректних корисника тражи исте табеле са упутствима, осим Захтева за доделу средстава из националног инвестиционог плана који се реализује само код директног корисника.
Индиректни корисници, су дакле у обавези да достављају својим директним корисницима захтеве, који се састоје из табела са објашњењима у које треба да препакују своје планове уз потребне корекције, ако се покаже да је планиран већи обим средстава.
Збир свих захтева не сме да прелази укупан предложиви обим средстава додељен буџетском кориснику. У изузетним случајевима, уколико се услед доношења нових прописа јави потреба за активностима, услугама, односно програмима који нису предвиђени у буџетима претходних година, буџетски корисник подноси захтев за финансирање таквих активности на посебном обрасцу за додатно финансирање. Захтев за додатно финанирање неопходно је детаљно писано образложити са навођењем разлога о започињању нових активности, односно програмима, њиховом значају и приоритетима реализације са проценом висине потребних додатних средстава.
Захтев за текуће издатке, саставља се са планским подацима о редовним активностима, услугама и програмима које корисник буџетских средстава финансира у склопу својих редовних активности. Текући издаци најчешће се односе на административне трошкове управљања буџетским корисником чијим се финансирањем омогућује несметан рад органа и вршења функција утврђених законом и другим прописима. Захтев за текуће издатке попуњава се сходно учешћу ових издатака у укупном буџету корисника буџетских средстава. Планирање текућих издатака потребно је вршити пажљиво и корисник мора ускладити претходно утврђене реалне потребе са параметрима дефинисаним Меморандумом који је пројектован за ову врсту издатака.
Уколико буџетски корисници предвиђају нове текуће издатке за наредну годину, потребно је да их посебно и детаљно опишу у пратећем образложењу које представља обавезни део Предлога финансијског плана. Захтев за текуће издатке мора да садржи обавезна два дела и то:
- Детаљно писано образложење у којем се дају подаци о организационој структури, активностима, услугама и програмима, као и о броју запослених у директном кориснику буџетских средстава;
- Табеле, које дају детаљан приказ средстава потребних за финансирање активности, услуга и програма директног корисника буџетских средстава из предложеног обима буџетских средстава и осталих извора финансирања за наредну годину, са навођењем правног основа за сваки остали извор финансирања, осим за средства из буџета.
Захтев за додатна средства пружа директном кориснику буџетских средстава могућност да тражи средства за финансирање:
- Предлога активности, услуга и програма, који по процени директног корисника буџетских средстава представљају приоритетне области које треба узети у обзир у планирању буџета за наредну годину;
- Активности, услуга и програма чије се финансирање планира из других извора са навођењем правног основа за сваки остали извор финансирања (донације, трансфери или други извори).
Захтев за додатна средства састоји се такође из два дела:
- Писаног образложења којим се појединачно детаљно образлаже свака активност, услуга или програм који се не могу финансирати из обима предложених средстава за које се траже додатна средства и ангажовање нових запослених;
- Табеле у којој се исказује износ средстава потребних за финансирање сваке од појединачно тражених активности, услуга односно програма.
Ови подаци морају бити достављени у електронском облику на приложеним обрасцима. Напомињемо да Захтев за додатна средства треба да садржи и опрему која је непосредно у вези са траженим новим активностима, услугама и програмима, док се замена постојеће опреме и набавка основног средства тражи посебно, и то Захтевом за основна средства.
Захтев за основна средства директни корисник буџетских средстава саставља за:
- Набавку опреме;
- Додатна средства за капиталне пројекте започете у претходним годинама;
- Нове капиталне пројекте који, по процени директног корисника буџетских средстава, представљају приоритете које треба размотрити у поступку доношења буџета за претходну годину.
Као и сви захтеви и Захтеви за основна средства састоји се од два дела:
- Писаног образложења којим се сваки појединачни захтев описује, и то: почетак реализације активности, услуга односно програма, степен реализације програма, план набавки и трошења средстава, време завршетка активности, услуга односно програма, резултат успешности реализације активности, услуга односно програма и процена будућих трошкова који проистичу из рада и одржавања основних средстава по завршетку радова;
- Износа средстава потребних за финансирање основних средстава. Ови подаци се достављају у електронском облику за то одређеним обрасцима.
Планирана средства за зараде израчунавају се јединствено за све директне и индиректне кориснике буџетских средстава у Министарству финансија, на основу података које корисници достављају у одговарајућој табели, која је саставни део упутства за припрему плана.
ДОНОШЕЊЕ И УСВАЈАЊЕ ПЛАНА
Индиректни корисник буџетских средстава који је урадио нацрт предлога финансијског плана пре добијеног Упутства од директног корисника, треба да обави следеће радње:
- Прво, да нацрт предлога финансијског плана коригује у складу са Упутством у делу где је то потребно;
- Друго, да усвоји предлог финансијског плана и да га са потребним табелама достави директном кориснику;
- Треће, да изврши коначну корекцију свога нацрта плана и усклади све позиције са одобреним апропријацијама добијеним од директног корисника у складу са Законом о буџету;
- Четврто, да орган управљања индиректног корисника усваја коначни финансијски план на нивоу буџетске године.
УСВАЈАЊЕМ ФИНАНСИЈСКОГ ПЛАНА ПРОЦЕС ПЛАНИРАЊА ЈЕ ЗАВРШЕН.
ФИНАНСИЈСКО ПЛАНИРАЊЕ У ПРЕДУЗЕЋИМА
Свако предузеће треба да размишља о будућем развоју, уколико та размишљања
нису структурисана још у првој фази и разрађена до последњег детаља. Ове
још нејасне идеје се карактеришу као визије. На основу визија се касније
добијају тачне представе – циљеви предузећа које оснивачи предузећа желе
да остваре.
Визије се конкретизују тако што се претварају у циљеве предузећа и у писаној форми уносе у пословни план. Пословни план обухвата све области предузећа: производ, маркетинг, прода-ју робе, особље, финансије итд. Он помаже да се благовремено препознају односи и проб-леми. Уколико нема пажљиво урађеног пословног плана, постоји опасност да се одлуке доносе на основу тренутне ситуације, а не с обзиром на дугорочно постављене циљеве.
ШТА ЈЕ ФИНАНСИЈСКО ПЛАНИРАЊЕ?
Финансијско планирање дугорочне циљеве који су формулисани у пословном
плану претвара у бројке и прогнозира приходе, расходе и добит. Такође
се бави будућим имовинским стањем и ликвидношћу. Даље, финансијско планирање
обавезује пословно руководство да се активно бави будућношћу фирме.
Финансијско планирање нуди следеће предности:
- Само са претходно урађеним финансијским планирањем могу континуирано
да се пореде планирани задаци са пословном реалношћу (поређење реално
– планирано).
- Проблеми се на време препознају и могу одмах да се предузму против-мере.
- За време планског периода пружа се могућност да се актуелна ситуација у предузећу добро провери у смислу "самоконтроле".
ИНСТРУМЕНТИ ФИНАНСИЈСКОГ ПЛАНИРАЊА
Без обзира да ли се ради о великом, средњем, или малом предузећу, добро
финансијско планирање обухвата најмање следећа три инструмента:
- План прилива средстава (буџет)
- Билансни план
- План ликвидности
Између ова три инструмента планирања постоје узајамни односи. Тако на пример, "добит" одређена у плану прилива средстава утиче на дужнике у билансном плану и на приспеће плаћања у плану ликвидности.
Ако се уради финансијско планирање, онда се детаљно планира следећа година
и добија се груби преглед за наредне 2 до 3 године. У вези са овим важи
принцип: Реално колико је могуће и детаљно колико је потребно.
Финансијско планирање може да се уради и за појединачне делове и производе,
а не само за цело предузеће.
Процењивање од стране банке
Банка такође сматра корисним да фирма има финансијско планирање. Планиране бројке показују, наиме, да ли због планираних инвестиција постоји додатна потреба за капиталом и када би могла да наступи евентуална тешка ситуација у погледу ликвидности. Банка тада може, зајед-но са преузетником, да унапред развије одговарајућа финансијска решења. Истовремено, банка добија свеобу-хватну слику о фирми. То, опет, може позитивно да утиче на добијање кредита и на рејтинг.
КАКО ДА СЕ УРАДИ ФИНАНСИЈСКО ПЛАНИРАЊЕ?
По правилу се планирани задаци изводе из прошлости и дају им се одговарајући
циљеви за будућност. Требало би да се уради и такозвани „буџет који се
заснива на нули”, што значи на основу слободног буџета, са планираним
задацима који се не заснивају на подацима из прошлости. У вези са овим
треба да се размисли о томе који су фактори одлучујући за функционисање
фирме. После тога се помоћу основне количине дефинишу планиране бројке.
У основи, важи следеће: Не користите сувише података! Ограничите се на
најважније бројке. Функција и порекло сваког планираног броја треба да
буду транспарентни. Опсежно финансијско планирање има мало смисла, важно
је да се одржи прегледност.
Финансијско планирање може да се уради на два начина: „Врх доле”, што
значи да пословно руковоство унапред даје планиране бројке и радници се
за то изјашњавају. Или обрнуто, „дно горе”, при чему радници дају планиране
задатке, а пословно руководство их прихвата или ревидира.
Финансијско планирање се ради крајем пословне године. Завршетак протекле
године, као и ситуација текуће године су познати и већ може добро да се
планира за наредну годину.
Табеле, као што су на пример радне листе у прилогу ове брошуре, треба
посматрати само као помоћна средства која морају да се прилагоде сопственим
потребама. Добро финан-сијско планирање се у првом реду заснива на размишљањима
о будућности, при чему попуњавање поља бројкама није одлучујуће.
Уколико постоји пословни план, треба га узети у обзир у финансијском планирању.
КОНТРОЛА ФИНАНСИЈСКОГ ПЛАНИРАЊА
Без контроле, финансијско планирање има мало смисла. Само сталним проверавањем реалних вредности и планираних задатака могу благовремено да се препознају одступања и предузму против-мере.
Како се врши контрола?
Код сваког појединачног инструмента планирања пореде се реалне вредности
и планирани задаци. Притом су се у пракси као исправни показали следећи
поступци:
- У табелама треба предвидети посебну колону за: планиране бројке, реалне
бројке, одступања, текстуалне коментаре и мере.
- Одступања изразити и процентуално! Она долазе до изражаја као апсолутни бројеви.
- Текстуалне коментаре урадити тако да кратким, јасним реченицама укажу на узрок одступања.
- Посебно план прилива средстава треба да има исту конструкцију као рачун прилива средстава. То олакшава поређење између реалних и планираних вредности.
- Не контролишите само бројке! Подједнако је важно да се препознају узроци и да се схвате односи.
Када се врши контрола?
План ликвидности: овде се контрола врши месечно; у зависности од ситуације у предузећу. Такође је добро да се недељно узпореде исплате и уплате. Код плана прилива средстава и билансног плана врши се закључна контрола квартално или на пола године, при чему се промет проверава месечно.
Ко треба да буде информисан?
О одступањима између реалних и планираних стања треба разговарати са надлежним радницима, повереницима или саветницима у банци. Важно је да сви одговорни заједно пронађу могуће узроке одступања и да уведу мере корекције.
ПЛАН ПРИЛИВА СРЕДСТАВА
План прилива средстава, који се зове и "буџет", ставља очекивани
приход (промет) наспрам одговарајућих издатака. При већим приходима, разлика
даје добит предузећа, а при већим издацима - губитак.
Предузеће може да запостави низ других инструмената планирања, али ако
нема план прилива средстава, онда недостаје важан инструмент за утврђивање
"планираних задатака" за промет и издатке (трошкове). Ово се
посебно односи на мале фирме и индивидуалне радње.
ВРЕМЕНСКИ ФАКТОР
Детаљни реални план прилива средстава се ради за једну годину.
Наредне 2 до 3 године се грубо планирају.
ПОКАЗАТЕЉИ
Сваки предузетник жели да зна какав ће резултат да постигне његово предузеће
са уложеним капиталом (капитална добит).
Добит од сопственог капитала
Добит од сопственог капитала показује приходе од камата на сопствени капитал
који је уложио предузетник/власник.
Добит од укупног капитала
Код добити од укупног капитала се не прави разлика да ли је уложени капитал страни (нпр. банковни кредити) или сопствени капитал.
Сопствени капитал носи већи ризик од страног капитала и требало би према
томе да има већу добит. Ово треба да се узме у обзир код циљних задатака
за капиталну добит. Као упоредна величина за добит од сопственог капитала
може да се користи добит других улагања капитала (нпр. вредносни папири).
Ипак, за добит од сопственог капитала мора да се за повећани ризик и незнатну
ликвидност урачуна и додатак за то. Добит од укупног капитала треба да
буде изнад каматне стопе за банковне кредите.
Висина прихода једног предузећа не показује се само у односу добит - капитал.
Подједнако су важни и односи величине прихода према обиму посла (нпр.
промету).
Маржа код бруто добити:
Маржа код бруто добити одговара на питање: колико процената од промета остаје за покривање осталих расхода, пошто се одузму расходи за робу?
Маржа код слободног прилива новца:
Маржа код слободног прилива новца се израчунава из добити предуећа + амотизација. Ако се односи на промет, онда ова вредност указује на добит.
Наведени показатељи варирају у зависности од предузећа и бранше. Препоручује се да се развој параметара прати у једном дужем временском периоду и да се утврђује према вредностима из протекле године. Такође се препоручује упоређивање у оквиру бранше. Показатељи из одређених бранши могу да се добију у одговарајућим удружењима, а такође могу да се користе и "Резултати швајцарских предузећа" које Савезни завод за статистику издаје једном годишње.
БИЛАНСНИ ПЛАН
Билансни план показује ситуацију у погледу имовине и финансирања предузећа
на крају планиране пословне године (планске године). "Актива"
указује на будуће вредности имовине и њихов састав. Код "пасиве"
се исказују предвиђене обавезе (дугови) и сопствени капитал. Билансни
план на тај начин даје информације о структури имовине и капитала у једном
предузећу.
Билансни план је у тесном узајамном односу са планом прилива средстава
(буџетом). На пример: Код "активе" у билансном плану планирана
инвестиција утиче на повећање основних средстава. На "страни пасиве"
може да се види да ли ће инвестиција да се финансира сопственим капиталом
или банковним кредитом. Ова инвестиција показује своје дејство и у плану
прилива средстава: Тако вероватно доспевају нови трошкови за одржавање
и поправке, треба да се изврши амортизација, а и трошкови за особље могу
да се промене.
ВРЕМЕНСКИ ФАКТОР
Билансни план се ради једном годишње. Следећа година се ради детаљно, а наредне 2 до 3 године се планирају грубо.
ПОКАЗАТЕЉИ
а) Показатељи финансирања
Показатељи финансирања показују да ли је предузеће "здраво"
и да ли се безбедно финансира. Што је област пословања ризичнија, утолико
више сопственог капитала мора да стоји на располагању. Добро је да се
степен сопственог финансирања упореди са просечним вредностима из сопствене
бранше. Потенцијални даваоци кредита из дела страног капитала, као што
су нпр. банке, кредитну способност једног предузећа, поред осталог, процењују
и на основу расположивог сопственог капитала.
Задужење је још увек подношљиво ако степен задужења износи 50 – 75%.
б) Показатељи покрића
Показатељи покрића описују однос између сопственог капитала / дугорочног страног капитала и основних средстава. Овај показатељ указује на то да финансирање није сврсисходно и испитује да ли су дугорочно инвестирана основна средства заиста финансирана дугорочним капиталом. У вези са тим се такође говори и о "златном правилу финансирања".
Овај показатељ треба да износи најмање 100%.
ц) Показатељи ликвидности
Показатељи ликвидности показују да ли се гарантује способност плаћања. Најважнији показатељ је степен ликвидности 2. Степен ликвидности 2 од 60 % до 100% се сматра довољним. У одређеним случајевима може да буде довољан и нижи степен ликвидности: на пример, када на располагању стоје неисцрпљени лимити кредита, или када власник фирме може да убаци капитал из приватних резерви.
"Тренутни удео"" треба по правилу да има вредност између 120 % и 150 %.
ПЛАН ЛИКВИДНОСТИ
За мала и средња предузећа план ликвидности је најважнији инструмент
планирања. Ликвидност, наиме, не значи ништа друго, већ да неко предузеће
у ближој и догледној будућности буде платежно способно, да може да измири
потраживања, као што су закупнина, плате, камате и рачуни испоручилаца.
Ако неко предузеће, дугорочно гледано, стиче добит, а само је у кратком
року платежно способно, доспеће у тешкоће.
За план ликвидности се користе исте основне информације и претпоставке
као и код плана прилива средстава и билансног плана. Док план прилива
средстава пореди предвиђени расход и приход, план ликвидности разматра
прилив новца: наспрам очекиваног приспећа новца (уплате) стављају се доспеле
обавезе плаћања (исплате).
Планирање ликвидности се врши месечно, планирани приходи и расходи се
због тога анализирају за сваки месец. Одлучујуће је време уплата и исплата,
а не датум на рачуну. Треба узети у обзир и сезонска колебања у плаћању,
као и колебања која су специфична за предузеће.
У зависности од пословне ситуације, поређење између приспелих плаћања
и обавеза показује вишак новца, или потребу за новцем. Ово последње се
зове и "уско грло ликвидности" и може да угрози преживљавање
једног предузећа.
Литература:
Информатор ванпривреде
Интернет
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi