OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PEDAGOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Злостављање и занемаривање деце
Злоупотреба
и злостављање детета обухвата све облике физичког
или емоционалног злостављања, сексуалну злоупотребу, занемаривање или
немаран поступак, као и комерцијалну или другу експлоатацију, што доводи
до стварног или потенцијалног нарушавања дететовог здравља, угрожавања
дететовог развоја или достојанства у оквиру односа који укључује одговорност
, поверење и моћ.
Породица је окружење у којем дете растеи у којем треба добити све што
му је потребно за нормалан раст и развој, но понекад је то средина у којој
дете бива злостављано занемаривано.
На плану, па тако и у Србији, последњих неколико година интензивно се
ради на осигуравању услова остваривање људских права и посебно, дечјих
права. У исто време у нашој држави, из евиденције МУП-а задњих десет година
видљив је вишекратни пораст броја евидентираних пријава за злостављањење
и деце. И шира јавнот је уочила и придала пажњу том проблему.
Потребно је одредити што су злостављање и занемаривање, како и зашто долази
до њих, како их открити и спречити, те како се носити се са њиховим последицама.
2. Појам и врсте занемаривања
Под појмом злостављање подразумевамо поступке родитеља или дететових старатеља
којима се детету наноси телесна и / или емоционална бол или се занемарује
у тој мери да је угрожено његово емоционално здравље и развој. (Кемпе,
1979., према Киллен, 2001., 21)
Основни облици злостављања су: физичко, емоционално и сексуално злостављање
детета и занемаривање детета.
2.1 Физичко злостављање детета
То је намерно наношење озледа и неспречавање истих. Ова врста злостављања
резултира постојањем озледа и знакова који су последица озледа, а налазе
се на разним деловима тела. То су модрице од удараца, пљуски, бацања и
штипања; опекотине од упаљене цигарете или грејаћих тела, те ломови удова.
Неке врло озбиљне озледе, нпр. повреде главе, код врло мале деце нису
одмах видљиве. Ту спадају још изгладњивање деце, давање на конзумацију
штетних састојака, затварање у подрум и сличне просторије.
Озледе могу бити намерно изазване, а могуће је и да настану јер родитељи
нису довољно заштитили своје дете. Наиме уколико дете има здравствене
тешкоће као што су крхке кости, тада нервозно али не и грубо поступање
може имати озбиљних последица које се лако могу заменити за последице
телесног злостављања, иако код здравог детета таквих последица не би било.
2.2 Емоционално злостављање детета
Емоционално злостављање може се одредити као хроничан став или поступање
родитеља односно других старатеља које омета развој дететове позитивне
слике о себи. (Киллен, 2001.,27) Озледе нису видљиве, али последице могу
бити теже него у било које друге врсте злостављања.. Родитељ не исказује
љубав и пажњу својој деци, па деца почињу сматрати да нити не заслужују
љубав, не развијају самопоуздање и самопоштовање. Децу родитељи могу доживљавати
негативно већ од самог рођења. Приписују им лоше особине и одбацују их
на различите начине: непримећивањем, исмевањем, сматрањем да су извор
тешкоћа својим родитељима. Деци се прети, кажњавају се и напуштају. Деца
могу сведочити о насиљу између родитеља. Таква деца живе у тескоби и троше
своје снаге на бригу о себи а и о својим родитељима. Често морају преузети
одговорност у ситуацијама којима још нису дорасла. Посебну скупину чине
деца овисника. У таквој ситуацији она су у додиру с одраслима који су
толико заокупљени својим светом да не примећују њих и њихове потребе.
Деца су изложена тескобним и непредвидивим ситуацијама које не разумеју.
Могу им такође недостајати потребни подстицаји за развој, уз присутно
негативно контролисање и кажњавање.
2.3 Сексуално злостављање детета
Сексуално злостављање обухвата широки спектар активности од заједничког
гледања порнографских часописа и филмова, до посматрања одраслог при мастурбирању
или сексуално обојене игре, додиривања, мастурбације те оралног, аналног
и гениталног сношаја. Одрасла особа користи диете за задовољавање својих
сексуалних потреба. (Финкелхор, 1986., према Киллен, 2001., 33) Дете може
бити активно или пасивно. Деца о свему ћуте јер у почетку нису нити свесна
што им се у ствари догађа; насилник их подмићује, а после и обавезује
чувањем тајне, па и застрашује како не би никоме о томе говорила. Дакле,
застрашујући и збуњујући аспекти сексуалног злостављања су тајновитост
и саучесништво. Уза све то, деца се осећају кривом и одговорном за то
што им се догађа. На питање, дете обично пориче таква искуства. Код млађе
деце таква се искуства могу препознати у карактеристичним мотивима ликовног
израза и кроз специфичан сексуално обојени начин понашања. Другим особама
дете прилази као што то њему чини насилник. Јављају се и многе здравствене
сметње и поремећаји понашања. Самоуништавајућа понашања сексуално злостављане
деце као адолсцената могу кулминирати самоубиством
– када се самоубиство види као једини одговор на питање «Рећи некоме
или не рећи.».
2.4 Занемаривање детета
Занемаривање представља пасивност, пропусте и небригу услед којег долази
до незадовољавања дететових основних потреба у погледу одговарајуће хране,
одеће, грејања, медицинске помоћи и школовања. То обухвата и остављање
деце која се не могу самостално бринути о себи, самих и без одговарајућег
надзора код куће.
Емоционално занемаривање може бити више или мање отворено и може се приметити
чак и пре дететовог рођења, на примеру с алкохолом, употребом дрога, или
лошом прехраном. Емоционално занемаривање одређује се као неспособност
успостављања позитивне емоционалне везе с дететом. (Киллен, 2001., 25)
Дететове потребе нису примећене, дететом се нико не бави, нити му показује
да је жељено. Ово доводи до заостајања детета у телесном, емоционалном
и интелектуалном развоју
3. Модели објашњавања злостављања
Постоји неколико модела за објашњење настанка и одржавања појава злостављања
деце. Модели се разликују с обзиром на дефиниције злостављања, претпоставке
о узроцима, сложености, те начине описа узрочно последичног односа (Азар
1991., према Печник 2001., 33).
Седамдесетих година доминирали су традицијски модели: психопатолошки (медицински,
психодинамски ) и социо-културални.
Психопатолошки модел узроке злостављања тражи у психијатријским поремећајима
починитеља. Досадашња истраживања показују везу између особина личности
родитеља и злостављања деце, али није утврђен специфичан психопатолошки
образац родитеља – злостављача.
Социо - културални модел злостављање објашњава стресом због неповољних
социо–околинских услова ( лош економски статус, ниско образовање, неповољна
величина и структура породице, неуклопљеност породице у социјалну средину),
те социјалним и културним нормама и ставовима према насиљу у породици.
Истраживања су потврдила повезаност социо-околинских услова и злостављања
деце, али ни један услов није заједнички за све породице у којима злостављање
постоји.
Социо – психолошки модел злостављања деце (Геллес и Цорнелл, 1985., према
Печник 2001., 38)., обухватнија је верзија традицијског, социо-културалног
модела злостављања деце и укључује ситуацијско-интерперсоналне варијабле
и индивидуална обележја родитеља и деце, а по својој је природи интеграцијски.
Интеграцијски модели који су се појавили осамдесетих година, обједињују
низ узрока односно ризичних услова злостављања. То су још и општи, еколошки,
трансакцијски, транзиционални, те радни модел којим се руководи Киллен.
Општи модел кога предлажу Биттнер и Неwбергер, као ризичне услове за насиље
у порпдици наводи међуделовање социокултуралних чиниоца ( вредности и
норме везане уз насиље, прихваћеност телесног кажњавања, правни положај
деце у друштвеној структури и сл.) и стресора који су везани за животне
услове и ситуацију у породици (лош однос између родитеља, између родитеља
и детета, лоша финансијска и стамбена ситуација у породици), те за неке
особине детета (хендикепи, поремећаји који траже посебну бригу), и родитеља
(поремећаји личности, душевне болести, зависности, ниско самопоштовање,
жртве злостављања) .
У еколошком моделу (Белскy, 1980., према Печник 2001., 38) постоје четири
утицаја који у међуделовању доводе до злостављања и занемаривања, а осим
ризичних услова који повећавају ризик злостављања, постоје и заштитни
услови који умањују вероватност злостављања.
Трансакцијски модел Циццхеттија и Ризлеyја укључује биолошке, психолошке
и социјалне услове; затим чимбенике ризика и заштитне чимбенике. Узрочне
чимбенике дијеле на трајне и пролазне.
Транзицијски модел Wолфеа сматра да је злостављање узроковано низом чимбеника.
Разликује ризичне и заштитне чимбенике. Злостављање је екстрем на континууму
родитељског понашања. На једној страни су прикладна, а на другој страни
континуума неприкладна родитељска понашања. Сукоб између родитеља и дјетета
пролази кроз три фазе у којима се комбинирају ризични и заштитни чимбеници.
Процес се креће од смањене толеранције на стрес и ослобађања агресије
у првој фази, до слабог рјешавања акутних изазова и криза у другој фази,
те до успостављања кроничног обрасца раздражљивости и агресије према члановима
обитељи у завршној фази.
Ови се модели баве објашњавањем узрока у првом реду телесног злостављања,
а чимбеници ризика за друге облике злостављања могу се навести према истом
оквиру.
Осим чимбеника ризика постоје и заштитни чимбеници који спречавају или
ублажавају злостављање и занемаривање. До злостављања и занемаривања долази
када се поремети равнотежа између те две врсте чимбеника. Потребно је
истражити њихов међусобни однос и допринос појави злостављања, јер још
увек нису утврђени чимбеници ризика који би били довољан или нужан услов
да до злостављања дође.
Киллен развија радни модел који је холистички, интеракцијски и еклектичан.
Модел обухвата дете (урођене особине, реакције, суочавање са животом и
начини преживљавања), родитеље ( стресни чиниоци у родитељском детињству,
димензије личности), родитељске функције, начине суочавања са губитком
и кризама, утицај брачних односа и разводи брака, интеракцију и приврженост
деце и родитеља, улогу социјалне мреже, и друштвене и економске чиниоце.
4. Последице злостављања деце
Узроке и процесе који доводе до злостављања потребно је познавати ради
планирања превенције, раног откривања и третмана тих појава кроз одговарајуће
институције, програме и друштвене акције, а за сваки конкретан случај
злостављања потребно је што тачније спознати његове узроке, како би се
могле подузети одговарајуће мере.
Злостављање у детињству има учинак на пет значајних, међусобно повезаних
подручја: неуролошки и интелектуални развој; школски успех и животна очекивања;
социо – емоционални развој; социјалне односе и понашање; ментално здравље
у целини. (Ајдуковић, 2001., 61) У сваком од наведених подручја последице
могу бити непосредне и дугорочне; Злостављање и занемаривање у већини
случајева деци се догађа вишекратно, а последице зависе од узраста детета-
жртве.
Неуролошка оштећења у деце, узрокују заостајање у интелектуалном развоју,
а самим тим и лошији школски успех, те мање школске амбиције.
На плану социо – емоционалног развоја јављају се смањена самоконтрола,
повећана зависност о другим људима, депресија, ниже самопоуздање и самопоштовање,
и осећај немогућности контроле над животним догађајима.
На плану социјалних односа слабо су развијене социјалне вештине и социјална
перцепција. Јављају се агресија и делинквенција, психосоматске сметње
(алергија, астма, пробавне потешкоће).
На плану менталног здравља јављају се разне потешкоће. Деца развијају
различите обрамбене механизме и механизме прилагођавања: дисоцијативност
(порицање и потискивање осећаја и догађаја), самооптуживање, идеализација
родитеља злостављача (што је резултат фрагментације која доводи до немогућност
реалног процењивања себе и других) и самодеструктивно понашање (саморањавање,
упораба алкохола, дрога, сексуално ризично понашање). Превладавајући су
осећаји нелагодности, тескобе, панике, страха, збуњености, усамљености,
тескобности. Могућа је појава пост – трауматске стресне реакције.
Дугорочне последице злостављања су потешкоће у погледу темељног поверења
у друге, самосталности и личне делотворности. Мушкарци често и сами постају
злостављачи и својих партнера и своје деце, док жене улазе у партнерске
односе у којима су жртве, а такође могу и злостављати децу. Највећи број
истраживања бавио се карактеристикама родитеља који су злостављачи. Установљено
је да родитељи који су у детињству били злостављани у 30-40% случајева
и сами злостављају своју децу. Међугенерацијски ланац злостављања није
нужан ако је дете добило уз реалистичан доживљај родитељског понашања,
довољно социјалне и емоционалне подршке од ширег и ужег окружења.
Лоше последице злостављања и занемаривања деца могу избећи или смањити
ако су у стању деперсонализирати догађај ( понашање других не довести
у непосредну везу са собом и не осећати се одговорним за насилно понашање
родитеља), ако имају осећај властите вредности, осећај контроле над властитим
животом и способност за решавање проблема (способности за то повећавају
се са узрастом деце), блиску везу са неком другом особом и ако проводе
што је мање могуће времена с родитељима – злостављачима.
5. Превенција злостављања
Полазећи од медицинског модела превенције, превентивно деловање најчешће
се описује на три категорије – примарној, секундарној и терцијарној (Ајдуковић
1994.; Жижак и Хорват – Кутле 1995.; Оатес,1996., према Ајдуковић 2001.,
162). У свакој категорији, превентивне активности могу бити усмерене на
социјално окружење (локална заједница, регија, држава), породицу и децу.
5.1 Примарна превенција
Примарна превенција има за циљ потпомагање чиниоца заштите од злостављања
и занемаривања у ризичним околностима, и контролу и спречавање чиниоца
ризика. У ту сврху тежи се побољшању квалитете живота у свим породицама
( а не само у ризичним), подстиче се свестрани развој деце и развој родитељских
вештина.
На пољу социјалног окружења потребно је развијати осетљивост јавности
на насиље над децом. Насиље се не сме толеристи. Потребно је јавност упознати
с тим да је злостављање деце кажњиво дело и хроничан проблем ако се не
предузму одговарајуће мере. Деци треба помоћи макар она сама не траже
увек помоћ. Пасивност одраслих значи суделовање у угрожавању деце.
Јавност, нарочито родитеље и децу, потребно је упознати са Конвенцијом
о правима детета и начинима њеног остваривања. Медији би требали нудити
информације о начинима борбе против насиља у породицама.
На пољу породице потребно је родитеље припремити за одговорно родитељство
и научити их родитељским вештинама. У домену социјалне политике је помоћ
породици у осигуравању материјалних и стручних помоћи за децу у разоју.
Децу од вртића па до средње школе треба едуковати о њиховим правима; подучити
их како ће препознати разне облике злостављања; помоћи им у развијању
позитивне слике о себи и у развијању самопоуздања, као и у учењу социјалних
вештина, нарочито вештине ненасилног решавања сукоба.
5.2 Секундарна превенција
На ширем друштвеном плану потребно је утврдити раширеност и чиниоце ризика
насиља у породици и едуковати одговарајуће стручњаке у препознавању чиниоца
ризика као и у приступању таквој породици. Важно је развити мрежу услуга
које владине и невладине организације пружају породици у кризи: телефони
за помоћ, wеб странице на Интернету за помоћ, центри за породице у кризи,
саветовалишта.
Ризичној породици потребна је мрежа подршке у ширем и ужем окружењу, као
и психосоцијална и материјална помоћ.
Децу која одрастају у ризичним породицама важно је оспособити за суочавање
са проблемима , и организовати мрежу њихове социјалне подршке.
5.3 Терцијална превенција
Терцијална превенција је третман, тј. интервенција у случајевима злостављања
деце. Сама интервенција има превентивни карактер, јер смањује међугенерацијски
пренос насиља у породици. Циљ третмана је спречавање понављања злостављања
и ублажавање последица насиља. Жртвама насиља и починитељу пружа се психосоцијална
помоћ, темељена на правним прописима. На ширем друштвеном плану потребан
је састав пријављивања насиља над децом и јединствени састав евидентирања
насиља над децом у правосуђу, социјалној служби, здравству и просвети.
Потребно је статистички пратити насиље и образовати стручњаке који су
укључени у процес третмана (психолог, социјални радник ). Важно је пратити
учинке третмана. Истражни поступак не би својим провођењем требао додатно
трауматизирати децу – жртве насиља.
У породици, пожељно је више третмански а мање репресивно приступити злостављачима.
За њих је пожељан обавезан психосоцијални третман.
Дете мора остварити право на живот у породици, али га треба и заштитити
од поновљеног злостављања. Томе би требали припомоћи разни облици индивидуалног
и групног третмана за дете и чланове породице. Уколико то не би дало резултата,
дете би се требало издвојити из породице – у прихватни центар са посебно
едукованим стручњацима. Након одговорне процене, могуће је издвајање детета
у хранитељску породицу.
Литература:
1. И. Видановић; Д. Коларов „Ментална хигијена“, 2005
2. С.Поповић- Дешић; „Проблеми менталног здравља деце и адолесцената“, 2000
3. Ајдуковић Марина: Утјецај злостављања и занемаривања у обитељи на психосоцијални развој дјеце, Дијете и друштво, Загреб, 2001.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi