POČETNA STRANA
 
SEMINARSKI RAD IZ PEDAGOGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ PEDAGOGIJE
 

 

 

 

 

 

 

ŠKOLA KAO AGENS SOCIJALIZACIJE

 

Skola i socijalizacijaPolazak u školu predstavlja jednu od najvećih promena u životu deteta. Prvo je ta promena nastala prilikom upisa deteta u predškolsku ustanovu. Međutim, te promene su normalne i zdrave za razvoj dečje individualnosti kao i neizbežna etapa u razvoju dečje ličnosti. Za ovako velike promene kod deteta roditelji igraju veliku ulogu i to u smislu da su oni ti koji na pravi način treba detetu da objasne i uvedu dete u druge vode, gde će se postepeno uklapati i kombinovati sa svojim vršnjacima. Ali upravo je to onaj moment kada dete shvata da nije u porodici i da mora da se izbori za svoje mesto u grupi i pronadje svoje “mesto pod Suncem”. U početku je deci veoma teško, njihova tuga je tada prevelika i onda su tu vaspitači koji treba ovaj drugi svet da približe deci. Neka deca čak misle da su ih roditelji “ostavili” i zato je bitno da im stalno pričaјu zašto su u vrtiću i da oni sami jedva čekaju da im se deca vrate i da ostatak dana provedu sa njima razmenjijući nežnost. Zbog toga je veoma bitno da se još od tih dana u deci stvori osećanje odgovornosti a samim tim valja ih i osamostaljivati. Deca koja su dosta vezana za roditelje, koja po ceo dan i noć provode sa njima, veoma im je teško da razviju ova osećanja odgovornosti i osamostaljivanja. Vremenom se sve to postiže kada roditelji postavljaju detetu različite zahteve i obaveze primerne njihovom uzrastu, a to će upravo detetu biti glavni pomagači i u daljem školovanju.


SOCIJALIZACIJA

Pod pojmom socijalizacija najčešće se podrazumeva proces učenja u toku kojeg dete vremenom prihvata “pravila igre” koja vrede u društvu, osećaj za vrednost navike i ponašanja, tako da bi kasnije s razumevanjem moglo aktivno sarađivati sa svojom društvenom okolinom. Pod socijalizacijom se podrazumevaju svi uticaji društva I njegovih jedinica (skupina, institucija) na pojedinca kojima se on priprema ya preuzimanje svih društvenih uloga koje mu pripadaju I kojima on stvara svoju ličnost, razvija svoj individualitet (Ivković 2003: 98).
Skola socijalizacijaSocijalizacija je veoma složen proces koji planski i sistematski sprovode porodica, škola i društvena zajednica kako bi se socijalno nezrela deca osposobila za dalji život u socijalnoj zajednici. Osnovni cilj procesa socijalizacije je da novi članovi društva putem učenja i interakcije sa roditeljima, vaspitačima, nastavnicima i ličnostima iz kulturnog i javnog života, kao i osobama iz njihove okoline i dalje porodice, nauče onaj tip ponašanja u međuljudskim odnosima, koji su karakteristični za datu kulturu, uz mogućnost adaptacije na životnu sredinu i njene uslove. Prema savremenim shvatanjima, proces socijalizacije uključuje i proces individualizacije pod kojom se podrazumeva sposobnost pojedinca da prevazilazi određenu socijalnu sredinu koja nam je nametnuta i da se menja u skladu sa sopstvenim potrebama. Socijalizacijom čovek uči obrasce kulture, prisvaja društvene vrednosti i formuliše ciljeve, Ljudi, ustvari čine ono što sa gledišta društva moraju da čine. Čovek najčešće postaje biće koje prihvata i ispunjava zahteve društva, a mi to postajemo od samog rođenja. Zbog toga socijalizacija podrazumeva process formiranja i društvenog sazrevanja čoveka. Naravno, tokom socijalizacije pojedinac nije pasivan, odnosno ne mora sva shvatanja, sve norme, principe, obrasce ponašanja da prihvati. Tokom života, pre svega putem školovanja, čovek razvija kritičko i samokritičko mišljenje, što mu dosta pomaže u izgrađivanju sopstvenog stava i razmišljanja.
Stadijum rane socijalizacije traje 7 godina. Ovde presudnu ulogu imaju pre svega porodica i dečji vrtići, odnosno ona mesta gde deca u ovom uzrastu provode najveći deo svog vremena. Osnovni vid delatnosti je igra kroz koju dete stiče navike elementarne radne delatnosti i usvaja norme ponašanja. Najvažnije područje dečjeg prisnog druženja i saradnje jesu porodica, grupa dece sa kojima se igra, susedstvo i zajednica starijih. Dakle, dete prvo uči uloge u okviru malog društvenog sveta porodice i susedstva, a zatim i na šire društvo i kulturu.
Agensi socijalizacije su najvažniji činioci koji neposredno utiču na socijalizaciju jedinke u procesu rasta i razvoja. U glavne agense socijalizacije spadaju : porodica, vrtići, škola, grupe vršnjaka, crkva, društvene organizacije kao i sredtva za masovnu komunikaciju. Oni ne stvaraju sistemne vrednosti, uzore i norme, već ih samo prenose na jedinku koja se socijalizuje.

ŠKOLA AGENS SOCIJALIZACIJE

Socijalizacija u školama predstavlja sekundarnu socijalizaciju, dok je porodica primarna socijalizacija. Sekundarna socijalizacija se pre svega odvija pod uticajem škole. Ona je proizvod društva zasnovanoj na razvijenoj podeli rada. Odlazak u školu podstiče duhovni razvoj deteta, naročito učenjem jezika. Škola se pojavljuje kao jedna društvena zajednica u kojoj se dete nalazi u jednoj više obezličenoj situaciji, normiranoj pravilima, pa se ono pojavljuje kao jedan od mnogih. Socijalizacija u školama se odvija putem vaspitanja i obrazovanja. Posebno je važno što dete u školi mora da bude mirno i pažljivo, bar duže vremena i što nije u centru pažnje kao u porodici. Na taj način dete uči postepeno da se socijalizuje. Elementi sekundarne socijalizacije, odnosno elementi školske socijalizacije su brojni ( Flere 1976:96), a kao osnovni se navode:
1) podučavanje i podsticanje razvoja i umešnosti,
2) prenošenje informacija i usmeravanje na duhovno nasleđe,
3) prenošenje duhovnih vrednosti i ciljeva,
4) obezbeđivanje atmosfere potrebne za učenje,
5) nastojanje da se individualizuje pristup učeniku i
6) nadzor i kontrola.

Škola predstvalja jednu od najznačajnijih vaspitno-obrazovnih institucija koja prati veoma važan period života svakog pojedinca. Ona je veoma važna u procesu socijalizacije deteta i razvijanju procesa individuacije. Znači da je socijalizacija proces izgradnje samosvesti, izradnja lične kompetentnosti i autonimnosti ličnosti. U školi treba da se odvija najvažniji deo vaspitno obrazovnog procesa, onaj deo koji je najorganizovaniji i koji je pod stalnim vođstvom vaspitača, odnosno osobe koja organizuje vaspitno obrazovni proces (Ivković 2003: 97).
Socijalizacija kao vaspitanje i obrazovanje je onaj segment socijalizacije koji je društvo organizovalo i sistematizovalo ( Havelka 1995: 270). Vaspitanje i obrazovanje se pretežno odvija u specijalizovanim institucijama, koje se jednim imenom zovu škole. Iako je vaspitanje kao pojava starija od škole, iako se realizuje u različitim institucijama, organizacijama i društvenim grupama, školski sistem još uvek predstavlja najznačajniju instituciju koja se u okviru društvene podele i organizacije rada neposredno i obuhvatno bavi integracijom novih članova u organizovan deo društva.
Kroz vaspitno-obrazovni proces uspešno se razvijaju i neguju ona svojstva ličnosti koja istovremeno imaju visoku učestalost i visoku instrumentalnu vrednost u društvenom životu. Sistematsko razvijanje i negovanje odabranih svojstava ličnosti zahteva i odgovarajuću pedagošku organizaciju takvog vaspitno-obrazovnog rada. U školi se obrazuje, ali se u školi i vaspitava. Škola je te koja u svakom pojedincu razvija određene potencijale i sposobnost za što bolje snalaženje i prilagođavanje postojećem društvenom sistemu u uslovima koje nam nameće samo društvo. U školi se zahtevaju posebni intelektualni, stručni i organizovani napori koji određuju i funkciju same škole, radi boljeg i uspešnijeg vaspitanja i obrazovanja. Vaspitanje se uglavnom, u svim socijalnim, pedagoškim i psihološkim literaturama definiše kao složeniji proces od obrazovanja, ali to ne znači da je obrazovanje manje značajan proces od procesa vaspitanja. I jedan i drugi proces su veoma važni u funkciji same škole i pripremanju čoveka ka njegovoj svestranosti. Zbog toga škola i zahteva malopre navedene napore. Kada škola uspe da objedini sva iskustva učenika tako da se on u svim situacijama opredeljuje na osnovu osećanja svoje društvene pripadnosti, onda znači da škola na taj način vaspitava.

SOCIJALIZACIJA DECE U ŠKOLAMA I POTEŠKOĆE PRILIKOM SOCIJALIZACIJE

Socijalizacije dece u školama pre svega podrazumeva spremnost deteta da prihvati nove obaveze koje mu škola nameće, ali takođe i podrazumeva i spremnost roditelja da na pravi način pomognu detetu i obezbede uslove za uspešan rad. Pre svega, dete je u predškolskoj ustanovi naviklo da igrom razvija određene sposobnosti i sada u školu tu igru mora da zameni obavezama i sistematskim radom. Naravno, igra se ne isključuje, već se samo pomera u drugi plan. Igra se ne sme eliminisati jer ona ravija brojne funkcije, ali sada obaveze dobijaju primat. Zbog toga roditelji imaju veoma važnu ulogu u pripremanju deteta da te obaveze prihvati još na samom početku, kako na dalje ne bi imalo problema. Roditelji to čine u zavisnosti od uzrasta njihovog deteta, postavljajući im razne zahteve i obaveze, koji će im kasnije pomoći tokom školovanja.
Inteligencija je samo jedan od uslova da dete bude uspešno u školi i da nauči da prihvata postojeće činjenice. Ali uporedo se moraju razvijati i druge sposobnosti kako bi njegove intelektualne mogućnosti mogle da dođu do izražaja i da se dalje produbljuju i to u najpozitivnijem smislu. Zbog toga, dete treba na vreme pripremiti. To može da krene i sasvim neobavezno, npr. prilikom šetnje. Roditelj može da odvede dete da vidi školu, da gleda drugu decu kako trčkaraju po školskom dvorištu, da vide da i tamo ima igre preko fizičkog vaspitanja. Dete tako može da stekne utisak jedne lepe i pozitivne zajednice. Naravno, takođe treba dopustiti detetu da sam odabere svoj pribor, ranac i sve ono što misli da će mu biti od koristi. Možda su to sami počeci socijalizacije deteta u školi. Takođe treba imati dosta strpljenja prilikom njihovog navikavanja, jer socijalizacija nije toliko jednostavan proces i adaptacija, odnosno prilagođavanje deteta na školu može dugo da traje. Detetu će trebati nekoliko nedelja da se adaptira. To posebno važi za decu koja se nisu odvajala od svoje porodice ili su imala iskustvo nestabilnosti u životu.
Sve novine sa kojima se dete sreće prilikom polaska u školu mogu biti teškoća za njega, pa nije ni redak slučaj da dete ne može odmah da se uključi u sistem školstva. Te teškoće u prilagođavanju se mogu ispoljiti u načinu ponašanja, bilo da se preterano povlače ili da su nemirna, a moguće su i druge reakcije kao što su zaboravnost, plakanje, strahovi, izbegavanje škole (izmišljaju bolest), poremećaji apetita, sna, poremećaji funkcije probavnih organa i dr. Međutim, deca u ovom urastu takođe uspostavljaju autonomiju, razvijaju sposobnost da znaju kome mogu da veruju a kome ne, sa kim mogu da uspostave bliži kontakt a sa kim ne mogu itd. Na taj način ona biraju svoje durgove i drugarice i tako se socijalizuju u datu sredinu.


SOCIJALIZACIJA DECE SA MENTALNOM RETARDACIJOM

Potvrđeno je da deca sa mentalnom retardacijom zaostaju u procesu socijalizacije, naročito umereno mentalno retardirana deca, dok se lako mentalno retardirana deca u toku druge i treće godine sa napredovanjem socijalizacije, sve više priključuju deci prosečne inteligencije. Kod teško i teže retardirane dece jedva se može govoriti o socijalizaciji, jer je njima potreban stalni nadzor i briga.
Lako mentalno retardirana deca zaostaju u senzo-motornom razvoju, u razvoju govora i mišljenja što im znatno otežava uspostavljanje kontakata sa decom ili odraslima. Roditelji imaju jako veliki uticaj na primarnu socijalizaciju lako retardiranog deteta. Povoljna emocionalna klima u porodici olakšava socijalizaciju ove dece. Tokom ranih godina deteta izuzetno je bitno porodično okruženje, jer ovde deca provode najveći deo svog vremena, stiču mnoge razne socijalne i kognitivne veštine i razvijaju uverenja ili vrednosti. Socijalni odnosi sa okolinom bitno utiču na pravilan razvoj kao i na razvoj samopercepcije. Ako je razvoj tekao pozitivno, dete će se razviti u osobu koja uspešno sarađuje sa drugim ljudima, a to je povezano sa osobinama te osobe, sa njenim mogućnostima, potrebama i potrebama sredine u kojoj pripada. Suprotno tome, ako socijalizacija nije bila primerena, javiće se nedostatak samopouzdanja, strah od odvajanja, slabo prilagođavanje detata…
Lako mentalno retardirana deca se najpre druže sa jednim detetom, tokom predškolskog perioda, ali mogu i sa dva. Skloni su konfliktima, svađama sa drugom decom koje su kratkotrajne. Dečaci se obično fizički obračunavaju a devojčice, po pravilu, verbalno vređaju osobu sa kojom se svađaju. Ova su deca često impulsivna i reaguju agresivno ako im nešto zasmeta. Nerazumevanje njihovih potreba češće dovodi do agresivnih reakcija nego kod dece prosečne inteligencije. Ali i ovde postoje bitne razlike. Lako mentalno retardirana deca mogu se socijalizovati i u predškolskim ustanovama i zbog toga je važno stvoriti što više predškolskih ustanova za lako mentalno retardiranu decu.
Deca sa menlatnom retardacijom su izrazito osetljiva i ponekad se teško prilagođavaju sredini. Kao takva, sa dodatnim poteškoćama, neprihvatljiva su od strane druge dece u sudelovanju u njihovim aktivnostima. Međutim, primenivši individualni pristup ovoj deci, ona se mogu približiti ostaloj deci i može im se omogućiti zajednička saradnja u igri. Za ovaj pristup nije potrebno neko veliko znanje ili edukacija, potrebna je volja i želja da se takvoj deci pomogne. Vaspitači moraju biti dodatno motivisani i stimulisani za takav rad, jer on podrazumeva i traži više emocionalnosti, prilagodljivosti, pripremanja, zahteva ali pored svega toga i veći psihički napor.


USTANOVE ZA OBRAZOVANJE I VASPITANJE DECE OMETENE U RAZVOJU

Naša društvena organizacija na posebno organizovan način i sa posebno školovanim kadrovima obezbeđuje deci ometenoj u razvoju, predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje, osposobljavanje za rad i uključivanje u raznovrsne oblike života.
Specijalno vaspitanje se odnosi na vaspitno-obrazovni rad sa decom, čiji su telesni, mentalni, govorni i emocionalni razvoj, rašćenje i sazrevanje na duže vreme ometeni i da im je neophodno obezbediti specijalan vaspitni tretman. Zato se u specijalnom vaspitanju primenjuju specijalne metode, individualizovano prilagođena nastavna organizacijai posebna nastavna, tehnička i druga sredstva, oprema i uređaji. Vaspitno- obrazovni rad se organizuje u zavisnosti od stepena ometenosti: deca ometena u mentalnom razvitku, deca sa poremećajem govora, deca sa oštećenim sluhom, deca sa oštećenim vidom, telesno invalidna deca, deca višestruko ometena u razvitku. Timovi stručnjaka evidentiraju i kategorizuju decu ometenu u razvoju. U organizacionom pogledu specijalno vaspitanje i obrazovanje se ostvaruje u više različitih oblika:
- u specijalno vaspitnim obrazovnim ustanovana (školama) za predškolsko, osnovno školsko i srednje vaspitanje, ili u
- specijalnim zavodima ili specijalnim centrima za radno osposobljavanje (sa internatskim smeštajem ili bez njega), a
- postoje i specijalna odeljenja pri redovnim osnovnim školama za određene kategorije ometenosti.

U novije vreme sve su češća shvatanja da izolacija ove dece u specijalne škole i zavode žigoše decu, izdvaja ih iz svakodnevnog društvenog konteksta u kojoj kasnije treba da se uključe, pa je sve zastupljnija teza da je za određene kategorije lakše ometenosti specijalno vaspitni rad bolje organizovati u redovnim školama. Ovakav rad se može jedino ovako organizovati:
- da jedan specijalni pedagog po određenom rasporedu radi u više škola u gradu ili selu,
- da svaka škola ima po jednog specijalnog pedagoga za određenu vrstu ometenosti
- da se oformi jedno pedagoško-psihološko savetovalište u kome će se upućivati ovakva deca na ispitivanje i tretman.

Sa ovom decom rade, u oblasti specijalnog vaspitanja, kadrovi sa visokom specijalnom pedagoškom (defektološkom) spremom, koji se obrazuju na posebnom faklultetu.

 

ZAKLJUČAK

U životu ništa nije jednostavno, ništa ne možemo postići ako se bar malo ne pomučimo. Možda smo zbog toga još od ranog detinjstva suočeni sa raznim izazovima, prijatnim ili neprijatnim, nekim lepim i ružnim. Možda su upravo ti usponi i padovi nešto što nas uči kakvi treba da budemo kada odrastemo. Sam taj proces rastenja od malog deteta, do odraslog i zrelog čoveka jeste komplikovan i težak. Prvo se naviknemo na majčinu utrobu, zatim postajemo deo porodice, naše mirne luke, potom se uključujemo u malo širu sredinu sa našim rođacima i susedima, a kasnije postajemo deo već šireg društvenog sistema putem predškolskog i školskog obrazovanja. Samo to uključivanje u novi sistem i socijalizacija u njemu, jeste veoma težak izazov za svakog pojedinca. Zbog toga, ovaj izazov moramo dočekati pripremljeni i to na najbolji način. U tome nam pomažu roditelji, osobe od poverenja, ljudi koji su već to preživeli. Uz lepe i čvrste reči, sigurno ćemo ovaj problem prevazići. Naravno prvo nas ta prekretnica čeka prilikom uključivanja u predškolskoj ustanovi, ali ništa manje potresno nas ne očekuje i u školskim klupama. Slično je, a ipak malo drugačije. Takođe nam je potrebna velika podrška roditelja. Bez njih, mi bismo bili izgubljenji, ovako nas oni vraćaju na pravi put. Ali moramo biti svesni da sam proces socijalizacije dece u školama nije ni malo lak, ni kratak proces. Socijalizacija može da traje i po nekoliko nedelja. Za to vreme, roditelji pre svega treba da budu dosta strpljivi, jer u suprotnom mogu da se pojave trejne posledice, zbog kojih će dete kasnije mrzeti školu ili nešto slično tome. Ali na kraju, svaki trud se isplati, jer posle nekog vremena, deca budu svesna da im je obrazovanje neophodno i na samom početku veoma zabavno.


LITERATURA

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD