OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PEDAGOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Средњевековно васпитање
СРЕДЊИ ВЕК
Римска империја, ослабљена унутрашњим протуречностима, распала се 476. године под притиском германских племена. Од тог времена у повијест средње, западне и јужне Европе потиче ново раздобље, названо средњим веком. У току тога раздобља развијају се феудални друштвени односи. Сва власт је у рукама феудалаца, па и васпитање. Црква је прва феудална сила, и зато јој није стало само до економско-политичке превласти, него она даје јединствену верско-духовну умереност читавом средњовековном животу. Основна супротност средњовековног мишљења јесте: супротност између душе и тела, између овоземаљског и оноземаљског света. Централана идеја јесте идеја оног света, дакле, верска идеја.
ВАСПИТАЊЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ (ФЕУДАЛНО ВАСПИТАЊЕ)У основи класно организовано, феудално васпитање имало је сталешки карактер- за сваки сталеж било је посебно, сходно друштвеном положају и улози одређеног сталежа у развоју и репродукцији феудалних друштвених односа, а црква је прожимала и повезивала целокупно васпитање својим религиозно-технолошким схватањима(сталешко васпитање). Основне врлине су вера(у бога), љубав(према богу), нада у спасење. Бити одан цркви, веровати у бога, поштовати богом дану власт, обављати улогу слуге оданог богу и владару, била су највиша теолошка одређења феудалног васпитања. Ови циљеви су остваривањи зависно од степена развоја феудалног друштвеног система и од његових регионалних особености: либералнијег западног и полувојничког, источњацког феудализма, на пример.
Сваки сталеж имао је свој тип васпитања. У феудалним дворвима организује се елитистичко васпитање дворјана, високе властеле, принчева и принцеза. Дворске школе, први универзитети, високо образовање уз најпознатије катедрале били су највиши домети образовања обележеног теолошким али и световним садржајима, највишим постигнућима феудалне културе и уметности.
Образовање ратника-витезова(ритера) отваривало се војном обуком, овладавањем војничким вестинама, а најчешце је било засновано на “седам витешких вештина). Историчари су и на балканским просторима описали примере успешних вежби, надметања у ратничким вештинама младих витезова који су се припремали за војничке дужности. Свештенство као сталеж репродуковало се посебно уређјеним образовањем из цркве.Развој феудализма подстицао је проширивање програма поучавања, међју којима је најпознатији “седам слободних вештина”.Некада развијене само до степена најнужнијих потреба за образовањем кмета, жупне или парохијске школе за учење елементарне вештине читања, писања и рачунања, постаће клица основног образовања сељаштва и будуће грађјанске класе. Са растом улоге градова ничу и уздижу се градске школе у којима се стиче опште образовање и неки зачеци припреме за рад. Градска школа све више постаје институт за припремање будућих занатлија, радника. На тој класној основи појавиће се у оквиру феудалног друштва прве више школе-универзитети на подручју Европе. У градским школама феудализам је зачео негацију феудалног васпитања појавом неких преокупација васпитањем и образовањем повезаним са друштвеним слојевима који остварују задатке производње у новим условима развоја градова.
За стадијум феудализма везана је и појава схоластике, покусаја измиривања разума и вере. Трага се за доказима, покрећу и траже извори сазнања и културе, нарочито Аристотелова дела, да би се одржао ауторитет вере и теолошке мисли.
Нарочито важан догађјај за развој и разумевање феудалног васпитања представља инвазија Арабљана у Шпанију почетком VIII века. Арабљани су у току освајања у VII и VIII веку веома обогатили и оплеменили своју културу културом поробљених народа, који су били на вишем степену развоја. Међу источним земљама настале су под утицајем арапских освајања тешке економске и културне везе, сто је имало нарочитог утицаја на развој појединих наука, као сто су медицина, астрономија, а и филозофија.
Настале су и муслиманске школе у којима су деца учила да читају и да пичу арапским. Осим почетних,некаквих основних школа, имали су и више школе, где се изучавала муслиманска теологила и нешто физике, математике, астрономије и медицине. Те школе су у приличној мери допринеле арапској писмености. Више школе су биле нека врста претходника средњовековних европских универзитета.ОБРАЗОВАЊЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Образовање у средњем веку , пре свега се оријентисало на практичне потребе. Мада је било људи који су волели знање ради њега самог, они су били реткост и често су осецали потребу да траже изговоре за своју интелектуалну радозналост. Основни циљ био је да сваки човек поседује знање наопходно за обављање свог посла. Остала знања су била сувишна, а могла су бити и опасна. На пример Филип де Новар је наговарао младе племкиње да уче да читају како би могле боље да се моле, али жестоко се противио да уче да пишу како не би могле слати љубавна писма.
Средњовековно образовање не мозе се описати само кроз академске установе као сто су школе и универзитети, јер су и домови великаша представљали места где су младји племићи стицали витешко образовање. Произвођење младића у витезове формално је означавало крај школовања и доказ да може да заузме своје место у друштву. Жене великаша су надгледале образовање племкиња и припремале их за брак. У градовима, систем шегрта који су успоставили еснафи играо је сличну улогу. Шегрт је пролазио кроз своју коначну проверу знања у изградњи мајсорског дела.РАСПРОСТРАЊЕНОСТ ПИСМЕНОСТИ
Насељавањем на Балканско полуострво почетком VII века словенска племена су се разместила на огромном простору племена Алпи и Дунава на северу до Пелопонеза и грцких острва на југу и од Црног мора на истоку до Јадранског мора на западу. Током VII и VIII века текао је у новој домовини процес прилагођавања јужнословенских племена новом начину живота, заснованом на остацима грчко-римске привреде, уз успостављање мирних односа – привредних и културних – са преосталим староседеоцима и суседима као сто су били: Византија. Упоредо је у овом периоду текао, код јужнословенских племена, процес социјалне диференцијације, односно процес распадања родовско-племенских односа и формирање класног друштва, тако да су се јавиле и прве ранофеудалне државе: Карантанија, Хрватска и Србија.
За развој друштва и државе, а посебно за развој културе и просвете код јужних Словена, значајну улогу је имало примање хришћанства. То је, поред других чинилаца омогучило развој писмености и средњовековне културе. Јужни Словени су почели примати хришћанство из различитих верских и културних центара, који су припадали двема светским хришћанским центрима – Риму и Цариграду. Хришћанство се дефинитивно учврстило крајем ИX века доласком и деловањем ученика → Ћирила и Методија, који су на Балкану створили два снажна верско-просветна центра (у Плиски у Бугарској и у Охриду – Преспи у Македонији). Најутицајнији међу ученицима Ћирила и Методија → Климент и Наум су усавршили првобитно словенско писмо → глагољицу створивши тако → ћирилицу, опште писмо Македонаца, Срба, Бугара и Руса. Тиме су створени услови за развој средњовековне културе и просвете на општем словенском језику који ће каснијим развојем књижевности, под утицајем народних говора, довести до стварања тзв. редакција – македонске, српске, бугарске и руске.
За развој писмености и културе од историјског значаја биле су све веће верске, а тиме и цивилизацијске разлике између два светска хришћанска центра – Рима и Цариграда.Те разлике довеле су до дефинитивног раскида (1054) у хришћанској цркви на западну – католичку и источну – православну цркву.Тиме су се јужни Словени верски и културно поделили: Хрвати и Словенци су се развили у крилу католичке религије и културе, а Срби и Македонци у крилу православне. Писменост и средњовековна култура код Хрвата и Словенаца развијала се користећи → латиницу и била је претежно на латинском језику, а код Срба и Македонаца уз коришћење → ћирилице и старословенског језика, који се касније трансформисао под утицајем народних говора.
Упркос многим особеностима које карактеришу развој појединих наших народа, средњовековна култура, па тиме и просвета и школство, има одређене заједничке одлике које карактеришу обе хришцћанске цивилизације (католичку и православну). Те битне заједничке карактеристике су следеће:
-средњовековна култура је у знатној мери била верског карактера, била је потчињена потребама цркве, а њени носиоци били су готово искључиво црквена лица;
-средњовековна култура се заснивала на оним елементима грчко-римске културе који су били неопходни феудалном друству и држави као и хришћанској цркви;
-средњовековна култура је била својина малог броја људи из реда владајућих слојева свештенства и племства, док су народне масе биле углавном неписмене;школе су биле ретке;
-верска подела насих народа на припаднике католичке и православне цркве довела је, поред осталог, и до културне подвојености наших народа без обзира на њихову етничку и језичку сродност;Поред разлика просвета и школство имали су исте одлике и садржаје
-на основама латинице и ћирилице јавили су се и постепено развили сви књижевни облици и родови који су постојали у хришћанској Европи на латинском језику на западу, и грчком на истоку, са кога су преводјени код православних народа на старословенски језик, односно на његове касније редакције;
-настава и школе су биле верског карактера, наставници најчешће свештена лица. Школе су осниване при храмовима (манастирске и парохијске). Тек са развојем градова јављају се градске школе са световним учитељима а у настави, поред верских, продиру световни садржаји. При епископским седиштима јављају се катедралне или генералне школе, али и оне нису као на западу прерасле у универзитете;
-ретке и скупе књиге и уџбеници били су (до појаве штампе у XВ веку) рукописног карактера, исписивани, најчешће на обрађеној кожи – пергаменту. Школовао се само мањи део повлашћене класе, који се припремао за свештенике и феудалну аристокрацију, док је највећи део свештенства био неписмен, учећи у цркви само основне молитве. Универзитетски школовани свештеници, наставници, трговци и лекари у нашим земљама католичке вере били су странци или ретки домаћи људи који су учили по универзитетима у Италији и Немачкој;
-манастирских и црквених школа било је у свакој нашој земљи, градских школа највише у приморју, а катедралних школа само при неком бискупским столицама код Хрвата и Словенаца;
-посебан печат просвети и култури дала је богумилска црква у Босни, осуђивана и од православне и од католичке као “јеретичка”, што је довело до својевремене изолованости и затворености ове културе иако су списи, претежно верског и правно-административног садржаја, били на српској рецензији старословенског језика.
Тек појавом штампарије у XВ веку и развојем нове културе → хуманизма и ренесансе долази до значајних промена у култури и школству у нашим земљамаШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У XVI И XVII ВЕКУ
У средњем веку поједини наши народи почели су већ губити државну самосталност а тиме и повољне услове за самостални културни развој. Словенци су у VIII и IX веку пали под немачку власт, док су Хрвати почетком XII века укључени у државну заједницу са Угарском. Ипак ови начи народи су наставили друштвено-економски и културни развој, јер су били укључени у европску цивилизацију. Зато се код Словенаца и Хрвата наставља развој просвете и школства под утицајем великих европских културних покрета, какви су били хуманизам и ренесанса.
Много је повољнији био положај народа у нашим земљама које су пале под турску власт. Већи део становниства живи патријахалним начином живота, а некадашња средњовековна култура одржава се редукована при црквама и манастирима.
Другачији је био положај школства и просвете код домаћег исламизованог становништва које је преко религије прихватио и турско школство и просвету, претежно верског карактера и ван токова тадашње европске културе.ШКОЛЕ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ ЕВРОПИ
Једно од најмоћнијих средстава утицаја свих великих религија биле су школе. У основи тог образовања био је догматизам црквених “истина” , учење о цовеку греснику и свемоћном богу, схватање васпитања као страха божјег, формирање цовека спремног за одрицања од живота, уз усађивање вере у легенде о загробном животу. То је постизивано у различитим црквеним училистима.
ЦРКВЕНЕ ШКОЛЕ
Прве школе у средњем веку су биле црквене, а основала их је црква. Црква је била прва која се занимала за школство јер јој је било потребно ниже и више свештенство које це васпитавати народ у духу хришћанства и хришћанских врлина, пре свега, у послушности и оданости божјој вољи. Те школе су непосредно припремале ученике за професионални свештенички рад.
Било је више врста црквених школа. Оне су биле подељене на манастирске, катедралне и
парохијске школе.
Школе су биле различито организоване и имале су разне сврхе. Катедралне и манастирске имале су за задатак образовање вичих свештеника, док су школе у парохијама васпитавале ниже свештенство и помоћно црквено особље, у првом реду црквене певаче.Манастирске школе
Манастирске школе су се делиле на интерне и екстерне. Циљ интерних манастирских школа био је у томе да васпитају дечаке за калуђере, док су у екстерне чколе примали омладину каја би се касније одлучила за неко друго звање. Учитељи су били калуђери, који су волели васпитни рад.
Манастирске школе су располагале са више књига него остале школе. И зато је разумљиво сто је настава у тим школама била боље организована. Главни наставни предмет, а уколико је било могуће и наставни језик, био је латински. Постојали су и женски манастири, који су имали засебне своје школе за девојчице (за девојчице из племенских породица и за такве које би се одлучиле да постану калуђерице)Катедралне школе
Катедралне школе биле су уређене слично манастирским. Налазиле су се у црквеним центрима. Настава у тим школама била је на прилицно високом нивоу.
У катедралним и манастирским школама учили су у почетку исте предмете као и у парохијским. Талентованији ученици почели су временом учити “седам слободних вештина”. Те вештине и науке делиле су се на тзв. тривијум (граматика, реторика, дијалектика) и на квадријум (аритметика, геометрија, астрономија, музика). Садржином тих предмета провејавао је верски дух. Аритметиком и астрономијом су се користили за израчунавање црквених празника, док је геометрија била везана за црквену архитектуру. У тривијуму је била главна дисциплина граматика.
У методском погледу настава се ослањала на механичко учење напамет. Текстови су били тешки и делимично сасвим неразумљиви. Аритметицке операције нису биле једноставне. Настава је била индивидуалана. Нису знали ни за школску годину ни за разреде.Парохијске школе
Оснивале су се при већим и важнијим жупама (парохијама) , уз градске и сеоске цркве, а одржале су се у домовима жупника, односно пароха. У парохијским школама су се школовали дечаци из парохије. Деца су те школе похађала добровољно. У школама је обучавао парох или црквењак. Учили су да читају црквене књиге на латинском језику и да пишу, да певају црквене латинске песме и молитве. Те школе су биле слабо организоване. Настава је садржајно била сасвим подређена црквеним циљевима. Трудили су се да наставом васпитају омладину у верском духу да би постигли спасење.ГРАДСКЕ ШКОЛЕ
Уколико су више расли градови и градско становништво, утолико се више осећала потреба за стварањем посебне врсте школа које би одговарале грађанима. Црквене школе свакако нису одговарале тим потребама. Грађани су хтели да стекну неко основно знање подесено према њиховим сталешким потребама. И зато у XII и XIII веку јављају се градске школе. Њима су управљале градске самоуправе.
И ове школе су биле професионалне. Њихов задатак био је да оспособе грађане за занатске и трговачке послове и за управне службе у градским и провинцијским уредима. Деца грађана учила су читање, писање и рачунање. У неким вечим градовима учили су у овим школама граматику, реторику и геометрију. Приватне градске школе су издрзавали родитељи ученика.
Црква није са задовољством посматрала настајање градских школа пошто су оне уствари поткопавале њен монопол у школству. И зато се црква борила против ове врсте школа. Ипак су на почетку XВ века вец сви важни градови у западној Европи имали своје градске школе. Градске школе, значе напредак у историји школства.СХОЛАСТИКА
Када су Арабљани почетком VIII века освојили Шпанију, отвориле су се многе муслиманске школе. Најзначајнија је била виша школа у Кордови, која је уједно била и универзитет. Тамо су долазили да студирају и студенти из разних западноевропских земаља и упознавали су се са најистакнутијим културним остварењима, између осталог нарочито са Аристотеловом филозофијом. Тако је у XIII веку Аристотелова филозофија почела да продире из арапске Шпаније у хришћанску Европу.
Због развијања економског и културног живота почео се љуљати ауторитет цркве. Тај ауторитет се нарочито поткопавали јереси, у којима су се изражавале духовне потребе оног времена. То исто важи и за нове правце у филозофији у којима наилазимо већ и на елементе материјализма. Требало је веру разумом доказати, а тиме и ауторитет цркве. У ту сврху су се црквени филозофи ослонили на идеалистичке елементе у Аристотеловој филозофији, допунили их хришћанском идејношћу, и тако су изградили посебну црквену филозофију названу схоластика.
Требало би да схоластика усклади разум са вером. Она је имала несумљиво и своје добре стране, јер је унапређивала логичко мишљење и јачала смисао за филозофију. Али је разумљиво и то да та хришћанска филозофија, пуна религиозне апстарктности, није могла задуго да задовољи, јер је мисаони живот почео у XIV и XV веку интензивно да се развија.ОБРАЗОВАЊЕ СВЕШТЕНИКА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
У VI и VII веку, свештеници су стицали оно мало образовања које су имали у домовима епископа. Сваки еписком имао је у својој служби известан број младих људи из нижих свештеничких редова чије је образовање надгледао. У неким случајевима учитељ је био сам епископ, док је у другима унајмљивао посебног школског учитеља (магистер сцхоларум). Како је свештенство везано за катедрале постајало све организованије и како су колегијми попримили коначни облик, школски учитељ је често постајао члан колегијума који је водио редовну школу. Карло Велики је наредио својим епископима да при катедралама успоставе редовне школе, али се не зна у којој су га мери они послушали. Већина школа које су настале током његовог доба пропале су током викиншке најезде. У XI и XII веку, црквени сабори су редовно позивали на оснивање школа при свакој катедрали, али требало је много година да се наметне поштовање ових одлука. Изгледа да је основни проблем био оклевање колегијума да доделе средства од којих би се издржавао учитељ. Тек у XIII веку, систем катедралних школа коначно је заокружен.
Међутим много пре тога неколико катедралних школа су постале истакнута средишта знања. Крајем XI и у XII веку школа у Шартру била је позната по предавањима ''седам слободних вештина'', нарочито граматике и реторике. Школе при катедралама у Лиону и Паризу биле су познате по теологији. У овим катедралним школама изучавали су се предмети из тривијума и из квадријума. Александар из Вила Деа саставио је 1199 године књигу звану Доцтринале, која је остала основна књига кроз читав средњи век. Била је нарочито корисна зато што је написана у стиху па је било лако памтити. Поред тога ученици су читали одломке из ''Овидија'', ''Вергилија'', ''Хорација''. Реторика је предавана према традиционалним формулама као вештина изражавања.
Дијалектика се сводила на учење логике. Пре увођења арапских знања, математика је била тек нешто више од проучавања таблица уз помоћ којих су се израчунавали датуми празника уз нешто вежбања у упутреби рачунаљке.
Иако су из ових школа изашли неки веома образовани људи то су биле основне школе са задатком да обезбеде писмене свештенике за црквене потребе. Све више образовање до којих се у њима долазило било је мање-више ствар случаја или предузимљивости појединих учитеља, а не део образовног система.ВАСПИТАЊЕ СВЕТОВНИХ ФЕУДАЛАЦА
Одгајање синова световних феудалаца имало је својеврсно обележје. У доба неразвијене војне технике, без ватреног оружја, кад је витез у оклопу ступао у двобој са својим непријатељем, због старих међусобних сукоба, за световњака имало је особито значење војно-физичко одгајање.
Садржај тога одгајања било је ''седам витешких вештина'', а то су- јахање, пливање, бацање копља, мачевање, лов, играње даме и прављење стихова – версификација. Првих пет вештина имале су припремати снажног, физички јаког, вештог војника ратника. Играње шаха, сматрало се, развија способност оријентавије у рауличитим приликама. Вештина версификације феудалцу било је средство изражавања верности и оданости своме сизерену, као и наклоности сизереновој супрузи и другим дамама из ''вишег'' друштва.
Сустав витешког одгајања коначно се формирао у доба крижарских ратова )1096-1270. Са седам година син феудалца отишао би феудалном господару и примио би навике и обичаје племићког друштва. Васпитавао се да буде одан и покоран своме феудалном господару. Са четрнаест би постао ''штитоноша''. Као такав био је од веће користи феудалцу, пратио би га у лов, на турнир и сл. Са 21. годином постао би младић који се извежбао у витешким вештинама, постао би витез.
Садржину и искуство телесног васпитања световних феудалава искористили су касније хуманистички педагози, истичући значај тога васпитања и одређујући му смернице.
Пошто су световни феудалци ослањали своју власт на физичку снагу и пошто је производња била још на врло ниском ступњу, разумљиво је што њихово образовање није било велико. Многи феудалци су неписмени. До XII века није било обавезно ни писање ни читање. Али је јасно да нису сви феудалци били неписмени. Тако је, пред крај VIII века на двору Карла Великог Алкулин осново дворску школуу, и по угледу на њу још неке друге школе.ОСНОВНО ОБРАЗОВАЊЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
После појаве универзитета, катедралне и манастирске школе коначно су постале основне школе без икаквих амбиција да се баве уским образовањем. Истовремено се појавило још много других основних школа. Чак и у раном средњем веку неки градови су имале школе, а од XIII века градске основне школе биле су општа појава. Многи припадници свештенства бавили су се подучавањем. У XIV веку Виљем из Викема дошао је на идеју да оснује школу чији ће једини циљ бити припрема ученика за универзитет. Он је основао Винчестер колеџ као основну школу са које су ученици долазили у другу установу коју је он назвао- Нови колеџ у Оxфорду. Касније основани Итан био је у сличној вези са Краљевским колеџом у Кембриџу. Дакле до XIV века све катедралне, манастирске и градови имали су основне школе.
УНИВЕРЗИТЕТИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУУниверзитети су далеко најзначајније образовне институције у средњем веку. Реч университас у основи значи све, у колективном смислу, и могла се применити на сваку групу људи који су сарађивали са заједничким циљем.
У XIIи XИИИ веку био је основан већи број световних и црквених универзитета. На постанак универзитета, односно на потребу за что већим и дубљим знањем и образовањем, утицао је тадашњи економски развитак. Због већих потреба за образовањем порастао је број виших школа, које су биле приступачне и слушаоцима из других градова. У овим школама предавао је већи број учитеља него у нижим школама.
У првој половини XИИ века такве више школе биле су нарочито познате у Паризу (филозовско-теолошка школа), у Болоњи (право) и у Салерну (медицина). И из тих школа су никли најстарији европски универзитети.
Средњовековни универзитети били су заједнице учитеља и ученика, по угледу на грађанске корпорације – корпорације учитеља и ученика. Уопште тада је цветао систем корпорација. У циљу заштићивања свијих интереса трговци би се удруживали и гилде, а занатлије у цехове.
Зато средњовековну организацију универзитета можемо разумети само у смислу тадашњих друштвено-економских односа и организационих особености. Универзитетска корпорација имала је исто тако намеру да заштити интерес наставног особља, право предавања.
Средњовековни универзитет био је одређена органска заједница учитеља и ученика. Он је имао самоуправу и био је релативно доста независан. Тиме је угрожавао монопол цркве над школством. Зато је цркви било много стало до тога да себи подреди световне, аутономне универзитете и да оснује што више својих универзитета. Пред крај XИИ века црква је основала Универзитет у Паризу, и он је постао центар целокупне хришћанске наставе.
Универзитетима су постале оне више школе којима је владалац делио нарочите привилегије.
Услови за пријем на универзитет били су веома различити, али су постављени захтеви у поређењу са данашњим условима били веома скромни. тако су се у оно доба неки студенти могли уписати већ са 13 година.
За упис се тражило знање латинског језика. Због ниског нивоа почетног образовања био је потребан артистички факултет., који је у ствари био припрема за студирање на осталим факултетима. На том факултету предавали су филозофију, тј. логику, физику, метафизику, психологију, етику, и то по Аристотелу. Овај факултет је из разумљивих разлога имао највећи број слушалаца. Осим артистичког факултета универзитети су имали још теолошки, правни и медицински.
Универзитети средњег века постали су чврста школска организација, па чак и политички важан фактор, односно судије у споровима између папске и краљевске власти. Прикупљајући око себе учитеље и студенте из разних градова и земаља Европе, универзитети су прилично учинили и за међусобно зближавање народа тога доба.БОЛОЊСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Болоња је била нарочито позната по добрим предавачима вештине изражавања и један број значајних дела о реторици створили су тамошњи учитељи. Затим су у XI веку италијански правници почели да изражавају незадовољство једноставним приручницима римског права које су користили и тражили су да се дубље упознају са својом струком.Ово одушевљење увећано је поновним откривањем најважнијег дела Јустинијановог Зборника грађанског права (Цорпус Иурис Цивилис)-Дигеста. Убрзо су италијански ученици изучавали римско право у целини,а главно средиште тих изучавања била јеБолоња. Крајем XI века помиње се чувени учитељ из Болоње Пепо. Међутим,човек који је заиста прославио Болоњу као средиште истраживања права био је Јернерије, који је изгледа први пут употребио опширна знања из римског права како би коментарисао законике који су тада били у практичној употреби. Грацијан је радио у Болоњи средином XII века. Пошто се изучавање медицине већ проширило по Италији из чувене медицинске школе у Салерну, Болоња је крајем XII века нудила подучавање из бар четири предмета: реторике, грађанског права, канонског права и медицине. Слава болоњских школа привлачила је студенте из целе Западне Европе који су се ту окупљали да би учили од разних учитеља. Ови студенти нису могли да се заштите као појединци од превеликих цена које су им наметали станодаваци и дућанџије па су убрзо основали две гилде ради међусобне заштите.
КЕМБРИЧКИ УНИВЕРЗИТЕТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Порекло Кембриџа је веома магловито али све указује да су га основали дошљаци из Оксфорда и Париза. Пошто први универзитети нису имали своје зграде него су само изнајмљивали неопходне објекте, професори и студенти лако су се одлучивали на селидбу. У неколико наврата било је одлазака из Оксфорда због сукоба са градским властима и неки који су тада отишли очигледно су се населили у Кембриџу. Студенти Париза озбиљно су се сукобили са краљицом Бланшом од костије и папским легатом који јој је помагао да влада у име њеног малолетног сина. Певајући простачке песмице о односима краљице и легата припадници универзитета масовно су напустили Париз. Многи су отишли у анжер, а остали су доспели у Кембриџ.
ОКСФОРДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Град Оксфорд налази се у географском средишту Енглеске, па су током прве половине XII века путујући професори из Париза одржавали повремено предавања. Мање-више непрекидна непријатељства између енглеског краља Хењрија II и француског краља Луја VIIотежавали су положај енглеских учених људи у Паризу и Хенри је 1167 наредио свима да се врате кући. Овим је означен почетак великог школског средишта у Оксфорду. За челника универзитета са називом канцелар први пут чујемо 1214. Једно време професори су били подељени у две нације, северну и јужну којима су на челу били проктори, али до краја XIII века нације су укинуте. Виши факултети на Оксфорду нису имали декане. Канцелари и проктори су били званичници универзитета у целини а већина управних послова обављена је на заједничкој скупштини свих професора.
ОСТАЛИ УНИВЕРЗИТЕТИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
У XIII и XIV и XV веку основани су многи универзитети. Једним исељавањем из Болоње у Падови је 1222. године основан универзитет. Фридрих II успоставио је 1224. године у Напуљу први универзитет који је створен по налогу неког владара. Како би помогао сузбијање албиџанских јеретика папа је 1230. године у Тулузу основао универзитет. Крајем XIII века многи универзитети основани су у Шпанији и Португалији. Током XIV века седам их је основано у Италији, четири у Француској и пет у Немачкој. Током XV века основано је још седам универзитета у Француској и још неколико у Италији и Немачкој.
СТУДИЈЕДа би био примљен на универзитет од студента се очекивало да докаже да зна да чита и пише на латинском језику, али пријемни испит су схватили олако и многи студенти су долазили неспремни. Управо због овога Виљем из Викема основао је Винчестер колеџ за припремање студената. По пријему студент је почињао да ради на граматици, реторици и логици. Професор би узео неки уџбеник, прочитао текст и коментаре текста које су сачинили његови истакнути претходници и онда је додавао своје коментаре. Овај поступак назван је слушањем књиге.
У Паризу студент који одслуша две књиге о граматици и пет о логици стицао је дипломе из ових вештина. Пошто одслуша пет књига Аристотела и неколико математичких дела стицао је право на дозволу за предавање. Поред слушања књига од студента се очекивало и да неколико и сам прочита. На Оксфорду је кандидат за неки степен морао да доведе одређени број професора који би се заклели да је он одслушао и прочитао тражена дела. Право је предавано читањем текста и коментарима професора. У медицини студенти су слушалидве врсте дела, оне о теорији и она о пракси. Праве праксе није било као што није било ни правних лабораторија. Најцењенији и најомиљенији предмет била је теологија, и ту је достизање докторског звања представљало велики успех.
Магистар би четири године морао да слуша предавања о Библији и још две године расправе о делу Сентенције Петра Ломбарда да би постао дипломирани теолог. Затим је учио још шест година, које су углавном биле посвећене Библији и Сентенцијама да би добио дозволу да предаје теологију. Обично би била потребана још једана година да би и формално постао доктор и да би добио докторску катедру. Током свих ових година учења студент је учествовао у многим расправама, односно јавним разговорима о теолошким питањима. Учествовање у одређеном броју расправа био је неопходан услов за стицање дипломе.Деградација студија
Многим студентима било је веома тешко да испуне услове за добијање дипломе па су тражили попусте, односно ублажавање неких услова. Наставно особље обично им је излазило у сусрет ако им се у замену за то приреди величанствена гозба са много јела и пића. Убрзо нико није могао да испуни услове и сви су стицали дипломе преко попуста. Требало је само провести довољно времена на универзитету и имати довојно новца да би се подмирили трошкови попуста. Нико није ишао на предавања и пошто су сви професори били плаћени по часу предавања укоро није ни било. само онај ко је заиста желео да учо и ко може да нађе некога ко ће га подучавати могао је нешто да научи.
Стварање колеџаУ другој половини XIII века један број побожних људи забринуо се над горком судбином сиромашних студената. Смештај и храна били су прескупи тако да их многи нису могли приуштити. Ови добротвори основали су установе где су сиромашни студенти могли да се хране и да станују бесплатно, или за врло мало новца. Да би се бар донекле обезбедило пристојно понашање студената у овим установма са њима је живео један или више професора. Кад би пожелео нешто да научи студент би се обратио за помоћ неком од професора који су живели под истим кровом. Тако су настали колеџи који су имали велику улогу у развоју три велика универзитета (Париз, Оксфорд, Кембриџ). Први колеџ у Паризу основао је богати трговац Роберт де Сорбон 1258. године и његова Сорбона из Мертона, епископ Рочестер основао је 1260. године Мертон колеџ у Оксфорду, а отприлике у исто време Џон Балиол успоставио је Балиол колеџ. Колеџе су богато обдаривали поседима и приходима
ЗНАЧАЈ УНИВЕРЗИТЕТА
Упркос многим и очигледним манама универзитет је имао велики значај за развој целокупне европске цивилизације. Он је помагао учене људе и пружао повољне услове за стицање знања. Већина учених људи познатог средњег века били су повезани са универзитетима. Осим тога поједини факултети важили су за ауторитете у својим областима. Дипломци универзитета попуњавали су радна места за које је било потребно образовање. Тако су магистри вештина који нису остали на универзитету постајали учитељи у школама. Доктори грађанског права постојали су адвокати у земљама у којима је примењивано римско право. Звање доктора теологије водило је или до предавача на универзитету или до напредовања у црквеној служби. Укратко, мало је вероватно да би до поштег напретка цивилизације који је забележио позни средњи век уопште дошло до универзитета.
ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА
Духовно-научни, политички и друштвено-економски покрет. Настао је као резултат развоја занатства и трговине у средњовековним градовима, открића нових земаља и поморских путева, развоја наука, као израз настојања људи да се ослободе феудалних окова и да створе нови друштвени поредак и простор за слободно човеково живљење и стварање. Тај покрет траје од XIV до XVIIвека. Започео је у Северној Италији (''италијански препород''), проширио се на Француску, Шпанију, Холандију, делимично на Швајцарску и западне крајеве Немачке. Назив покрета настао је од француске речи ренаиссансе – обнављање, препород (античке мисли и културе) и латинске речи хуманус – људски (пошто је проблем човека стављен у центар разматрања) .
Водећи људи хуманизма и ренесансе били су широко образовни. Обично су познавали античку културу, грчки и посебно латински језик, на коме објављују своја дела. Хуманисти су беспоштедни критичари феудалног поретка, обесправљености људи, аскетизма и духовне ограничености, посебно монопола цркве и њеног настојања да људе окује теолпшким догмама, а слободну мисао спречи ломачама. Хуманисти су идеолози новог грађанског сталежа, претходника буржоаске класе. Хуманисти су били прогањани и затварани, а неки су спаљени на ломачи као јеретици. Овај покрет је повезан са → реформацијом и сељачким ратовима и бунама.
Најпознатији хуманисти су књижевници – Петрарка, Бокачо, Ариосто, Сервантес и Шекспир, уметници Леонардо, Микеланђело, Рафаел, Дирер и Холбајн, природњаци Коперник, Галилеј, кеплер, Паарацелзус и Харвеј, филозофи, друштвени реформатори, педагози Ђ. Бруно, Ф. Бекон, → Т. Мор, → Т. Кампанела, → Еразмо Р., → Ф. Рабле, → М. Монтењ, → Виторио да Фелтре, → Л. Вивес итд.
Основне педагошке идеје хуманиста јесу уважавање личности детета, поштовање његове природе, могућности и интересовања. били су против физичког кажњавања деце, а за омогућавање телесног и духовног развоја, напуштање књишког учења (схоластичког), и за уамену књишких знања реалним, повезивање умног и моралног васпитања, увођење у основне школе матерњег језика, стварање уместо црквених световне, а уместо приватних државне школе.
Радно васпитање у хуманистичкој педагогији заузима истакнуто место и изведено је из ''природног права'' човека да својим радом себи обезбеди средства за живот. Хуманисти цене и физичко васпитање, а заслужни су и за естетско. Неки од њих захтевају да се образовањем обухвате и зенска деца.Реформација
Протестантизам или реформација је духовни покрет унутар римокатоличке цркве почетком XВИ века. Почело је као покушај да се реформисе црква али је подстакла разне промене у религији, сто доводи до појаве протестантске цркве и уопште поделе хришћанског света у Европи. Циљ реформације био је повратак у хришћанство апостолског доба. Реформацијом је дефинитивно разбијено јединство Западне цркве. Од тог доба настале су нове цркве које постоје све до данас. Такође један од узорака реформације био је тај што је римокатоличка црква била духовна институција али и световна институција и власт, и као таква изазвала је противљења са разних страна. Реформација је успела да одвоји од Рима половину народа Западне Европе.
ЗАКЉУЧАКЦелокупно васпитање у средњем веку било је сасвим једноставно.
Средњи век није оставио ниједну значајну теоретску педагошку мисао. религија је представљала врхунац свега у човеку и животу. Спасење душе био је циљ живота и васпитања.
У средњем веку над школством искључиву власт је држала црква.У средњем веку људи су били васпитани у духу католичке вере. У средњем веку није постојало основно школство. школе су биле сталешке. Градске школе су значиле напредак у историји школства. Црква је била против градских школа јер су оне поткопавале њен монопол у школству. Црква је нашла ослонац у схоластици.
У XII и XIII веку основали су се први универзитети. Универзитети средњег века постали су чврста школска организација.Најважнији универзитети су били у паризу, Оксфорду и Кембриџу.
Образовање у средњем веку се односио на практичне потребе.
Одгајање световних феудалаца заснивало се на систему ''седам витешких вештина''.
Хуманизам и ренесанса траје од XIV до XVII века. Хуманисти су били најоштрији критичари средњег века и феудализма.
Са реформацијом почиње да се јавља велика промена у погледу организације школства.ЛИТЕРАТУРА
1. Бгд. ЗЗУНС, ЗГБ. ШК, ТИТ ООУРИУИН, НС. ЗЗУИУ
2. Педагошка енциклопедија (1989), И и ИИ том, у редакцији Симлеша, Поткоњак, Заиновић, М. (1985) . Педагошка престоматија, Загреб . Школска књига
3. Жлебник, Л. (1962) . Општа историја школства и педагошких идеја, Београд. Научна књига
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi