OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PEDAGOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Игре и играчке за децу на предшколском узрасту
1. Теоријски аспекти игре
У литератури често наилазимо на констатацију да игра представља специфичан начин учења предшколског детета. У оваквим ставовима аутори иду толико далеко да игру пореде са научним истраживањем, за које сматрају да представља њен продужетак у зрелом добу (Fagen, 1976; Lorayone, 2004; Pickering, 1971). Овакву тврдњу поткрепљују
чињеницама да деца у игри експериментишу, постављају и решавају проблеме на специфичан, сврсисходан и себи својствен начин. Тиме се дечија латентна искуства систематизују и прерастају у сређено знање.Истиче се да је кроз игру могуће трансформисати различите обрасце дечијег понашања и подстицати нове моделе, што доприноси даљем развоју потенцијала. Својим изузетним формативним могућностима игра подстиче развој дечијих способности и ствара предуслове за њихово усложњавање на старијим узрастима. Док се игра, дете истражује свет око себе и сопствене могућности, проналази и измишља нове могућности деловања у различитим ситуацијама. На такав начин, као што истиче Шато, оно се „припрема за знатно каснију практичну активност, вежбајући нове функције које се сукцесивно појављују у току развоја“ (према: Каменов, 1989: 67).
Игра одређеним материјалима детету помаже да се касније боље сналази у решавању сличних проблема. Развијајући посебне вештине и начине понашања, дете у игри стиче искуства, открива, учи и ствара. Указујући на значај игре за развој дечијих способности, Валон (Wallon, 1959) наглашава да је свака развојна фаза код детета обележена »експлозијом активности«, у којима дете испробава све могућности одређене функције и на такав начин усложњава своје способности.
Игром се вежбају способности опажања, увиђања, класификовања, памћења и друге. Велики број чињеница које сазнаје, дете повезује и интегрише у сопствене мисаоне целине. Учи се да делује у одређеној мисаоној ситуацији, што у извесном смислу одређује и често условљава промену у његовом понашању. Тако долази до симболичке трансформације стеченог искуства, што битно условљава развој детета.
Учење кроз игру подразумева измишљање, проналажење и истраживање, при чему оно слободно ствара ситуацију која је под његовом контролом, коју оно у потпуности разуме и у њој се осећа сигурно. Овако одређен експлоративни карактер дечије игре помаже детету да уобличено искуство којим располаже претвори у сазнање. Асимилација дечијег искуства у личну слику света представља припрему детета за његову каснију акомодацију на тај свет (Пијаже и Инхелдер, 1978).
Питер Греј, развојни психолог са Бостонског колеџа, сматра да је игра кључна за превазилажење урођених нагона ка агресији и доминацији. Као и да су, захваљујући игри која доводи до узајамне сарадње, првобитна друштва успела да опстану. Он објашњава: „Игра и хумор нису били само начин да живот буде забавнији, већ средства за одржавање друштва и промовисање међусобне једнакости, дељења и мирољубивости. То су познате одлике друштава ловаца сакупљача, од којих је зависио њихов опстанак“.
2. Игра и њена улога у развоју деце предшколског узраста
Кроз игру, деца развијају своје психичке, интелектуалне, емоционалне, друштвене и моралне способности, стварају и одржавају пријатељства. Нова теорија сугерише да је игра и један од најважнијих фактора неопходних за успешно функционисање људског друштва
Игра је друштвена активност која код људи сузбија нагоне ка похлепи и ароганцији и развија бригу о туђим осећањима и добробити. „Друштво које заборави како да се игра, јесте друштво које чине себични појединци“ - каже Греј, осврћући се на тренутну економску кризу. Игра је, изнад свега, израз слободе. Она је све само не обавеза, морање. Онај ко се игра, не само да то чини слободне воље - већ, попут осталих играча, прихвата да се повинује одређеним правилима, која настају као резултат договора. Због тога је игра једна од најдемократичнијих активности. Деца не могу да усвоје демократске вредности кроз активности које воде одрасли, већ искључиво уколико их искусе сама, кроз играње са другом децом, сматра Греј. То је ситуација у којој су сва деца једнака, равноправно одлучују и, што је веома важно, морају да поштују права других уколико желе да и сама учествују.
Кроз игру, деца стварност преводе у машту и на тај начин у једном безбедном окружењу уче да се суочавају са стварним искушењима, за њих је игра и искуство и тренинг. Зато и начин на који се деца играју одражава особине друштва у коме живе - она у своју игру убацују оне ситуације какве ће их очекивати у стварном животу. По томе се људска врста нимало не разликује од животиња - лавићи и други младунци грабљивица се играју праћења и јурења, биљоједи попут зебри и антилопа се играју бежања и избегавања, мајмуни скакања и пентрања. Млади мужјаци врста код којих постоји надметање мужјака за женке, играју се борбе. Слично је и са децом - она непогрешиво препознају које вештине ће им бити потребне у њиховом друштву и уносе их у своју игру. Она лако „нањуше“ и које вештине у друштву тек добијају на значају, па постају експерти за рачунаре и технику брже од својих родитеља.
Деца раних узраста кроз разноврсне игровне активности желе да овладају својим окружењем, а тиме и инструментима властитог развоја (Монтесори, 2003). У периоду од треће године до поласка детета у школу оно свесно, промишљено и срећно осваја свет око себе, »упија« многобројне и разноврсне утиске из своје околине, који га подстичу на активност. По речима М. Монтесори, то је »блажено доба игре – доба истинског стварања«. Захваљујући стеченим искуствима, развијају се, граде и усавршавају дечије скривене способности. Зато је ово и период »конструктивног усавршавања«. Деца лако и брзо овладају својим окружењем када је оно примерено њиховим потребама и могућностима у сферама развоја физичких способности, интелектуалних потенцијала,
социо-емоционалног понашања, комуникације и стваралаштва. Монтесоријева је деци нудила играчке–минијатурне предмете, којих до тада није било, сличне онима које у свакодневном животу користе одрасли,да би кроз игру подстакла социјални развој у групи и развила интелектуалне способности. Деца су се са одушевљењем играла предметима и самостално организовала игру. Одраслима су се обраћала за помоћ када
су им били потребни објашњење у вези са применом одређених предмета или потврда да се правилно њима служе. Игре су дуго трајале, децасу била задовољна и обузета својим обавезама у игри. Њихова искуства и сазнања су се увећавала. Праћењем и тумачењем активности деце, М.Монтесори и њени сарадници су стварали сопствени едукативни метод, усмерен ка подстицању дечијег развоја. Суштина овог метода је организовање средине у којој ће деца имати потпуну слободу да од понуђених одаберу она средства која желе за своје активности. Овакав приступ истраживачи тога времена, четрдесетих година прошлога века, сматрају »открићем људске душе«, истичући едукативни значај игре. Будући да је игра знатно флексибилнија и боље се уклапа у потребе и интересовања деце, она има предност у односу на школски систем рада.Дидактичке игре пре свега подстичу развој интелектуалних потенцијала деце, мада се одражавају и на социјални развој. Могу бити игре с утврђеним правилима, које пружају могућност договарања и усаглашавања пре почетка или у току игре, а могу подразумевати и прилагођавање утврђених правила дечијим потребама и могућностима или њихово креирање. Дечије искуство и креативност доприносе варирању игара. Игра тако постаје учење на озбиљан, забаван и интересантан начин.
Деца се играју из задовољства, али игра за њих није само забава, већ и могућност задовољавања основних потреба за стварањем, дружењем и за испољавањем потенцијала, како на предшколском, тако и на млађем школском узрасту. У игри се деца максимално ангажују, користе стечена знања, искуства и вештине, стрпљива су, што се ретко може запазити у неким другим активностима. Игра примерена деци привлачи и одржава њихову пажњу, у њој се она осећају сигурно и владају ситуацијом. Дете у игри експериментише без спољашњих или унутрашњих притисака, непрекидно изналази нове могућности, флексибилније приступајући решавању задатака. Неприметно, али успешно, дете прелази из прелогичког у логички стадијум развоја. У игри дете развија све своје способности (перцептивно-моторне, интелектуалне, социо-емоционалне, комуникационе и креативне), које последично постају све отвореније за нове активности, у оквиру »зоне наредног развитка« (Вигот-ски, 1996).
3. Игре за децу предшколског узраста
Игра на слово на слово- избројати колико гласова има у речи, нађи малу ствар која има дугачко име (нпр. телефон), сети се велике животиње са малим именом (кит,слон) или мале животиње са великим именом (нпр. веверица).Коришћење маште је најбољи начин да се у игри вежбају оне способности које ће касније требати у животу. Игре кобајаги брзо и лако укључују децу
Игре у пару: један тражи предмет од другога и убеђује га да му саиграч да играчку, тек кад буде лепо замољен. Затим се дискутује о томе захваљујући којој речи је било најлакше дати предмет. Саиграчи мењају улоге, игра је све сложенија што је предмет који треба да се придобије омиљенији.
Цвет емоција (Игре вежбања емоционалног речника)- свака латица је нека емоција; деца слажу латице око цвета и говоре о ситуацијама када су осећали дату емоцију; давање што више речи за емоцију, опис осећања(срећа, задовољство, туга, бес, љутња, ...)
Вежбе контроле свога тела: Све игре лети-лети, дан-ноћ; групне игре возића или стоноге у којима виче деце понавља исте покрете...
Вежбање емпатије (способности да се човек уживи у осећања друге особе и да се дистанцира са своје тачке гледишта) је најлакше помоћу бајки. После прочитане бајке поставити питање: Како се ко осећао у бајци, нпр. Ивици и Марици? Златокоса и медведићи-како су се медведићи бринули о Златокоси и нису је грдили што им је појела вечеру?
Дечја знања о непосредном окружењу: Нека деца испричају неколико реченица о најобичнијим кућним предметима, кућним љубимцима, својим пријатељима. Увођење деце у свет предмета, скретањем пажње деци на спољашња својства и карактеристике предмета (као споља изгледа, од чега је направљен, чему служи, како би било да тога предмета нема у животи људи...?), а такође и на њихове унутрашње,функционалне карактеристике.
Вежбе моћи опажања односа између величина код детета: Нека дете наброји све мале и све велике ствари у просторији, све мале и велике животиње у ЗОО врту; Нека упореди своје и панталоне друга-другарице-које су дуже а које краће;
Вежбе за моторику шаке су све игре прстима, сецкање маказама, прављење, вајање, оригами,цртање,низање перли ....
4. Играчке
Играчке представљају сва средства којима се деца служе у игри. Играчка је материјални елемент игре који својим особинама битно утиче на њен ток и садржаје. Нужни је пратилац игре,чак и када у њој није реално присутна, јер егзистира у дечјем сећању,машти и представама. Мноштво игара,се обавља уз помоћ материјала који није посебно направљен за ту сврху. Једно од најомиљенијих прибора за игру је кухињско посуђе, затим поједини апарати или њихови делови,старе конзерве...
Играчке, у ужем смислу речи, представљју предмете који су произведени занатски или индустријски да би послужили за игру. А играчка има васпитно-образовну вредност ако одговара некој од аутентичних потреба детета и омогућава му, својим особинама, активности које доприносе његовом развоју и учењу.
4.1. Функције играчака
Деци је неопходно обезбедити располагање функционалним, погодним за руковање и безопасним материјалима из свакодневне стварности, њиховим стилизованим копијама и играчкама . Играчке су потребне деци због учествовања у обичним животним, подражаваним или замишљеним ситуацијама, односно играма, што све изграђује дечју личност и развија способности и припрема за низ функција које их очекују у животу. Оне омогућавају детету упознавање сопствених могућности и изражавање оног што је замислило, служе му за маштање, необуздавано испољавање емоција, за успостављање односа са другом децом, ради размене идеја и позитивних емоција. Све ово је неопходно за стицање искуства потребног у читавом каснијем животу и развој његове личности.
Играчке су услов богате, плодне, маштовите,привлачне и развојно подстицајне игре. Развојни смисао играчака се састоји у задовољавњу дечјих потреба на афективном ( емоционано-социјалном) плану. Њихова функционална вредност играчке, се огледа у ономе што дете може уз помоћ ње или на њој да учини. Дете преко играчака, долази у додир са стварима са којима иначе,не може да рукује у свету одраслих људи и успева а да му се, на известан начин приближи, за шта је веома мотивисано. Деца предшколског узраста, уз помоћ играчака, откривају особине ствари и појава. На пример: лопта може да се баца, хвата, котрља, бицикл да се вози, лопатицом да се копа...
Играчке у разним врстама игара,имају и различите функције:
У играма маште и улога, помажу у стварању замишљене ситуације. У покретним играма служе као реквизит. У конструкторским играма као материјал за остваривање замисли. А у стоним, штампаним као схема, према којој или на којој се игра одвија.
Играчка, помаже да се конкретизује садржај игре и обогати новим садржајима. Својим особинама она наводи на одређене радње и вршење операција према логичном распореду (нпр.играчка’’каса’’ се може користити, само на предвиђени начин у игри ’’продавнице’’, што јој даје смисао и упућује децу на детаље радње како се она одвија у стварности).
Играчке имају и експерименталну вредност. Она је типична за аутокорективне играчке, као и експерименталне приборе (‘’мали хемичар’’, комплети за откривање законитости магнетизма...) Ове играчке подстицајно делују на дечју активност и помажу да она протиче организовано.Сазнајна вредност играчака, се испољава у њиховом коришћењу за откривачке активности. Захваљујући њима, дете се упознаје са својствима материјала од којих су направљене,као и могућностима практичног деловања уз њихову помоћ.
Играчке, као копије из света одраслих, носе у себи одређене поруке (кловнови неким детаљима наглашавају одређене особине ликова које представљају), подстичу и омогућавају на известан начин мишљења и логику. Дидактичке игре намењене сређивању дечјег искуства и учењу-лото,квизови;што је од великог значаја за когнитивни развој...
Формативна вредност играчака, значајна је посебно за социо-емоционални развој деце.Играчке доприносе развоју дечје личности у целини,као и појединих њених аспеката,свака на свој начин и различито у раним узрастима. Успостављање односа са играчком, увек има емоционални набој, што се огледа кроз приврженост појединим играчкам (нпр.плишани меца или ћебенце...са којим дете спава). Такви предмет за њих имају симболичка значења. Мала деца разговарају са играчкама, говорећи у њихово име, што треба озбиљно схватити.
Добро одабрана и на одговарајући начин понуђена играчка, може подстаћи децу на све врсте активности, неопходне за њихов хармоничан развој. Играчке помажу деци да развијају своје тело, чула и покрете, усавршавају умне способности и стичу знања, оплемењују емоције и социјализују се, развијајући машту, стваралачке и комуникативне способности.
5. Врсте играчака
Постоји више критеријума према којима играчке могу да се разврстају. Уколико једна играчка може да се разврста, према више показатеља, утолико су и веће могућности њеног коришћења, самим тим и њена васпитно-образовна вредност.Критеријуми према којима је могуће разврстати играчке су следећи:
• Функција у игри (садржај, материјали и циљеви игре);
• Узрасти на којима се играчка користи;
• Материјал од кога су играчке направљене (дрво, метал, пластика, гума, разне тканине, кожа, пластика)
• Степен уобличености (готове, полуготове и играчке-материјали)
• Сезона у којој се користе (летње, зимске и др.)
• Место на коме се користе (у соби, на поду, на столу, игралишту...)
• Број играча које ангажују;
• Порекло (природни материјал, вештачки материјали, куповне играчке)
• Намена (за рекреацију, за терапију, за децу која се развијају у границама нормале, за децу ометену у развоју);
• Покретљивост (стационарне-непокретне:тобоган, пешчаник... и преносиве, покретне...)
• Начин на који се покрећу (ручно - вучењем и гурањем; механички - на навијање, електромотором...)
• Облик и величина;
• Структура (монолитне - из једног комада или више комада, чврсто спојених или растављивих, у које спадају и комплети играчака).
• Има играчака које су пригодне и привремене, играчака које се купују и предмета који су претворени у играчке. Пригодне играчке, могу бити предмети и материјали на које дете наилази у природи (нпр. биљке, цвеће, плодови, кестење, песак, шљунак, вода...)
• Кућни предмети (нпр.посуђе, ситнији намештај, прибор за јело сл.), као и играчке које су израђене од разних отпадних материјала, обично уз дечју помоћ (нпр.кутије, комади дрвета, пластичне флаше...)
5.1. Узраст као критеријум за класификацију играчака
Узраст утиче на функцију играчака у дечјој игри. Иако постоје играчке за све узрасте (на пример - лопте), начин њихове употребе се разликује у разним периодима живота детета.Млађа деца, под утиском новине, дуже времена проводе упознајући играчку коју срећу први пут, док старија, после краћег увида, прелазе на њено брже систематско испитивање. Суочена са више нових предмета, млађа деца се опредељују за један од њих, занемарујући друге, док старија све систематски разгледају и опробавају. Млађа деца постављају више питања одраслима од старије. Старије дете ће ставити лутку у обичну кутију замишљајући да је кревет, док млађи желе прави креветац за лутке, умањену копију реалног кревета. То значи да се игра маште развија у правцу све већег удаљавања од виђене ситуације ка замишљеној, мисаоној ситуацији, када се сама активност све више одваја од предмета који су за то потребни. На старијим узрастима, можемо срести и игре без материјалног ослонца на играчке.
Полазећи од поменутих карактеристика дечје игре, њене функције и потреба деце на разним узрастима, направљена је и следећа подела играчака које се препоручује за поједине узрасте у току предшколског детињства:• Од 3-4 године:
Сликовнице, лутке и одећа за њих, креветић или колевка за лутку, прибор за ‘’прање“ и ‘’пеглање’’ луткине одеће, ’’посуђе и прибор за кување’’, кухињски намештај, телефон, прибор за песак и воду, боје и веће четкице, папир, крупније воштане креде, тесто, глина, једноставније пузле, лопте разних димензија, коњић за љуљање, кутије, крупније дрвене играчке на точковима које се могу вући, једноставан прибор за сечење и лепљење (маказе са заобљеним врхом), илустроване ревије и плакати за сечење, већи дрвени блокови и комади дасака, аутомобилске гуме, дрвени авиони и возила, тобоган, једноставнија одећа за прерушавање.
• Од 4-5 година:
Исте играчке,које се користе на ранијем узрасту. Затим,обруч,прибор за игре лекара,кувара...
Уз више одеће за прерушавање, уже за прескакање и пењање, писте за аутомобилчиће, компликованије пузле, слагалице и мозаици, гињол лутке, мноштво разноврсног прибора за сликање, цртање, лепак, колаж папир, перле за низање, пластелин, шатор и кућица...
• Од 5-6 година:
Исте играчке, које се користе на ранијем узрасту. Са још више материјала за сликање, цртање и моделовање, конструкторски материјали компликованије структуре и са ситним елементима, мозаици, мноштво одеће и реквизита за прерушавање и маскирање, стоне штампане игре, домине, карте, пузле, мали бицикл, вијача, чигра, фудбалска лопта, разни материјали за драмске игре-Породице и Продавнице...затим лутке и намештај за њих, играчке са ликовима животиња, аутомобилчићи...
• Од 6-7 година:
Исте играчке које се користе на ранијем узрасту.
Реквизити за бадминтон, играчке за гађање, змај, лопте разних врста, лутке које су у стању да изводе разне радње и одговарајућа опрема, компјутерске игре, још више материјала за разне врсте стваралаштва, играчке које припремају децу за школу (игровни листови из математике, природе и друштва, којима се вежба графомоторика), дидактичке игре, игре стратегије...Ипак, узраст није нарочито прецизан критеријум за одређивање, када ће се којем детету понудити која играчка. Све зависи од индивидуалних склоности детета, степена његовог развоја, искуства, склоности. Васпитач може да погреши, нудећи детету играчку коју оно не може да разуме, нити да рукује њоме. Уколико дете добије играчку сувише рано биће обесхрабрено својом неспособношћу, да је употреби на прави начин и вероватно ће је одбацити изгубивши стрпљење у узалудним покушајима да је превазиђе.
5.2. Играчке за перцептивно-моторне активности
То су активности у којима дете делује и постиже шта жели првенствено помоћу својих чула и мишића. Оне су посвећене стицању вештине чулне контроле кретања, кординације крупних мишићних група и фине мишићне координације. У њима дете учи да врши оне покрете тела који су потребни за прилагођавање захтевима простора и времена и објеката распоређених у њима.
Крупна моторика (глобални покрети тела, руку и ногу, њихова координација, одржавање равнотеже: рошуле, тротинети, бицикли, обручи, конопци за прескакање, змајеви, лопте, тобогани, играчке за плажу, играчке које подстичу на вучење, гурање и ношење, све спортске играчке...
Ситна моторика (фина мишићна координација, усклађивање ока и руке, прецизно коришћење ситних мишићних група): слагалице, боцкалице, склапалице, пузле, играчке које се састављају и растављају...
5.3. Играчке и развој друштвености
Играчке доприносе социјализацији деце. Оне омогућавају развој социјалних особина кроз идентификацију имитацију, проширивање дечјег социјалног искуства, чиме се формирају основна знања о људима, као и друштвеним односима...
То могу бити такмичарске игре, као и све друге игре са правилима којима се развија социјална интелигенција, социјализовано понашање, култивишу позитивне и конструктивне емоције...
Играчке коједоприносе развоју друштвености,између осталог су: лутке, плишане меце и друге играчке за миловање, глатке и чупаве, телефон, комплети намештаја, прибор за кување и јело, опрема за поједине послове и професије-лекар,милиционер,трговац...
Комплети играчкица од којих се саставља фарма,гаража...
Кућица за лутке са прибором, аутомобилчићи, колица, возићи, бродићи, багери, дизалице, покретани на разне начине...
Карте, игре типа- Не љути се човече-, игре бројевима и словима.
5.4. Играчке које доприносе развоју интелигенције и учењуИгре овим играчкама се карактеришу тиме што су смишљене, подразумевају планирање и коришћење схема и модела, укључујући такве поступке, као што је резоновање, увиђање и изумевање. Што се најбоље може илустровати решавањем игровних проблема.
Играчке, захваљујући којима се развија интелигенција и деца уче, су склапалице, конструктори за ређање и грађење, дидактичке играчке, једноставни механизми који се састављају, комплети за експериментисање, игре са питањима и одговорима, игре које захтевају запажање, памћење и размишљање, откривање законитости.
Друштвене игре стратегије: домине, парне слике, играчке типа Црни Петар, лото, шах, даме, мице, лавиринти и слично.5.5. Играчке које доприносе развоју комуникације и стваралаштва
Најобимније активности су игре маште или игре улога у којима деца врше симболичке имитације, опонашајући гестовима, подражавајући ситуације, идентификујући се са разним личностима и представљајући улоге у збивањима чији је сиже узет из свакодневног живота. Миљеници деце постају лутка или плишани меца.
Дете има потребу да изрази своја искуства и осећања у разним облицима, као што су тродимензионално представљање (прављењемодела од разних материјала), као и дводимензионално представљање ( уобличавање шара, сликање и цртање)...
Играчке којима се то постиже, су различити структуирани или неструктуирани материјали:песак,глина,пластелин...Затим различити мозаици, колажи, перле за низање, градитељски прибор, реквизити потребни за прерушавање и позоришни реквизити...Литература
1. Емина Копас-Вукашиновић, Улога игре у развоју деце предшколског и млађег школског узраста, Зборник Института за педагошка истраживања, Број 1, Јун 2006, Институт за педагошка истраживања Београд
2. Пијаже, Ж. и Б. Инхелдер (1978): Интелектуални развој детета. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.3. http://www.igra.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=87
4. http://www.scribd.com/doc/20797934/Uloga-igre-u-pripremanju-dece-za-polazak-u-školu-i-mogućnosti-prevazilaženja-diskontinuiteta-u-vaspitno-obravozvnom-sistemu
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi