NASTANAK EVROPSKE UNIJE

Koncept organizacije zajedničkog života na kontinentu koji bi mogao da nadživi nacionalne antagonizme, predstavlja ideju koja je bila u osnovi nastanka današnje Evropske unije.
Kao početak inegracija evropskih država smatra se 9. maj 1950. godine, kada je Robert Šuman dao predlog za stvaranje nadnacionalne organizacije koja bi bila odgovorna za proizvodnju uglaj i čelika, da bi se njegov preglog 18. aprila 1957. realizovao i nastala je Evropska zajednica za ugalj i čelik. Jezgro Evropske unije začeto je „Rimskim ugovorima" o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju 1957. godine, koje su se formalno spojile u Evropsku ekonomsku zajednicu 1. jula 1967, a zatim je preko „Jedinstvenog evropskog akta" 1986. godine politička integracija krunisana „Mastrihtskim ugovorom" 7. februara 1992. godine kada je donet „Ugovor o Evropskoj uniji" (Ugovor iz Mastrihta stupio je na snagu 1. novembra 1993. i tada je osnovana Evropska unija). „Ugovorom iz Amsterdama" od 17. juna 1997. godine (stupio na snagu 1. maja 1999), izvršene su izvesne reforme u Uniji sa ciljem jačanja saradnje i pojednostavljenja sistema Evropske unije.
Ideja o Evropi kao kulturnoj i politički jedinstvenoj teritoriji pojavila se mnogo pre dvadesetog veka. Mnogi pojedinci su je oblikovali na različite načine i sa različitim ciljevima, ali je ona dugo postojala kao utopija koja nije mogla da se primeni zbog trenutnog poretka u Evropi. U ulozi hegemona, kako političkog tako i ekonomskog, smenjivale su se velike sile, kao što su Francuska, Engleska, Austro-Ugarska, pa se ideja o ujedinjenoj Evropi gubila zbog sukoba ili se nacionalizovala, što je slučaj u ekspanzionističkoj politici Napoleona Bonaparte. Potreba za uspostavljanjem unutrašnjeg mira u Evropi dovela je do jačanja zamisli o ujedinjenoj Evropi i do pojave organizovanog propagiranja te zamisli, pa čak i do udruživanja pokreta za ujedinjenje Evrope iz raznih zemalja. Međutim, tek sa sazrevanjem političke svesti, usled dva svetska rata koja su donela velika razaranja i degradaciju dotadašnjih odnosa u svetu uopšte, dolazi do ozbiljnijeg stava prema stvaranju jednog vida ujedinjenja u Evropi. Naravno, integrisanje evropskih država je proces koji je spor i nimalo jednostavan, te on i dalje traje menjajući svoj obim i značenje svake godine.

ISTORIJA IDEJE EVROPSKOG UJEDINJENJA

Ideja evropskog ujedinjenja nije novijeg datuma i ne vezuje se samo za drugu polovinu dvadesetog veka. Mnogo ranije su postojali razlozi za različite koncepcije o međusobnom povezivanju zapadnoevropskih zemalja. Ti razlozi su bili različite prirode: strateški, interesni, istorijski, itd.
Već od šesnaestog veka se javlja zamisao u vezi sa povezivanjem nekih zemalja Evrope. Kao prvi značajni predstavnik i protagonista ideje o stvaranju zajednice država čuvara evropskog mira bio je francuski vojvoda Maskimilijan de Sali. On je smatrao da evropsku federaciju bi trebalo da čine hrišćanske republike i njih bi u zaštiti mira predvodila Francuska.
Francuz demokratske orijentacije i protivnik apsolutizma kralja Luja XIV, Sent Pjer je autor ideje o federativnoj zajednici suverenih država. Njegov doprinos se ogleda u jednom njegovom projektu Evropske Republike koji treba da čini stabilna Alijansa država sa svojim organima kao što bi bio savezni parlament ili savezni kongres.
Razvoju ideje evropskog ujedinjenja su doprineli Šarl Moneskje i Žan Žak Ruso. U svom spisu pod naslovom Razmišljanja o evropskoj univerzalnoj monarhiji (1734. godine štampan), Monteskje razmatra ideju univerzalnog evropskog ujedinjenja. Rusoov rukopris O federaciji kao sredstvu koje kombinuje korist malih republika sa velikim državama, posvećen je ideji i stvaranju neke vrste evropske federativne asocijacije.
U XVIII veku nemački filozof Imanuel Kant u svom spisu Ka stalnom miru (napisan 1795. godine) iznosi koncepciju jedne federalno organizovane Evrope republikanskih država koja treba da se temelji na dve osnovna principa:
1. Građanski ustav u svakoj državi treba da bude republikanski,
2. Međunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih država.
Godine 1814. poznati socijal-utopista Sen-Simon je osmislio originalnu koncepciju normativnog uređenja jedne evropske zajednice sa supranacionalnim parlamentom. On u svojoj brošuri Reorganizacija evropskog društva ističe ideju o jednoj „opštoj moći" koja je u stanju da ostvari napredak „evropskog zajedništva".
Francuski književnik, predstavnik romantizma i aktivan političar Viktor Igo (Viktor Hugo) bio je jedan od zagovornika „ideje evropejstva", odnosno ideje evropskog zajedništva i kohezije, koja je posle samo dva veka dobila odgovarajuću socijalno-kulturnu težinu i realno političko ubeđenje. Godine 1855. Viktor Igo je pisao:„Naš kontinent će biti država jednog naroda. Neće biti granica ni carine, ni zabrana, biće samo slobodnog protoka robe i ljudi."

IDEJA EVROPSKOG UJEDINJENJA POSLE PRVOG SVETSKOG RATA

Dvadesetih godina XX veka, nakon okončanja Prvog svetskog rata ideja evropskog ujedinjenja dobila je jednu novu dimenziju. Naime, Evropa, iznurena dugotrajnim ratom, tražila je način da obezbedi mir za duži period, i tako se javila ideja o stvaranju svetske mirovne organizacije. Tako je osnovano Društvo naroda (Liga naroda) 1919. godine Pariskim ugovorima, a inicijator je bio američki predsednik Vudro Vilson (Woodrow Wilson), dobitnik Nobelove nagrade za mir. Osnovni zadatak Društva, kao vojnog pakta za održanje novonastalog teritorijalnog poretka, bio je očuvanje mira, kolektivne bezbednosti i nezavisnosti njegovih članica. Kako Društvo nije imalo efikasne instrumente da sprovede svoja načela, njegovo dejstvo više je imalo moralni nego stvarni efekat.
Paralelno uz Društvo naroda rađa se Panevropskipokret čiji je osnivač austrijski grof Kudenhof-Kalergi (Coundenhove-Kalergi), autor manifesta Paneuropa, objavljenog 1923. godine u Beču, u kome je predložio stvaranje „Sjedinjenih Evropskih država", po ugledu na Sjedinjene Američke Države. Posle objavljivanja ovog manifesta, Kalergi je organizovao Panevropski kongres u Beču 1926. godine na kome je izneo svoje proevropske ideje, kao što su: evropska organizacije država po uzoru na Sjedinjene Američke Države, ravnopravnost nacionalnih država (i prethodno prevazilaženje nemačko-francuske konfrontacije), pouzdane garancije za državne granice, sklapanje saveza sa Rusijom, i konačno, stvaranje carinske unije i jedinstvenog privrednog područja. Na zasedanju Skupštine Lige naroda u Ženevi 5. septembra 1929. godine, francuski ministar spoljih poslova i zagovonik ideje federalizovane evropske unije, Aristid Brijan (Aristide Briand) i nemački ministar Gustav Streseman (Gustav Stressemann) su predložili stvaranje Evropske unije. Međutim, postojali mnogi problemi koi su osporavali ovu ideju, pre svega ekonomske i političke prirode. Izbijanje Velike ekonomske krize, jake nacionalne tenzije, strah od jačanja francuskog hegemonizma, učinile su ideju o jačanju saradnje i miroljubivom ujedinjavanju evropskiih država neostvarljivom.
Drugi svetski rat i nacionalsocijalizam presecaju za izvesno vreme ideje ujedinjenja evropskih država. Uprkos tome, u takvoj ratnoj klimi, nemački sveštenik Hans Šenfild (Hans Schonfild) je promovisao program nemačke opozicije za Nemačku i Evropu 31. maja 1942. godine, u kojem se zalaže za evropski savez država slobodnih nacija sa zajedničkom vladom i učešćem Velike Britanije, Poljske i „Češke nacije". Članovi Pokreta otpora u Francuskoj, Belgiji i Holadniji su delili ubeđenje da zajednička Evropa bi trebalo da bude zasnovana na principu dobrovoljnog davanja pristanka svih evropskih naroda.

EVROPA POSLE 1945.

Svoju pravu i ozbiljnu realizaciju ideja evropskog ujedinjenja dobija tek posle Drugog svetskog rata, odnosno krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina XX veka. Naime, rat je ispraznio institucionalne veze koje su ranije postojale među zemljama i uklonio i ono malo mađunarodnih ustanova i organizacija, a posleratno raspoloženje među političarima relevantnih zemalja bilo je da se, ne samo obnovi ono što je ranije postojalo, nego da se uspostave nove ustanove i programi. Period od 1945-1950 u razvoju Evropske unije odvija se delom u okolnostima začetka hladnog rata, kada raste velika politička i vojna napetost između Istoka i Zapada, tj. između Zapadne Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, s jedne strane, i SSSR-a i članica socijalčističkog bloka, na suprotnoj strani.
Nastojanje jednog broja zemalja Zapadne Evrope da definiše i odredi osnovne zone zajedničkog interesa i čvršćeg međudržavnog povezivanja, bilo je višestruko motivisano. Prvo, velikim delovima Evrope posle ratnih razaranja bila je neophodna ekonomska obnova; u taj proces obnove bi trebalo da se uključi veći broj zemalja. Drugo, težilo se učvršćivanju bezbednosnih, političkih i ekonomskih interesa Zapada u mirnodopskom periodu koji je sledio, u odnosu na sovjetsku opasnost. Treće, nove institucije bi trebalo da predstavljaju mehanizme odbrane, međusobne saradnje i prevencije eventualno novih sukoba. Godine 1946. britanski premijer Vinston Čerčil (Winston Churchill) je predložio osnivanje Sjedinjenjih evropskih država, i tom prilikom je na Univerzitetu u Zirihu izjavio: „Prvi korak u ponovnom osnivanju evropske porodice mora biti partnerstvo između Francuske i Nemačke. Samo na taj način Francuska može ponovo preuzeti moralno vodstvo Evrope. Nema oživljavanja Evrope bez duhovno snažne Francuske i duhovno snažne Nemačke. Struktura Sjedinjenih evropskih država, ako će biti solidno i pravilno izgrađena, smanjiće važnost materijalne snage pojedinih država. Manje države biće jednako vredne kao i velike i gradiće svoje dostojanstvo na doprinosima zajedničkom cilju."

SAVREMENE RAZVOJNE FAZE

MARŠALOV PLAN

Američki državni sekretar Džordž Maršal (George C. Marshall) je dao značajne praktične impulse za ostvarenje ideje evropskog zajedništva; izneo je koncepciju revitalizacije evropske privrede posle ratnih razaranja. Naime, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka, osnovani još dok se Drugi svetski rat nije završio, bile su institucije zadužene za finansijsko-monetarnu obnovu razorenih zemalja i nerazvijenog sveta. Međutim, razaranja u nekim delovima Evrope su prevazilazila kapacitete tek stvorenih institucija, pa se javila potreba za stvaranjem posebnog programa za obnovu Evrope. Iz tog razloga je 1947. godine pokrenut „Maršalov plan" sa idejom da bude okvir za privrednu reformu zemalja Zapadne i Južne Evrope. Institucija koja je trebalo da kontroliše primenu „Evropskog programa obnove" , koji je ustanovljen na osnovu „Maršalovogplana", bila je Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC- eng. Organization for European Economic Cooperation), osnovana aprila 1948. godine. OEEC je trebalo da od 1960. kontroliše i stvaranje slobodne trgovinske zone među zemljama koje je prihvate. Prodram pomoći je okončan posle tri godine, a OEEC je nastavila da postoji kao forum za unapređivanje ekonomske saradnje i slobodnu trgovinu između zapadnoevropskih zemalja, da bi 1961. godine promenila naziv u Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD- eng. Organization for Economic Cooperation and Development).

STVARANJE BENELUKSA

Belgija , Holandija i Luksemburg, shvativši da su njihove privrede neraskidivo povezane, formirali su Beneluks kao carinsku uniju 1. januara 1948, s namerom da u kasnijoj fazi preraste u ekonomsku uniju.

STVARANJE ZAPADNOEVROPSKE UNIJE

Velika Britanija, Francuska i zemlje Beneluksa su potpisale odbrambeni ugovor u Briselu 17. marta 1948. koji je podrazumevao saradnju u ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj oblasti kao i saradnju u kolektivnoj odbrani protiv sovjetske opasnosti. Ovim ugovorom je stvoren petogodišnji sporazum poznat kao Zapadnoevropska unija (WEU-eng. West European Union), koja je bila prethodnik u formiranju NATO Alijanse (eng. North Antlantic Treaty Organization), osnovane 1949. godine potpisivanjem Atlanskog ugovora u Vašingtonu.

HAŠKA KONFERENCIJA

Na Kongresu u Hagu, održanog od 7-10 maja 1948. godine iznet je zahtev da se sazove evropska skupština koja bi se sastojala od članova parlamenta pojedinih evropskih zemalja. Ovaj zahtev je dao postrek za pregovore vlada koji su rezultirali u stvaranju prve evropske institucije, Saveta Evrope (eng. Councli of Europe) u Strazburu 1949. godine. Ciljevi Saveta su bili zaštita političko-kultrunog nasleđa zasnovanog na ličnoj slobodi, individualnim pravima, vladavini prava, demokratiji i evropskim kulturnim vrednostima.

ŠUMANOV PLAN

Kada je počelo razmatranje o osnivanju Saveta Evrope, Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman (Robert Schuman) je naglasio neizbežnu potrebu za stvaranjem institucija koje bi bile odgovorne za kooperaciju evropskih zemalja u oblasti ekonomije, vojske, kulture i politike. On je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan, poznat kao „Šumanov plan" , da se vitalne industrije uglja i čelika Francuske i Savezne Republike Nemačke udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama. Ovaj plan ujedno predstavlja i osnovu evropskog ujedinjenja. Robert Šuman i francuski ekonomista Žan Mone (Jean Monet) iznose plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC - eng. European Coal and Steel Community), koja je bila otvorena i za druge evropske zemlje. Plan je predviđao stavljanje celokupne nemačke i francuske industrije uglja i čelika pod jedinstvenu i zajedničku upravu, koja će nadgledati njihov razvoj. Šest država (Zapadna Nemačka, Francuska Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) su potpisale „Šumanovplan" u Parizu, koji je kodifikovan 18. aprila 1951. godine. Pariski sporazum, kojim je formalno uspostavljena Evropska zajednice za ugalj i čelik, stupa na snagu 10. avgusta 1952. godine, a prvi njen predsednik je bio Žan Mone. ECSC je podrazumevala zajedničko tržište najznačajnijih energenata (uglja i čelika) u posleratnom periodu za šest država osnivača (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija). Svrha zajednice je bilo očuvanje mira kroz zajedničku kontrolu proizvodnje i prometa uglja i čelika, gde je ona okupila i pobednike i gubitnike rata, kao ravnopravne članove jedne institucionalne infrastrukture. Ovaj potez stvaranja ECSC pokazao se kao veoma uspešan da je u prvih pet godina od osnivanja ECSC trgovina ugljem i čelikom porasla za 129%. Šest zemalja je odlučilo da isti princip sprovede i na celokupnu privredu.
Ovih šest zemalja u maju 1952. godine su potpisale sporazum kojim je uspostavljena Evropska odbrambena zajednica (EDC - eng. European Defence Community), ali Francuski Parlament je u avgustu 1954. odbio da ratifikuje ovaj sporazum, i on je odmah povučen. Ovaj neuspeh EDC-a je uverio Žana Monea da put ka evropskom jedinstvu vodi pre kroz ekonomsku nego vojnu saradnju. Ministri spoljnih poslova šest država ECSC su održali konferenciju u junu 1955. u Mesini gde su odlučili, da ponovo pokrenu proces stvaranja evropskog jedinstva, plašući se da ne propadnu svi napori koji su uloženi u stvaranje ECSC posle propasti EDC-a. Ministri su odredili pripremni Komitet kome je presedavao belgijski ministar inostranih poslova Pol-Henri Spak (Paul-Henri Spaak), koji je počeo sa radom početkom 1956. godine. Zadatak ovog Komiteta je bio da ispita mogućnost, a potom da napiše izveštaj o stvaranju evropskog zajedničkog tržišta. U aprilu 1956. godine, Komitet je predložio dva projekta koji su predstavljali dve opcije izabrane od strane država ECSC-a, a to su:
—Stvaranje opšteg zajedničkog tržišta,
—Stvaranje zajednice za atomsku energiju.

RIMSKI UGOVORI

Sledeći korak ka daljoj integraciji Evrope bio je potpisivanje tzv. „Rimskih ugovora" 25. marta 1957. godine u Rimu od strane šest država (Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg), kojima je osnovana Evropska ekonomska zajednica (EEZ, EEC - eng. European Economic Community), kao i Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM- eng. European atomic energy community).
Opšti cilj ugovora o stvaranju Euratoma jeste doprinos formiranju i razvoju evropskih nuklearnih industrija u mirne svrhe, tako da sve zemlje članice mogu da profitiraju od razvoja atomske energije, i da se obezbedi sigurnost zaliha. Takođe, ugovor garantuje sigurnost za društvo, stvaranje propisa o zaštiti zdravlja i sprečava da se nuklearni materijali, namenjeni principijalno za civilnu upotrebu, zloupotrebe u vojne svrhe.
Osnivanje EEZ-a i zajedničkog tržišta je imalo dva cilja. Prvi je bio da se izmene uslovi trgovine i proizvodnje na teritiriji Zajednice. Drugi, više političke prirode, ogledao se u tome da bi Zajednica trebalo da doprinese funkcionalnoj konstrukciji političke Evropei konstituisanju mera za neposrednu unifikaciju Evrope. Ugovorom o osnivanju EEZ-a predviđeno je stvaranje zajedničkog tržišta, carinske unije i zajedničkih politika.
„Rimski ugovori" su stupili na snagu 1. januara 1958. godine i predviđali su primenu sledećih mera:
Ostvarivanje carinske unije sto bi omogućilo slobodan robni promet među
državama članicama,
Utvrđivanje zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama i vođenje jedinstvene spoljnotrgovinske politike,
Slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala na integrisanom području, Usklađivanje nacionalnih pravnih propisa, koji su od značaja za normalno funkcionisanje EEZ,
Stvaranje zajedničke trgovinske, saobraćajne i socijalne politike, Osnivanje zajedničke Investicione banke, itd.
„Rimski ugovori" , kojima su predviđeni i zajednički organi odgovorni za sprovođenje gore pomenutih mera, predstavljaju temelj skoro svim osnovnim ustanovama Evropske unije i većini zajedničkih politika koje će tek kasnije biti razvijene.
Tri zajednice - ECSC, EEZ i Euratom - formalno su se spojile 1. jula 1967. godine u jedinstvenu celinu poznatu kao Evropska zajednica (EZ, EC - eng. European Community).

OD EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE DO EVROPSKE UNIJE

Prva decenija delovanja Evropske ekonomske zajednice često se označava kao veoma uspešna. Godine 1959. već su napravljeni prvi koraci u pravcu liberalizacije trgovine, 1962. godine je počela da se ostvaruje zajednička politika u oblasti poljoprivrede, a 1968. godine okončan je proces formiranja carinske unije i to osamnaest meseci pre planiranog roka.
Druge evropske države su počele da uočavaju ekonomski napredak Zajednice. Velika Britanija preuzima inicijativu da se osnuje Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA - eng, European Free Trade Association) s obzirom da je zastupala koncepciju o stvaranju jedna slobodne evropske trgovinske zone u kojoj bi carine među zemljama članicama bile ukinute. Zajedno sa Austijom, Danskom, Norveškom, Portugalom, Švedskom i Švajcarskom, potpisala je Konvenciju u Štokholmu, kojom je 4. januara 1960. osnovana EFTA.
Sedamdesete godine beleže prve korake ka stvaranju monetarne unije. Put do uspostavljanja evra kao jedinstvenog obračunskog sredstva, nije bio nimalo lak. Odricanje od sopstvene nacionalne valute za države je uvek predstavljalo odricanje od veoma važnog obeležja suvereniteta. Ipak, 1970. godine Verner (Pierre Werner, bivši predsednik vlade Luksemburga) predstavlja plan postepenog formiranja Ekonomske monetarne unije (EMU). Međutim, ukupna situacija na međunarodnom planu sedamdesetih godina (pad Bretonvudskog sistema i naftna kriza) nije išla u korist formiranju EMU, što je navelo evropske države da još jednom preispitaju čitavu ideju. Godine 1979. uspostavljen je Evropski monetarni sistem (EMS) koji je podrazumevao ništa više od kontrole kolebanja deviznih kurseva država članica Zajednice. Neki od neposrednih ciljeva EMS-a bili su suzbijanje inflacije, povećanje obima investicija i ekonomska stabilizacija unutar Zajednice.

JEDINSTVENI EVROPSKI AKT

STVARANJE EVROPSKE UNIJE

Značajan korak na putu ka Evropskoj uniji i snažnoj političkoj kooperaciji zemalja-članica predstavljao je sastanak Evropskog saveta 9, 10 i 11. decembra 1991. godine u Mastrihtu. Na Samitu u Mastrihtu odobren je „Ugovor o Evropskoj uniji" (eng. The treaty of European Union), koji je potom potpisan 7. februara 1992. godine. Posle ratifikacije od strane 12 evropskih nacionalnih parlamenata država-članica, ugovor stupio je na snagu 1. novembra 1993. godine, kada Evropska zajednica postaje Evropska unija (EU - eng. European Union). Osnovne odredbe ovog ugovora su: stvaranje ekonomske i monetarne unije najkasnije do 1999. godine, uključujuču jedinstvenu monetu pod kontrolom centralne banke, razvoj zajedničke spoljne politike i politike odbrane, uvođenje državljanstva Unije i definisanje prava i obaveza građanja država-članica, razvoj čvrste saradnje u pravosuđu i unutrašnjim poslovima, uloga Unije u oblasti obrazovanja i stručnoj obuci, industriji, zdravstvu, kulturi. U ovom Ugovoru su svi integracioni procesi grupisani oko tri stuba (eng. pillar). Prvi stub čine ECSC, EEZ i Euratom i sve zajedničke politike koje su u međuvremenu nastale u ekonomskoj sferi (nadnacionalni stub). Drugi stub se stvara oko zajedničke spoljne i politike bezbednosti. Treći stub se odnosi na saradnju u pitanjima pravde i unutrašnjih poslova.

„Amsterdamski ugovor" je usvojen od strane Saveta Evrope u Amsterdamu 16. i 17. juna 1997. godine, a potpisan je 2. oktobra iste godine. Posle ratifikacije svih 15 država-članica, stupio je na snagu 1. maja 1999. Ovaj ugovor nije doneo veće institucionalne novine, sastoji se pretežno od izmena ranijih sporazuma (u formalnoj strukturi Ugovora izvršena je renumeracija članova ranijeg ugovora). Njegove osnovne odredbe su: sloboda kretanja ljudi, davanje azila, pravna saradnja u građanskim pitanjima, uključenje Protokola o socijalnol politici (Socijalna povelja), proširivanje nadležnosti Evropskog parlmenta i drugo.
„Ugovor iz Nice", odobren na sastanku Saveta Evrope 11. decembra 2000. a potpisan je 26. februara 2001. godine, doneo je veće promene u poređenju sa Amsterdamskim. On je omogućio institucionalne promene unutar Evropske unije da bi se trasirao put za očekivano pristupanje većeg broja zemalja tokom prve decenije XXI veka. Osnovne odredbe Ugovora su: nova preraspodela glasova u Savetu ministara u cilju ojačavanja pozicije većih članica kada se nove članice, koje su ulavnom male, budu priključile uniji; broj mesta u Evropskom parlamentu je određen dajući maksimalan ukupni broj poslanika od 732 (isto tako dogovoren je broj članova za ostale institucije Evropske unije); unose se manje promene kod ovlašćenja Suda pravde i Evropske centralne banke.
Vrhunac inicijativa za produbljivanje političke integracija je Nacrt ustava Evropske unije, koji je donet jula 2004. godine posle dugih i napornih pregovora među zemljama-članicama, a kojim se predlaže uspostavljanje predsednika i ministra spoljnih poslova Unije, kao i niz drugih važnih promena.

CILJEVI EVROPSKE UNIJE

U osnovi definisanih ciljeva Evropske unije leži početna orijentacija koja podrazumeva težnju za okončanjem ratova među evropskim državama. Najvažniji ciljevi definisani u Osnivačkim ugovorima su: utvrditi i zadržati mir, stvoriti privrednu uniju kroz evropsko unutrašnje tržište, za dobrobit svih građana koji žive u Evropskoj uniji, stvoriti političko jedinstvo i jačati i promovisati socijalnu jednakost unutar Unije.
„Ugovor o Evropskoj uniji" je međunarodni ugovor koji sadrži preambulu u kojoj se navode ciljevi Evropske unije usklađeni sa istorijsko-političkim značenjem (motivima nastanka).
„Unija ima sledeće ciljeve:
• da podstiče uravnotežen i trajan privredni i društveni razvoj i visok nivo zaposlenosti, posebno stvaranjem prostora bez unutrašnjih granica, jačanjem privredne i društvene kohezije i uspostavljanjem ekonomske i monetarne unije koja će u dogledno vreme sadržati i jedinstvenu monetu, u skladu sa odredbama ovog Ugovora;
• da potvrđuje svoj identitet na međunarodnoj sceni, posebno vođenjem zajedničke spoljne i bezbednosne politike, što obuhvata i postepeno stvaranje zajedničke odbrambene politike, koja može dovesti do zajedničke odbrane (...);
• da jača zaštitu prava i interesa državljana svojih država članica uspostavljanjem prava građanstva Unije;
da održi i ojača Uniju kao prostor slobode, bezbednosti i pravde, na kome je slobodno kretanje lica obezbeđeno uz paralelno usvajanje odgovarajućih mera iz oblasti kontrole spoljnih granica, azila, imigracije i sprečavanja borbe protiv kriminala;
da u celosti očuva tekovine Zajednice (acquis communautaire) i da ih dalje razvija, što obuhvata i razmatranje pitanja u kojoj meri bi trebalo revidirati politike i oblike saradnje uspostavljene ovim Ugovorom, sa ciljem osiguranja efikasnosti mehanizama i institucija Zajednice." (Čl. 2 Ugovora o Evropskoj uniji)

NAČELA NA KOJIMA SE ZASNIVA EVROPSKA UNIJA

„Unija se zasniva na načelima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i na vladavini prava, načelima koja su zajednička svim državama članicama." (Čl. 6, tačka 1 Ugovora o Evropskoj uniji)

INSTITUCIONALNA STRUKTURA EVROPSKE UNIJE

Evropska unija je takav oblik integracije koji zahteva koordinaciju i harmonizaciju nacionalnih politika u različitim oblastima, kao što su: socijalne, političke, poljoprivredne, monetarne, poreske i druge politike. Da bi to ostvarila, neophodno je postojanje zajedničkih organa koji bi bili odgovorni za donošenje odluka na nivou cele Unije. Organi Evropske unije vrše različite funkcije: izvršne, zakonodavne, nadzorne i savetodavne. Institucionalna infrastruktura definiše načine operacionalizacije ciljeva i zadataka Evropske Unije.
Institucije Evropske unije su:
— Evropski Savet (eng. Council of Europe) - najviše telo, politički i državnički vrh Evropske unije. Sastoji se od predsednika država ili vlada zemalja-članica (koje često prate i ministri spoljnih poslova) i predsednika Komisije. Sastaje se najmanje dva puta godišnje i bavi se ključnim pitanjima kao što su: osnovni politički problemi, pravci razvoja, ugovori ili važna ekonomska i spoljnopolitička pitanja, uključujući pitanje proširenja Evropske unije.
—Savet Evropske unije (eng. Council of the European Union) - glavno, stalno izvršno i zakonodavno telo Evropske unije. Savet donosi odluke ili zakone na osnovu predloga koje donosi Evropska komisija. Sastoji se od predstavnika iz svake od država-članica i njegovim sastancima takođe prisustvuju najmanje jedan komesar i osoblje iz njegovog sekretarijata i oni presedavaju po šest meseci prema utvrđenom rasporedu. Međutim, članstvo se neprestano menja u zavisnosti od resora koji je predmet rasprave i odlučivanja, kao što su poljoprivreda, saobraćaj, itd.
—Evropska komisija (eng. European Commission) - predstavlja izvršni organ Evropske unije. Komisija ima pravo inicijative unutar zakonodavnih postupaka, pravo sudelovanja u pripremi, izradi, primeni i nadzoru primene propisa i zakonskih akata, nadzor nad primenom propisa, pravo ugovoranja međunarodnih sporazuma, pravo zastupanja pred trećim zemljama i međunarodnim organizacijama, kao i pravo predlaganja budžeta i vršenja raspodele odobrenih sredstava od strane Saveta i Evropskog parlamenta. Članove Komisije (kojih ima 20) sporazumno biraju zemlje članice, a potvrđuje ih Evropski parlament kojem je Komisija odgovorna. Mandat članova Komisije traje 5 godina.
—Evropski parlament (eng. European parliameni) - predstavlja građane zemalja članica Evropske unije. Nadležnosti Parlamenta se ogledaju u kontroli Saveta i Komisije, učestvovanju u zakonodavnim postupcima i imenovanju Komisije. Funkcije Parlamenta su: usvajanje zakonodavstva, izbori, obrazovanje i kontrola rada izvršne vlasti i obaveštavanje i obrazovanje građana koje parlament zastupa. Poslanici se biraju na pet godina.
—Evropski sud pravde (eng. European Court of Justice) - predstavlja krajnju instancu razrešavanja sporova i sprovođenja ugovora i ragulative Unije. Sud ima ulogu da osigura tumačenje i primenu propisa Evropske unije i Osnivačkih ugovora u skladu sa zakonom; poseduje i ograničenu nadležnost tumačenja u području pravosuđa i unutrašnje politike. Takođe, Sud pravde pomaže nacionalnim zakonodavstvima u primeni regulative Unije. Sud pravde kontroliše zakonitost akata koje zajednički donose Evropski parlament i Savet, akata Saveta, Komisije ili Evropske centralne banke i akata Evropskog parlamenta koji proizvode pravna dejstva tećeg lica.
—Ekonomski i socijalni komitet - pruža stručnu pomoć Komisiji, a po potrebi i ostalim organima Unije. Ekonomski i socijalni odbor je savetodavno telo Evropske unije sastavljen od različitih ekonomskih i socijalnih interesnih grupa, koji daje mišljenja drugim institucijama, često u sklopu procesa donošenja novih propisa. Članove Komiteta bira Evropski savet na četiri godine sa lista koje ponude države-članice. Komitet je potpuno nezavisan u obavljanju dužnosti u odnosu na ostale organe Evropske unije.
—Komitet regiona - konsultativno telo sastavljeno od predstavnika regionalnih i lokalnih tela izabranih na četiri godine. Članovi Komiteta ne mogu istovremeno da budu članovi Evropskog parlamenta. Komitet ima izvestan uticaj na oblikovanje regionalnih politika Evropske unije.
—Revizorski sud (eng. The Court of Auditors) - Revizorski sud nije sud u pravom smislu reči, već neka vrsta komisije sa odrđenim nadležnostima. Sud procenjuje da li su sredsva sprovođenja neke politike ili poteza Evropske unije utošena na efikasan način i kontroliše valjanost izdataka Unije. Izveštaj o zakonitosti i korektnosti trošenja sredstava Sud predaje Savetu ministara i Evropskom parlamentu.
—Evropska centralna banka (eng. European Central Bank) - utvrđuje monetarnu politiku Evropske zajednica i sprovodi je u delo. Centralna banka deluje u skladu sa načelom otvorene tržišne privrede zasnovane na slobodnoj konkurenciji, uz podršku efikasnom rasporedu resursa i uz poštovanje načela utvrđenih osnovnim pravnim aktima Evropske unije. Osnovni ciljevi Evropske centralne banke su: očuvanje stabilnosti cena, utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike Unije, obavljanje deviznih poslova i transakcija, unapređenje nesmetanog funkcionisanja platnog prometa.
—Evropska investiciona banka (eng. European Investment Bank) - Uloga Evropske investicione banke je da doprinese stalnom, ali uravnoteženom razvoju zajedničkog tržišta. Ona finansira investicione projekte u svim sektorima privrede, sa ciljem da doprinese ujednačenom razvoju Unije. Ona, takođe pomaže razvoj manje razvijenim regionima, podržava programe neophodne za dalji razvoj zajedničkog tržišta i programe od zajedničkog interesa.

ZAJEDNIČKE POLITIKE

Zajedničke politike Evropske unije su glavni instrument realizacije proširivanja i produbljivanja EU, paralelno i komplementarno sa okvirima koji su postavljeni carinskom unijom, zajedničkim tržištem i monetarnom unijom. Zajedničke politike su prosle dugu evoluciju od osnivanja Evropske ekonomske zajednice do danas. U samom početku postojala je samo jedna zajednička politika, politika u poljoprivredi. Danas se zajedništvo u politici realizuje u preko dvadeset oblasti.

ZONA SLOBODNE TROVINE
Zona slobodne trgovine predstavlja oblik međunarodne ekonomske integracije u okviru koje se smanjuju razna ograničenja, posebno, carine za robe i usluge sa pretežno domaćim sadržajem inputa - u trgovini između država-članica. Osnovni cilj uspostavljanja Zone slobodne trgovine je ukidanje carina i drugih barijera na teritoriji Unije (ukidanje svih oblika vancarinskih restrikcija u trgovini između država-članica), ali i zemljama-članicama omogućava da imaju različite carinske aranžmane prema trećim zamljama.

CARINSKA UNIJA
Carinska unija predstavlja oblik međunarodne ekonomske integracije u kome uporedo sa Zonom slobodne trgovine" postoji sistem jedinstvenih carinskih tarifa i jedinstvena (spoljno) trgovinska politika prema trećim državama-nečlanicama.

ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE
Zajedničko tržište je oblik međunarodne ekonomske integracije u kome uporedo sa slobodom trgovine, sistemom jedinstvenih carinskih i zajedničkom (spoljno) trgovinskom politikom prema trećim državama postoji uređeno usaglašavanje (harmonizacija) opšte ekonomske politike između država-članica. Funkcionalnost zajedničkog tržišta obezbezbeđuju čvrsta i stroga pravila konkurencije, bez unutrašnjih ekonomskih ili pravnih barijera i usklađena pravna regulativa država članica. Na tom tržištu članice EU proglasile su "četiri velike slobode": slobodu kretanja roba (usklađivanje, odnosno ukidanje carina, taksi, kontingenata i drugih robnih ograničenja), slobodu pružanja usluga (slobodno otvaranje firmi, sloboda preduzetništva), slobodu cirkulacije kapitala (potpuna liberalizacija plasiranja kapitala i liberalizacija tekućih plaćanja) i slobodu kretanja ljudi (slobodno zapošljavanje i vršenje sopstvene delatnosti).

ZAJEDNIČKA POLJOPRIVREDNA POLITIKA
Zajednička poljoprivredna politika (ZPP, eng. CAP- Common Agricultural Policy) je nastala sa motivom da se prevladaju posleratne nestašice poljoprivrednih proizvoda, stabilizuje tržište i suzbije siromaštvo. Poljoprivreda je jedan od osnova integracije Zajednice, i u nadležnosti je Zajednice, tj. prvog stuba (regulisano članom 33 Ugovora o EZ). Za sprovođenje zajedničke poljoprivredne politike odvaja se oko 45 % budžeta EU. Cilj zajedničke poljoprivredne politike je ostvarivanje razumne cene za evropske potrošače, odgovarajućih prihoda za poljoprivrednike putem uspostavljanja zajedničkih poljoprivrednih tržišnih organizacija, primena načela jedinstvenih cena, finansijska solidarnost i preferencijalni pristup prema poljoprivrednim proizvodima sa područja Zajednice. Zajednička poljoprivredna politika jedna je od važnijih zajedničkih politika EU. Tu su još: zajedničke tržišne organizacije, saobraćajna politika i transevropske mreže, politika istraživanja i tehnologije i industrijska politika.

EVROPSKA MONETARNA UNIJA
Ekonomska monetarna unija (EMU) je proces kojim zemlje-članice Evropske unije usklađuju svoje ekonomske i monetarne politike sa krajnjim ciljem usvajanja jedinstvene valute - evra. Opšti ciljevi EMU su slobodna trgovina, slobodna kapitalna kretanja, fiskalni devizni kurs i monetarna autonomija. EMU počiva na harmonizaciji monetarnih politika zemalja-članica, zajedničkim rezervama i zajedničkoj centralnoj banci. Za sprovođenje evropske monetarne politike zadužena je Evropska centralna banka (European Central Bank).

REGIONALNA POLITIKA
Glavni ciljevi regionalne politike su: obezbeđivanje širokog srektra finansijske pomoći razvoju siromašnijih regiona Unije, koordiniranje već postojećih regionalnih politika država-članica, uzimanje u obzir regionalne probleme u okviru drugih politika Unije.

BUDŽET I BUDŽETSKA POLITIKA
Budžet kao glavni finansijski instrument odražava stepen integrisanosti jedne organizacije. Procedure u toku koje nastaje budžet izražavaju odnose političkih snaga i institucija koje učestvuju u tom procesu. Budžet Evropske unije u tom smislu predstavlja kontroverzni instrument zajedničke ekonomske politike. Sa jedne strane, u pripremanju budžeta i sadržaja ciljeva i akcija budžetske politike Evropske unije prelamaju se sporovi oko nadležnosti između Saveta (ministara) Evropske unije, Evropske komisije i Evropskog parlamenta, a sa druge strane opterećuju ih problemi pravilne finansijske raspodele tereta između država-članica.

ZAJEDNIČKA SPOLJNAIBEZBEDNOSNA POLITIKA
Zajednička spoljna i bezb ednosna politika ustanovljena je „Ugovorom oEvropskoj uniji", kao nastavak evropske političke saradnje. Ona pruža okvir za zajedničku politiku odbrane, koja bi u budućnosti mogla postati zajednička odbrana (drugi stub EU). Sve odluke zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kojima se ciljevi Unije postižu putem instrumenata zajedničke aktivnosti i zajedničke pozicije moraju se doneti jednoglasno u Savetu Evropske unije/Savetu ministara.

OSTALE ZAJEDNIČKE POLITIKE
Evropska unija je specifičan oblik integracije koja svoje zajedničke politike, pored onih već pomenutih, realizuje i u sledećim oblastima: poreska harmonizacija, politika konkurencije, socijalna politika, prava radnika, energija, industrija, saobraćaj, ribarstvo, zaštita životne sredine, spoljna trgovina, biotehnologija, istraživanje, obrazovanje, pravda i unutrašnji poslovi, pomoć i razvoj.

PROCESI ŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

Proširenje Evropske unije je složen proces u kojem su formulisani kriterijumi ulaska, razvijeni mehanizmi pomaganja zemljama potencijalniim kandidatima, praćenja njihovog razvoja, kao i postupci odlučivanja koji se tiču neposrednog proširenja.

USLOVI PROŠIRENJA

Osnovni uslovi za prijem novih čalnica Evropske unije bili su regulisani Članom O Rimskog ugovora koji glasi: Svaka evropska država se može prijaviti da postane član Unjie. Ona treba da uputi svoju prijavu Savetu, koji treba da se jednoglasno saglasi posle konsultovanja Komisije i posle dobijanja saglasnosti Evropskog parlamenta, koji treba da se saglasi apsolutnom većinom od ukupnog broja poslanika.
Evropska unija je tokom devedesetih godina formulisala preciznije kriterijume za ulazak zemalja u Uniju imajući u vidu razvoj tranzicionih zemalja i izražavajući želju da primi nove članice bez ometanja i usporavanja procesa integracije.
Prvi korak u tom pravcu predstavljao je Samit u Kopenhagenu 1993. godine na kojem su države-članice Evropske unije su odlučile da prihvate tranzicione zemlje u članstvo (ako izraze želju za tim članstvom), ako ispune određene uslove. Ti uslovi, poznati kao Kopenhagenski su:
Stabilnost ustanova koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje i zaštitu manjina;
t Funkcionalna tržišna privreda i sposobnost da izdrže pritisak konkurencije i tržišnih sila unutar Unije;
Sposobnost da prihvate obaveze članstva, uključujući pridržavanje ciljeva političke, ekonomske i monetarne Unije.
Na Samitu u Madridu u decembru 1995. formulisani su novi uslovi za ulazak u Evropsku uniju. Ti uslovi su se ticali administrativnih struktura i standarda. Buduće države-članice bi trebalo ne samo da zakonodavstvo Evropske unije prenesu i ugrade u nacionalno zakonodavstvo, već da ga efikasno primene preko odgovarajućih administrativnih i sudskih struktura. Na sastanku u Luksemburgu decembra 1997. godine novi uslov je dodat od strane Evropskog saveta koji je podrazumevao da se od država koje teže da se uključe u Evropsku unija očekuje da svoja pravila i ustanove usaglase sa odredbama Amsterdamskog ugovora i pri tome se isticalo prihvatanje čitavog Aquis communautaire , tj. svih akata koje je Unija ikad usvojila, akoja su još uvek na snazi.

POSTURAK PROŠIRENJA

Prvi korak u postupku uzlaska neke zemlje u Uniju jeste formalno podnošenje zahteva za članstvo kojim se izražava želja za pristupanje Uniji. Potom, potrebno je mišljenje Evropske komisije o državi kandidatu; sledi i najvažniji deo, a to su pregovori o pristupanju Uniji, koji se odvijaju u obliku međuvladinih konferencija između svake od država-kandidata i Evropske unije o svi relevantnim integrativnim pitanjima. Zatim sledi saglasnost Evropskog parlamenta nakon okončavanja pregovora i jednoglasna odluka Saveta o prijemu. Piše se ugovor o pristupanju, a zatim sledi proces ratifikacije kome podležu obe ugovorne strane.

KRUGOVI PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

Proces proširenja EU započeo je 1973. godine, kada je Evropska ekonomska zajednica sa šest proširena na devet zemalja (pristupile su Velika Britanija, Danska i Irska). Međutim, ulazak ove tri zemlje u EEZ je bio težak i za to postojali mnogi razlozi. Jedan od njih je bio taj što Velika Britanija dugo nije bila spremna da se odrekne dela svog nacionalnog suvereniteta tako što bi prihvatila nadnacionalnost u međunarodnim odnosima. Godine 1961. Velika Britanija, Danska, Irska i Norveška su podnele kandidature za prijem u članstvo EEZ. Međutim, na kandidaturu Velike Britanije je stavljen veto od strane Fransuske, a ostale tri zemlje su povukle svoje molbe za prijem. Ista situacija se deslila 1967. godine kada je Francuska bila protiv kandidatura ovih država. Ugovor o pristupanju ovih država Zajednici je potpisan tek 1972. godine kao posledica veoma dugih pregovora koji su se odnoslili na pitanja poljoprivrede, finansiranja budžeta Zajednice i odnosa sa Komonveltom. Danska, Irska i Velika Britanija su pristupile Zajednici 1. januara 1973. godine, dok je u Norveškoj referendumom odbijeno pristupanje tesnim ishodom glasanja (53,5% je glasalo protiv, a 46,5 % za).
Drugo proširenje Zajednice je bilo 1. januara 1981. godine kaka Grčka postaje njen punopravan član. Ona je nekoliko godina pre vojnog udaara 1967. godine, pregovarala o statusu pridruženog člana Zajednice i odmah nakon uspostavljanja demokratske vlasti zatražila je prijem za ulazak. Grčka je podnela kandidaturu 1975. godine, pa je do prijema čekala više od pet godina.
Treće proširenje je bilo 1. januara 1986. godine kada su Portugal i Španija pristupile Zajednici. Ove države su na prijem čekale osam i po godina od datuma podnošenja kandidatura za članstvo. Pošto su im zastareli industrijski i agrikulturalni sektori i težeći da utvrde ponovo uspostavljenu demokratiju nakon perioda diktature, Španija i Portugal su smatrale da im je ulazak u Zajednicu jedino rešenje ovih problema. Njihovim ulaskom, Zajednica je postala Evropa dvanaestorice.
Četvrto proširenje, sada već Evropske unije, bilo je 1. januara 1995. godine, kada su joj se formalno priključile tri zemlja: Austrija, Švedska i Finska, članice Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA). Evropski parlament je u Strazburu doneo odluku o prijemu ovih zemalja u Evropsku uniju, kao i Norveške. Međutim, od 1. januara Unija obuhvata 15 zemalja, pošto je u Norveškoj na referendumu opet odbijeno pritupanje te zemlje Uniji. Prijem Austrije je naišao na velike otpore, ne zbog ekonomskih i finansijskih, već zbog političkih razloga. Austrija je bila industrijsko i poljoprivredno razvijena zemlja, ali prepreka je bila njena neutralnost na koju se obavezala Državnim ugovorom 1955. godine potpisanim u Beču. Četiri ključne razlike i povod za neslaganje
Austrije i Evropske unije su bili problemi koji su se odnosili na dvojno prebivalište, tranzit, poljoprivredu i zaštitu životne sredine. 17
Peto proširenje Evropske unije, dosad najveće i istorijsko proširenje, ostvareno je 1. januara 2004. godine, kada je formalno izvršen uzlazak deset novih država u Uniju: Mađarska, Slovenija, Slovačka, Češka, Poljska, Estonoja, Litvanjija, Letonija, Kipar (grčki deo) i Malta. "Evropa petnaestorice" postaje "Evropa dvadesetpetorice" čime Evropska unija značajno proširuje svoje granice prema Istoku i Jugu Evrope. Ulaskom deset novih članica, od kojih osam bivših komunističkih zemalja istočne i centralne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija) i dve ostrvske države (Malta i Kipar), dovršeno je do sad najveće i najprotivrečnije proširenje EU-a, koje se s pravom ocenjuje kao "istorijsko".

Da bi pristupile Uniji, ovih deset zemalja su, naravno, morale da ispune sve one uslove (tzv. Kopenhagenske) koji sad čekaju kandidate i pretendente na članstvo: Rumuniju, Bugarsku, Tursku i države Zapadnog Balkana - Hrvatsku, Makedoniju, Albaniju, BiH, Srbiju i Crnu Goru. Prema usvojenom planu i strategiji daljeg proširenja Evropske Unije, sledeće godine (1. januara) Uniji se pridružuju Rumunija i Bugarska, dok za ostale nema utvrđenih rokova, već briselski zvaničnici poručuju da će datum ulaska preostalih navedenih zemalja zavisiti od njih samih, odnosno od brzine i uspešnosti kojom obave predviđene političke, ekonomske i administrativne kriterijume. Kad je reč o šest zapadnobalkanskih zemalja, ti kriterijumi (politički, ekonomski i administrativni) su preciznije razrađeni u vidu kratkoročnih i srednjoročnih prioriteta koje njihove vlade treba da ispune uz podršku Evropske unije, u akcionim planovima proisteklim iz tzv. procesa stabilizacije i pridruživanja Uniji i najnovijeg instrumenta saradnje i potencijalnih članica iz ovog regiona - "evropskog partnerstva".

ZAKLJUČAK O TEMI

Evropska unija je „život" započela na uskom domenu saradnje među zemljama sličnih vrednosti, da bi ojačala poverenje, razmenu i njihovu odbrambenu moć Sovjetskom bloku. Dosadašnja institucionalna integracija je dovela do znatnog širenja zajedničkog politika i povezivanja svih zemalja-čalnica vrlo snažnim vezama. Dok su raniji oblici podrazumevali izolovanu saradnju u određenim oblastma, naredni koraci su sve više stvarali zajedničku ekonomsku zonu koja danas počiva na carinskij uniji, zajedničkom tržištu, a delimično i na jedinstvenoj valuti. Proces integracije, uvođenje evra i progresivan razvoj zajedničke spoljne i bezbednosne politike daju Evropskoj uniji politički i diplomatski status koji odgovara njenoj nesumnjivoj ekonomskoj snazi.

LITERATURA

1. Autorski tim: Radić I., Živković J., Damnjanović K., Cvetković V., Ivanković Z., Budimir B., 2005., Vodič kroz Proces stabilizacije i pridruživanja,G17 Institut, Beograd
2. http://ec.europa.eu/enlargement/key documents/index archive en.html (datum
pristupa 28.11.2006.)
3. http://europa.eu/abc/history/index_en.html (datum pristupa 19.11.2006.)
4. http://europa.eu/scadplus/treaties (datum pristupa 20.11.2006.)
5. http://vlib.iue.it/hist-eur-integration/Index.html (datum pristupa 08.12.2006.)
6. http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em 114/glo/eu.html (datum pristupa 01.12.2006.)
7. http://www.ena.lu/mce.cfm (datum pristupa 01.12.2006.)
8. http://www.institutespi.org/files/vodic.pdf (datum pristupa 15.12.2006.)
9. http://www.seio.sr.gov.yu/code/navigate.asp?Id=123 (datum pristupa 30.11.2006.)
10. http://www.vojvodina-cess.org/html/evr4.php (datum pristupa 15.12.2006.)
11. Kragulj D.,Milićević D.,2005., Ekonomija - Uvod u ekonomsku analizu,
12. Leonard D., 2004., Vodič kroz Evropsku uniju, Narodna knjiga, Beograd mikroekonomija i makroekonomija, Makarije, Beograd
13. Prokopijević M.,2005., Evropska unija: uvod, Službeni glasnik, Beograd
14. Stepanov R., Despotović Lj., 2002., Evropska unija - nastanak, institucije, pravo, NATO, Stylos, Beograd

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi