Strategija dinamickog i ekonomskog rasta

U ekonomskoj literaturi se veoma cesto upotrebljavaju izrazi privredni rast i privredni razvoj kako u smislu da se ova dva pojma vrlo cesto identifikuju, tako i u smislu njihovog kategorijalnog razlikovanja. Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta razvoja
Tematika privrednog razvoja se prevashodno rasprostire na istraživanje materijalne strane života i proucavanje proizvodnje, zaposlenosti, izvoza, uvoza i sl. Svojom aktuelnošcu ona zaokuplja ekonomsku misao, kako u visoko industrijalizovanim tržišnim privredama, tako i u nedovoljno razvijenim ekonomijama. Teorija i politika privrednog razvoja obuhvata istraživanje uslova ekonomskog napredovanja, suštine procesa rasta, karakter strukturnih promena u privredi pojedinih zemalja i posebno nacine pomocu kojih je moguce voditi politiku dugorocnog podržavanja privrednog rasta. Svaka nacija ima kao primarni cilj da joj je što bolji rast i razvoj. Iz godine u godinu, napredne privrede sveta akumuliraju znacajne velilcine sofisticirane kapitalne opreme, pomeranju granice tehnološkigh znanja i dostignuca i na taj nacin stvaraju uslove za povecavanje bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika.
Manje više je svima poznato da se svaki presedsednicki kandidat u svojoj promociji zalaže za ekonomski rast, zato što je to dugorocno najznacajniji cinilac ekonomskog uspeha zemlje. Ekonomski rast predstavlja ekspanziju potencijalnog bruto društvenog proizvoda neke zemlje. Drugim recima, ekonomski rast predstavlja širenj granica proizvodnih moigucnosti nacije. Cim nacija ima ekonomski rast , granice proizvodnih mogucniosti pomeraju se van. Valja znati da ekonomski rast nije samo apstraktna kategorija, vec je to veoma bitna kategorija i sa aspekta gradana, zato što u smislu rasta autputa per capita, znaci rast realnih plata i mogucnost povecanja šivotnog standarda nacije. Prema tome , ekonomski rast pretpostavlja realan rast materijalne proizvodnje, odnosno rast realnog nacionalnog dohotka.

Privredni rast

Pridajuci veliki znacaj razlikama izmedu pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja Kindleberger na primer uporeduje rast i razvoj sa rastom i razvojem coveka. Tako on privredni rast komparira sa fizickim rastom coveka to jest uporeduje ga sa povecanjem njegove težine i visine dok privredni razvoj poistovecuje sa fizickim napredovanjem koje je istovremeno praceno kvalitativnim razvojem mnogih njegovih psihofizickih performansi, intelektualnih potencijala, a pre svega sposobnosti njegovog adaptiranja promenljivim uslovima života i rada.
Porivredni rast je agregatni proces koji govori o prosecnom kretanju mnogobrojnih sektorskih promena. Stabilan privredni rast važna je pretpostavka lakšeg rešenja centralnog ekonomskog pitanja u svakoj zajednici koja se može definisati kao nastojanje da se u što je moguce vecem stepenu zadovolje rastuce potrebe ljudi sa ogranicenim resursima. Ako bi smo želeli da damo definiciju privrednog rasta onda bismo mogli reci da privredni rast podrazumeva povecanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije izražene kroz ukupno društveni proizvod ( skup dobara i usluga ostvarenih u toku jednog perioda) u odnosu na broj stanovnika. Dok se ekspanzija definiše na kratak period, privredni rast se odnosi na dug period. Ovaj trajni porast velicine je dan koristan ali nejasan, koji duguje svoj uspeh relativnoj jednostavnosti i relativnoj i veoma iluzornoj lakoci sa kojom se može izraziti pomocu jedne cifre. Države se cesto izražavale cilj svoje ekonomske politike kroz stopu rasta koja se poredi sa stopom rasta drugih zemalja u istom periodu, što je prikladno, ali što može da dovede do najgorih konfuzija.
Ukazujuci na znacaj privrednog rasta Samuelson s pravom konstatuje da je privredni rast dugorocno posmatrano najznacajniji faktor ekonomskog uspeha nacije. Po njemu sve ekonomski progresivne države kontinuirano izdvajaju rastuca sredstva za akumulaciju odnosno investicije cime se stvaraju uslovi za povecanje društvenog proizvoda po stanovniku. Iz definicije privrednog rasta proizilazi da on u osnovi predstavlja povecanje agregatne ponude. On dakle nije apstraktna kategorija, vec velicina koja shvacena u smislu realnog rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika znaci uvecanje realnih plata, rast životnog standarda, porast akumulacije, i preko nje mogucnost jacanja materijalne osnove proizvodnje u buducem periodu. Privredni rast se može kvantitativno izraziti i to pre svega pomocu stopa rasta, bruto društvenog proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika i slicno.
Privredni rast oznacava povecanje vrednosti nacionalne proizvodnje tokom vremena. Drugim recima, privredni rast znaci uvecanje realnog bruto nacionalnog proizvoda u odredenom periodu u odnosu na njegovu velicinu u prethodnom vremenskom intervalu. Sajmon Kuznetc privredni rast definiše kao trajno povecanje dobara neophodnih za zadovoljenje individualnih i zajednickih ljudskih potreba, mereno velicinom proizvodnje po stanovniku. Akcenat na trajnom i neprekidnom uvecanju proizvodnje po stanovniku je posebno znacajan, buduci da on podrazumeva promenu strukture proizvodnje, izmenu u realnim odnosima cena pojedinih dobara, promena u kombinaciji proizvodnih cinilaca kao i brojne izmene u nacinu života.

Privredni razvoj

Privredni razvoj je kompleksna kategorija koja obuhvata citav spektar, u kvalitativnom smislu vrlo razlicitih društvenoekonomskih promena, karakteristicnih za proces kontinuiranih transformacija privrede i društva. Pored toga što podrazumeva rast obima nacionalne proizvodnje u vremenu, odnosno pored sadržaja koji karakteriše kompleks privrednog rasta, fenomen privrednog razvoja obuhvata i složenu strukturu, institucionalne, organizacione i tehnološke promene privrede, koje omogucavaju da se uvecana proizvodnja realizuje i distribuira u okviru nacionalne ekonomije i šire. Najsažetije, pojam privrednog razvoja obuhvata promene u obimu proizvodnje i složene transformacije u kompoziciji i strukturi privrede.
Privredni razvoj je porast proizvodnje roba i pružanja usluga u nacionalnoj ekonomiji, to jest porast bruto nacionalnog proizvoda, uz istovremene strukturne transformacije i promene u funkcionisanju nacionalne privrede na njenoj opštoj uzlaznoj liniji ekonomskog napredovanja. To je jedinstvo kretanja i razvoja, odnosno, to je najopšti oblik funkcionisanja privrede. Za razliku od tehnickih sistema , veliki ekonomski sistem ( narodna privreda ) ne zna samo za kretanje u željenom smeru. Svako njeno kretanje vezano je za istivremene brojne promene, to jest za razvoj. Te mnogobrojne i neprekidne transformacije su i kvantitativne i kvalitativne prirode. One oznacavaju uvecanje svih elemenata narodne privrede ( mada ne u istoj proporciji ) i njihovo menjanje pod dejstvom je naucnog i tehnickog progresa i izmena društvenog i prirodnog okruženja. Privredni razvoj predstavlja složen proces koga reprezentuje niz sukcesivnih promena u ekonomskoj strukturi , ali i izmene u svesti coveka kao najvažnijeg cinioca ukupne privredne dinamike. Nesumljivo, privredni razvoj predstavlja centralni makroekonomski fenomen.
Obeležja fenomena privrednog razvoja su brojne. U literaturi se srecu mnoge odrednice koje objašnjavaju ovaj izuzetno kompleksan ekonomski, ali i društveni fenomen. Jedno od mnogobrojnih proucavanja suštine kategorije privrednog razvoja, akcenat stavlja na sledece atribute:
1. razvoj je normativan proces, usmeren je na realizaciju odredenih ciljeva,
2. razvoj je multidimenzionalni proces, vezan je za sve aspekte života i potrebe ljudi i društva na koji utice veoma veliki broj faktora,
3. razvoj je koherentan proces, ako je potrebno simultano ostvariti razlicite ciljeve, neophodno je njihovo prethodno uskladenje.
Fenomen razvoja predstavlja svakako jedno od centralnih stremljenja ljudi u istoriji civilizacije. Njegovo ostvarenje, u krajnjoj instanci, je omogucilo opstanak i neprekidni prosperitet ljudske vrste na zemlji.
Majkl Todar, profesor razvojnee ekonomije sa Njujorškog univerziteta zakljucuje da je razvoj istovremeno i fizicka realnost i stanje uma pomocu koga društvo kombinuje društvene, ekonomske i institucionalne procese stvara mogucnosti vecini stanovništva da bolje živi. Razvoj, po ovom autoru, poerazumeva najmanje sledece tri stvari:
1. povecanu potrošnju i bolji kvalitet hrane, bolje uslove stanovanja, poboljšan stepen zdravstvenog stanja i veci nivo socijalne sigurnosti,
2. rast životnog standarda, obezbedenje veceg broja radnih mesta, boljeg obrazovanja, poklanjanje vece pažnje kulturnim i humanim vrednostima, koje ce obezbediti povecanje ne samo nacionalnog bogatstva vec i rast individualnog i nacionalnog samopoštovanja,
3. povecanje mogucnosti ekonomskog i društvenog izbora kroz oslobadanje pojedinaca i nacije od zavisnosti ne samo od drugih ljudi i države vec i od snaga neznanja i nepoštovanja sopstvene licnosti.

Predmet teorije privrednog rasta i teorije privrednog razvoja

Teorija privrednog rasta permanentno izucava kvantitativne relacije izmedu utroška i autputa, dok teorija privrednog razvoja istražuje ciljeve, faktore, kriterijume, pokazatelje, kao i strategije razvoja. Teorija privrednog rasta kvantificira doprinos cinilaca koji determinišu dugorocni proizvodni potencijal pojedinih nacionalnih ekonomija, korosteci pri tome najcešce kriterijume poput rasta realnog bruto nacionalnog proizvoda ili nacionalnog dohotka po stanovnikku. Proizilazi da teorija privrednog razvoja ima daleko kompleksniji pristup u istraživanju cinilaca koji determinišu kljucne makroekonomske promene i velicine u poredenju sa teorijom privrednog rasta. Teorija privrednog rasta razmatra probleme dinamicke ravnoteže i stim u vezi pokušava da definiše adekvatan odgovor na osnovno pitanje – na koji nacin obezbediti uvecanje realnog bruto nacionalnog proizvoda koji odgovara uslovima pune zaposlenosti. Ravnotežni rast je takav rast kod koga se sve promenljive u sistemu menjaju po istoj stopi. U opštem slucaju postoji beskonacno mnogo ravnotežnih putanja privrednog rasta, pri cemu predmet teoriskih proucavanja nisu samo karakteristike i atributi tih putanja, vec i precizno definisanje one putanje po kojoj ce se sistem kretati pod datim pretpostavkama. Teorija privrednog rasta ima kristalno jasnu eleganciju, divljenja vrednu jednostavnost, savršenu preciznost. U tržišnim uslovima privredivanja bitna pretpostavka privrednog rasta je puno korišcenje proizvodnih faktora. Analogno tome, maksimalni proizvodni kapacitet neke privrede u datom vremenskom intervalu definiše velicina i kvalitet proizvodnih faktora kojima ona raspolaže. Zakljucak je pri tome krajnje jednostavan i veoma logican. Maksimalna stopa privrednog rasta se ostvaruje pod pretpostavkom realizacije najveceg moguceg povecanja upotrebljenih kolicina proizvodnih faktora i/ili njihovog maksimalnog produktivnog korišcenja. Nasuprot tome, teorija privrednog razvoja ima daleko složeniji pristup u istraživanju ekonomskih fenomena. Ona nastoji da što kompleksnije istraži uticaje pojedinih faktora na ispoljavanje najznacajnijih makroekonomskih promena, kao i da na osnovu takvih spoznaja omoguci kreiranje najefikasnije makroekonomske politike razvoja. Ovako shvacen kompleks može se oznaciti kao nastojanje da se utvrde najvažniji ciljevi proizvodnog razvoja svake zemlje, pocev od strogo ekonomskih, pa sve do tehnoloških, socioloških, etickih, kao i istraživanja promena široke grupe faktora razvoja, koji mogu biti materijalni i nematerijalni, ekonomski i vanekonomski, privredni i društveni, nacionalni i medunarodni itd.
Teorija privrednog razvoja u pravom smislu reci je relativno mlada naucna disciplina. Njen nastanak vezan je za ime engleskog ekonomiste Roja Horoda i americkog istraživaca Izija Domera. Ova dvojica ekonomista su razvili poznate jednofaktorske modele rasta koji objašnjavaju dugorocnu ekonomsku ravnotežu i izgradnju privredne strukture koja za rezultat ima visoku i stabilnu dugorocnu stopu privrednog rasta. Polazište njihovog istraživanja privrednog rasta je poznata funkcija proizvodnje, Y = F ( K, L ), pri cemu je Y predstavlja kolicinu proizvodnje, K utrošak kapitala a L utrošak rada. Smatrajuci rad neogranicenim faktorom, svoju pažnju su usmerili ka istraživanju znacaja promena utroška faktora kapitala. Kolicnik velicine kapitala vrednost proizvodnje predstavlja prosecni kapitalni koeficijent b, a kolicnik prirasta kapitala i prirasta proizvodnje reprezentuje granicni kapitalni koeficijent. Pod pretpostavkom konstantnih prinosa faktora, velicine granicnog i prosecnog kapitalnog koeficijenta su medusobno jednake, cime je analiza razvojne trajektorije u znacajnom stepenu uprošcena. Na osnovu Kejnsove jednacine štednje S = sY, pri cemu je granicna stopa štednje i neophodnog uslova ravnoteže ( investicije = štednja ), oni su došli do ravnotežne stope rasta r = s/b, danas gotovo antologiske relacije u razvojnoj ekonomiji. Na temelju ovog modela docnije su razradeni brojno neuporedivo složeniji modeli privrednog rasta, a razvijene su i mnoge teorije privrednog razvoja.

Strategija dinamickog i ravnotežnog ekonomskog rasta

Mogucnosti postizanja brzog ekonomskog rasta

Stopa rasta najveceg broja zemalja u razvoju u dosadašnjem ekonomskom razvoju nije prelazila stopu demografskog rasta. U takvim uslovima to znaci stagnaciju per capita dohotka. Tek posle drugog svetskog rata dolazi do znacajnijih napora da se ubrza privredni rast, razbije tendencija i relativne i apsolutne stagnacije, te smanji ekonomski i tehnološki jaz izmedu razvijenih i nerazvijenih zemalja. Porast per capita dohotka dosta je ogranicen zbog visoke stope demografskog rasta. Ova stopa se procenjuje na oko 2% prosecno godišnje, mada ima zemalja u kojima je ova stopa nekoliko puta viša.

Ova stopa per capita dohotka je i dalje niska, jer ne osigurava:
1. Vecu potrošnju i širenje domacih tržišta,
2. Vecu ponudu i formiranje domace akumulacije,
3. Vecu stopu investicija i
4. Pokretanje vecih (internih) snaga razvoja koje vec zapoceti rast mogu da održe i dalje razvijaju.

U tehnološkom procesu s jedne strane, uz sve vecu relativnu zaostalost i ogranicene mogucnosti razvoja, uz ocite ogranicavajuce faktore razvoja, postavlja se pitanje ostvarivanja potrebne i koguce stope rasta tih zemalja.

Optimalna stopa ekonomskog rasta

Optimalna stopa rasta je poželjna stopa koja treba da najbolje odgovara ciljevima razvoja jedne zemlje. Cilj nedovoljno razvijenih zemalja mogao bi se koncipirati na ovom planu, postizanje u toku jedne generacije (35 do 50godina) nivoa društvene

proizvodnosti rada, odnosno per capita dohotka, koji je prihvacen kao donja granica razvijene industriske zemlje sposobne za vlastiti samostalni dalji ekonomski rast. U proseku uzeto, zavisno od razvijenosti zemlje, to bi znacilo da bi donja granica stope rasta per capita dohotka mogla biti 4% godišnje, a gornja granica 6%.
U odnosu na per capita razvijenih zemalja nerazvijene bi trebalo da bar udvostruce postojece stope rasta. U cilju smanjena ekonomskog i tehnološkog jaza razvijenih i nerazvijenih zemalja stopa od 4% može se smatrati minimalnom i poželjnom stopom rasta per capita dohotka, stope ekonomskog rasta zemalja u razvoju.

Potencijalna stopa rasta i faktori koji je odreduju

Potencijalna stopa ekonomskog rasta je ona maksimalna stopa koju je moguce ostvariti uvažavajuci date objektivne determinante i faktore rasta. To je, znaci, takva stopa koju je moguce postici uz maksimalno angažovanje proizvodnih i prirodnih resursa u privredi. Kao moguce stope rasta radilo se o poželjnoj, nameravanoj stopi, ovde se radi o takvoj stopi rasta koja je determinisana objektivnim uslovima i datim mogucnostima rasta. Osnovne determinante moguce stope rasta su:
- stopa moguce akumulacije (štednje),
- efikasnost i struktura investicije,
- rast i struktura stanovništva,
- struktura privrede,
- dopunska akumulacija iz medunarodnog finansiranja u prvim fazama razvoja,
- efikasnost institucija privrednog, finansijskog i javnog sistema,
- obrazovni i kulturni nivo stanovništva.

Dosadašnja analiza povecanja moguce stope akumulacije pokazala je da se ova stopa stopa može povecaati na nekoliko nacina:
1. Povecnje udela akumulacije u nacionalnom dohotku i smanjenje ostalih obima potrošnje,
2. Povecanje marginalne stope akumulacije iznad prosecne stope,
3. Smanjenje i presecanje daljeg odliva akumulacije iz ovih zemalja u razvijene industrijske zemlje, bilo po nepovoljnim spoljnotrgovinskim uslovima, po obavezama po uzetim medunarodnim zajmovima, ostacima kolonijalne vlasti, finansijske zavisnosti, tehnološke zavisnosti i sl.

Uz neznatne napore u navedenom pravcu racuna se da se postojeca stopa akumulacije od 5% može povecati na 10 do 15% nacionalnog dohotka.
Produktivnost uloženih sredstava (investicije) su drugi odlucujuci faktor stope rasta. Ovaj faktor je sa svoje strane determiniran nizom drugih faktora, kao:
- strukture investicija,
- stopama iskorišcenosti kapaciteta,
- snadbevenosti tržišta investicionim robama,
- udelu spoljne trgovine i uvozne opreme,
- kvalifikovanosti kadrova, tehnicke i tehnološke tradicije idr.

Svi navedeni faktori determinišu produktivnost investicije ili visinu kapitalnog koeficijenta. Kod zemalja u razvoju kapitalni koeficijent krece se od 2,5 do 5, a kod razvijenih industriskih zemalja od 0,8 do 1,2, što je gotovo dvostruko niže.

Prema navedenom, ne samo stvarna vec ni potencijalna stopa interne akumulacije ne zadovoljava ni donju granicu potrebne stope rasta. Usled navedenog nastaje i potreba za medunarodnim kapitalom koji kod vecine ovih zemalja ucestvuje sa 30 do 40% u nacionalnoj akumulaciji i 25 do 30% u bruto investicijama ovih zemalja.

Postepen ili skokovit razvoj

Pred zemlje u razvoju cesto se z teorijjskim razmatranjima tempa i strategije razvoja postavlja dilema: postepenog (sukcesivnog) razvoja ili skokovitog razvoja (big puch). Ako bi se postepeni razvoj posmatrao sa aspekta sporog razvoja ili gotovo stagnacije koja ne osigurava dugorocni rast per capita dohotka, onda se takva alternativa apriori može odbaciti. Tu nema dileme za zemlje u razvoju. To je gotovo svaki rast per capita dohotka ispod 1 do 2% godišnje. S druge strane u koliko se pod rapidnim i skokovitim razvojem shvate takve maksimalne stope rasta koja se eventualno može i postici, ali tek po cenu veoma velikih i dugotrajnih napora i žrtve koju vecina stanovništva nije spremna bez prinude da podnese, onda ni takva razvojna politika ne dolazi u obzir.

Kao najefikasnija i najracionalnija metoda razvoja obzirom na uslove i potrebe razvoja nerazvijenih zemalja, mogao bi se prihvatiti izvestan oblik brzog skokovitog razvoja. Takav brz ekonomski razvoj omogucili bi neki novi momenti u svetskoj konstalasiji snaga i uslovima razvoja kao:
1. Vece mogucnosti primene najnovijih tehnickih otkrica u zemljama u razvoju i skracenje vremena primene. Prelazak iz primitivne u modernu industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju može se izvršiti u toku nekoliko decenija.
2. Osnovna zabrana pokretanja ekonomskog razvoja vecine nerazvijenih zemalja, ostaci kolonijalizma i strane dominacije, uglavnom su uklonjeni. Nestankom te osnovne zabrane prestaje ili nestaje velikim delom i proces odliva kapitala i viška rada iz ovih zemalja u razvijene zemlje.
3. Savremeni tehnicki i tehnološki razvoj prirodne uslove stvara realno sve manje znacajnim
4. Demografski faktor , ekspanzija stanovništva. Poseban pritisak na ubrzanje privrednog razvoja vrše viškovi agrarnog stanovništva koje uzrokuje stalan proces fragmentacije poljoprivrednih poseda i stagnaciju ili padanje poljoprivredne proizvodnje.
5. Pod potrebnom stopom investicija podrazumevali smo onu stopu koja treba da omoguci stvaranje potrebne stope ekonomskog rasta od 6 do 8%.
6. usko i nerazvijeno domace tržište je znacajan ogranicavajuci faktor brze industrijalizacije paralelno sa ekonomskim razvojem i porastom per capita dohotka, porastom domace ppotrošnje stanovništva razvijace se i domace tržište.

To bi bili osnovni faktori na koje svaka zemlja mora racunati u svim slucajevima kad želi da pristupi ostvarenju brzog i skokovitog privrednog rasta.

Uravnotežen ili nezravnotežen ekonomski razvoj

Problemi ocuvanja ekonomske i monetarne ravnoteže (ostvarivanje visoke stope rasta uz
ocuvanje relativne stabilnosti novca i ravnoteže u platnom bilansu) javljaju se sve oštrije,
kako pred razvijenim industriskim zemljama tako i pred zemljama u razvoju. Usled toga je u ekonomskoj i razvojnoj politici svake zemlje jedan od osnovnih proklamovanih ciljeva.
Pristalice uravnoteženog ekonomskog razvoja insistiraju na gotovo proporcionalnom razvoju svih sektora privrede uz ostvarivanje potrebne:
- tržišne neravnoteže,
- monetarne ravnoteže,
- platno - bilansne ravnoteže,
- strukturne ravnozeže.

Vec je uocena tendencija i gotovo zakonitost da ostvarivanje brzog privredng rasta obicno vodi raznim disproporcijama i narušavanju tržišne, monetarne i platno-bilansne ravnoteže. Upravo iz tog razloga osnovni cilj razvojne politike svake zemlje danas postaje ostvarenje visoke stope ekonomskog rasta, a ne ostvarenje ravnoteže. Dovoljno je uz visoku stopu rasta ocuvati dozvoljenu , tolerantnu stopu nestabilnosti.
Mada se mogu diferencirati razne vrste neravnoteže u ekonomskom razvoju jedne zemlje, kao: monetarna, tržišna, platno-bilansna, interstrukturska, budžetska, regionalna i drugesve cemo ih svrstati u dve grupe:

1. Strukturna neravnoteža i
2. Tržišna neravnoteža.

1.Pod strukturnom neravnotežom, podrazumevaju se one neusaglašenosti koje nastaju u strukturi same privrede u odnosima izmedu pojedinih sektora privrede. Privreda bi se nalazila u punoj strukturnoj ravnoteži tek onda kad se razmene medu sektorima tek onda kad se razmena medu sektorima i unutar samih sektora ostvaruje bez ostatka i uz puno korišcenje kapaciteta.
Ostvarivanje pune strukturne ravnoteže vredelo bi samo znaci za privrede zatvorenog, autarhicnog tipa. U jednoj dinamickoj privredi kakva je svaka privreda danas ostvarenje potpune strukturne ravnoteže je neizvodljivo.
2.Ravnoteža u odnosima ponude i tražnje robnih i kupovnih fondova na tržištu u obimu i strukturi je tržišna ravnoteža. Ovu ravnotežu je lakše postici cak i uz postojanje strukturne neravnoteže, u svim slucajevima kad postoji dovoljno elasticna spoljna trgovina koja popunjava ili oduzima robne fondove na tržištu prema formiranim kupovnim fondovima.

U dosadašnjim istraživanjima ovog problema izdiferencirani su neki faktori strukturne neravnoteže:
1.Visoka stopa ekonomskog rasta dovodi obicno do velikih i naglih strukturnih promena koje je teško sinhronizovati i usmeriti u tom smislu da se u potpunosti izbegnu disproporcije u razvoju.
2.Savremena tehnicko-tehnološka revolucija i primene novih pronalazaka dovodi do povecanja granice optimalnog kapaciteta, što u uslovima ogranicenog i uskog domaceg tržišta dovodi do disproporcije. Ova pojava ce doci do jaceg izražaja u koliko su prisutni sledeci faktori:
- niži per capita dohodak,
- manji broj stanovnika,
- tražnja domace robe na svetskom tržištu elasticnija,
- manje ucešce svetske trgovine u nacionalnoj privredi.

3.Izražene visoke oscilacije u godišnjim stopama investicija su jedan od znacajnih faktora strukture neravnoteže.
4.Nizak nivo organizacije i integracije privrede, slaba tržišna povezanost proizvodnje dovode do slabljenja samoregulirajuceg mehanizma tržišta i njegovog delovanja na oscilacije nastalih strukturnih disproporcija.
Drugi oblik neravnoteže u ekonomskom razvoju je tržišna neravnoteža. Ovaj oblik neravnoteže uslovljen je, odnosno potenciran delovanjem sledecih faktora:
1.Deficitno finansiranje razvojakoje obicno vodi inflaciji, uz znacajno odstupanje kupovnih od robnih fondova
2.Velike fluktacije u kretanju poljoprivrednih proizvoda dovode do neravnoteže robnih i kupovnih fondova na tržištu. Udeo poljoprivredne proizvodnje u nekim privredama zemalja u razvoju krece se oko 50%, a u nekim i do 90%, cime fluktacije u poljoprivrednim proizvodima dovode do fluktacija u celoj privredi.
3. Promene u tražnji i u cenama primarnih proizvoda na svetskom tržištu prenose se u smislu neravnoteže na tržište nerazvijenih zemalja. Cesta dominacija u spoljnoj trgovini samo ili jednog dva proizvoda osetljivost ovih zemalja cini izuzetno visokom.
Sve navedeno ukazuje da bi u procesu razvoja jedne zemlje insistiranje na tržišnoj i strukturnoj ravnoteži vodilo opadanju stope rasta i usporavanju procesa industrijalizacija ovih zemalja.

U pitanju uravnoteženog ili neuravnoteženog privrednog razvoja može se zakljuciti sledece:
1. Održavanje striktne i permanentne strukturne i tržišne ravnoteže nije moguce u nerazvijenoj privredi koja je krenula putem ubrzane industrijalizacije.
2. Insistiranje na striktnoj i permanentnoj ravnoteži ne bi bilo korisno sa gledišta efikasne strategije ubzanog privrednog razvoja, odnosno rezultiralo bi u umereno postepenom razvoju.
3. U politici ubrzanog privrednog razvoja nedovoljno razvijenih zemalja ne radi se o dilemi izmedu uravnoteženog i neuravnoteženog razvoja, nego o dilemi izmedu dozvoljene i nedozvoljene neravnoteže. Trebalo bi da se odredi krajnja granica dozvoljene neravnoteže kod koje ce se štetne posledice neravnoteže izjednaciti sa pozitivnim i stimulativnim efektima neravnoteže.
4. Teorija bilansiranog razvoja u cistom obliku zahteva strogi simultani razvoj komplementarnih delatnosti, tj. apsolutno i permanentno otežanje strukturene i tržišne ravnoteže.
5. Odredivanje tacke maksimalne (kriticne) neravnoteže i regulisanje razvojnog procesa u skladu sa tim granicama nije moguce bez integralnog planiranja. Sam tržni mehanizam ne može automatski regulisati razmere neravnoteže. Jedino se zajednickim delovanjem plana i tržišta mogu kontrolisati i regulisati razmeri neravnoteže u skladu sa zahtevima brzog i efikasnog razvoja nerazvijenih zemalja.

Industrijalizacija i poljoprivreda u procesu ekonomskog rasta

U teoriji ekonomskog rasta odnos izmedu industrije i poljoprivrede je jedan od
osnovnih i spornih problema. Osnovno pitanje koje se namece jeste pitanje optimalnog odnosa izmedu stope rasta industrijske i poljoprivredne proizvodnje. U vezi s tim postavlja se i pitanje optimalnih proporcija investicija u ove dve oblasti u raznim fazama razvoja. To je jedan od primarnih zadataka u razvojnim planovima i politici razvoja nerazvijenih zemalja. Poljoprivreda je dominantan privredni sektor u gotovo svim zemljama u razvoju.
Velike mogucnosti koje postoje u nerazvijenim zemljama u pogledu moguceg povecanja poljoprivredne proizvodnje dale su povoda mnogim zapadnim ekonomistima za gledište o prvenstvenoj ulozi koju treba dati razvoju poljoprivredne proizvodnje u razvojnoj politici nedovoljno razvijenih zemalja. Stav o prvenstvenom razvoju poljoprivrede sastoji se uglavnom, odnosno obrazlaže se kroz sledece argumente:
1. Optimalna kombinacija proizvodnih faktora u uslovima nerazvijenih zemalja favorizuje prema toj koncepciji radnointezivne metode koje imaju najširu primenu u poljoprivredi.
2. U nerazvijenim zemljama postoji velika mogucnost povecanja poljoprivredne proizvodnje bez velikih kapitalnih ulaganja, poboljšanja alata i agrotehnike, uvodenjem kvalitetnog semena, selekcionirane stoke i sl.
3. Primena principa komparativnih prednosti i s tim u vezi položaj nerazvijenih zemalja u medunarodnoj podeli rada takode se istice kao razlog za prvenstveno mesto koje treba dati poljoprivredi u razvojnim programima tih zemalja.
4. Istorijski razvoj sada razvijenih zemalja pokazuje da je industrijska revolucija mogla dobiti pun zamah tek kada je proizvodnja u poljoprivredi dostigla odreden relativno visok stepen.
Na potrebu ubrzane industrijalizacije nerazvijenih zemalja ukazuju sledeci faktori:
Za povecanje poljoprivredne proizvodnje u postojecim prirodnim uslovima kojima i dalje podleže poljoprivredna proizvodnja, za njenu punu modernizaciju, neophodno je prethodno postici dovoljni stepen industrijalizacija.
Latentna nezaposlenost karakteriše najveci broj zemalja u razvoju, posebno je izražena na selu. U uslovima demografske ekspanzije kao jedina mogucnost apsorpcije poljoprivrednih viškova i smanjenja latentne nezaposlenosti ostaje intezivniji put ka industrijalizaciji.
Preterana zavisnost i visoka osetljivost privreda od fluktacija na svetskom tržištu koju ostvaruje inostrana razvojna politika i nepovoljna izvozna struktura zemalja u razvoju javlja se kao ogranicavajuci faktor stalnom i stabilnom ekonomskom razvoju ovih zemalja. Industrijalizacija predstavlja jedino efikasnu metodu diversifikacije i privredne i izvozne strukture, vece stabilnosti nacionalne privrede i poboljšanja položaja u medunarodnoj razmeni.
Propulzivni efekti industrijske proizvodnje na celu privredu su daleko veci u odnosu na poljoprivredu. Stepen tehnološke povezanosti je daleko veci u odnosu na poljoprivrednu proizvodnju.
Brži porast industrijske od poljoprivredne proizvodnje gotovo je zakonitost razvoja. Dakle jedino industrija može biti vodeci pokretacki sektor u procesu ekonomskog razvoja. U onim zemljama u kojima je zabeležen proces ubrzane industrijalizacije zapažene su visoke stope privrednog rasta. Iako zbog niskog udela
industrije u ukupnom društvenom proizvodu visoka stopa industrijskog rasta nije mogla da neposredno osetnije utice na formiranje ukupne stope rasta, ipak je ubrzana industrijalizacija bila onaj motor koji je mogao dinamizovati celokupno privredno kretanje.
Postoje odredeni faktori koji odreduju potrebnu stopu rasta poljoprivrede bez koje bi u procesu ubzranog industrijskog razvoja dolazilo do velikih disproporcija.

Porast potrošnje i tražnje hrane, što je neminovan proces usko vezan za porast stanovništva, porast percapita dohotka i vecu elasticnost tražnje prehrambenih proizvoda u odnosu na ostvareni dohodak,
Potreba povecanja izvoza poljoprivrednih proizvoda da bi se povecao uvozni kapacitet. Uvozni kapacitet je , posebno u pocetnoj fazi industrijalizacije gotovo jedna od osnovnih determinanti realne akumulacije odnosno stopa rasta. To s druge strane zavisi od izvoza poljoprivrednih proizvoda koji cine od 65 do 80% izvoza zemalja u razvoju.
Proces ubrzane industrijalizacije u prvoj fazi obicno se oslanja na raspoložive poljoprivredne sirovine. Pri tome udeo prehrambene industrije u ukupnoj industrijskoj proizvonji kod vecine zemalja krece se od 20 do 40%, a udeo tekstilne koja uglavnom apsorbuje domace sirovine i zapošljava veliki broj radnika.

Politika i metode industrijalizacije u savremenim uslovima

Pored dileme o vodecoj ulozi industrije odnosno poljoprivrede u privrednom razvoju nedovoljno razvijenih zemalja koja još nije skinuta sa dnevnog reda ni u gradanskoj ekonomskoj teoriji ni u ekonokskoj politici, druga još jedna aktuelna dilema je izbor optimalnih puteva, smerova i metoda industrijalizacije. Stavovi o strategiji nedovoljno razvijenih mogu se podeliti uglavnom u dve grupe.
Prva strategija se zasniva na planu da u prvoj fazi industrijalizacije nerazvijenih zemalja trebalo bi razviti laku industriju, a tek u završnoj fazi bi došla na red bazicna industrija a posebno industrija kapitalnih dobara. Takva koncepcija industrijalizacije podudara se sa argumentacijom o prednostima radnointezivne tehnike u uslovima nedovoljno razvijenih zemalja.
Druga koncepcija industrijalizacije nerazvijenih zemalja polazi od strateške uloge koju ima bazicna industrija u procesu industrijalizacije i preporucije razvoj bazicne industrije istovremeno ili ponekim shvatanjima i pre preradivacke industrije.

Zakljucak

Naj jdnostanije , privredni rast predstavlja povecanje vrednosti proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije. Drugim recima, privredni rasst je uvecanje realnog bruto nacionalnog proizvoda posmatrane privrede u dužem vremenskom intervalu. Ubrzanje privrednog rasta izvanredno je složeno i u osnovni je spor proces u svakoj nacionalnoj privredi. Podaci o stopama rasta bruto nacionalnog proizvoda u pojedinim zemljama u dužem vremenskom periodu takav stav ubedljivo potvrduje. Daleko najveci broj danas razvijenih zemalja u toku poslednjih dve stotine godina imao je prosecnu stopu rasta bruto nacionalnog proizvoda u iznosu od 2 do 3%. Kad se ima u vidu rast bruto nacionalnog proizvoda per capita, cifra se krece izmedu 1 i 2%. Zbog toga je u dugom roku veoma znacajno, na prvi pogled, mala razlika ustopama privrednog rasta pojedinih zemalja.
Pored toga što obuhvata promene u obimu proizvodnje, pojam privrednog razvoja se proteže i na objašnjenje složenih transformacija u kompoziciji i strukturi privrede, kao i objašnjenje karaktera promena udela pojedinih razvojnih faktora u rastu nacionalne proizvodnje. Jednom recju, fenomen privrednog razvoja podrazumeva, pored rasta kolicine dobara, promene u relativnom odnosu pojedinihrazvojnih faktora, kao i brojne druge promene, tehnološkog, organizacionog, institucionalnog pa , cak, i politickog karaktera. Sve ovo upucuje na zakljucak da je privredni razvoj daleko kompleksnija pojava u odnosu na privredni rast, jer pored povecanja realnog bruto nacionalnog proizvoda podrazumeva i složene transformacije strukture privrede, koje doprinose rastu životnog standarda, kao i promene u raspodeli stvorenog dohotka.
Teorija privrednog rasta izucava kvantitativne relacije izmedu upotrebljenih faktora i dobijenog autputa i ima za cilj što preciznije izražavanje prirode i inteziteta delovanja pojedinih faktora na rast društvenog proizvoda. Teoriija privrednog rasta ima kristalno jasnu elegaanciju, divljenja vrednu jednostavnost, savršenu urednost. Ona se takode bavi istraživaanjem kljucnih problema dinamicke ravnoteže i s tim u vezi pokušava da precizno odgovori na pitanje kako ostvariti nivo bruto nacionalnog proizvoda koji odgovara uslovima pune zaposlenosti.
Razvojna makroekonomija se bavi istraživanjem faktora koji opredeljujuce deluju na privrednu dinamiku koristeci pri tome podatke i cinjenice koje odlikuju privredni prosperitet jedne zemlje. Medutim, upotreba podataka ima smisla jedino pod uslovom primene relevantne makroekkonomske analize, to jest iskljucivo pod pretpostavkom poznavanja logike ponašanja pojedinih ekonomskih subjekata i privrede u celini. Zato istraživanje kljucnih pitanja privrednog rasta i razvoja podrazumeva kompetentnu retrospektivu stavova najvažnijih ekonomskih škola i analizu njihovih poruka kad je u pitanju ekonomski prosperitet nacije. Bez takvog aspekta svako istraživanje privrednog rasta ide u pragmatizam i nedozvoljivi redukcionizam.
Logika oblikovanja osnovnih makroekonomskih agregata, ukljucujuci i velicinu nacionalne proizvodnje može se predstaviti pomocu medusobnih veza cetiri institucionalizovana sektora: stanovništva, privrede, države i inostranstva. Velicina proizvodnog potencijala neke privrede može se graficki predstaviti pomocu krive
proizvodnih mogucnosti. Ukupna privredna moc svake nacionalne ekonomije je ogranicena raspoloživošcu proizvodnih faktora. Privreda ce biti u stanju da pomeri vlastitu krivu proizvodnih mogucnosti udesno od kordinatnog pocetka iskljucivo pod pretpostavkom povecane upotrebe proizvodnih resursa ili zahvaljujuci korišcenju efikasnije tehnologije. Medutim, imajuci u vidu cinjenicu da je polazna pretpostavka prilikom korišcenja krive proizvodnih mogucnosti kao važnog analitickog instrumentarija razvojne makroekonomije stav o postojanju maksimalne angažovanosti proizvodnih faktora, proizilazi da je pomeranje krive proizvodnih mogucnosti na viši nivo posledica iskljucivo delovanja kompleksa tehnoloških promena.
Pojam makroekonomske efikasnosti podrazumeva proizvodnju sa najmanjim troškovima. On se u razvojnoj teoriji upotrebljava u svojstvu kriterijuma optimizacije – alokacije ogranicenih ekonomskih resursa i najcešce se proucava u kontekstu pretpostavki i poruka Pareto koncepta optimuma. Najkrace receno, radi se o stanju u nacionalnoj ekonomiji kada ne postoji nacin da se boljom organizacijom i li novom kombinacijom faktora proizvodnje poveca alokativna efikasnost.

Literatura

Dr Žarko Ristic “Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja” Cacak 2006
Dr Ilija M. Ristic “Tehnicki progres i privredni razvoj” Kragujevac 1999
Dr Slobodan Cvetanovic “Teorija i politika privrednog razvoja” Niš 2000
Dr Jovo Jednak Ekonomija” Beograd 2006

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi