Inflacioni mehanizam i ekonomski rast

Pojam, poreklo i razvoj inflacije

Upotreba reci „inflacija“ u ekonomiji je novijeg datuma. Izraz „inflacija“ potice od latinske reci INFLATIO što u prevodu znaci naduvavanje. Za vreme Gradanskog rata (1861-1865), u SAD pojavio se izraz „inflacija“ kada je Vlada u cilju finansiranja rata preterano izdavala nekonvertibilne novcanice – GREENBACKS.

U monetarnoj literaturi i enciklopedijama može se naci da je rec inflacija prvi put štampana u delu „Velika papirna obmana ili približavanje finansijske eksplozije“ Aleksandra Demlera 1964.godine u kojoj se usled Gradanskog rata u Americi predvidala finansijska katastrofa kada je nastalo naduvavanje novcanog prometa, što je za posledicu imalo veliki porast cena.

Inflacione pojave su bile cesto vezane za pojave velikih ratova, jer u tim situacijama dolazi do nestašice roba i snažnog rasta cena, a sve to usled preterane emisije novca za finansiranje ratova.

„Jedan nepoznati pisac sa americkog juga opisao je inflaciju za vrema Gradanskog rata u Americi, u periodu od 1861. do 1865.godine, na nacin koji se cesto citira u anglo-americkoj literaturi:“Nekada smo odlazili u ducan sa novcem u džepu, a vracali se sa korpom punom namirnica. Sada odlazimo sa korpom punom novca, a vracamo se sa namirnicama koje mogu da stanu u džep. Svega je nestalo – sem novca. Cene su haoticne, a privreda je dezorganizovana. Rucak koji je obicno stajao koliko i ulaznice za operu, sada košta dvadeset puta više. Posao cesto stagnira, jer niko ne zna koliko da naplati. Posledica je da svako naginje nagomilavanju „stvari“ i gleda da se otarasi „rdavog“ papirnog novca koji istiskuje „dobar“ metalni novac iz cirkulacije. Rezultat: delimican prelaz na trampu sa svim njenim nezgodama.“

Inflacija je narocito izražena u XX veku, a narocito za vreme i posle Prvog svetskog rata kada mnoge zemlje prelaze na papirnu valutu. Iz tog razloga dolazimo do zakljucka da je osnov za inflaciju napuštanje zlatnog novca. Mada je inflacija karakteristicna za za zemlje u ratu ona se javlja i u doba priprema za rat i posle ratova i to na obe strane: i u zemljama pobednika i u zemljama poraženih.

Tokovi modernih inflacija su daleko složeniji, a uzroci dublji i raznovrsniji. Sami izucavaoci inflacije daju svoje definicije svaki za sebe. Jedna od najstarijih definicija koje se pominju glasi: suviše novca juri premalo roba. Najrasprostranjenije definicije inflacije su one koje isticu da ona predstavlja stalni rast opšteg nivoa cena. Povecanje cena može, u principu nastati usled povecanja efikasnosti novca ili usled smanjenja ponude roba. Povecanje opticaja novca je najcešci uzrok inflacije u sistemu papirnog važenja. Tu je uzrocnik sama država koja u cilju pokrivanja svojih rashoda izdaje papirni novac i zadužuje se kod Centralne banke. Povecanom kolicinom novca država kupuje razne proizvode i usluge na tržištu i time dvostruko negativno deluje:
- povecava opticaj i
- smanjuje robne fondove.

Prema nemackom istraživacu inflacije iz 1923.godine Kurtu Singeru, inflacija se manifestuje u znatnom povecanju nivoa cena, koji nastaje usled naglog povecanja novcane mase što je praceno povecanjem bankarskih kredita. Naš ekonomski strucnjak M. Vuckovic nasuprot tome tvrdi da inflacija može nastati i bez povecanja novcanog volumena. „Ako paralelno sa povecanjem novcane mase raste i proizvodnja i kolicina roba na tržištu, onda nema mesta zakljucku da ce nastupiti inflacija.“

Novija shvatanja inflacije baziraju se na citavom lancu stanja i procesa u oblasti tražnje, investicije, kupovnoj snazi ... Inflacija može da se ne ispolji povecanjem cena roba, narocito ako država primenjuje administrativne mere, kao što su maksimiranje cena, zavodenje racionalnog snabdevanja po propisanim cenama i sl. U takvim uslovima doci ce do oskudice u robi, što je proizvod smanjenja zaliha roba u trgovini, na crnoj berzi i drugim špekulacijama. Takva forma inflacije naziva se inflacijom novcane tražnje.

Od svih shvatanja inflacije, teorija inflacije novcane tražnje najviše zadovoljava, jer daje najšire tumacenje suštine inflacije. Iako se inflacija manifestuje u porastu cena, ipak se u startu ne može prihvatiti teorija inflacije cena jer postoje inflacije i bez povišenja opšteg nivoa cena.

Nasuprot starijem shvatanju da je inflacija ona pojava koja se manifestuje u opštem nivou povecanja cena i u povecanju monetarne mase, stoji noviji stav koji inflaciju povezuje sa kretanjima u neposrednom toku proizvodnje, kada ukupna tražnja za dobrima i uslugama u jednom vremenskom periodu bude veca od realne, pri cemu dolazi do povecanja ukupnog nivoa cena.
Inflacija i recesija su faze koje se ponavljaju u neprekidnom ekonomskom ciklusu. Strucnjaci ulažu velike napore da predvide njihovu pojavu i da kontrolišu njihov ucinak.
Do pojave inflacije dolazi kada dode do porasta cena koji je izazvan velikom kolicinom novca u opticaju, a istovremeno nema dovoljno robe i usluga na koje bi se taj novac mogao potrošiti. Povecana tražnja izaziva nagli skok cena koje potrošaci ne žele ili nisu spremni da plate, što opet izaziva smanjenje tražnje i pad obima privrednih aktivnosti.

Vrste inflacije

U svim zemljama sveta, a iz razlicitih potreba dolazi do štampanja i puštanja u opticaj vece kolicine novca od one koja je realno potrebna. Posledica toga je pad vrednosti novca. Inflacija je stalni pratilac, na ekonomsko-finansijskom planu svih svetskih ekonomija. Sam intenzitet trajanja ove pojave zavisi od brzine njenog razvoja. Inflacije koje brzo nastaju mogu dugo trajati.

Prema intenzitetu inflaciju možemo podeliti na:
- inflaciju u manjem obimu (koja nastaje kreditiranjem ili budžetskim deficitom)
- izrazitu inflaciju (koja nastaje usled pripreme i vodenja ratova).

Priznata i najpoznatija podela inflacije je na:
- laku – dugorocna inflacija sa porastom cena u svetskim razmerama od 2% do 3% godišnje; nastaje usled svesne politike jeftinog novca radi ubrzanog razvoja, porasta budžetske potrošnje, porasta državnih dugova;
- srednju – najcešce se javlja u posleratnim obnovama zemalja, investicijama i sl., i krece se u rastu od 5% do 15% godišnje; obicno je privremenog karaktera, a obuzdava se kontrolnim merama ukoliko ne prede u hiperinflaciju;
- hiperinflaciju – nastaje kao posledica ratova i revolucija, jakog budžetskog deficita koji se pokriva emisijom novca; na pocetku obezvredivanje novca je u stotinama %, a kasnije u hiljadama i milionima % godišnje.

Prema vremenu trajanja inflacije se mogu podeliti na:
- sekularne (lake)- najslabijeg intenziteta ali najdužeg trajanja.
- Jednokratne – traju znatno krace.

Prema poreklu inflacije možemo podeliti na:
- inflacije ciji su uzrocnici u zemlji (domace) – budžetski deficit, ekspanzija kredita, prekomerna investiciona gradnja;
- inflacije prenete iz inostranstva – nastaju u slucaju kada jedna zemlja ima znacajne ekonomske odnose sa drugom zemljom pa se inflacija prenosi putem tih ekonomskih veza – spoljna trgovina, kretanje novcanog kapitala, kretanje radne snage.

Ekonomski teoreticar Fortsman deli inflaciju na sledece tri kategorije:
- otvorenu – koja se izražava u neuravnoteženosti izmedu volumena novcane cirkulacije i robne cirkulacije, gde kao rezultat imamo stalno povecanje cena;
- potencijalnu – koja izražava neuravnoteženost izmedu obima novcanog kapitala i kolicina zaliha roba koja u startu ne dovodi do promena cena;
- latentnu – koja izražava neuravnoteženost izmedu investicionog kapitala, što takode ne dovodi do promena cena; ona ne prelazi u otvorenu jer hartije od vrednosti nisu novac koji bi se mogao upotrebiti za kupovinu.

Uzroci inflacije

Uzroci inflacije su brojni i raznovrsni. Teorijski, uzrocima inflacije su se prvo bavili gradanski ekonomisti, zatim marksisticki pisci, ekonomisti u planskim i centralistickim privrednim sistemima i novi teoreticari u svetu i kod nas.

Neki teoreticari su smatrali da se uzroci inflacije moraju tražiti u preteranim kreditnim i berzanskim špekulacijama, budžetskom deficitu, politici jeftinog novca, neopreznoj kreditnoj politici banaka i ratnim potrebama država.

Naš ekonomski teoreticar Vuckovic smatra da se uzrok inflacije nalazi u porastu monetarne mase, i zato tvrdi da glavnu pažnju treba posvetiti kreditnoj politici, politici otvorenog tržišta i stanju platnog bilansa. Po njemu postoje cetiri glavna uzroka inflacije, i to su:
- inflacija efektivne novcane tražnje – inflacija kupovne snage,
- inflacija izazvana nesrazmernom raspodelom realnog nacionalnog dohotka,
- inflacija izazvana smanjenjem robnih fondova,
- nepovoljna kretanja u bilansu placanja.

Suština novcane inflacije jeste u tome što osnovni uzrok ove inflacije priznaje kao osnov povecanu ponudu novca na tržištu. U to spada: zaduženje države kod Centralne banke usled pojave budžetskog deficita, zaduživanje preduzeca – investitora za investicionu izgradnju, zaduženje preduzeca kod banaka za obezbedenje kredita za obrtna sredstva ili za obezbedivanje likvidnosti, zaduženje gradana za potrošacke kredite. Svi ti uzroci izazivaju preterani porast tražnje, sama tražnja diže cene, a povecanje cena lancano izaziva povecanje plata što normalno dovodi do povecanja tražnje i tako sve u krug.

Smanjenje robnih fondova, smanjenje proizvodnje i nesrazmerna raspodela nacionalnog dohotka se sveukupno negativno odražavaju na stabilnost cena.

Borba protiv inflacije

Kako se inflacija obicno javlja kada je privreda u usponu, sto dovodi do povecanja broja radnih mesta i smanjenja stope nezaposlenosti, politicari su spremni da prihvate rizik inflacije. S druge strane Centralna banka je sklonija donošenju mera za hladenje potencijalno inflatornih privrednih kretanja pre nego što stvari izmaknu kontroli. Zato primera radi mogu da pribegnu prodaji državnih hartija od vrednosti, što dovodi do rasta kamata i smanjenja obima novih kredita. Rekli smo vec: da kada su kamate visoke nama se ne isplati više uzimati kredite, jer oni sad predstavljaju skup novac. (pritom imajte uvek u vidu da je novac isto tako roba kao i svaka druga kojom se trguje 24h na elektronskom trzistu novca tzv. Forexu)
Znaci povecanje novcane mase pospešuje rast ali i inflaciju. Primera radi u doba recesije Centralna banka se može odluciti za novu emisiju novca i na taj nacin povecati novcanu masu da bi pospešila kreditiranje privrede. Ali cim privreda pocne da se oporavlja, prodavci primecuju da se povecava tražnja za robom i uslugama i odmah dižu cene.
Postoji jedno nepisano pravilo, pravilo 72! Ono je pouzdan pokazatelj efekata inflacije. Broj 72 se deli sa stopom inflacije na godišnjem nivou, kako bi se izracunalo za koliko ce se godina cene udvostruciti. Ako je npr inflacija 10% onda je to 7 godina (72:10=7) a ako iznosi 4% onda ce se cene udvostruciti za 18 godina (72:4=18)
Inflacija inace pogada one ljude koji se izdržavaju iz fiksnih prihoda “budžeta države” kao što su lekari, prosvetari, penzioneri, sudije… pošto se visina njihovih prihoda utvrduje prema visini zarade koju su primali u doba kada inflacija nije bila toliko visoka. Setite se samo devedesetih.

Posledice inflacije

Inflacija utice na celokupno društvo i na celokupnu ekonomiju – na imovinu, na dohodak i na kompletnu privredu. Medutim, porast cena najcešce pogada one društvene slojeve ciji je društveni dohodak fiksan, te se ne može prilagodavati povecanju troškova života. U tu grupu spadaju penzioneri, studenti, radnici. Kada dode do pojave inflacije ti slojevi smanjuju kolicinu svoje štednje da bi održali dotadašnji životni standard.
Koristi od inflacije imaju oni društveni slojevi cije su cene mobilne kao i oni delovi društva koji su u mogucnosti da dobijaju bankarske kredite koje obezvredena valuta lako kompenzira. U otvorenoj inflaciji najbolje prolaze dužnici i investitori jer im se, u zahvalnost opadanju vrednosti novca, smanjuju tereti plata, kredita koji ostaju u nominalnom iznosu.

U inflaciji opada volja za štednjom jer opada realna vrednost novca. Preduzeca koja se zadužuju imaju koristi od inflacije, a štete država i potrošaci jer im opada realna kupovna moc.

Osnovno pitanje koje se postavlja je kako inflacija deluje na ekonomski razvoj. Postoje dva stava u odgovoru na ovo pitanje. Jedan deo teoreticara zastupa stav da se inflacija podudara sa vremenom prosperiteta u privredi. (Kejns), dok ekonomisti Medunarodnog monetarnog fonda zastupaju stanovište da inflacija ima negativno dejstvo na privredni razvoj.

U zemljama u razvoju inflacija nepovoljno utice na strukturu proizvodnje. Pošto inflacija znaci preraspodelu realne kupovine snage na štetu stanoništva, a u korist fondova preduzetnika, to stanovništvo ne miruje, vec zahteva da se njegova realna kupovna snaga poveca. Iz tog razloga ni jedan privredni sistem ne može da napreduje ukoliko u njemu životni standard stanovništva opada ili na duži rok stagnira. U periodima inflacije izmedju ostalog opada i produktivnost rada jer su oslabili novcani stimulansi za produktivniji rad. Inflacija, takode, izaziva poremecaje u mehanizmu cena u svakoj tržišnoj privredi. Što tržišni mehanizmi slobodnije funkcionišu to su i poremecaji koji nastaju usled inflacije snažniji.

MAKROEKONOMSKI OKVIR ZA PERIOD 2006. – 2008. GODINE

Na sednici Vlade Republike Srbije od 2. juna 2005. godine, shodno Zakonu o budžetskom sistemu (clan 14. stav 1.), usvojen je Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2006. godinu sa projekcijama za 2007. i 2008. godinu, sa ciljem sagledavanja srednjorocne makroekonomske perspektive i koordiniranog delovanja ekonomskih politika.
Ekonomska politika za period 2006.- 2008. godine bice u funkciji održanja makroekonomske stabilnosti, smanjenja inflacije, smanjenja deficita tekucih transakcija sa inostranstvom i stabilnosti nacionalne valute; ubrzanog sprovodenja reformi privrede i društva uz bržu privatizaciju i strukturne promene u realnom, finansijskom i javnom sektoru; održanja visokog privrednog rasta zasnovanog na povecanju domace štednje i investicija, stranih direktnih investicija i izvoza. Ostvarivanje ciljeva ekonomske politike obezbedilo bi se sprovodenjem restriktivne monetarne i fiskalne politike i politike zarada, ubrzavanjem procesa privatizacije i restrukturiranja društvenih i javnih preduzeca uz istovremeno uskladivanje sistemskih zakona sa zakonodavstvom EU, jacanjem institucija i vladavine prava i unapredivanjem efikasnosti rada državne uprave.
U periodu 2006.– 2008. godine predviden je prosecan godišnji rast BDP od 5,7%. Predvideni privredni rast zasnivao bi se na povecanju izvoza, prilivu stranih direktnih investicija i porastu javnih i privatnih investicija u infrastrukturu.

Izvor: RZS, MFin

Sprovodenjem predvidene ekonomske politike za period 2006.-2008. godine obezbedice se dalje smanjivanje inflacije i dovodenje stope inflacije na nivo od 4,5% na kraju posmatranog perioda.

Izvor: RZS, MFin

Osnovni faktor predvidenog smanjenja inflacije bice koordinirano delovanje monetarne i fiskalne politike i nastavak strukturnih reformi. Takode, na rast cena više ce delovati osnovna (soge) inflacija, uz smanjivanje inflatornog uticaj a kontrolisanih cena. Smanjenju inflacije znacajano ce doprineti sporiji rast javne potrošnje i zarada od rasta BDP.
Osnovni zadatak monetarne politike bice održavanje stabilnosti cena. Takav pristup obezbedio bi dalji rast poverenja u dinar i shodno tome povecanje domace štednje i investicija. Devizni kurs ce se formirati na osnovu ponude i tražnje na deviznom tržištu uz uvažavanje stabilnosti platnobilansne pozicije zemlje.
Politika ekonomskih odnosa sa inostranstvom sprovodice se u cilju povecanja konkurentnosti domace privrede i porasta izvoza. Kljucnu ulogu imace priliv stranih direktnih investicija, ukljucivanje privrede u globalne privredne i finansijske tokove, uspostavljanje podsticajnog poreskog sistema, unapredivanje domaceg finansijskog tržišta i efikasnosti rada svih institucija države.
Politikom zaštite konkurencije onemogucice se ogranicavanje konkurencije na tržištu i formiranje razlicitih oblika poslovnog udruživanja koji narušavaju konkurentske tržišne strukture.
Vlada ce nastaviti proces ekonomske liberalizacije, a glavnu ulogu imace nezavisne regulatorne institucije koje bi obezbedile uvodenje pravila o poslovanju i konkurenciji.
Vlada ce kreirati i sprovoditi restriktivnu politiku zarada u javnom sektoru. U državnoj upravi visina zarada regulisace se posebnim zakonom, a ujavnim službama i javnim preduzecima visina zarada bice strogo kontrolisana. U privredi, zarade ce se formirati u skladu sa ostvarenim rastom produktivnosti rada. Realizacija na ovaj nacin predvidene politike zarada, omogucila bi smanjenje inflacije i domace tražnje i povecanje konkurentnosti privrede.
Sprovodenjem odgovarajuce ekonomske politike u periodu 2006.-2008. godine ubrzace se proces strukturnih reformi koje bi obezbedile kontinuiran ekonomski rast i povecanje zaposlenosti i standarda stanovništva. Do kraja 2006. godine predvidena je privatizacija 1830 preduzeca cime bi se završila transformacija društvenog sektora.
Restrukturiranje velikih društvenih preduzeca nastavice se ubrzanom dinamikom sa ciljem njihove pripreme za privatizaciju. Javna preduzeca ce se restrukturirati u skladu sa strateškim planovima razvoja i programima restrukturiranja. Celokupan proces restrukturiranja bice pracen odgovarajucim socijalnim programima. Razvoj malih i srednjih preduzeca omogucice zapošljavanje viška radnika iz društvenog i javnog sektora.
Strukturne reforme finansijskog sektora bice usmerene na dalje jacanje finansijskih tržišta, bankarskog sektora i sektora osiguranja. Vlada ce nastaviti sa unapredivanjem zakonodavnog i regulatornog okvira za razvoj finansijskog sektora sa profitabilnim bankama, osiguravajucim društvima, investicionim fondovima, brokerskim kucama i stambenim štedionicama
Reforme u socijalnom sektoru sprovodice se u cilju modernizacije sistema socijalne zaštite i daljeg podizanja nivoa socijalne sigurnosti. Socijalna politika bice usmerena na reformisanje i racionalizaciju sistema penzijskog i zdravstvenog osiguranja, državne administracije i pravosuda i povecanje njihove efikasnosti.
Posebnu pažnju Vlada ce posvetiti unapredivanju i usavršavanju ljudskih resursa. Obezbedice se ostvarenje pune zaposlenosti, podizanje kvaliteta i produktivnosti rada, i uslova rada koji odgovaraju standardima EU. Nastavice se takode i sa reformom obrazovnog i naucnoistraživackog sistema u cilju njihove racionalizacije i prilagodavanja standardima EU i sveta.
Plan Vlade Republike Srbije

Ekonomski rast

Ekonomski rast je jedna od kljucnih tema ekonomije i jedan od osnovnih ciljeva valjane ekonomske politike. Nema, medutim, saglasnosti oko toga šta je odlucujuce za ekonomski rast. Klasicna, neoklasicna, institucionalna i druge škole su davale razlicite odgovore na to pitanje.

Za razliku od klasike i neoklasike, koje su razvoj i rast pokušavale da objasne preko internih ekonomskih mehanizama, uvek su izvesnu popularnost u ekonomiji i javnom životu uživala shvatanja prema kojima su za razvoj odlucujuci drugi faktori, kao što su:
- bogatstvo resursima,
- klimatske prilike ili
- geografski položaj

Ova shvatanja možemo zvati geografsko-resursnim. Na prvi pogled izgleda da su ovi pristupi dovoljni da razjasne enigmu rasta. Na primer, neke resursima bogate zemlje kao što su Nemacka, Kanada ili SAD su doista i razvijene. Ali kako objasniti da su razvijene neke zemlje koje su siromašne resursima (Japan, Tajvan, Švajcarska, Belgija, Hong Kong, Singapur, Koreja), dok su neke druge koje su veoma bogate resursima nerazvijene (Rusija, Brazil, DR Kongo, Nigerija, Rumunija).

Svojevremeni razvoj Mediterana i kasnije zapadne Evrope se objašnjavao pogodnošcu geografskog položaja. Moderne verzije ove teorije, poput Džefrija Saksa (Sachs, 2001), se uglavnom oslanjaju na dva faktora – klimatske prilike i pristup vecim tržištima. Vecina razvijenih zemalja je doista u klimatski umerenom pojasu, dok je vecina nerazvijenog sveta u tropima. Ali, i ovde postoje znacajni izuzeci. Nekada je Bliski Istok bio veoma razvijen, a to je subtropski pojas, dok je do XI veka zapadna Evropa bila vrlo nerazvijena. I danas se neke zemlje sa visokim stopama rasta ili visokim dohotkom nalaze u subtropskim predelima (Bahrejn, Singapur), dok u umerenim klimama ima nerazvijenih zemalja. Dobar primer su Australija i Argentina, zemlje smeštene u istoj hemisferi i istom klimatskom pojasu, ali veoma razlicitih privrednih rezultata. Bliskost tržištima je takode faktor slabe informativne snage. Ako je danas zemljama i regijama važno biti blizu Njujorka, Londona ili Tokija, kako je uopšte došlo do razvoja tih centara i kojim drugim velikim tržištima su oni bili blizu. Iako su heuristicki slaba geografsko-resursna shvatanja nastavljaju da uživaju znatnu popularnost, možda i zato što uspešno koriste predrasude.

Klasicna ekonomska teorija je smatrala da ce opšte kretanje kapitala, koga pokrecu rastuca ili opadajuca granicna korist, zahvatiti sve zemlje sveta i doneti ekonomski rast. Kapital ce najpre privuci ona odredišta koja su najprivlacnija, a to su ona sa najvišom granicnom stopom koristi, ali ce taj proces dotoka kapitala vremenom dovesti do opadajuce stope granicne koristi, što ce u nekom trenutku dovesti do preusmeravanja kapitala prema drugim odredištima, kada ona postanu uporedno privlacnija. Jedna od posledica ovog pristupa je da je važno samo kretanje kapitala, a da su akteri i pravila igre nebitni. Druga važna posledica – ako bi trebalo da je tacno što je receno – je da bi svet trebalo da završi u nekoj vrsti visoko razvijene nirvane, gde prakticno ne bi bilo ekonomskog rasta. Akumulacija kapitala bi smanjivala njegovu granicnu vrednost, što bi dovelo do pada profitabilnosti kapitala i do zastoja u akumulaciji kapitala i prekidu rasta.

Neoklasicna škola je pokušala da nade izlaz iz corsokaka u koji je dospela klasika time što bi dopustila da ostali faktori nadoknade pad granicne produktivnosti kapitala. Verovatno najpoznatiji pokušaj ove vrste je teorija Roberta Soloua (Solow, 1956) prema kojoj rast nastaje usled povecanja ponude proizvodnih faktora i poboljšanja tehnologije (inovacija). Dakle, kljuc ekonomskog rasta i razvoja je ulaganje u fizicki i ljudski kapital. Neoklasika je bila u stanju da objasni razlike u ekonomskom rastu pojedinih zemalja, do kojih bi dolazilo usled razlicite uspešnosti delovanja faktora razvoja. Ali kada je trebala da odgovori na pitanje šta je to što dovodi do povecanja dve vrste kapitala, neoklasika je zapala u teškoce. Teorija prema kojoj pojedinci imaju stabilne preferencije, savršene informacije o alternativama delovanja, gde su vlasnicka prava savršeno definisana i potpuno zašticena, gde su transakcioni troškovi ravni nuli, gde nema renti, korupcije i krade i gde su tržišta savršeno funkcionalna je ignorisala uslove realnog sveta.

Zato se uspeh institucionalnih teorija ne može shvatiti bez teškoca u koje je zapala neoklasika, jer su se upravo koncentrisale na tacke gde je neoklasika imala problema. Institucionalisti generalno smatraju da su pravila igre odlucujuca za ekonomski rast i prosperitet. Naravno, institucionalisti se medusobno razlikuju prema tome na koje ustanove ili njihove dimenzije se prvenstveno pozivaju. Neki govore o pravilima igre (J. M. Buchanan, D. C. North), drugi o ustanovama kapitalizma (O. Williamson), treci o vlasnickim pravima (Svetozar Pejovic), cetvrti o uticaju vladavine prava, peti o transakcionim troškovima (R. Coase). Verovatno jedna od uticajnijih verzija institucionalnog pristupa je ona koja se oslanja na ekonomske slobode kao kljucni faktor razvoja. Medutim, bez obzira kako to nazivaju i kojom oblašcu se pretežno bave, institucionalisti govore o veoma slicnim stvarima. Moglo bi se reci da je pristup koji u fokusu ima ekonomske slobode razvijen na osnovu inspiracije radovima Hajeka, Mizesa, Koaza, Norta, Bjukenena i drugih, dakle, predstavnika austrijske, virdžinijske i cikaške i drugih škola, kao pokušaj da se ta shvatanja objedine i prakticno upotrebe.

Ekonomske slobode i ekonomski rast

Ekonomske slobode nisu važne samo po sebi, nego zato što pružaju odredene pogodnosti, koje nude prilike sa više ekonomskih sloboda u odnosu na prilike sa manje ekonomskih sloboda. Prema istraživanju koje je radio 2002.godine M. Prokopijevic , zemlje sa stopama rasta manjim od 0% u periodu od 1970. do 1999. imale su nivo ekonomskih sloboda od 4,02 i 4,05 od maksimalnih 10 poena, prema istraživanjima Frejzer instituta u 1995. i 1999 (2000) godinama, a 3,62 i 3,82 od 10 poena prema istraživanjima Heritidž fondacije, dok su zemlje sa stopama rasta BDP od 7% i više imale 60-80% viši nivo ekonomskih sloboda.

Tabela 1: Prosecan nivo ekonomske slobode za 6 grupa zemalja (A - F )

Zemlje sa više ekonomskih sloboda napreduju brže, što se vidi i iz Tabele 2. Indeks predstavlja nivo ekonomskih sloboda u periodu 1980-2000. i meri se na skali od 0 do 10. Zemlje su podeljene u tri grupe. Prva sa visokim ekonomskim slobodama tokom citavog perioda (7 i više poena), druga sa srednjim nivoom ekonomskih sloboda (5-7 poena) i treca sa niskim nivoom ekonomskih sloboda (manje od 5 poena). Kao što se iz Tabele 2 vidi, zemlje sa niskim nivoom ekonomskih sloboda su imale prosecnu stopu rasta 1980-2000 od samo 0,10%, što znaci da su stagnirale. Zemlje srednjeg nivoa ekonomskih sloboda su zabeležile prosecnu stopu rasta od 1,41%. To znaci da im je u proseku trebalo 50 godina da udvostruce dohodak po stanovniku (u novcanim jedinicama bez inflacije), dok je zemljama sa visokim nivoom ekonomskih sloboda trebalo oko 25 godina da udvostruce dohodak, dakle duplo manje, jer je njihova prosecna stopa rasta bila 2,81%. Naravno da se i ulaganja i DSU drasticno razlikuju u zavisnosti od toga da li se radi o zemljama sa visokim ili niskim stepenom ekonomskih sloboda.

Tabela 2. Ekonomske slobode, stope rasta i ulaganja, 1980-2000.

Neko ce možda reci da su u grupi “7 i više” razvijene zemlje i da nerazvijene zemlje ne bi tako brzo rasle cak i da imaju viši nivo ekonomskih sloboda. Podaci iz Tabele 3 opovrgavaju to shvatanje. Indeks ES je prosek indeksa ekonomskih sloboda za period 1980-2000. BDP je nacionalni dohodak per capita, prema paritetu kupovne snage (eng. PPP), izražen u americkim dolarima za 1980. i 2000. Rast BDP je prosecna stopa rasta za period 1980-2000. Ulaganja su izražena kao procenat BDP za period 1980-2000. Koeficijent se odnosi na rast dohotka u 2000. u odnosu na 1980.

Tabela 3. Ekonomske slobode, BDP, rast i ulaganja za odabrane zemlje

Relativno visok nivo ekonomskih sloboda je obezbedio visok nivo ulaganja i solidne stope rasta koje su se kretale izmedu 2,4% i 6,0%. Neke zemlje su prema nivou dohotka iz 1980. spadale u nerazvijene, ali su u meduvremenu zabeležile znatan rast dohotka. Najveci uspeh zabeležila je Irska, koja je od druge najsiromašnije zemlje EU15 (jedino je Grcka bila manje razvijena), postala druga najrazvijenija zemlja EU25, iza Luksemburga. To je rezultat okolnosti da je Irska jedna od par ekonomski najliberalnijih zemalja sveta.

PRIMER 1.
Sjedinjene Americke Države u poslednjih nekoliko godina beleže povišeni ekonomski razvoj, ali ne bez posledica na ekonomsku stabilnost zemlje. Pojacani razvoj imao je kao ishod povišenu potrošnju gradana, a potrošnja je izazvala zaduživanja usled niskih kamatnih stopa i potražnju koja je pocela da nadilazi kapacitete ponude. Kao logican sled pocelo da podizanje cena proizvoda i usluga i ozbiljno je zapretila - inflacija. Taj unutrašnji “generator”, samo su sa spoljne strane pogurali nestabilnost na Bliskom Istoku i nagli porast cene goriva, što je povecalo troškove transporta i energije.
Samo u junu inflacija je u SAD porasla više od 0,5 odsto. Ovaj porast je za 0,2 odsto viši od majske inflacije, pri cemu su cene prehrambene robe najviše porasle - 1,4 odsto. Jedan od “amortizera” veceg rasta domacih cena je uvoz jeftine robe iz Kine i drugih zemalja, ciji proizvodaci drže cene svojih prozivoda nisko kako bi bili konkurentni na americkom tržištu. Inflacija je u poslednjih šest meseci porasla ukupno 3,2 odsto, odnosno 3,6 odsto u poslednja tri meseca, mereno na godišnjem nivou. Ovo je, od juna 1995. godine najviša šestomesecna inflacija u ovom periodu godine.
U pokušaju da ohladi pregrejanu potrošnju gradana, a samim tim i preterani rast privrede i porast cena, Centralna banka se odlucila da povisi kratkorocnu kamatnu stopu na 5,25 odsto. Inace, kamatna stopa je povecavana u sekvencama od po 0,25 odsto, sa jedan odsto kolika je bila u junu 2004. godine, na 5,25 odsto u julu 2006.. Povišene kamatne stope izgleda da su postigle cilj u snižavanja ekonomskog rasta, ali se još ne zna da li su zaustavile inflaciju. U drugom tromesecju, bruto domaci proizvod je naglo pao na 2,5 odsto, u poredenju sa 5,6 odsto izmerenih u prvom kvartalu. Što je ovaj procenat niži, Wall Street i investitori su sve zabrinutiji da li ce on dostici nulu i, eventualno, voditi ka još jednoj recesiji. Pad kamata 10-godišnjih državnih obveznica u odnosu na obveznice kraceg perioda, prvi su pokazatelj o nastupanju recesije, što se u poslednjih nekoliko meseci više puta moglo procitati u finansijskim glasilima.

PRIMER 2.
Centralna banka Japana (inace poznata po svojim ekstremno niskim kamatama) posle pet godina držanja kamatne stope na nuli, podigla je kamatu na 0,25 odsto kako bi regulisala ekonomski rast. Pored toga, povecani ekonomski razvoj u Nemackoj preti inflacijom, što sugeriše da ce i u Evropskoj Uniji doci do daljih porasta kamatnih stopa Evropske centralne banke. To ce dodatno ojacati evro i izazvati dalji pad dolara (ECB je 3. avgusta povisila kamatnu stopu sa 2,75 odsto na tri odsto). Nemacka vlada predvida da ce 2006. godinu završiti sa ekonomskim rastom od 1,6 odsto, što je 0,7 odsto više nego rast s kojim je docekn kraj 2005. godine.
Nisu, medutim, sve medunarodne okolnosti nepovoljne po SAD. Niža cena dolara na svetskom tržištu, kao i povoljna ekonomska situacija u evropskim i azijskim zemljama pogodovali su americkim izvoznicima, posebno proizvodacima gradevinske i industrijske opreme (koji su veoma traženi u azijskim zemljama u razvoju, pogotovu Kini), koji su ostvarili neplanirano visoke prihode. Izvoz je u odnosu na prošlu godinu porastao 10 odsto (ukupan izvoz u prvih pet meseci je 376 milijardi dolara), dok je uvoz porastao samo šest procenata (ukupno uvezeno 666 milijardi dolara u prvih pet meseci). Iako je trgovinski deficit i dalje ocigledan, ekonomisti se nadaju da je porast izvoza pozitivan pokazatelj o mogucem smanjenju negativnog trgovinskog balansa. Takode, nesmanjeno poverenje inostranih investitora u americku privredu i njihovo ulaganje u državne akcije SAD povecava potražnju za dolarom na medunarodnom tržištu i relativno podiže njegovu cenu.

Da bi se saznalo kako ce Centralna banka reagovati na sve ove izazove i brojne faktore koji uticu na krajnju odluku o tome da li još jednom podici kamatnu stopu - i time rizikovati dalje usporavanje ekonomije, mogucu recesiju i pad dolara - potrebno je sacekati sledeci sastanak Centralne banke, zakazan za 20. septembar. Tada ce Ben Bernanke objaviti da li je inflacija zaustavljena, ili ce još jednom morati da poveca kamate kako obuzdao rast cena.

LITERATURA

• Prokopijevic, M. (2000),”Konstitucionalna ekonomija”, Beograd: E press.
• Prokopijevic, M. (2002),”Does growth further improve economic freedom”, Turin: ICER Working papers 16/02. Dostupno na sajtu: www.icer.it
• Ristic Ž. i dr.,”Ekonomija kapitala I finansiranje razvoja”, VPŠ – Cacak, 2006.godine
• Simovic M.,“Monetarne i javne finansije“, Ekonomski fakultet – Priština, 2000.godine
• Stevanovic, A. & Tasic, S. (Red.)(2004),”Tržišne reforme u Srbiji. Jedan predlog”, Beograd: Centar za slobodno tržište. Dostupno na: www.fmc.org.yu
• http:/www.scindeks.nbs.bg.ac.yu
• http:/www.ekonomist.co.yu
• http:/www.fren.co.yu
• http:/www.cb-mn.org
• http:/hr.wikipedia.org

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

    preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi