OSNOVNI EKONOMSKI ZAKONI

Privredni život čini skup pojedinaca, njihovih potreba i ciljeva, postupaka i aktivnosti koje ti pojedinci preduzimaju da bi svoje ciljeve ispunili i potrebe zadovoljili, organizacija i institucija koje osnivaju da bi ostvarivali svoje interese. Aktivnosti pojedinaca, samih ili udruženih u određene organizacije, različite su i usmerene ka različitim ciljevima koji su veoma često međusobno suprotstavljeni tako da ishodi isprepletenih uzajamnih delovanja pojedinaca izgledaju kao proizvod čiste slučajnosti. Međutim, u privrednom životu postoje određena pravilnosti koje se manifestuju bez obzira na volju učesnika privrednog života. Te pravilnosti čine ekonomske zakone.

1. Pojam ekonomskih zakona

Predmet izučavanja ekonomskih nauka predstavljaju upravo ekonomski zakoni kao izraz suštine ekonomskih odnosa. Za ekonomske zakone je karakteristično to da deluju u masi, kao suma najrazličitijih aktivnosti subjekata privrednog života. Zadatak ekonomije je u otkrivanju ekonomskih zakona kako bi se preko njih spoznali načini funkcionisanja privrede, a samim tim i načini da se na privredna kretanja utiče.

Ekonomski zakoni poseduju određene specifičnosti koje ih čine drugačijim od prirodnih zakona. Najočiglednija razlika između ekonomskih i prirodnih zakona je u tome što se prirodni zakoni manifestuju uvek na isti način ako su uslovi u kojima se odigravaju isti. To nije slučaj sa ekonomskim zakonima pre svega zbog toga što oni deluju u ljudskom društvu u kome se stvari nikada ne odvijaju na isti način. Za vršenje eksperimenata u prirodnim naukama moguće je obezbediti laboratorijske uslove u kojima će se posmatrana prirodna pojava analizirati. Ekonomski zakoni deluju u ljudskom društvu u kome potpuno iste uslove nije moguće ostvariti. Zbog toga je ekonomske zakone potrebno analizirati i verifikovati putem statističke analize odnosno preko većeg broja posmatranih slučajeva kako bi se primetila pravilnost u ponašanju ekonomskih pojava.

Da bi se bolje razumele i uzročno-posledična priroda, ali i statistička priroda ekonomskih zakona potrebno je bolje se upoznati sa osobinama ekonomskih zakona. Osnovne osobine ekonomskih zakona su: -objektivnost,
-manji stepen opštosti u odnosu na prirodne zakone, -ispoljavaju se kao dugoročna tendencija.

Objektivnost ekonomskih zakona sadržana je u tome što se ekonomski zakoni ispoljavaju nezavisno od naše volje. Čak i ako ne razumemo suštinu delovanja ekonomskih zakona ili ako svoje aktivnosti sprovodimo u suprotnosti sa njima, ekonomski zakoni će ipak delovati. Pretpostavimo da postoji preduzeće koje posluje u okviru određene privrede. Pretpostavimo dalje da to preduzeće ignoriše postojanje, na primer, zakona tražnje i ponude po kome se sa padom cene određene robe povećava tražnja, a smanjuje ponuda te robe. To preduzeće će u tom slučaju sa padom cene robe koju proizvodi povećavati proizvodnju, njegovi troškovi će rasti, a prihodi će se smanjivati. To će na kraju neminovno dovesti do velikih gubitaka, pa i do bankrota. Činjenica da preduzeće nije poslovalo u skladu sa zakonom ponude i tražnje nije sprečilo taj zakon da zaista i deluje.
Ekonomski zakoni imaju manji stepen opštosti u odnosu na prirodne zakone. Dok prirodni zakoni važe uvek, ekonomski zakoni uslovljeni su istorijski (vremenski), društveno i prostorno što znači da zavise od datog tipa ekonomskih odnosa. Najopštiji ekonomski zakoni su oni koji predstavljaju suštinske osobine privređivanja i takvi ekonomski zakoni najduže važe - zakon o vremenskoj kontinuiranosti proizvodnog procesa, zakon o ravnoteži proizvodnje i potrošnje, zakon o ograničenosti ekonomskih dobara itd. Nešto manjeg stepena opštosti su zakoni koji važe u različitim društveno-ekonomskim formacijama kao što su zakoni koji se tiču robne proizvodnje - zakon vrednosti, zakon ponude i tražnje, zakon društvene podele rada itd. Konačno, najmanji stepen opštosti imaju ekonomski zakoni koji se odnose na samo jednu fazu razvitka proizvodnih odnosa - robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam. Naravno, kapitalizam je kao epoha u razvoju proizvodnih odnosa proučen najbolje i postoji veliki broj ekonomskih zakona koji se odnose na ovaj period. To su, na primer, zakon viška vrednosti, zakon rente, zakon profita, zakon najamnine, zakon akumulacije i centralizacije kapitala itd.

Ekonomski zakoni se ispoljavaju kao dugoročne tendencije zbog toga što u suštini imaju spontan i slučajan (stohastički) karakter. Budući da su ekonomski zakoni izraz ekonomskih odnosa i suprotstavljenih interesa pojedinaca i grupa u okviru društva oni su i izraz jedinstva suprotnosti koje u društvu postoji. Kompleksnost najrazličitijih i često potpuno suprotnih tendencija u društvu i privredi često može dovesti do utiska da se procesi odvijaju u suprotnosti sa određenim ekonomskim zakonom. Međutim, ako se procesi posmatraju statistički, kao dugoročne tendencije, može se zaključiti da ekonomski zakoni ipak deluju.
Prirodu i društvo čini veliki broj pojava i procesa koji su međusobno povezani. Nauka ima zadatak da otkrije uzročno-posledične veze i pravilnosti tih pojava i procesa u prirodi i društvu. Zakoni su ''unutrašnje skrivene snage i odnosi uzajamne zavisnosti i međusobne uslovljenosti pojava u prirodi i društvu."5) Zakoni su suština pojava i procesa, a do njih se dolazi putem naučnih istraživanja. Zakoni u prirodi i društvu deluju nezavisno od toga da li ih je nauka otkrila ili ne, kao i nezavisno od volje ljudi.

Ekonomski zakoni regulišu unutrašnje veze i odnose pojava i procesa koji su vezani za privredni život ljudi.Proizvodnja se obavlja radi zadovoljenja ljudskih potreba. U širem smislu, ona uključuje podelu rada, zatim raspodelu materijalnih dobara na članove društva i razmenu dobara na tržištu. Sve ove aktivnosti čine ekonomski proces koji se stalno ponavlja. U tom procesu uočavaju se neke pravilnosti, čime se formulišu ekonomski zakoni koji se javljaju između ljudi a povodom stvaranja i raspodele materijalnih dobara. Dakle, ekonomskim zakonima definišu se odnosi ljudi u proizvodnji i prisvajanju materijalnih dobara.

Formulisanje ekonomskih zakona vrši se kroz proces saznanja ekonomske stvarnosti. Oni su objektivno svojstvo ekonomskih pojava i međusobnih odnosa. Za razliku od prirode, gde nesvesne sile deluju na pojave, u ekonomskom životu čovek pokreće te procese. Ekonomski subjekti imaju različite interese, pa stupajući u ekonomske odnose oni ostvaruju niz veza, nesvesno, i te veze se mogu razvijati kao „prirodni" i nesvesni zakoni.

Ekonomski zakoni deluju spontano i stihijski. U procesu robne proizvodnje sučeljavaju se različiti interesi ljudi. Mada se planiranjem svesno usmerava društvena proizvodnja, često stihijnost preovlađuje.

Ekonomski zakoni imaju istorijsku komponentu, po tome se razlikuju od prirodnih zakona, jer oni nastaju i nestaju sa određenim načinom proizvodnje. Karakteristika ekonomskih zakona je da deluju kao dugoročne tendencije, stalno se ponavljaju. Marks ih je nazvao tendencijama koje deluju i sprovode se gvozdenom nužnošću.

Ekonomski zakoni deluju statistički tj. stohastički. Stohastičnost ekonomskih zakona znači „koji ima karakter verovatnoće"6). Dakle, u velikoj masi pojava korišćenjem statističke analize možemo odstraniti slučajne veze pojava i doći do suštine ekonomskih zakona. Polje istraživanja ekonomije je dosta složeno, pa se do otkrivanja ekonomskih zakona može doći putem statističkih postupaka kao što su zakon velikih brojeva i teorija verovatniće, čime se otkrivaju bitne veze i relacije između pojava, a isključuju nebitne.

Istorijski karakter ekonomskih zakona ispoljava se u činjenici da oni imaju specifična obeležja u smislu vremena njihovog delovanja, pa se govori o opštim i posebnim zakonima.Opšti ekonomski zakon predstavlja nužnost ekonomskog ponašanja ljudi u raznim fazama razvoja društva. Posebni zakoni su oblik ispoljavanja opštih. Uvek opšti zakoni predstavljaju vezu jednog društva sa prethodni, dok posebni predstavljaju karakteristike jednog društva i posebne proizvodne odnose.

Sledeća karakteristika ekonomskih zakona je da deluju kao dugoročne tendencije. Ekonomska tenedencija je pravac u kome se kreće ponašanje ljudi u ekonomskom smislu. U stvarnom životu delovanje ekonomskih zakona prati postojanje „specifičnih" zakona koji delimično negiraju njegov „čisti" oblik. Zakoni pojedinačno sadrže u sebi i delovanje drugih zakona, pa se pojedinačni zakoni samo formalno kose sa opštim. Na taj nači opštost zakona se stvara u sukobu sa pojedinačnim zakonom. Objektivni karakter poseduju i ekonomski i prirodni zakoni.

Dakle, ekonomski zakoni deluju kao stohastički, istorijski i često kao prirodni zakoni, ali je činjenica da u njihovom delovanju učestvuju ljudi svesno rukovođeni svojim interesima. Samo u svom osnovnom obliku ekonomski zakoni imaju karakter prirodnih zakona. Tako da često odstupanje od zakona predstavlja oblik njegovog ispoljavanja. Dualnost analize ekonomskih zakona ispoljava se kao teorijski koncept, ali i kao objektivnost u stvarnom životu. Oni nikada ne mogu objasniti svaku konkretnu pojavu. Često te pojave pokazuju suprotan smer, upravo zbog samostalnog delovanja privrednogsubjekta. Promenimo li privredni sistem, potiskujemo zakonitosti jednog privrednog sistema a pojačavamo zakonitosti drugog. Isti zakoni u jednom privrednom sistemu ubrzavaju privredni rast, punu zaposlenost, podižu tehnički progres, dok u drugom jačaju korupciju, povećavaju nezaposlenost, stvaraju „sivu" ekonomiju i sl. Bitno je shvatiti da ekonomske zakone ne treba blokirati ili menjati, već ih treba koristiti. Jedan od najvažnijih ekonomskih zakona je svakako zakon vrednosti. Delovanje zakona vrednosti započinje još u okrilju rodovskog društva, gde je diferencijacija na rodove dostigla vrhunac, što je uslovilo prerastanje društva u klasno društvo, upravo zahvaljujući razvoju proizvodnih snaga.

1.1. Klasifikacija ekonomskih zakona

Kao što je već navedeno jedna od osobina ekonomskih zakona je manja opštost važenja nego što je to slučaj kod prirodnih zakona. Međutim, ni svi ekonomski zakoni nisu međusobno jednaki po opštosti. Zavisno od toga kako i u kojim društveno-ekonomskim formacijama deluju, razlikujemo sledeće vrste ekonomskih zakona:

-Opšti i univerzalni zakoni - deluju u različitim društveno-ekonomskim formacijama; najpoznatiji univerzalni zakon je zakon srazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti; opšti ekonomski zakoni predstavljaju pravilnosti delovanja ekonomskih pojava i procesa karakterističnih za različite društveno-ekonomske formacije - zakon društvene podele rada (deluje u prvobitnoj zajednici, ali i u kapitalizmu), zakon robnog privređivanja (zakon vrednosti, zakon ponude i tražnje, zakon tržišnih cena), zakon postojanja i raspodele viška rada i viška proizvoda.

-Posebni, pojedinačni i osnovni zakoni - posebni zakoni regulišu privredni život u okviru jedne društveno-ekonomske formacije; pojedinačni ekonomski zakoni označavaju povezanost pojava u određenoj fazi razvoja društveno-ekonomske formacije; osnovni ekonomski zakoni vezani su za proizvodni proces društveno-ekonomske formacije -zakon prisvajanja profita, zakon prisvajanja nadnica, zakon akumulacije kapitala, zakon koncentracije i centralizacije kapitala itd.

1.2. Najznačajniji ekonomski zakoni

Najpoznatiji univerzalni ekonomski zakon je zakon srazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti. Ovaj zakon se odnosi na potrebu da proizvodnja po količini i vrsti bude usklađena sa potrebama datog društva u datom trenutku. Svako društvo u određenom periodu raspolaže određenom količinom rada koji može uložiti u proizvodnju proizvoda za zadovoljavanje različitih društvenih potreba. Svojim delovanjem zakon srazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti opredeljuje ponašanje privrednih subjekata tako da se održava ravnoteža između raspoloživog rada i potreba koje treba da budu zadovoljene. Kako se sa razvojem proizvodnih snaga menjaju obim i struktura društvenih potreba, menja se i raspored društvenog fonda rada. Dolazi do privremenih neravnoteža, ali se putem tržišta (preko razmene roba i delovanjem konkurencije) usklađuju odnosi između obima i strukture proizvedenih dobara, s jedne, i društvenih potreba, s druge strane. Iako je univerzalan, ovaj zakon se modifikuje od jednog do drugog načina proizvodnje - na drugačiji način se ispoljava u feudalizmu nego, na primer, u kapitalizmu. Ipak, njegova suština je uvek ista.

Ekonomski zakon koji je najvažniji za funkcionisanje robne privrede je zakon vrednosti. Zakon vrednosti je opšti ekonomski zakon koji izražava bitne veze između društvenog rada, vrednosti i cena roba. Već je rečeno da se ukupan društveni fond rada mora raspoređivati na različite delatnosti kako bi se vršilo usklađivanje sa postojećom strukturom i obimom potreba. Način na koji će se vršiti raspored društvenog fonda rada u sistemu robne proizvodnje određen je zakonom vrednosti.

Postoji nekoliko osobina zakona vrednosti koje je potrebno navesti:
-zakon vrednosti deluje nezavisno od volje tržišnih subjekata upućujući ih na neprekidno
povećavanje produktivnosti rada;
-uslovi proizvodnje različitih proizvođača su različiti - zbog tih različitih uslova jedni proizvođači jačaju, a drugi propadaju;
-zakon vrednosti određuje odnose između tržišnih subjekata iz različitih delatnosti vršeći na taj način funkciju zakona srazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti;
-delovanje ovog zakona je stihijnog karaktera; proizvođači nikad sa sigurnošću ne mogu znati kolika je zaista tražnja za njihovim proizvodima - svaki od njih se na svoj način prilagođava potrebama potrošača; njihovo delovanje je stihijno pa je i delovanje zakona vrednosti stihijno.

Na zakonu vrednosti počivaju tržište i konkurencija na tržištu - zakon vrednosti prisiljava učesnike u tržišnoj utakmici na neprekidno prilagođavanje i poboljšavanje sopstvenih poslovnih performansi.

Zakon vrednosti je povezan sa još jednim veoma značajnim opštim ekonomskim zakonom - zakonom ponude i tražnje. Po tom zakonu sa rastom cene određenog proizvoda raste ponuda tog proizvoda, a opada tražnja za njim. I obrnuto - kada cena određenog proizvoda opada tada opada i ponuda, a tražnja za tim proizvodom raste.

1.3. Zakon srazmerne raspodele društvenog rada

Zakon o srazmernoj raspodeli društvenog rada spada u opšte ekonomske zakone društvene proizvodnje. Ovaj zakon proizilazi iz činjenice što je srazmerna raspodela ukupno raspoloživog društvenog fonda rada na razne vrste privrednih delatnosti karakteristična pojava za sve oblike privređivanja, bez obzira na istorijski način i oblik organizovanosti njihove proizvodnje, raspodele i potrošnje.

Večito i u svim privredama se stalno iznova postavlja pitanje proporcionalnosti odnosa između proizvodnih mogućnosti društvene zajednice za proizvodnim dobrima.Svaka duštvena zajednica u određenom vremenskom razdoblju raspolaže ograničenom masom rada neophodnom da se proizvede društveno potrebna količina proizvoda. Društvene potrebe su s druge strane raznovrsne, kompleksne i u odnosu na količinu raspoloživih proizvoda količinski odredive.Proizvodnja po količini i vrsti proizvoda treba nužno da bude usklađena sa potrebama u datom trenutku.

(Ne)usklađenosti proizvoda i društvenih potreba zavisi neposredno od toga do koje mere je ostvarena srazmerna raspodela raspodela ukupno raspoložive mase rada na pojedine privredne oblasti, grane i na uže privredne agregate kao što su privredne grupe, podgrupe i pojedinačno uzeta preduzeća.Svaki od navedenih delova privrede ima određeno mesto u ukupnoj društvenoj podeli rada.Njihova međusobna diferenciranost i uža specijalizacija dovodi do toga da se ove specijalizovane privredne delatnosti pretežno bave po obimu strukturi proizvodnjom određene vrste upotrebnih vrednosti.Rasčlanjenost društvene privrede, na osnovu opredeljenosti njenih pojednih delova da se bave proizvodnjom određene vrste proizvoda utiče na povezanost i jedinstvo materijalno-proizvodne strukture društvene privrede kao celine.U tome zakon srazmerne raspodele ukupnog društvenog rada ima znatnog udela.On opredeljuje ponašanje ljudi tako da oni u privrednoj aktivnosti angažuju srazmerni deo ukupne količine društvenog raspoloživog rada kako bi se proizvela odgovarajuća masa proizvoda neophodna za zadovoljavanje potreba pojedinaca i širih društvenih grupa.

Neophodnost podele društvenog rada u određenim srazmerama ne može da bude ukinuta određenim oblikom društvene proizvodnje , nego ona može da promeni svoj pojavni oblik.Ovo iz razloga što prirodni zakoni ne mogu biti ukinuti, već oni u različitim istorijskim stanjima menjaju oblik u kome se sprovode.

Ukupna masa za određeno vreme raspoloživog fonda društvenog rada, koja se srazmerno raspodljuje u zavisnosti od društvenih potreba, sastavljena je na dva dela.Jedan deo se odnosi na minuli, prošli rad opredmećen u materijalnim činiocima proizvodnje, jer u njima više ne dominiraju sredstva uzeta iz prorode.Sve više dominiraju sredstva za proizvodnju koja su rezultat ranije opredmećenog ljudskog rada.On sada dobija daleko veći značaj i u obliku prošlog rada srazmerno se raspodeljuje pod dejstvom opšteg zakona društvene proizvodnje.

Drugi deo ukupne količine rada jedne privredne zajednice predstavlja sadašnji rad sadržan u raspoliživoj masi radne snage.Ona se u obliku živog rada spaja sredstvima za proizvodnju i sa njima srazmerno raspodeljuje na pojedine privredne grane i druge sektore proizvodnje.
Pod dejstvom stalnih promena dolazi do razvoja proizvodnih snaga, što dovodi do nastajanja novih vrsta privrednih delatnosti.Time se neprekidno menja struktura i obim društvenih potreba, a one opet izazivaju drugačije srazmere u raspodeli ukupnog društvenog fonda rada.Sposobnost proizvođača da za krače radno vreme proizvedu veću količinu proizvoda prouzrokuje promene proporcionalnih odnosa u raspodeli ukupne mase rada između privrednih grana i grupa preduzeća.

Drugi oblik prirodne nužnosti srazmerne raspodele društvenog fonda rada ostvaruje se putem delovanja ekonomskih zkona robne proizvodnje.Pod njihovim uticajem relativno se usklađuju odnosi između obima i strukture proizvedenih dobara s jedne strane i društvenih potreba s druge strane.To se postiže na indirektan način , kroz složen mehanizam tržišnih odnosa, preko razmene roba i konkurencije.Disproporcije i nesrazmerne u raspodeli ukupnog društvenog fonda rada prouzrokuju neravnotežu ponude i tražnje proizvoda date vrste.To se odražava na visinu tržišnih cena koje usled veće ponude od tražnje date vrste robe padaju ispod njihove vrednosti i obrnuto.

1.4. Zakon vrednosti

Zakon vrednosti je najvažniji ekonomski zakon robne privrede koji izražava određene bitne veze između društvenog rada, vrednosti i cena roba.Pomenuti zakon je istorijski pojavni oblik najvažnijeg ekonomskog zakona- zakona ekonomije društvenog rada ili neprestanog razvoja i usavršavanja proizvodnih snaga društva, čija je suština sastoji u tome što svaki razuman čovek i ljudsko društvo u celini , kao deo prirode, nastoji da svoju egzistenciju obezbedi sa što manjim utroškom ukupnog rada, prema stepenu sopstvenog razvitka.

U robnoj privredi društveni ad dobija oblik vrednosti, čiju veličinu određuje društveno potrebno radno vreme, a tržišne cene za svoju osnovicu imaju tržišnu vrednost i u krajnjoj liniji su njome određene.Suština zakona vrednosti ogleda se dakle pre svega u tome što je izvor vrednosti roba opšteljudski apstraktni rad što se veličina vrednosti određuje društveno potrebnim radnim vremenom a da su prometne proporcije robe u krajnjoj liniji određene njihovim vrednostima.

Konkretni oblici u kojima se ispoljaa delovanje zakona vrenosti su: -vrednosna cena, -cena proizvodnje, -monopolska cena.
U prostoj robnoj proizvonji zakon vrednosti ne deluje u obliku cene proizvodnje već u vidu vrenosne cene.Ovo iz razloga što je u tim uslovima cilj zadovoljavanje sopstvenih potreba samostalnih proizvođača u okviru svoje struke.U uslovima ravnoteže svaka grana proizvonje prisvaja celu svoju novostvorenu vrednost.Ukoliko pak te ravnoteže nema tj. ukoliko se tržišne cene ne poklapaju sa tržišnim vrednostima, onda se ovako shvaćena rentabilnost menja tako da dolai do seljenje proizvođača iz jednih grana u druge grane.Na srazmerne raspodele društvenog rada.

U prostoj robnoh proizvodnji robe se na tržištu neposredno pojavljuju samo kao proizvodi rada pa se i razmenjuju prema svojim vrednostima.
U kapitalizmu robe ba tržištu istupaju kao proizvodi kapitala pa se zbog toga i razmenjuju ne prema vrednostima nego prema cenama proizvodnje.
U uslovima konkurentske borbe zakon vrednosti dovodi do naglog razvoja proizvodnih snaga čiji je dalji rad i usavršavanje nužno zahteva plansko regulisanje proizvodnje umesto stihijnog razvitka, čiji je sastavni deo regulator i sam zakon vrednosti. Pojavom društvene podele rada i privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju nužno dovodi do modifikacije ispoljavanja zakona ekonomije društvenog rada javlja se zakon vrednosti kao opšti zakon robne proizvodnje čija se suština sastoji u tome što se tržišne cene u procesu razmene porvnavaju u svom kolebanju sa novoom vrednosti robe čime se u principu postiže ekvivalentnost njihove razmene, kao i svođenje evidentnih vremena na društveno potrebno radno vreme, i to uz delovanje drugog ekonomskog zakona.-zakon ponude i tražnje.

1.5. Zakon ponude i tražnje

Zakon ponude i tražnje je ekonomski zakon putem kojeg se formira tržišna cena robe, odnosno cena po kojoj se neka roba prodaje ili kupuje. Cena neke robe izražava društveno ekonomski odnos između prodavca i kupca u obliku razmene robe za novac. Kada su ponuda i tražnja uravnotežene u tržišnoj ceni se reflektuje društveno potrebno radno vreme koje se zahteva za proizvodnju neke vrste robe. U skladu sa promenama ponude i tražnje tržišna cena oscilira oko svoje ravnotežne tačke-tržišne vrednosti u prostoj robnoj proizvodnji i cene proizvodnje u razvijenoj kapitalističkoj privredi. Kada ponuda nadmaši tražnju , tržna cena pada ispod ravnotežne cene (vrednosti) što utie na smanjenje ponude , a porast tražnje i obrnuto, ako tržišna cena raste iznad vrednosti. Ponuda se povećava dok tražnja pada. Ovaj proces u kome se ogleda društveni oblik delovanja zakona vrednosti odvija se u težnji da se odnosi na tržištu uravnoteže a da se tržišna cena robe stabilizuje. U tački u kojoj je obim ponude jednak obimu tražnje. Tada se tržišna cena izjednačava sa ravnotežnom cenom.9

Proizvođači robe čija je individualna vrednost viša od tržišne cene neće moći da dobiju na tržištu ekvivalent za svoj rad i mogu čak poslovati sa gubitkom. Na drugoj strani proizvođači čija roba bude imala nižu individualnu vrednost od tržišne cene , ostvariće ekstra profit (ekstra dobit) .
Da rezimiramo: zakon ponude mogao bi da se definiše kao pozitivna korelacija između cene i količine ponude određenog proizvoda.Povećanje tržišne cene imaće za posledice povećanje ponude, i obrnuto - smanjenje tržišne cene imaće za posledicu smanjenje ponude.
Zakon tražnje glasi:Kada cena nekog proizvoda raste , tražnja će opadati i obrnuto, ako cena nekog proizvoda opada tražnja za njim će rasti, uz neizmenjene ostale faktore.

1.6. Zakon tendencijskog pada opšte profitne stope

Proučavajući zakonitosti kapitalističkog načina proozvodnje Marks je u svom delu „Kapital" , dao formulaiju tendencijskog pada opšte profitne stope. Prema njegovom shvatanju proces kapitalističke akumulacije dovodi do neprekidnog porasta proizvodne snage društvenog rada uz stalnu tendenciju porasta organskog sastava kapitala.
Ovoj zakonitosti Marks je pridavao mnogo značaja jer mu je ona omogućavala saznanje o protivurečenom karalteru kapitalističkog procesa proizvodnje. Rast organskog sastava kapitala izražava razvitak proizvodne snage društvenog rada, ali istovremeno vodi opadanju profitne stope, koja prestavlja pokretačku snagu i kriterijum kapitalističke proizvodnje.Time nesvesno guši stimulans stanja kapitalističke proizvodnje i uslov akumulacije, čime određuje istorijsksku uslovljenost i trajanjedatog načina proizvodnje. Vremenom je i sam Marks uočio uticaje koji imaju suprotno dejstvo koji osećaju i ukidaju delove opšteg zakona dajući mu karakter samo jedne tendencije. 10 To su:
-povišen stepen eksploatacije rada prvenstveno produžavanjem radnog vremena, -obaranje najamnina ispod vrednosti radne snage,
-pojeftinjavanje elemenata postojanog kapitala , upotreba mašinske tehnike povećava proizvodnost rada i smanjuje vrednost po jedinici konstantnog kapitala, -relativna prenaseljenost,ekonomski razvitak stvara rezervnu armiju rada koja podstiće osnivanje novih industrija s nižim organskim kapitala i višom profitnom stopom , koja u izjednačavanju s nižom profitnom stopom starih industrija diže opštu profitnu stopu, -spoljna trgovina omogućava uvoz dobra s nižom cenom što utiče na pojeftinjenje elemenata konstantnog kapitala, a delom i troškova reprodukcije radne snage.

Time deluje u smeru povećanja proftine stope dižući stopu viška vrednosti i obaajući vrednost konstantnog kapitala.

1.7. Zakon koncentracije i centralizacije kapitala

Zakon koncentracije i centralizacije kapitala su nužnost kapitalističkom načinu proizvodnje . Tu postoji dva aspekta: tehnički i ekonomski.
Fabrike u kapitalizmu se ne mogu zamisliti bez velikog broja radnika koji međusobno sarađuju na istom mestu a ekonomski , kapitalista , kao vlasnik sredstava za proizvodnju, može postati kapitalista samo ako eksploatiše istovremeno veliki broj radnika. Koncentracija kapitala može da se vrši na dva načina: -proširivanjem i usavršavanjem postojećih ili - izgradnjom novih preduzća.
U ovom slučaju bogatsvo kapitaliste raste , ali ostaje činjenica da koncentracija kapitala izražava odnose između radnika i kapitaliste . Koncentracija kapitala nužno dovodi do propadanja slabijih kapitalističkih preduzeća, pa samim tim ona dovodi i do nužne centralizacije kapitala, koja predstavlja neophodnost u tom načinu proizvodnje.

Centalizacija kapitala znači preraspodelu svojine, odnosno prava odlučivanja nad kapitalom . Poluge centralizacije kapitala predstavljaju akcionarska društva , kreditni sistem i konkurentska borba. Objedinjavanjem kapitala putem akcionarskih društava povećava moć najvećih ulagača, kapitalista.

Kroz kreditni sistem vrši se eksploatacija manjih kapitalista od strane velikih kapitalista.To najčešće dovodi do bankrotstva manjih i srednjih kapitalista i tako prelazi u ruke krupnih kapitalista. Koncentracija i centralizacija kapitala dovodi do stvaranja monopola koji danas dominira kapitalističkom ekonomijom, tako da ogroman kapitalom upravlja mali broj ljudi.Stoga u razvoj ide i socijalno raslojavanje stanovništva koje dovodi do klasnog antagonizma koji je svojstven u kapitalističkom društvu. U ekonomiji se posvećuje značajna pažnja slobodnoj konkurenciji, jer je relativno lako razumjeti tržište na kome ona vlada.

Međutim, suvremena tržišna privreda poznaje i druge oblike konkurencije, gdje se prvenstveno misli na monopolsku. Za čistu monopolsku strukturu tržišta karakteristično je da na strani ponude postoji samo jedan ponuđač - monopolist, a na strani potražnje samo jedan kupac - monopsonist. Bitna karakteristika monopola je da može potpuno odrediti cijenu robe koju prodaje, bez obzira na količinu koju nudi. Isto tako na strani potražnje monopsonist određuje po kojoj će cijeni robu kupovati.Pojava monopola vezana je za novi val pronalazaka i tehničkih i tehnoloških dostignuća, krajem prošlog i početkom ovog stoljeća.

Da bi se sve ovo stavilo u upotrebu bile su potrebne enormne količine kapitala, gdje se pojavljuje stvaranjem velikih i ekonomski moćnih vlasnika kapitala. Proces koncentracije i centralizacije kapitala omogućio je stvaranje monopola. Koncentracija je proces povećanja kapital putem akumulacije koji se ostvaruje pod kontrolom jednog ili više vlasnika kapitala. Uz sve veće bogaćenje putem akumulacije, krupni kapitali se uvećavaju na razne načine, bilo da se radi o nasilnom prisvajanju, kupovinom ili otkupom slabije stojećih poduzeća, kao i dobrovoljnim spajanjem poduzeća.
Postepeno uvećanje individualnog (privatnog) i javnog (državnog) kapitala, putem akumulacije jednog djela viška vrijednosti, naziva se koncentracijom kapitala. Centralizacija kapitala je proces spajanja već postojećih, koncentriranih kapitala - bilo dobrovoljnim udruživanjem kapitalista, bilo nasilnim pripajanjem manjih kapitala većim kapitalima. Prema tome, dok je koncentracija kapitala izraz povećanja individualnog i društvenog bogatstva, centralizacija je proces sjedinjavanja jednog te istog bogatstva u rukama manjeg broja kapitalista. Koncentraciju omogućava eksploatacija najamnog rada, a centralizaciju osobito potiču konkurentska borba i kredit. Koncentracija i centralizacija kapitala dvije su veoma značajne karakteristike kapitalizma. Proces koncentracije kapitala omogućio je izgradnju velikih objekata, doveo je do stvaranja monopola, izvoza kapitala i formiranja financijske oligarhije (vladavine malog broja ljudi) i financijskog kapitala. Procesi sve većeg raslojavanja s obzirom na dosegnuti stupanj razvoja u prostornom pogledu u svojoj su biti posljedica djelovanja zakona koncentracije i centralizacije kapitala čije je postojanje prepoznato i opisano pred stoljeće i pol, i to od ekonomskih mislilaca čiji radovi su sve omiljenija literatura suvremenih nobelovaca iz područja ekonomije uz njihovo istovremeno sve izraženije zanemarivanje u zemljama tranzicije.
Bit zakona koncentracije i centralizacije kapitala sadržana je u činjenici da u ekonomijama koje počivaju na privatnom vlasništvu, zahvaljujući djelovanju tržišnih mehanizama, dolazi do sve većeg koncentriranja kapitala i do sažimanja odluka o tom kapitalu u rukama sve manjeg broja pojedinaca. Prostorni izraz djelovanja ovih zakonitosti upravo je metropolizacija.
Nesputano djelovanje ovih zakonitosti i samo promatranje njihovih posljedica zaista na kraju dovode do toga da se ova gospodarska aktivnost koncentrira u centru gospodarske (i političke) moći uz istovremenu opustošenost svega izvan centra. Možda to i ne bi bilo loše da procese koncentracije i centralizacije ne prate i drugi procesi također utemeljeni na djelovanju ekonomskih zakonitosti. Pritom se prvenstveno misli na zakon tendencijskog pada profitnih stopa koji svoje ishodište nalazi upravo u koncentraciji i centralizaciji kapitala i koji prije ili kasnije neminovno dovodi do sloma nacionalne privrede.

Zaključak

Ekonomija kao nauka ima zadatak da tumači aktivnost ljudi u procesu društvene proizvodnje i raspodele materijalnih dobara. Ona proučava odnose ljudi u procesu ekonomske aktivnosti. Cilj je otkrivanje ekonomskih zakona koji vladaju u procesu društvene reprodukcije. „To su društveni odnosi koji se uspostavljaju između ljudi povodom stvari. Sami odnosi ljudi prema stvarima predstavljaju podlogu ekonomskih odnosa, ali sami po sebi nisu ekonomski odnosi i njih ne proučava ekonomija kao nauka."7) Ekonomija je nauka o racionalnom delovanju. Njena pažnja je usmerena na ponašanje ljudi zbog oskudice sredstava.Dakle, ekonomija je nauka koja se rukovodi načelom ekonomičnosti. Ona pokušava da otkrije pravila racionalnog ekonomskog ponašanja kojim se rukovode ljudi usled oskudice sredstava.U isto vreme ona je i deduktivna i pozitivna nauka.

Literatura

1.S.Barač,B.Stakić:"Osnovi ekonomije",3.izmenjeno izdanje,Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje,Beograd,2005 godine.

2. D. Dragišić,B. Ilić, B.Medojević,M.Pavlović:"Osnovi ekonomije",centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta,Beograd,2005 godine.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi