Evrposka monetarna unija | SEMINARSKI RAD IZ MEDJUNARODNE EKONOMIJE

“Države članice Evropske zajednice teže da obezbede skladni razvoj smanjenjem
razlika koje postoje u stepenu razvijenosti određenih regiona i zaostalosti manje
privilegovanih regiona”
(Preambula Rimskog ugovora, 1958.)

Stvaranje jedinstvene valute bio je dug proces od istorijskog značaja. Pre manje od jednog veka, Evropu su karakterisali politički nemiri i ekonomsko rasulo. Motivi za početak integracije su brojni. Postojala je želja stvaranja demokratski uređene Evrope kao alternative odbačenoj nacionalističkoj vladavini. Takva Evropa je trebala da postane zajednica mira i mesto koje pruža ekonomsku sigurnost svojim državljanima.
Potpisivanjem Rimskog i Pariskog ugovora evropski lideri započeli su izgradnju ujedinjene Evrope. Od tada, Evropa je postigla mnogo. Sigurno, jedno od najznačajnijih dostignuća bilo je uspostavljanje zajedničkog tržista, sa slobodnim protokom robe, kapitala i ljudi. Nakon toga, ne manje važna, stvorena je Evropska monetarna unija sa 11 članica na
početku, a već sada sa 16.
Generalno, zemlja ne postaje član evrozone odmah nakon pristupanja Evropskoj uniji. Umesto toga, zemlja postaje članica koja podleže pravilu privremenog odstupanja. Ovakve zemlje imaju niz obaveza. One moraju da sprovode zajedničku politiku deviznog kursa (uključivanje u Mehanizam održavanja utvrđenih deviznih kurseva – ERM), a da
sopstvenu ekonomsku politiku posmatraju kao zajedničku brigu. Međutim, samo koordinisanje politika nije dovoljno. Da bi ušle u Evropsku monetarnu uniju, zemlje moraju da ispune niz kriterijuma pravne i ekonomske konvergencije. Kriterijumi pravne konvergencije obavezuju zemlje koje apliciraju za prijem u evrozonu da stvore odgovarajuće pravne osnove za učestvovanje u monetarnoj uniji, od kojih je najvažnija nezavisnost centralne banke. Za razliku od njih, kriterijumi ekonomske konvergencije obavezuju zemlje koje žele da uđu EMU da stvore ekonomske uslove koji omogućavaju održavanje stabilnosti cena i obezbeđuju usklađenost na nivou evrozone.
Ovaj rad analizira stvaranje Evropske monetarne unije, kriterijume konvergencije, način na koji su oni uvrđeni i kako se, odnosno, koliko ih zemlje poštuju nakon pristupanja evrozoni, ulogu Evropske centralne banke u kreiranju monetarne politike EU, kao i prednosti i nedostatke EMU.

1. STVARANJE EVROPSKE MONETARNE UNIJE

Sigurno jedan od najkomplikovanijih koraka u evropskim integracijama bio je stvaranje Evropske monetarne unije (EMU). Ono je prvi put spomenuto u Marjolin memorandumu2 Evropske komisije iz 1969. godine. Međutim, problem koji je tada postojao, odnosio se na već uspostavljen sistem međusobno fiksiranih kurseva. Tek kada je bilo jasno da bretonvudski sistem više ne funkcioniše, mogla se započeti monetarna integracija.

1.1. ERM i Delorov izveštaj

Ideja o monetarnoj uniji zvanično oživljava na samitu u Hagu 1969. godine. Na inicijativu samita napravljen je Vernerov izveštaj, 1970. godine. Izveštaj je predlagao uvođenje fiksnih deviznih kurseva valuta EU sa uskim prostorom za fluktuacije. Zemlje članice EEZ6 su marta 1971. godine otpočele proces stvaranja monetarne unije. Utvrđena je zona međusobne fluktuacije šest valuta od +/- 2,25% (ukupno 4,5%). Centralne banke su morale da intervenišu korišćenjem deviznih rezervi tako da valuta u svakom slučaju ostane u dozvoljenom okviru, a što bliže kursu na središtu dopuštenog intervala. Međutim, takav sistem nije dobro funkcionisao. Osnovan je i Evropski monetarni fond (European Monetary Cooperation Fund) koji je trebao da održava sistem fluktuacija. Javljali su se brojni problemi. Valute koje su tek izašle iz sistema Breton-Vudsa teško su se zadržavale u okviru dozvoljene fluktuacije, a inflacija je rasla u razvijenim zemljama. Stoga je, 13. marta 1979. godine, na osnovu odluke Saveta ministara uveden Evropski monetarni sistem (EMS) koji je trebao da uvede ograničenja za međusobne fluktuacije valuta zemalja članica EU pod nazivom ERM (Exchange Rate Mechanism). To je sistem fiksiranih deviznih kurseva koji bi se povremeno prilagođavali tržišnim kretanjima. Istovremeno je uveden eki (eng. ECU, European Currency Unit) – monetarna jedinica koja je predstavljala različite fiksirane količine svake od valuta u EMS. Baš kada je delovalo da EMS savršeno funkcioniše, nekoliko valuta je ispalo iz sistema zbog prekoračenja dozvoljenog nivoa fluktuacija. Iz EMS-a su ispali funta, lira, peseta i escudos.
1988. godine, Evropski savet je odlučio da obnovi program monetarne integracije. Na čelu komiteta bio je Žak Delor (tadašnji predsednik Evropske komisije). Delorov izveštaj podrazumevao je stvaranje Evropske monetarne unije u 3 stepena koji su izvedeni u sledećim periodima:

EMS se raspada 1992. godine ispadanjem nekoliko valuta. Praktično je samo holandski gulden sve vreme ostao u okviru +/- 2,25% prema nemačkoj marki. Sve je ukazivalo na nove mukotrpne pregovore. Najveći protagonisti postavljanja izuzetno strogih kriterijuma bili su tadašnji predsednik Bundesbank, Karl Oto Pel, i guverner engleske centralne banke, Robin Lig-Pimberton. Zamišljeno je stvaranje federacije centralnih banaka koje ispunjavaju uslove za to. Na čelu Federacije je bila Evropska monetarna ustanova (eng. EMI – European Monetary Institution) koja je počela da funkcioniše 1994. godine sa sedištem u Frankfurtu. EMI je imala zadatak da pripremi ulazak u treću etapu EMU i to prvenstveno kroz:

1993. goodine, Savet ministara utvrđuje nove granice fluktuacije kako se ne bi ponovila priča sa ERM. Naime, granice su sa +/- 2,25% pomerene na +/-15%, što je ukupno 30%. Sve zemlje članice EMU morale su da ispunjavaju određene kriterijume počev od najmanje dve godine od ulaska i kasnije sve vreme boravka u EMU. Valute su morale da budu tržišno konvertibilne, što znači da se ukidaju sva ograničenja na kapitalne i tekuće transakcije u toj valuti.

Evropska monetarna unija počiva na:

· Harmonizaciji monetarnih politika zemalja članica – zemlje koje uđu u monetarnu
uniju ne mogu samostalno voditi monetarnu politiku.
· Zajedničkoj centralnoj banci – radi operativnog delovanja, jedinstvena valuta mora
da ima ustanovu koja će obavljati zajedničke poslove.
· Zajedničkim rezervama – zemlje unutar monetarne unije mogu imati svoje rezerve,
ali sa njima mogu raspolagati usklađeno sa drugim zemljama članicama.

1.2. Uslovi ulaska u EMU

Treći stepen monetarne integracije podrazumevao je postojanje zajedničke valute (evro) i Evropske centralne banke (ECB). Evro je uveden 1. januara 1999. godine u odnosu 1:1 prema ekiju. Uspostavljen je fiksni odnos evra prema 12 valuta:

13,7603	prema austrijskom šilingu (ATS)
40,3399	prema belgijskom franku (BEF)
1,95583	prema nemačkoj marki (DEM)
166,386	prema španskoj pezeti (ESP)
5,94573	prema finskoj marki (FIM)
6,55957	prema francuskom franku (FRF)
340,750	prema grčkoj drahmi (GRD)
0,787564	prema irskoj funti (IEP)
1936,27	prema italijanskoj liri (ITL)
40,3399	prema luksemburškom franku (LUF)
2,20371	prema holandskom guldenu (NLG)
200,482	prema portugalskom eskudosu (PTE)

Da bi pristupile monetarnoj uniji, zemlje moraju da ispune određene uslove koji se nazivaju uslovi konvergencije. Postoje dve grupe uslova. Prvu grupu čini zakonska konvergencija, što znači da zemlje članice monetarne unije moraju da prilagode sopstvenu regulativu regulativi monetarne unije. Drugu grupu čine ekonomski kriterijumi, koji se nazivajukriterijumi konvergencije ili mastrihtski kriterijumi. Oni su definisani Ugovorom iz Mastrihta iz 1992. godine. Na samom početku bili su određeni tekstom Ugovora (članak 121), da bi preciznije odrednice bile prikazane u Protokolu Ugovora. Formalno, postoji četiri kriterijuma, ali zvanično ih je pet, jer je kriterijum koji se odnosi na budžetsku poziciju podeljen na dva. Mastrihtski kriterijumi se dele na tri monetarna i dva fiskalna.
Zemlje kandidati za ulazak u EMU moraju ispuniti svih pet kriterijuma kako bi usvojile evro. Ti kriterijumi su osmišljeni tako da omogućavaju pojedinim zemljama da potvrde koheziju svoje politike cenovne stabilnosti i privrednog razvoja u nameri da stvore solidnu osnovu za stabilni euro novac. Kriterijumi su:

Prva tri su monetarni, a poslednja dva predstavljaju fiskalne kriterijume konvergencije. Ovih pet kriterijuma su veoma poznati u profesionalnim ekonomskim krugovima, dok je manje poznato da su Ugovorom iz Mastrihta definisani još neki dodatni kriterijumi kao što je, na primer, pozicija tekućeg bilansa prema bilansu plaćanja i sl.

Što se tiče poštovanja kriterijuma, sve članice Evropske unije moraju da ih se pridržavaju dve godine pre ulaska u EMU i sve vreme članstva, dok se ostalim zemljama preporučuje da ih poštuju. Dakle, Mastrihtski kriterujumi se odnose samo na zemlje koje žele da uđu u evrozonu. Takođe, mnogi autori spominju da težnja ka ispunjenim kriterijuma mnogo utiče na samopoštovanje zemalja koje su, formalno govoreći, relativno daleko od ulaska u EMU. Tome svedoče i brojni izveštaji koje takve zemlje šalju Evropskoj komisiji - čisto da bi prikazale njihov napredak. Najbolji primer daje Albanija koja je pre više od deset godina prikazala izuzetan korak napred u ispunjavanju kriterijuma iako je u to vreme bila daleko od ulaska ne samo u EMU već generalno, u Evropsku uniju. U ovakvim slučajevima, svi ti izvešaji imaju neformalan karakter. Međutim, pre ulaska u Evropsku uniju, postoji praksa proveravanja napretka u ispunjavanju kriterijuma zemalja kandidata zasnovana na: a) stepenu ispunjenosti koji pokazuje brzinu kojom zemlje mogu da uđu u ERM2, odnosno EMU; b) stepenu ispunjenosti kriterijuma na osnovu čega zemlje kandidati mogu da se uporede sa zemljama članicama.

Spomenuto je već da se kriterijuma konvergencije zemlje moraju da se pridržavaju najmanje dve godine pre ulaska u evrozonu, dok se ostalim zemljama preporučuje da ih se pridržavaju. To nije slučaj jedino sa pravilom budžetskog deficita kog sve zemlje moraju da se pridržavaju. Iz toga je izuzeta jedino Velika Britanija kojoj je dozvoljeno da "pokušava da izbegne" preterani budžetski deficit. Razlika u vezi istog koja se javlja između zemalja evrozone i zemalja van evrozone jesu kazne. Prema regulativama Unije i Evropske centralne banke nisu bile predviđene kazne za narušavanje Mastrihtskih kriterijuma. Taj nedostatak je uklonjen 1997. godine Paktom stabilnosti i rasta, usvojenim na Nemačku inicijativu. Za narušavanje ostalih kriterijuma nema kazne, osim opomene koju šalju Komisija ili Evropska centralna banka.

Kriterijumi konvergencije imaju višestruku svrhu. Generalno, ideja je bila da monetarnu uniju mogu formirati samo zemlje koje su postigle zavidan nivo harmonizacije osnovnihmakroekonomskih politika. Na taj način može se utvrditi da će jedinstvena monetarna politika biti uspešna, a jednistvena valuta stabilna i jaka.

Kriterijumi konvergencije proistekli su iz tadašnje monetarne situacije u Nemačkoj. Bilo je potrebno stvoriti valutu koja će biti stabilna kao nemačka marka. Takođe, bilo je potrebno utvrditi koliko bi zemalja moglo da ispuni kriterijume. Jedna od činjenica bila je da nema svrhe uvoditi zajedničku valutu za manje od sedam zemalja, te su iz tog razloga postavljeni malo slabiji kriterijumi. Naime, isti su bili vođeni uglavnom stagnantnim privredama. Na primer, granica od 3% budžetskog deficita mogla je da se postavi na 2%, jer je za razvijene zemlje 3% deficita visok nivo. Slično je i sa javnim dugom. Međutim, većina zemalja EU15 već je bila izuzetno zadužena, i nije se moglo očekivati da taj bilans naglo opadne. S druge strane, mnogi ekonomisti tog doba stajali su na stanovištu da je osnovna ideja Mastrihtskih kriterijuma bila sprečavanje ulaska severnih, finansijski manje razvijenih, zemalja u EMU. U prvoj fazi bi samo finansijski jače zemlje ušle u EMU. To su uglavnom bile zemlje koje su se okupljale oko nemačke marke.

1.3. Ocena kriterijuma konvergencije

Kriterijum stabilnosti cena

Mnogi smatraju da je ovaj kriterijum suviše relativiziran. Ukoliko je referentna vrednost previše visoka, na primer 3%, tada bi zemlje sa inflacijom od 4,5% mogle da ispunjavaju ovaj kriterijum, a za njih bi se teško moglo do kaže da imaju stabilne cene. Neki autori ukazuju da bi možda bilo bolje kada bi se koristio apsolutni standard, od recimo 2%, ili niža godišnja inflacija. Upravo zbog toga je važno da najuspešnije tri zemlje ostvare na zavidno niskom nivou inflaciju kako bi svi uživali visoki kredibilitet i održavali stabilnost cena. Ovo merilo inflacije od 1,5 procentnih poena rezultat je kompromisa inflatornih valuta. Kao što je rečeno, inflacija od 1,5 procentnih poena iznad proseka ne mora biti u svakom slučaju niska. Na primer, kada bi taj prosek ostvarile tri male zemlje, kao što su Malta, Slovenija i Luksembrug, sve ostale zemlje imale bi višu stopu i teško bi se uklopile u predviđeno ograničenje.

Stabilan devizni kurs

Kriterijum treba da ukaže na sposobnost potencijalnih EMU članica da se uzdrže od korišćenja deviznog kursa kao instrumenta manipulisanja eksternim ekonomskim uslovima. Kada je zaključen Ugovor iz Mastrihta 1991. godine, utvrđene su „normalne" ERM margine (+/- 2,25%). Međutim, nakon širenja margina (15%) 1993. godine, počelo je da se postavlja pitanje o „normalnom". Fluktuacije u tako širokim granicama sigurno nisu bile određene Ugovorom. Iz tog razloga su 1994. godine ministri finansija EU najavili svoje opredeljenje da će prilikom odlučivanja o prijemu u EU uzeti u obzir stvarno kretanje deviznih kurseva.

Dugoročne kamatne stope

Ispunjavanjem ovog kriterijuma zemlja dokazuje da je njena politika stabilnosti i konvergencije bila uspešna i da je tržištima obezbedila nisku dugoročnu kamatu. U vreme kada je zaključen Ugovor, namera je bila da se u obzir uzme činjenica da istrajna politika stabilnosti ponekad donosi dobitak kroz niske dugoročne kamate. U slučaju ovog kriterijuma odabrana je nominalna, a ne realna kamatna stopa, što je izazvalo nezadovoljstvo i oštre primedbe ekonomista.

Budžetski deficit i javni dug

Ova dva fiskalna kriterijuma treba da osiguraju da zajednička monetarna politika ne bude uzdrmana labavim nacionalnim budžetskim politikama koje bi vodile rastu kamata u celoj Uniji i ugrozile privredni rast svih članica. Ograničenje od 3% deficita ne znači da zemlje treba da imaju taj nivo godinama. Naime, on se podrazumeva za periode recesije i stagnacije, dok bi u godinama prosperiteta zemlje trebalo da imaju budžetski suficit.

Da li kriterijumi konvergencije imaju smisla samo do ulaska zemlje u EMU?

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Možemo posebno razmatrati fiskalne i monetarne kriterijume. Konzistentno je da je ispunjenje monetarnih kriterijuma važno do ulaska u EMU, jer, nakon ulaska, zemlje se uključuju u sistem jedinstvene monetarne politike. Unutar evrozone samo jedinstvena monetarna politika vodi računa o kamatnim stopama i inflaciji. Upravo zbog toga bi bilo besmisleno ispitivati kako zemlja članica EMU ispunjava monetarne kriterijume konvergencije, kada ista nije više u njenim rukama. Međutim, logično je da na lokalne stope inflacije i kamatne stope utiču lokalni faktori, te se zbog toga ovi pokazatelji razlikuju među zemljama članicama evrozone.

Drugačija je situacija sa fiskalnim kriterijumima konvergencije. Nasuprot monetarnoj, fiskalna politika ostaje u rukama zemalja članica nakon ulaska u evrozonu. Naravno, ona tada postaje za stepen limitirana jer deo nadležnosti preuzimaju zajedničke institucije Evropske unije. To podrazumeva sledeće: ukoliko bi došlo do velike ekspanzije fiskalnih mehanizama (koji su u rukama zemalja članica), ne bi došlo do negativnog odražaja na jedinstvenu monetarnu politiku. Ipak, bilo je potrebno vršiti kontrolu ovih fiskalnih kriterijuma, što je i postalo praksa 1997. godine potpisivanjem Pakta o stabilnosti i rastu.

1.4. Pakt stabilnosti i rasta

Cilj Pakta je održavanje proračunske discipline u zemljama članicama nakon uvođenja evra. Činjenica da su zdrave javne finansije nužan uslov za postizanje i očuvanje celukopne makroekonomske stabilnosti, nametnula je potrebu za definisanjem stabilnog okvira fiskalne politike utemeljene na pravilima. Konačan dogovor o tekstu Pakta stabilnosti i rasta postignut je 1997. godine. Pakt je stupio na snagu 1. januara 1999. godine. Osnovni cilj Pakta bio je postavljanje fiskalne discipline kao temelja EMU. Zemljama koje su uvele evro, fiskalna disciplina omogućuje jačanje uslova za postizanje stabilnosti cena i održiv rast. Pakt o stabilnosti i rastu definiše zdravu fiskalnu politiku kao onu u kojoj je „proračunski saldo blizu ravnoteže ili u suficitu". Takva fiskalna politika trebala bi da omogući dovoljno prostora da se u okviru normalnih cikličnih fluktuacija fiskalni manjak uspe održati u granicama referentne vrednosti od 3% BDP-a. Kazne za prekoračenje su:
• Kazna za prekoračenje granice od 3% je automatska, ako je ta zemlja imala kretanje BDP-a koje je bolje od -0,75% te godine u odnosu na prethodnu. Za ispravku prekoračenja, članica ima tri do četiri meseca;
• Za rast (odnosno pad) BDP-a od -0,75% do -2% se odlučuje o kazni, ali se u posebnim slučajevima može napraviti izuzetak, tj. kazna se može izostaviti;
• Nema kazne pri padu BDP-a većem od -2% iako je budžetski deficit viši od
3%.

Takođe, Pakt sadrži i elemente prevencije - redovnim nadgledanjem javnih finansija treba sprečiti da proračunski manjkovi članica premaše 3% BDP-a; elemente odvraćanja - u situaciji kada proračunski manjak ipak pređe granicu od 3% BDP-a, od dotične države se zahteva da preuzme korektivne mere, a ako se manjak i posle intervencije ne smanji, ostavlja se mogućnost nametanja sankcija (one se kreću od beskamatnog depozita koji zemlja članica polaže u Uniju, pa do njegovog pretvaranja u nepovratnu kaznu ako deficit nije korigovan u periodu od dve godine); političku obavezu - sve uključene strane obavezale su se na punu primenu procesa nadgledanja javnih finansija.

Vremenom, Pakt je nailazio na brojne probleme. Osnovni problem odnosio se na pretnju nametanja sankcija koja nije bila sprovođena. Dakle, jedna od osnovnih primedbi Paktu bilo je njegovo slabo sprovođenje. Jedan od razloga za to sigurno je bila činjenica da fiskalna konsolidacija nije bila potpuno dovršena do početka funkcionisanja EMU. U periodu od uspostavljanja kriterijuma za uvođenje evra pa do njegovog uvođenja, zemlje su uspešno sprovele fiskalnu konsolidaciju uglavnom pod pritiskom Mastrihtskih kriterijuma. Uspele su da dovedu svoje budžetske deficite na nivo manji od 3%, kao i javni dug na nivo manji od 60% BDP-a. Međutim, nekoliko zemalja ušlo je u evrozonu sa deficitom nešto manjim od 3% BDP-a. Sve to je ukazalo na potrebu reforme. Dve najvažnije činjenice reformisanog Pakta bile su:
• Proračunski ciljevi u srednjem roku revidiraće se svake četiri godine da bi održavali dinamiku javnog duga, potencijalni rast i fiskalnu održivost;
• Zemljama sa nižim javnim dugom i višim potencijalnim rastom dopustiće se budžetski deficit u visini 1% BDP-a u srednjem roku. S druge strane, visoko zadužene zemlje sa nižim potencijalnim rastom moraće da teže ravnoteži ili suficitu.

Od zemalja sa javnim dugom od preko 100% BDP-a zahtevaće se izričito pozitivan proračun.
Generalno, pravila Pakta nisu naišla na odobrenje stručnjaka, jer je Pakt uglavnom samo ponovio ono što je već bilo jasno.19 Može se reći da je Pakt tek 2006. godine počeo da daje neke efekte.

2. ISPUNJAVANJE KRITERIJUMA KONVERGENCIJE

U procesu ulaska u Evropsku monetarnu uniju, osnovni princip je da se na nove zemlje primenjuju ista pravila koja postoje kod starih članica. Dakle, pre nego što uđu u evrozonu, zemlje moraju da ispune kriterijume konvergencije definisane Ugovorom iz Mastrihta. Ovde se javljaju dva polja diskusije: a) da li će i sadašnje zemlje kandidati dobiti određena ustupanja prilikom ulaska u evrozonu, kao što su ista bila učinjena već postojećim članicama? b) da li ista pravila imaju smisla pod izmenjenim okolnostima? Što se tiče prvog pitanja, pokriveno pre svega sa slučajevima Italije i Finske koje u vreme ispunjavanja mastrihtskih kriterijuma nisu učestvovale u ERM2 cele dve godine, ali su imale izuzetno stabilne devizne kurseve. Generalno, pored toga, postojala su i druga ustupanja „starim" članicama. Međutim, pre proširenja iz 2004. godine, striktno je bilo rečeno da se pravila neće menjati i da ustupanja neće biti. Vratimo se sada na drugo pitanje. „Izmenjene okolnosti" podrazumevaju činjenicu da su zemlje kandidati pre svega tranzicione zemlje, sa svim svojim institucionalnim i strukturalnim specifičnostima.

3. POŠTOVANJE KRITERIJUMA KONVERGENCIJE NAKON ULASKA U EMU

S obzirom na način na koji su poštovani na samom početku stvaranja, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da će mastrihtski kriterijumi biti 100% ispoštovani u budućosti. Da bismo se približili stvarnom stanju, analiziraćemo kriterijume pojedinačno, po godinama.

3.1. Inflacija

Uzroci rasta inflacije veoma su različiti. Pravilo inflacije u posmatranom periodu nijednom nisu prekršile Belgija, Nemačka i Austrija. Luksemburg je imao četiri, dok je Irska imala čak šest prekršaja. Mađutim, uzrok za visoke stope inflacije u ovim zemljama nije predstavljala državana potrošnja, već povećana direktna strana ulaganja.24 Takođe, u Luksemburg se slivaju ogromne količine novca na štednju iz susednih zemalja pa se usled toga javlja prekomerna ponuda novca putem kredita. Inflatorni pritisak u ovoj zemlji bio bi još snažniji da kredite uzima samo domaće stanovništvo. U periodu od 2002. godine počeo je da raste broj prekršilaca. Grčka, Holandija, Irska, Portugal i Španija su imali višu stopu inflacije od dozvoljene 3,03% 2002. godine. U 2003. godini granica inflacije bila je 2,7%, a narušili su je Grčka, Irska, Italija, Potrugal i Španija. U 2004. godini granica je iznosila 2,6%, a narušili su je Francuska, Grčka i Luksemburg. 2005. i 2006. godine granica za stopu inflacije je bila 2,5% i 2,9%, a narušioci su bili Grčka, Španija, Luksemburg i Potrugal u prvoj i drugoj godini. Na osnovu prikazanog, samo se još jednom potvrđuje da pravilo inflacije najmanje poštuju „južne" zemlje. Pri proceni efikasnosti monetarne politike treba voditi računa o tome da u relativno stabilnim zemljama opšti nivo cena na monetarne promene ne reaguje brzo, kao u zemljama sa visokom inflacijom, već sa velikim zakašnjenjem koje može ići do dve godine. Naime, niska inflacija u prvim godinama uvođenja evra zasluga je nacionalnih centralnih banaka, a tek od 1999. godine za to postaje odgovorna Evropska centralna banka.

U periodu pre uvođenja evra, mnoge zemlje su često smanjivale vrednost svojih valuta i na taj način kontrolisale visinu poslovnih troškova. Međutim, nakon uvođenja evra, takav način kontrole troškova i prilagođavanja nivoa produktivnosti nije moguć. Neke od južnih zemalja su prebrodile gubitak tog mehanizma (kao što su Španija i Grčka), dok drugima to ide malo teže (Francuska, Italija i Portugal).

3.2. Dugoročne kamatne stope

Jedini kriterijum koji čak nijedna zemlja u posmatranom periodu nije narušila jeste upravo kriterijum dugoročnih kamatnih stopa. Zanimljivo je to da u istom periodu mnogo zemalja krši kriterijum inflacije. To se očigledno događa zbog toga što se ulaskom u evrozonu smanjuju rizici finansiranja duga, pa usled toga i one zemlje koje imaju višu stopu inflacije nemaju problema da održavaju kamatne stope ispod granice. Kao što se može videti u tabeli, kamatne stope su znatno niže posle 2000. godine. Pad kamatnih stopa označava pad rizika dotičnih zemalja, a takođe predstavlja i pogodnost za sve zemlje, zato što finansiranje njihovih dugova postaje jeftinije. Taj trend opadanja menja se 2006. godine. Promena pravca kretanja kamatnih stopa posledica je rasta eskontnih stopa novca i povećanja zaduženosti zemalja evrozone. Takođe dolazi i do približavanja kamatnih stopa zemalja Unije što znači da dolazi do rasta stepena povezanosti kapitalnih tržišta u Evropskoj uniji.

3.3. Budžetski deficit

Kada pričamo o kriterijumu budžetskog deficita, sličan je broj prekršilaca kao u slučaju infacije. U periodu od 1997-2005. godine, u dozvoljenoj granici od -3,0% uvek su bili Austrija, Belgija, Finska, Irska i Luksemburg. Pravilo 3% budžetskog deficita narušili su:
• 2002.: Finska -4,3%, Grčka -4,1%, Francuska -3,2% i Nemačka -3,7%.
• 2003.: Francuska -4,2%, Grčka -5,2%, Holandija -3,2% i Nemačka -3,8%.
• 2004.: Nemačka -3,7%, Grčka -6,1% i Franc. -3,7%.
• 2005.: Nemačka -3,2%, Grčka -5,2%, Italija -4,1%,
• 2006.: Italija - 4,4%, Portugal -3,9%.
• Evro-zona (u celini): od -1,7% 2001, do 2,7% 2004, -2,4% 2005, a - 1,5% u 2006.

Jedna od važnih stvari jeste veličina zemlje koja napravi prekršaj. Naime, nije isto kada prekršaj napravi mala zemlja (poput Luksemburga), ili su to u pitanju najveće zemlje. Ukoliko bi mala zemlja napravila prekršaj, to ne bi izazvalo veliki inflatorni pritisak na evro. Suprotno je sa velikim zemljama. Mada, iz prikazanih podataka lako možemo da zaključimo da su upravo tri velike zemlje (Italija, Francuska i Nemačka) jedni od najučestalijih prekršilaca. S obzirom da su „južne" zemlje već nekoliko puta „ocrnjivane", jedini znak pitanja stavlja se na Nemačku koja je pre uvođenja evra bila centar monetarne stabilnosti. Pravila o poštovanju, odnosno nepoštovanju granice od 3% su već objašnjena, i zbog toga se nećemo vraćati na njih. Takođe je rečeno da ista uglavnom nisu primenjivana na zemlje osnivače zbog „narušavanja ugleda Unije". To se, naravno, odnosilo na Francusku, Italiju i Nemačku, i s vremena na vreme Belgiju. S druge strane, Portugal je posle prekoračenja 2001. godine od -4,3%, u 2002. i 2003. godini oborio deficit ispod 3% iako je to dovelo do recesije pada zaposlenosti u toj zemlji. Upravo zbog toga su 2003. godine nekoliko manjih zemalja protestvovale, jer je takav razvoj događaja nametnuo zaključak da pravila važe za male, ali ne i za velike zemlje Evropske unije. Još gore je što je Savet u to vreme izričito navodio da se kazne sprovode i da će se sprovoditi.28 Na taj način je jedino postigao smanjenje kredibiliteta.
pogled na tebelu svedoči o tome. U svim relevantnim godinama za stvaranje evra prekršioci su bili Austrija, Belgija, Grčka i Italija. Nemačka krši kriterijum u osam od devet godina, a Francuska tri godine. Dakle, ponovo se susrećemo sa tri najveće zemlje koje su prekršioci. Da im je i u ovom slučaju „gledano kroz prste"? Jedine zemlje koje su van evrozone, a uvele su ograničenje za javni dug jesu V. Britanija i Poljska. To su regulisale na sledeći način: Poljska je u Ustav uvela pravilo da javni dug ne sme prelaziti 60% BDP-a, dok je Britanija uvela „zlatno pravilo", prema kom bi budžet trebao da bude izbalansiran tokom poslovnog ciklusa. To podrazumeva da, ukoliko je budžet u deficitu za vreme privredne kontrakcije, a u suficitu za vreme ekspanzije, deficit i suficit se dugoročno potiru, a tokom vremena javni dug nestaje.

S obzirom da kriterijum javnog duga spada u fiskalni kriterijum, njegovom problematikom su se pretežno bavili Evropski savet, Savet ministara i Komisija. Sve diskusije su relativno ostale upravo u stadijumu diskusije, a neki od predloga bili su sledeći:
• Zemlje koje imaju javni dug znatno ispod granice od dozvoljenih 60%, imaju dozvolu da prelaze granicu deficita od -3%. Ovo se pravdalo objašnjenjem da se zemljama koje su manje zadužene može tolerisati iskakanje deficita izvan dozvoljenog. Međutim, to bi moglo izazvati dodatni inflatorni pritisak u evrozoni.
• Zemlja ima pravo da uđe u deficit onoliko koliko je neka druga u suficitu. Na taj način bi došlo do prebijanja između relativno, po veličini jednakih privreda. I ovaj predlog, naravno, naišao je na kritike, koje su se uglavno svodile na sledeće: Da li bi to značilo nagrađivanje rasipničkih vlada na račun štedljivih?

Marta 2005. godine, Evropski savet je kodifikovao labavljenje kriterijuma deficita i javnog duga na predlog ministara finansija evrozone. Dakle, došlo je do slabljenja Pakta, zbog čega je ECB bila veoma zabrinuta. Zemlje koje prekrše pravilo budžetskog deficita imaju duži rok da isti uklone pre nego što im se propiše kazna. Ovde se ponovo javlja sumnja, jer, zašto bi neka zamlja sada platila kaznu, ukoliko je niko pre nije platio za isti prekršaj? Tenzija u Uniji je rasla, a zemlje su na sve načine pokušavale da smanje deficit i javni dug. „Kreativno računovodstvo" je ponovo počelo da bude aktivno kao i u vreme stvaranja evrozone, što je podrivalo stabilnost evra. Zaduženost zemalja i kredibilnost sa kojom one servisiraju svoje dugove ne vrednuje se samo u telima Unije, već i na finansijskim tržištima. Prema istraživanju kreditnog rizika zemalja EU, kreditna kuća, Standard & Poor, iz marta 2007. godine, sve zemlje su dobile ocenu A, osim Bugarske, Mađarske i Rumunije, koje su dobile ocenu B. Sve ovo ide u pravcu ohrabrivanja vlada da nastave svoj rasipnički trend. Izostanak rasta inflacije u periodu 2002-2005. pri rastu deficita i javnog duga, može se pripisati samo veštim akcijama Evropske centralne banke.

4. NOVE ČLANICE U EVROZONI?

Evro je zvanična valuta Ekonomske i monetarne unije Evropske unije i jedinstvena valuta oko 300 miliona građana 16 zemalja Unije: Austrije, Belgije, Grčke, Irske, Italije, Kipra, Luksemburga, Malte, Nemačke, Portugala, Slovačke, Slovenije, Finske, Francuske, Holandije i Španije koje čine Evrozonu i Crne Gore, koja nije članica Unije.

Od usvajanja evra 1. januara 1999. godine, prihvatilo ga je 16 zemalja. Od 12 novih članica Unije, evro još uvek nisu usvojile Bugarska, Mađarska, Rumunija, Poljska i Češka Republika. Poslednja država koja je nacionalnu valutu zamenila za evro bila je Slovačka, 1.januara 2009. godine.

Na prednjoj strani novčanica nalaze se kapije koje predstavljaju otvorenost i gostoprimstvo zemalja članica EU, dok se na poleđini nalaze mostovi koji simbolizuju zajedništvo i međusobnu saradnju zemalja. Znak evra je stilizovano slovo E koje podseća na slovo "S" (latinično "C") sa dve crte na sredini.

Simbolika na novčanicama
1. Mostovi, prozori i prolazi su simboli evropskog duha, otvorenosti i saradnje.
2. 12 zvezdica Evropske unije su simboli dinamičnosti i harmonije današnje Evrope.
3. Mostovi služe isto komunikaciji i kooperaciji Evrope sa ostatkom sveta.

Pet novih članica su od 15 slučajeva 9 puta narušile kriterijum inflacije. Očigledno je da Mađarska, Bugarska i Rumunija ni jedne godine nisu ispunile kriterijum. U pogledu predviđene inflacije najbolje stoji Poljska koja ni jednom nije narušila ovaj kriterijum. Novim članicama iz istočne Evrope nije lako da imaju nisku inflaciju. One su prošle kroz potpunu promenu sistema i potrebno im je nekoliko godina da se inflacija stabilizuje na niskom nivou. U vreme socijalizma inflacija je bila prikrivena u ovim zemljama. Takođe, nove članice imaju mnogo više stope rasta od starih članica, a pri visokim stopama rasta teško je održavati nisku inflaciju.

Situacija sa kamatnim stopama beleži slično stanje periodu 2003-2006. Naime, kriterijum poštuju sve zemlje osim Mađarske i Rumunije koje ni u jednoj od posmatranih godina nisu ispoštovale granicu od 6,5%.

Podaci o budžetskom deficitu prikazuju napredak novih zemalja članica. Naime, kada su ušle u Uniju, zemlje su uglavnom održavale deficit u okviru predviđene granice od -3%. Međutim, stare članice su to pravdale visokim stopama rasta koje su se ostvarile nakon njihovog ulaska, i smatrale su da će se to stanje narušiti čim njihove privrede uđu u stagnantno stanje. Nakon perioda od 5-6 godina, nove članice i dalje poštuju kriterijum. To nije slučaj jedino sa Mađarskom koja ni u jednoj od analiziranih godina nije ispunila kriterijum.

Slična situacija je i sa javnim dugom. U periodu od 2006-2008 sve zemlje poštuju kriterijum osim Mađarske. Mađarska je sasvim verovatno zapala u ovaj problem usled velikih teškoća sa javnim finansijama koje su u toj zemlji prisutne već nekoliko godina.

Zanimljiv podatak je procena o redosledu ulaska ovih EU članica u evrozonu. Naime, smatra se da će Mađarska i Češka Republika biti prve koje će ući u EMU, 1. januara 2010. Međutim, to je malo verovatno sa ovakvim podacima.

4.1. Alternativne politike u odnosu na kriterijume konvergencije

5. EVROPSKA CENTRALNA BANKA

Evropska centralna banka je institucija koja je nadlezna za Evropsku monetarnu politiku. Osnovana je ugovorom iz Mastrihta,kojim je i pokrenut postupak stvaranja monetarne unije kao nadgradnje unutrašnjeg tržišta EU. Glavni razlog njenog osnivanja bilo je stvaranje monetarne unije s jedinstvenom valutom ,evrom. Države koje su ušle u monetarnu uniju prenele su ovlašćenja nad monetarnom politikom na evropski nivo,pa je zadatak kreiranja i sprovođenja zajedničke monetarne politike pripao Evropskoj centralnoj banci.

Evropska centralna banka nadzire količinu novca u opticaju, upravlja kursom evra, zajedno sa centralnim bankama država članica. drži i upravlja službenim deviznim rezervama. Glavni zadatak joj je ocuvanje stabilnosti cena u zoni evra,te i očuvanje kupovne moci evra. To podrazumeva strogo kontrolisanje inflacije tj. da godišnje povećanje cena bude manje od 2%.Evropska centralna banka to postiže na 2 načina:kontrolom količine novca u opticaju, praćenjem kretanja cena, i procenom rizika u odnosu na stabilnost cena u evrozoni. Kontrolisanje količine novca utiče između ostalog i na određivanje visine kamate u evrozoni.

Evropska centralna banka upravlja monetarnom unijom u saradnji sa nacionalnim centralnim bankama u okviru Evropskog sistema centralnih banaka,u kojem uz nju sudeluju i centralne banke država članica eurozone.

Na osnovu ugovora o EZ garantuje se nezavisnost monetarne vlasti. Institucije EU i država članica moraju poštovati to načelo i ne smeju ni na koji način uticati na Evropsku centralnu banku,kao ni na nacionalne centralne banke.

Evropska centralna banka ima 3 tela : Upravni odbor, Izvrsni odbor i Opšti savet.

Upravni odbor je najviše telo Banke. Čine ga 6 članova Izvrsnog odbora I guverneri nacionalnih centralnih banaka evrozone. Njime predsedava predsednik Evropske centralne banke. Glavni mu je zadatak definisanje monetarne politike u evrozoni, posebno određivanje visine kamate pod kojima komercijalne banke mogu pribaviti novac od Evropske centralne banke.

Izvrsni odbor čine predsednik i potpredsednik Evropske centralne banke i još 4 člana koje jednoglasno imenuju predsednici ili premijeri evrozone. Odgovoran je za sprovođenje monetarne politike koju definiše Upravni odbor i za davanje uputstava nacionalnim centralnim bankama. Odgovoran je za svakodnevno upravljanje Evropskom centralnom bankom.

Opšti savet je sastavljen od predsednika i potpredsednika Evropske centralne banke i guvernera nacionalnih centralnih banaka svih država članica EU a ne samo onih koje su članice monetarne unije. Svrha ovog tela je da osigura saradnju sa državama članicama EU koje nisu ušle u monetarnu uniju. Funkcija je savetodavna, a telo koordinira i buduće povećanje eurozone. Postojaće dokle god postoje članice EU, koje su izvan monetarne unije.

6. EVROPSKA INVESTICIONA BANKA

Evropska investiciona banka osnovana je Rimskim ugovorom iz 1958. godine i jedna je od finansijskih institucija Evropske Unije. Sedište joj je u Luksemburgu. Glavni zadatak banke je doprinošenje uravnoteženom razvoju Zajednice osiguravanjem ekonomske i socijalne kohezije država članica. Ima pravnu sposobnost i ekonomski je nezavisna.

Evropska investiciona banka osigurava dugoročno finansiranje projekata u skladu sa strogom bankarskom politikom. Usko sarađuje sa bankarskom zajednicom, pozajmljuje finansijska sredstva na tržištu kapitala i finansira različite projekte. Zajmove odobrava uglavnom iz sredstva pozajmljenih na tržištu kapitala kojima je pridodat i vlasnički kapital njenih deoničara-država članica Evropske Unije.
Budući da je Evropska investiciona banka i institucija Evropske Unije, njene politike usmerene su prvenstveno razvoju i oživotvorenju politika Zajednice.

Izvan Evropske Unije Evropska investiciona banka omogućuje ostvarenje i upravlja finansijskim delovima sporazuma koje Evropska Unija sklapa sa trećim državama. Taj aspekt nadležnosti po pravilu finansira sopstvenim sredstvima, a kada je na to posebno ovlašćena i iz budžeta država članica ili same Unije.

7. PREDNOSTI I NEDOSTACI EMU

Dobre strane EUM:

1. Eliminacija troškova transakcija pri promeni jedne valute u drugu je najočiglednija korist jedinstvene valute u Evropi. Ovde se ne podrazumeva samo finansijski trošak pri promeni valute, već i komplikacije prilikom upoređivanja cena.
2. Rizik deviznog kursa pri inostranim ulaganjima, uklanja se uvođenjem jedinstvene valute. Uklanjanje zasebnih valuta eliminiše važnu prepreku pri direktnim inostranim ulaganjima.
3. Makroekonomski rezultati. Evropska centralna banka je koncipirana kao Bundesbanka - da održava nisku i stabilnu inflaciju. Za one evropske zemlje koje su pre loše upravljale inflacijom, ovo je značajan plus. Jedinstvena valuta tera nacionalne vlade da sprovode razumnu fiskalnu politiku.
4. Transparentnost cena pri inostranoj trgovini širom jedinstvenog tržišta, dovodi do intenzivnije konkurencije. Dugoročno gledano, rezultat ovoga će biti veća efikasnost na jedinstvenom tržištu kao celini, što dovodi do nižih cena za potrošače i povećane konkurentnosti evropskih firmi u odnosu na globalnu konkurenciju.

Loše strane EUM:

Osim načelne primedbe koja se odnosi na centralizam vlasti monetarne postoje i konkretniji razlozi, a to su troškovi. Oni se mogu podeliti na kratkoročne i dugoročne. Kratkoročni: Prihvatanje jedinstvene valute nameće visoke troškove konverzije (a treba se i navići na cene izražene u evrima).
Dugoročni: Predavanje monetarnog suvereniteta eliminiše mogućnost upotrebe domaće monetarne politike na nacionalnom nivou da bi se stabilizovala nacionalna privreda. Gubitak fleksibilnog deviznog kursa pojačava potrebu za drugim mehanizmima, pre svega na tržištu rada.
Odsustvo odgovornosti Evropske centralne banke. To može da bude prednost, ako se monetarna politika izdvoji iz politike, što je do sada manjeviše bio slučaj, ali postoji i opasnost od nedostatak legitimnosti i napetost između nacionalnih vlada (kao predstavnika biračkog tela) i ECB.
Sputavajući efekti Pakta za rast i stabilnost. Cilj je da se ograniče fiskalni deficiti koji su dozvoljeni nacionalnim vladama.

ZAKLJUČAK

Monetarna unija je jedan istorijski poduhvat: obrazovana je jedna široka valutna oblast, koja obuhvata određeni broj visoko naprednih industrijskih zemalja, koje su po tradiciji ljubomorno čuvale svoju nezavisnost. Neizbežno je da jedan tako opsežni i složeni projekat kao što je EMU mora imati svoje dobre i loše strane. Svaka procena projekta EMU mora da odmeri oba aspekta. Pri tome treba voditi računa o tome da će se taj balans vremenom menjati, kao i da je protekli period nedovoljan za potpunu analizu. Neke nepogodnosti su prolazne, dok su dobici u efikasnosti dugoročni.
Nema sumnje da je EMU evropsku privredu postavila na stabilne i čvrste noge. U momentu kada je to bilo najpotrebnije donela je montarnu stabilnost zemljama EU i time omogućila neometano funkcionisanje zajedničkog tržišta. Stvaranjem jedinstvene monete javlja se ušteda jer se snižavaju transakcioni troškovi a s druge strane povećao se broj transakcija u evro, ne samo u Uniji nego i izvan nje.Značajno se smanjuju i troškovi održavanja valuta jer je sada potrebno održavati samo jednu. Ukidanjem različitih deviznih kurseva pojednostavljeno je prikazivanje poslovnih transakcija.
Čvrst institucionalni okvir, oličen kroz ESCB, kao jedinog ovlašćenog i odgovornog organa u vođenju monetarne poltike, je dobra osnova stabilnosti nastale integracije. Ideja o monetarnoj uniji javila se jos sedamdesetih godina dvadesetog veka, neosporno ukazujući na želju za produbljivanjem integracije. Da li bi njeno postojanje moglo dovesti i do produbljivanja političke integracije, sve do stvaranja države kao jedinstvenog autoriteta koji bi stajao iza jedinstvene valute, ostaje da pokaže vreme.

LITERATURA