Nobelovac i delo:
Gary Stanley Becker

Švedska kraljevska akademija je odlučila da nagradu Švedske centralne banke za ekonomske nauke u sećanje na Alfreda Nobela za 1992. godinu dodeli Gary S. Becker-u za "proširenje oblasti mikroekonomske analize na širok spektar Ijudskog ponašanja i interakcija, uključujući netržišno ponašanje ".

Gari Becker (Gary S. Becker) je rođen 1930. godine. Diplomirao je na Princeton University, a magistrirao i doktorirao na University of Chicago. Osim kraćeg boravka na Columbia University, celu svoju akademsku karijeru proveo je na University of Chicago, gde je i danas profesor na Departmant for Economy and Sociology i na Gradute School of Business. Nobelovu nagradu je dobio 1992. godine za «proširenje oblasti mikroekonomskih istraživanja na veliki broj različitih vrsta Ijudskog ponašanja i međusobnih kontakata, uključujući i ponašanja koja se odvijaju van tržišta».
Beker se razlikuje od ostalih nobelovaca po tome što mu niko ne osporava vodeće mesto u nečemu što se nekada nazivalo nekonvencionalnom ekonomskom analizom. Danas se slobodno može reći «nekada», budući da je upravo Bekerov doprinos već odavno neke, sa stanovišta ekonomske nauke, egzotične oblasti pretvorio sada u već sasvim uobičajene oblasti ekonomskog istraživanja. Decenijama se smatralo da ekonomska analiza treba da se primenjuje samo na «ekonomske» fenomene - na proizvodne faktore i njihovu alokaciju, eksplicitna tržišta, na faktorske dohotke, odnosno njihovu raspodelu, i na potrošnju. Sve ostalo nije bilo dostupno ekonomskoj analizi - to su bile oblasti kojima su se bavile druge društvene nauke.

Bekerov doprinos nije u tome što je pronašao nova oruđa (metode) ekonomske analize, već što je konvencionalna, dobro razrađena i veoma delotvorna oruđa te analize primenio na fenomene na koje pre njega niko nije ni pomišljao da ih primeni. Primena tih oruđa dovela je do novih saznanja o analiziranim fenomenima. Beker je primenom oruđa ekonomske analize došao do određenih konzistentnih rezultata, koji se empirijski mogu potvrditi ili osporiti. Time je ekonomsku nauku uveo u oblasti koje su do tada za nju bile zabranjena zona. U takve novoosvojene oblasti ekonomske analize spadaju, na primer, ponašanje domaćinstva, odnosno porodice i njenih članova, odluke u pogledu sklapanja braka i razvoda, fertilitet, rasna, polna i verska diskriminacija, kriminal, politički procesi itd. Na taj način je Beker stvorio svojevrstan ekonomski (metodološki) imperijalizam i postao prvi komandant te imperije.

Stvaranje ekonomskog imperijalizma dovelo je do uspostavljanja konkurencije između različitih društvenih nauka, tj. do konkurencije alternativnih pristupa istom posmatranom fenomenu - ljudskom ponašanju. Konkurencija različitih nauka i njihovih metodoloških pristupa svakako stvara delotvorne podsticaje za napredovanje svih onih nauka koje su već ponudile, odnosno koje mogu da ponude, svoj specifičan pristup određenom fenomenu u oblasti Ijudskog ponašanja, odnosno u oblasti društvenih nauka. A takvom konkurencijom svi mi dobijamo na planu boljeg razumevanja fenomena koji nas okružuju.
U nekim za ekonomsku nauku uobičajenim oblastima, tj. oblastima koje su i ranije bile predmet ekonomske analize, Beker je, takode korišćenjem konvencionalnih analitičkih tehnika, uneo novi pristup i na taj način produbio ekonomsku analizu tih fenomena. Tipičan primer toga je analiza ponašanja domaćinstva, koja se do Bekera zasnivala isključivo na teoriji potrošnje i zbog toga su određene promene u ponašanju domaćinstva, koje teorija potrošnje nije mogla da objasni, umesto ekonomskom analizom, objašnjavane delovanjem, sa stanovišta ekonomske analize, egzogenih faktora, poput promene preferencija domaćinstava. Bekerov doprinos je, izmedu ostalog, u tome što se sada promene ponašanja porodice, odnosno domaćinstva, u daleko većoj meri mogu objasniti promenama cena i dohotka, dakle pravim ekonomskim faktorima, umesto da se prst upire na metafizičke promene preferencija.

Beker je reformulisao ekonomsku teoriju ponašanja domaćinstva, tako što je u nju uključio teoriju proizvodnje i teoriju investicija. U tom kontekstu se postavlja pitanje osnovnog resursa kojim raspolaže porodica. U skladu sa teorijom proizvodnje, vreme je osnovni ograničeni resurs domaćinstva, koji se može alternativno upotrebiti u cilju maksimizovanja korisnosti koju uživa domaćinstvo. Ovde se ne radi o staroj i u mikroekonomskoj teoriji davno i dobro poznatoj alternativnoj upotrebi vremena za rad i dokolicu, već o alternativnim upotrebama te «dokolice» - ona u Bekerovoj teoriji postaje radno vreme u specifičnoj proiz¬vodnoj funkciji domaćinstva, pri čemu članovi porodice, odnosno domaćinstva, proizvode tzv. osnovna dobra, čijom potrošnjom domaćinstvo uživa korisnost. Ljudi (članovi domaćinstva) postaju osnovna sredstva (imovina) domaćinstva-fabrike, a deca trajna potrošna dobra koja kontinualno generišu usluge koje ulaze u funkciju korisnosti roditelja, odnosno domaćinstva. Sva ljudska bića postaju otelotvorenje (različitih nivoa) ljudskog kapitala. Ukoliko se nekom učini da je ovako nešto previše, pa iz moralnih razloga (ljudi-mašine) smatra da to ne treba tolerisati, postavlja se ozbiljno pitanje - a da li smo zaista spremni da spoznamo osnovu ljudskog ponašanja, kako se Ijudi zaista ponašaju i zbog čega je to tako? Nobelova nagrada koja je dodeljena Bekeru pokazuje spremnost ljudske civilizacije, pred kraj XX veka, za suočavanje sa homo economicusom daleko preko nekada uobičajene definicije tog pojma.

Odlike životnog stvaralaštva koje je Bekeru donelo Nobelovu nagradu

2. DEFINISANJE EKONOMSKE NAUKE:
EKONOMSKI PRISTUP LJUDSKOM PONAŠANJU

U uvodu u razmatranje ekonomskog pristupa ljudskom ponašanju, Beker pokazuje koliko je bio nezadovoljan tadašnjim definicijama ekonomske nauke, poput one koja je definiše kao nauku koja proučava «alokaciju materijalnih dobara radi zadovoljavanja materijalnih potreba«, odnosno nauku koja proučava «tržišni sektor«. Naime, Beker smatra da ekonomsku nauku ne treba definisati na osnovu fenomena koje ona istražuje, već na osnovu načina na koji ona istražuje te fenomene. U tom smislu, razlika (diferencia specifica) između ekonomske nauke i ostalih društvenih nauka leži u pristupu fenomenima koji se istražuju, a ne u njima samima. Jedini potreban uslov koji se postavlja na planu objekta ekonomskog istraživanja jeste da postoji ljudsko ponašanje sa dva osnovna elementa, a to su «oskudni resursi« i «alternativni ciljevi« (Michael i Beker, 1973). Zaista, ljudska ponašanja, odnosno aktivnosti u kojima postoje oba ova elementa daleko prevazilaze «klasične» ekonomske aktivnosti.
Ovako široka definicija objekta istraživanja ekonomske nauke otvara prostor, odnosno nameće obavezu preciznog specifikovanja ekonomskog pristupa, nasuprot drugim, alternativnim pristupima. Ekonomski pristup se, prema Bekeru, zasniva na tri pretpostavke, odnosno na ispunjenosti tri uslova: (1) racionalno ponašanje privrednih subjekata, posmatrano kao maksimizacija određene funkcije; (2) postojanje, odnosno mogućnost uspostavljanja tržišne ravnoteže; i (3) stabilne preferencije privrednih subjekata.
Sto se racionalnog ponašanja tiče, Beker ga svodi na ponašanje privrednih subjekata kojim se maksimizuje određena funkcija, ali u njega uključuje i ono njihovo ponašanje do koga dolazi kao da oni maksimizuju neku funkciju, bez obzira da li je stvarno maksimizuju. Drugim rečima, nije bitno da li se zaista radi o maksimizaciji ili ne, već o ponašanju koje odgovora takvoj maksimizaciji, odnosno koje je takvo kao da iza njega stoji takva maksimizacija. Nadalje, za Bekera racionalno ponašanje nije neminovno sebično, već se i altruističko ponašanje takođe može svrstati u racionalno. Jednostavno, funkcija korisnosti koju uživa neka druga osoba može da bude argument funkcije korisnosti posmatranog pojedinca. Upravo je na pretpostavci o postojanju altruizma unutar domaćinstva,Beker razrešio problem agregacije preferencija u porodici, odnosno donošenja odluka u domaćinstvu kao posmatranoj jedinici (Beker, 1981), tako što se funkcija korisnosti domaćinstva, odnosno porodice, svodi na jednu funkciju korisnosti pojedinca (glave porodice), koja za svoje argumente ima i nivo korisnosti ostalih članova porodice, i budžetskog ograničenja za porodicu u celini. Štaviše, Beker je, koristeći alturizam kao motiv, formulisao «teoremu kvarnog deteta» (rotten kid theorem) kojom je pokazao da se, pod određenim uslovima, ukoliko je altruizam jedan od motiva, odnosno argumenata funkcije korisnosti «glave porodice», svi ostali članovi porodice, čak i ukoliko su potpuno sebični, ponašaju se kao da su altruisti prema «glavi porodice», budući da time uvećavaju sopstveno blagostanje. Razlog tome je postojanje značajnih unutar porodičnih transfera u formi poklona, plaćanja školovanja itd. «Kvarno dete» se ponaša sebično i maksimizuje sopstvenu korisnost u kojoj nema mesta altruizmu, a ta korisnost itekako zavisi od transfera koji dolaze od «glave porodice», koju svakako treba odobrovoljiti da nastavi sa takvim transferima, odnosno da ih uveća.
U razmatranju pretpostavke o racionalnom ponašanju Beker (1962) je otišao i korak dalje: razmatrao je implikacije iracionalnog ponašanja privrednih subjekata na ekonomsku teoriju. Pri tome je identifikovao dve vrste iracionalnog ponašanja: impulsivno, koje se svodi na slučajnu promenu ponašanja, i inercijalno, koje se svodi na nepostojanje bilo kakve promene ponašanja, bez obzira na promene u okruženju. Bekerova analiza pokazuje da će se i oni koji nisu racionalni ponašati kao da su racionalni. Na primer, impulsivno domaćinstvo će takođe formirati negativno nagnutu krivu tražnje, budući da će rast cena jedne robe neminovno dovesti do povećane tražnje za ostalim proizvodima na tržištu, budući da se pri umanjenoj kupovnoj moći u odnosu na proizvod koji je poskupeo, umanjuje i verovatnoća da se takav proizvod kupi, makar i impulsivno. Drugim rečima, može se očekivati da će i iracionalni privredni subjekti biti prisiljeni da se ponašaju kao da su racionalni, odnosno kao da su njihove odluke racionalne, a ne, na primer, impulsivne.
Što se tržišne ravnoteže tiče, za Bekera ne mora nužno da postoji eksplicitno tržište i tržišne cene da bi se na njemu uspostavila ravnoteža. Za one usluge koje se ne razmenjuju na eksplicitnom tržištu, već se razmenjuju, na primer, unutar domaćinstva, ne postoji eksplicitna tržišna cena. Takva cena ne postoji niti za jedno dobro koje proizvodi domaćinstvo-fabrika. Pa ipak, i na takvim implicitnim tržištima postoje cene. Beker smatra da su za postizanje ravnoteže u ovakvim situacijama dovoljne cene u senci (shadow prices) zasnovane na oportunitentnim troškovima proizvodnje usluga koje se razmenjuju unutar porodice, odnosno van eksplicitnog tržišta.
Konačno, pretpostavka o stabilnim preferencijama, prema Bekerovim rečima, služi kao stabilna osnova za predviđanje ponašanja ljudi pri različitim promenama, i sprečava naučnika
da padne u iskušenje da sve ono što ne može da objasni, tumači promenom u preferencijama (Beker, 1976). Ovaj Bekerov stav treba sagledati u svetlu njegove analize potrošnje, a to se svodi na potrošnju osnovnih dobara, onih koja se proizvode u.domaćinstvu-fabrici, a ne potrošnje tržišnih dobara (robe): U tom smislu, radi se o stabilnim preferencijama u odnosu na osnovna dobra poput komfora, zdravlja, društvenog položaja, čulnog i intelektualnog zadovoljsta itd. Drugim rečima, u oblasti osnovnih dobara, ne dolazi do promene mode. Prema Bekerovim rečima (Beker, 1971), odnos između osnovnih i tržišnih dobara se menja (dolazi do promene porodične proizvodne funkcije), tako da promene preferencija prema tržišnim dobrima ne dovode, odnosno ne moraju da dovedu do promene preferencija prema osnovnim dobrima. Ovakva koncepcija preferencija predstavlja novinu u ekonomskoj analizi, kojom se izbegava mogućnost da se sve one promene koje se ne mogu objasniti unutar nekog ekonomskog modela, objašnjavaju promenama preferencija kao univerzalnom objašnjenju, naravno bez pokušaja da se ustanove, odnosno analiziraju faktori tih promena, već se one uzimaju kao date. Poređenje tradicionalnog i novog poimanja (stabilnih) preferencija, posao na kome su se udružila dva nobelovca (Stigler i Beker, 1977), pokazalo je prednosti koje na analitičkom planu ima pristup zasnovan na stabibilnim preferencijama koje se odnose na osnovna dobra.
Prva prednost takvog pristupa je da su zanemarljive razlike u preferencijama između različitih ljudi, odnosno porodica: zaista gotovo svi više vole da im bude bolje, nego da im bude gore! A druga prednost je što se omogućava ekonomistima da ekonomskim katregorijama, promenama cena i dohotka, objašnjavaju promene koje se po staroj koncepciji pripisuju crnoj kutiji u kojoj se na nepoznat način menjaju preferencije privrednih subjekata.
No, za Bekera (1976) pretpostavke o racionalnom ponašanju (maksimizovanju funkcije) i stabilnim preferencijama nisu uobičajene pretpostavke analize dobijene, na primer, slučajnim izborom. Iza ovakvih pretpostavki, odnosno ponašanja koje ove dve pretpostavke opisuju, leži načelo prirodne selekcije i borbe za opstanak ljudskih bića. Ponašanjem koje je u skladu sa navedene dve pretpostavke (racionalno ponašanje i stabilne preferencije) uvećava se verovatnoća opstanka ljudskog bića koje se ponaša na taj način. Samim tim, ovakvo ponašanje je superiorno u odnosu na ostala, odnosno takvo ponašanje ima više izgleda da opstane. Kako smatraju Michael i Beker (1973) ukoliko prirodna genetska selekcija i racionalno ponašanje međusobno ojačavaju jedno drugo u stvaranju bržih i efikasnijih odgovora na promene u okruženju, onda je verovatno da je, tokom vremena u procesu prirodne selekcije, evoluirala i zajednička i stabilna funkcija preferencija. Na ovaj suptilan način se darvinizam vratio u društvene nauke, što je, naravno, veoma daleko od grubog i nerazrađenog socijal-darvinizma XIX veka.

3. LJUDI KAO OSNOVNA SREDSTVA: INVESTICIJE U LJUDSKI KAPITAL

Ukoliko su svi Ijudi jednaki po rođenju, što nam saopštava jedan od normativnih stavova na temu jednakosti, šta ih čini tako različitim kada odrastu? Svakako da nisu svi jednaki pri rođenju i da su neki talenti genetski uslovljeni, tj. da se neko rodi obdareniji nekim talentima od nekog drugog, ali teško da te razlike u prirodnoj obdarenosti mogu da objasne znatne razlike u produktivnosti koje se primećuju kod odraslih ljudi. Odgovor na pitanje sa početka je više nego očigledan: ljudi rade na sebi, investiraju u sopstveni ljudski kapital. Sto je više takvih investicija i što su one efikasnije, Ijudski kapital je veći, pa su veći prinosi na taj kapital, mereno nadnicama i drugim radnim dohocima.
Kako se ljudi ponašaju? Beker, naravno, kaže racionalno, pa se stoga uobičajena ekonomska aparatura koja se koristi za analizu investicija može primeniti i na investicije u ljudski kapital. Odluke na planu investicija u sopstveni ljudski kapital ljudi donose tako što teže da maksimizuju neto sadašnju vrednost svojih budućih (punih) dohodaka. Drugim rečima, trude se da maksimizuju razliku između sadašnje vrednosti svog očekivanog ukupnog (punog) dohotka od investicije u svoj ljudski kapital, odnosno prirast svog dohotka kao posledica te investicije, i sadašnje vrednosti svih troškova takve investicije, uključujući i propuštene dohotke, kao i sve druge propuštene pogodnosti usled preduzimanja te investicije. Pri izračunavanju sadašnje vrednosti, odnosno pri diskontovanju budućih tokova, svaki pojedinac koristi svoju individulanu diskontnu stopu, koja predstavlja otelotvorenje njegovih intertemporalnih preferencija. Naravno, potreban uslov da bi se donela odluka o investiranju ove vrste jeste da neto sadašnja vrednost očekivanih dohodaka bude veća od nule. Ukoliko postoji nekoliko mogućih investicionih projekata, nekoliko alternativnih načina za ljude da uvećaju svoj ljudski kapital, oni se, naravno, odlučuju za onaj projekat koji generiše najveću neto sadašnju vrednost očekivanih (budućih) dohodaka. Sve je isto kao u naj-konvencionalnijem priručniku za izradu investicionih projekata - samo što se, umesto investicija u zgrade i mašine, radi o investicijama u ljudski kapital.
Ovim pristupom, ljudi postaju fondovi kapitala, što Bekeru omogućava da ekonomskim faktorima objasni mnoge primećene fenomene. Što je veći fond kapitala, veći su prinosi na taj kapital, tako da se značajne razlike koje postoje u radnim dohocima između ljudi mogu uspešno objasniti razlikama u fondu Ijudskog kapitala koje oni poseduju, a to je posledica različitih nivoa investiranja u taj kapital. Obrazovanje predstavlja najznačajniju vrstu te investicije. Što je viši nivo obrazovanja, tj. što se više investiralo na tom planu, viši su i radni dohoci. I to nije slučajno, budući da uvećanje ljudskog kapitala generiše povećanje (granične) produktivnosti rada, pa se klasična mikroekonomska jednakost (uslov ravnoteže) graničnog proizvoda rada i nadnice uspostavlja na višem nivou. Bekerov empirijski rad na tu temu pokazao je snažnu povezanost nivoa obrazovanja i nivoa radnih dohodaka.
Navedeni model investicija u ljudski kapital može da objasni mnoge uočene fenomene. Na primer, stariji ljudi manje ulažu u svoj ljudski kapital, zbog toga što usled kraćeg životnog veka koji im preostaje nema dovoljno vremena da se u potpunosti, odnosno u većoj meri, realizuju uvećani dohoci od takve investicije. Nadalje, nestrpljivi ljudi, tj. ljudi čija je individualna diskontna stopa visoka, manje ulažu u sopstveno obrazovanje, budući da njihova visoka diskontna stopa daleko više obara sadašnju vrednost očekivanog prirasta dohotka, nego što obara sadašnju vrednost troškova investicije, koji su uvek bliže sadašnjosti, nego rezultati u pogledu prirasta dohotka, koji su uvek dalje u budućnosti.
Sledeća posledica navedenih nalaza jeste da standardne računovodstvene kategorije ne iskazuju u potpunosti proizvodne potencijale kojima raspolaže jedno preduzeće. Postojeće računovodstvene kategorije osnovnih sredstava, odnosno kapitala, ne obuhvataju fond ljudskog kapitala kojim raspolažu zaposleni u preduzeću, pa time efektivno raspolaže i to preduzeće, odnosno, na makro planu, nacionalna privreda. Što se nacionalnih računa tiče, veliki deo aktivnosti koje se tretiraju kao potrošnja (obrazovanje, zdravstvena zaštita, rekreacija itd.), ustvari ne predstavljaju potrošnju, već investicije u ljudski kapital, koje dovode do rasta proizvodnje u budućnosti. To znači da dve zemlje koje irnaju istovetne iskazane izdatke na potrošnju, i koje su jednake po svim drugim pokazateljima, u zavisnosti od strukture te potrošnje mogu da očekuju potpuno različiti privredni rast u budućnosti.
Zanimljiva je i posledica specifičnosti ljudskog kapitala u odnosu na fizički - ne postoji materijalno otelotvorenje ljudskoga kapitala. Samim tim, ne može se uspostaviti efikasno založno pravo nad takvim kapitalom, kao garancija poveriocu pri pozajmljivanju finansijskog kapitala. Time se otežava finansiranje investicija u ljudski kapital pozajmljenim kapitalom, naročito finansiranje obrazovanja. Beker zaključuje da, zbog toga što tržište kapitala ne obezbeđuje društveno poželjnu ponudu pozajmljenog kapitala za finansiranje investicija u ljudski kapital, nije čudo da se finansiranje obrazovanja postavlja kao jedno od ključnih pitanja državne politike, odnosno državne intervencije. Tim pre što se za obrazovanje može reći da generiše pozitivne eksterne efekte. Drugim rečima, onaj ko investira u svoj ljudski kapital, odnosno obrazovanje, nije u mogućnosti da internalizuje celokupne prinose takve investicije, tako da postoji razlika između privatne i društvene stope prinosa, što takođe otvara prostor za određenu državnu politiku na tom planu.

Konačno, postoje značajne implikacije nalaza ovog modela na ponašanje preduzeća u pogledu investicija u kapital sopstvenih zaposlenih, tj. obrazovanja (obuke) radne snage zaposlene u preduzeću. Ukoliko preduzeće samo snosi troškove tih investicija, onda više ne važi konvencionalni uslov ravnoteže, pri kome su nadnice jednake graničnom proizvodu rada. Umesto toga, preduzeće se ponaša tako da izjednačava sadašnju vrednost budućih prinosa angažovane radne snage i sadašnju vrednost troškova investicija u ljudski kapital. Sledeći značajan nalaz je vezan za Bekerovu distinkciju između opštih investicija u ljudski kapital (opšte obuke) i specifične obuke koja je vezana za poslovanje pojedinačnog preduzeća. Što je veće učešće specifičnih investicija u radnu snagu, manja je njena fluktuacija, budući da radnici ostaju u preduzeću, želeći da što duže prisvajaju prinose takve investicije u sopstveni kapital.
Beker je pokazao nešto što su komunisti oduvek znali:"Covek je naše najveće bogatstvo!''. Razlika je, međutim, i u naučnoj rigoroznosti Bekerovog zaključka i u tome što taj zaključak nije normativne prirode, već je vrednosno neutralan i što je dobio empirijsku potvrdu u globalizovanom svetu ljudskih sloboda, tržišne privrede i privatne svojine.

4. DECA KAO TRAJNA POTROŠNA DOBRA:
EKONOMSKA TEORIJA FERTILITETA

Ukoliko su ljudi osnovna sredstva, odnosno fondovi ljudskog kapitala, šta su onda deca u ovom nehumanom svetu? Očekivano, odgovor glasi: trajna potrošna dobra, naravno njihovih roditelja. Bekerova analiza fertiliteta predstavlja logičan nastavak njegovog razmatranja ponašanja porodice, odnosno teorije alokacije vremena kao resursa, i analize investicija u ljudski kapital.
Odluka bračnog ili vanbračnog para da imaju decu za Bekera predstavlja investicionu odluku porodice, odnosno domaćinstva, a pri svakoj investicionoj odluci porede se sadašnje vrednosti očekivanih prinosa (korisnosti koju će deca da generišu za roditelje) i očekivanih troškova koje će deca, odnosno njihovo podizanje da generišu. Otuda se pitanje fertiliteta (investicionih odluka) vezuje za pitanje veličine porodice - samim tim, može se definisati optimalna veličina porodice, tj. optimalan broj dece sa stanovišta roditelja, pri čemu se postavlja pitanje izbora (potencijalnih) roditelja između dece i ostalih potrošnih dobara. Koristeći analitički okvir standardne ekonomske teorije, tražnja roditelja za decom može se objasniti na osnovu cene (troškova) dece i budžetskog ograničenja sa kojim se suočavaju roditelji. Pri tome, ne samo da se različiti roditelji suočavaju sa različitim budžetskim ograničenjem, već i sa različitim troškovima, budući da je vreme najznačajniji input potreban za podizanje dece, odnosno trošak vremena roditelja je najznačajniji trošak koji generišu deca, a upravo se trošak vremena značajno razlikuje od jedne porodice (roditelja) do druge.
Očigledno je da, prema Bekerovom teorijskom modelu, dohodak roditelja ima odlučujuću ulogu pri donošenju odluka o veličini porodice, odnosno o broju dece. Pri tome se može očekivati da deca imaju karakter normalnog. dobra, odnosno da sa porastom dohotka raste tražnja za decom, pa time i veličina porodice. Empirijska istraživanja, međutim, pokazuju suprotno, pa se stoga može postaviti pitanje da li su deca inferiorno dobro. Beker odlučno odbija takvu mogućnost i nudi dva objašnjenja ovog empirijskog nalaza, koji potvrđuju da su deca normalno dobro.
Naime, deca kao dobro imaju svoju cenu koštanja, tj. troškove njihovog podizanja, koji zavise pre svega od troškova vremena roditelja, pri čemu su najznačajniji troškovi vremena majke koja, po prirodi stvari, provodi više vremena sa decom od oca. Stoga porast radnog dohotka roditelja, odnosno domaćinstva neminovno dovodi do poskupljenja vremena članova domaćinstva. Naročito je značajan porast dohotka majke, budući da se njeno vreme daleko više koristi za podizanje dece od vremena oca. Porast broja dece traži povećanje njenog anga-žovanja, odnosno njenog vremena, a porast dohotka povećava oportunitetne troškove takvog vremena. Budući da su deca osnovno dobro čija je proizvodnja, veoma intenzivna vremenom, odnosno da investicije u ljudski kapital dece podrazumevaju veliko učešće vremena roditelja, porast dohotka dovodi do efekta supstitucije dece drugim osnovnim dobrima (čija proizvodnja nije toliko intenzivna vremenom). Stoga porast dohotka dovodi do opadanja tražnje za decom, pa time i veličine porodice.
Nasuprot tome, porast dohotka čini porodicu bogatijom, što dovodi do pozitivnog efekta dohotka (budući da se pretpostavlja da su deca normalno dobro), što ima suprotno dejstvo od prethodnog mehanizma, tako da teorijski nije moguće jednoznačno predvideti ishod povećanja porodičnog dohotka. Međutim, empirijski se pokazalo da je dejstvo prvog mehanizma snažnije, tako da se sa porastom dohotka primećuje opadanje veličine porodice, odnosno broja dece. Svakako da se to može pripisati i činjenici da je dobar deo porasta dohotka porodice u savremenom svetu posledica porasta dohotka žena. Naime, upravo zbog asimetrije između muškarca i žene u pogledu uloge u podizanju dece, povećanje dohotka žene, odnosno povećanje cene njenog vremena, stvara veću verovatnoću da će se sa porastom dohotka umanjiti tražnja za decom i da će da dođe do opadanja veličine porodice. Ova regularnost je poznata kao Bekerova hipoteza o troškovima vremena žene.
Druga značajna Bekerova hipoteza na ovom planu je hipoteza o interakaciji kvantiteta i kvaliteta dece. Naime, Beker je dodao novi element u razmatranja teorije fertiliteta - kvalitet deteta. Taj kvalitet se podiže uvećanim investiranjem u ljudski kapital deteta, što povećava troškove podizanja pojedinačnog deteta. Drugim rečima, pri zadatom budžetskom ograničenju, roditelji biraju lzmeđu uvećanja sopstvene korisnosti koje proizlazi iz uvećanja broja dece i uvećanja korisnosti do koga dolazi sa uvećanjem kvaliteta svakog deteta. S druge strane posmatrano, raspoloživo roditeljsko vreme, kao osnovni proizvodni faktor podizanja dece, može da se alternativno upotrebi na podizanje manjeg broja dece višeg kvaliteta, odnosno većeg broja dece nižeg kvaliteta. Budući da se porodice sa višim dohotkom odlučuju na viši kvalitet dece koji podižu, neminovno će se smanjiti broj njihove dece, odnosno umanjiti veličina njihove porodice, iako deca, sama po sebi, odnosno pri nepromenjenom kvalitetu, predstavljaju normalno dobro.

Bekerov ekonomski model fertiliteta omogućava da se dejstvom ekonomskih faktora konzistentno objasne pojedini primećeni fenomeni, na primer, da seoske porodice imaju više dece od gradskih - ne zbog toga što su seljaci ''primitivniji'', već zbog toga što se, poput gradskih porodica, racionalno ponašaju. Troškovi podizanja dece na selu su niži nego u gradu, zahtevi, odnosno očekivanja vezana za njihov kvalitet nisu tako visoka, a na selu deca rano počinju da rade i stvaraju dodatni dohodak domaćinstva.

5. KORISTI OD RAZMENE:
EKONOMSKA TEORIJA BRAKA

Zbog čega muškarci i žene formiraju bračne zajednice? Pod kojim uslovima će dvoje kandidata odlučiti da stupe u brak? Trivijalan i tačan odgovor glasi: stupaju u brak kada postignu saglasnost da očekuju da će im u braku biti bolje nego da ostanu samci. Unoseći ekonomske kategorije u ovu tvrdnju, može se reći da potencijalne mladoženje i mlade svoje odluke donose u uslovima neizvesnosti, a za brak se odlučuju ukoliko je očekivana korisnost od braka veća od očekivane korisnosti alternativne odluke (da ostanu samci). Zvuči učeno, ali saznajna vrednost ovakvog nalaza nije velika.
Bekerova analiza braka se usredsredila na one elemente koji dovode to toga da je za većinu ljudi očekivana korisnost od braka ipak veća. To je pre svega komplementarnost između muškarca (muža) i žene. Beker (1973) ukazuje na to da tehnička supstitucija faktora u proizvodnoj funkciji domaćinstva-fabrike dovodi do toga da domaćinstvo od jednog člana ne može da dostigne one optimalne kombinacije proizvodnih faktora (vremena i tržišnih dobara) koji ulaze u funkciju proizvodnje osnovnih dobara koje su dostupne bračnoj zajednici.
Ukoliko se brak razmatra u kategorijama ekonomske nauke, odnosno teorije spoljne trgovine, može se reći da se supružnici suočavaju sa pitanjem komparativnih prednosti, pa time i specijalizacije. Što je veća specijalizacija, to su veće koristi od razmene (gainsfrom trade), pa se uvećava i nivo korisnosti koji uživaju bračni drugovi. No, postavlja se pitanje na kojoj osnovi nastaju bračne komparativne prednosti. Beker (1974) navodi da jedna osnova te vrste može da bude razlika u nadnicama, odnosno razlika u produktivnosti u tržišnim aktivnostima. Ukoliko je, na primer, nadnica muškarca (odnosno njegova produktivnost u tržišnim aktivnostima) viša od nadnice žene, tada postoji podsticaj za specijalizaciju, pri čemu se svako specijalizuje u onoj oblasti u kojoj ima višu komparativnu produktivnost - mužkarci u tržišnim aktivnostima, žene u vantržišnim aktivnostima, odnosno u proizvodnji unutar domaćinstva-fabrike. Štaviše, postojanje komparativnih prednosti uslovljava i specijalizovane investicije u ljudski kapital - svako se specijalizuje (uvećava svoj ljudski kapital) upravo u onoj oblasti u kojoj ima komparativne prednosti, pa se stoga te komparativne prednosti uvećavaju, čime se uvećava i korist od razmene.
Opravdano je postaviti pitanje da li komparativne prednosti te vrste postoje ukoliko ne postoje razlike u nadnicama izmedu muškarca i žene. Beker napominje da će, u takvim uslovima, žene, iz bioloških razloga, uvek imati komparativnu prednost u pogledu proizvodnje osnovnih dobara, odnosno proizvodnje unutar domaćinstva-fabrike, pre svega u pogledu podizanja dece. Ovakva komparativna prednost može da nestane isključivo u slučaju da je produktivnost žene u tržišnim aktivnostima viša od produktivnosti muškarca, tj. ukoliko je njena nadnica viša. Pri tome se, naravno, postavlja pitanje kolika treba da bude razlika u nadnicama u korist žene, kako bi se kompenzovala, odnosno eliminisala njena komparativna prednost koja proizlazi iz bioloških razloga. Beker priznaje da je veoma teško razdvojiti poreklo komparativne prednosti koju imaju žene na biološku (datu) i stvorenu, koja je posledica ulaganja u ljudski kapital. Izvesno je, međutim, da ova dva efekta međusobno ojačavaju jedan drugog. Inicijalna komparativna prednost koju stvaraju biološki razlozi kasnije se uvećava, usled specijalizovanih investicija u ljudski kapital.
Beker ističe da u uslovima u kojima postoje navedene komparativne prednosti, zahtev za rodnom jednakošću u kućnim poslovima predstavlja narušavanje ekonomske efikasnosti i dovodi do obaranja nivoa korisnosti koje uživa domaćinstvo. Ekonomski je opravdano da se specijalizacijom komparativne prednosti maksimalno iskoriste. No, svakako da sa opadanjem (generalne) razlike u nadnicama između muškaraca i žena dolazi do umanjenja komparativnih prednosti. Podizanje nadnica žena dovodi i do realokacije njihovog vremena ka tržišnim poslovima, ali i do uvećanja specifičnih investicija u ljudski kapital, čime se još više umanjuju, ili čak eliminišu komparativne prednosti, pa time i potencijalne koristi od razmene. Time nestaju osnovni podsticaji za stupanje u brak, čime se može objasniti povećanje nestabilnosti bračnih zajednica, odnosno umanjenje verovataoće stupanja u brak i uvećanje verovatnoće razvoda.
Za Bekera postoji svojevrsno bračno tržište na kome se pojedinci nadmeću, odnosno konkurišu jedni drugima za dobijanje najboljeg mogućeg bračnog druga. Ravnoteža na tom tržištu implicira da u svakom trenutku postoji određen broj ljudi koji je u braku, ali i određeni broj ljudi koji su, ili odlučili da ne stupaju u brak, odnosno da žive sami, ili čekaju neku bolju priliku za brak. Dve su veoma bitne odlike ovog tržišta. Kako Beker navodi, ovakva ravnoteža je optimalna u smislu Pareta, budući da osobe koje u jednom trenutku nisu u braku ne bi mogle da uvećaju svoju korisnost stupajući u brak pri datim uslovima. Druga karakteristika ovog
tržišta je postojanje visoke neizvesnosti. Svako donosi odluku o stupanju u brak na osnovu očekivanja, budući da niko unapred ne zna na šta će da liči njegov/njen bračni život. To može da pokaže samo budućnost, pa se stoga može reći da su razvodi, između ostalog, posledica neizvesnosti u kojoj se donose odluke o sklapanju braka.
Konačno, Beker razmatra i oblik braka, odnosno uslove pod kojima će se jedan od tih oblika pojaviti. Pod određenim pretpostavkama (svi ljudi i žene su identični, jednak je njihov broj, postoje opadajući prinosi, odnosno opadajuća korisnost od dodatne žene), Beker je pokazao da je monogamija optimalan oblik braka i da taj oblik braka maksimizuje proizvodnju osnovnih dobara, agregatno posmatrano, na nivou svih bračnih zajednica. Medutim, ukoliko se produktivnost muškaraca razlikuje, poligamija može da bude optimalni oblik. Bekerova teorija predviđa da će poligamija biti češća u slučaju produktivnijih muškaraca.

6. DISKRIMINACIJA:
MRŽNJA I PREDRASUDE IMAJU SVOJU CENU

Diskriminacija je prva od nekonvencionalih oblasti kojima se Beker bavio, budući da je to bila tema njegove doktorske disertacije, kasnije prerađene i objavljene kao monografija (Beker, 1957). Bekerov odnos prema diskriminaciji je vrednosno neutralan - on je posmatra kao specifičnost preferencija, odnosno specifičnost funkcije korisnosti onih koji vole da mrze, i ne upušta se u razmatranje porekla takvih preferencija. One su za Bekera egzogene sa stanovišta ekonomske nauke. Drugim rečima, radi se o egzogeno uslovljenoj funkcijii korisnosti u koju kao argument ulaze lične karakteristike (boja kože, pripadnost određenoj etničkoj grupi ili konfesiji) ljudi sa kojima pobornici diskriminacije stupaju u kontakt kao poslodavci, zaposleni ili potrošači. Na osnovu ovoga je jasno da za Bekera ne postoje ekonomski uzroci diskriminacije - postoje samo njene ekonomske posledice.
Veoma je važno uočiti da u slučaju vlasnika kapitala, odnosno poslodavaca, koji primenjuju diskriminaciju dolazi do promene njihove funkcije cilja - oni više ne maksimizuju profit, već korisnost, a lične karakteristike zaposlenih kao argumenti ulaze u tu funkciju korisnosti. Drugim rečima, napušta se maksimizacija profita kao uobičajeno ponašanje proizvodača (poslodavaca), a takva promena ima neminovne posledice po ekonomsku efikasnost i društveno blagostanje - diskriminacija obara ekonomsku efikasnost. A za ispitivanje tih posledica potreban je ekonomski model diskriminacije.
Bekerov model diskriminacije zasniva se na modifikaciji modela spoljne trgovine, i to onog koji se zasniva na pretpostavkama o dva inputa, savršenosti supstitucije ta dva inputa, i različitim cenama dva proizvodna faktora u posmatranim zemljama. Beker taj model prilagođava situaciji u kojoj kao dva proizvodna faktora postoje radnici-belci i radnici-crnci. Ukoliko nema diskriminacije (što odgovara slobodnom protoku proizvodnih faktora u modelu spoljne trgovine), slobodno unajmljivanje radnika, bez obzira na boju njihove kože, dovodi do optimalnog rezultata sa stanovišta ekonomske efikasnosti i maksimizacije profita vlasnika, odnosno poslodavca. Međutim, ukoliko se pretpostavi da je beli poslodavac rasista, njegovo ponašanje je takvo da očekuje veći prinos (granični proizvod radne snage) od crnog radnika nego od belca da bi crnca zaposlio po nadnici koju isplaćuje belcu: Alternativno posmatrano, pri istom graničnom proizvodu radne snage crnaca i belaca, crni radnici mogu očekivati nižu nadnicu koju će im ponuditi poslodavac. Na taj način se ograničava protok radne snage, odnosno ograničava se supstitucija belih radnika crncima, što Beker ocenjuje kao analogiju oporezivanju izvoza kapitala u pomenutom modelu slobodne trgovine. Ovakva distorzija neminovno dovodi do opadanja ekonomske eflkasnosti i umanjenja društvenog blagostanja.
Nekoliko veoma bitnih nalaza proizlazi iz navedene modelske analize. Prvo, postavlja se pitanje efekata diskrimanacije pri zapošljavanju na dominantnu (većinsku) grupu, tj. onu grupu koja sprovodi diskriminaciju. Za razliku od mnogih ranijih nalaza, ovakva diskriminacija pogoduje radnicinia iz dominantne grupe, tj. radnicima belcima, prema podeli iz Bekerovog modela, ali ne i belim poslodavcima, koji diskriminacijom crnih radnika gube na profitu. Drugim rečima, diskriminacija crnaca je u ekonomskom interesu isključivo belih radnika, ali ne i belih poslodavaca. Beli radnici su ekonomski zainteresovani za diskriminaciju, ali je oni ne sprovode, već to čine beli poslodavci, protivno svojim ekonomskim interesima. Ostaje nejasno, međutim, da li belci (većina) u celini gube ovakvom diskriminacijom, odnosno da li dobitak koji ostvaruju beli radnici može da kompenzuje gubitak belih poslodavaca. Bekerov model je pokazao da je, pod određenim uslovima, agregirani neto dohodak svih belaca niži pri diskriminaciji crnaca, nego što bi bio bez diskriminacije. Nadalje, gubitak manjine (crnaca) pri diskriminaciji veći je od (eventualnog) gubitka većine, i, na kraju, ukoliko manjina pokušava da na diskriminaciju odgovori segregacijom, ili aktivnom diskriminacijom u suprotnom smeru (osveta), gubitak njenog neto dohotka biće još veći.

7. KRIMINAL:
LJUDSKA RACIONALNOST NA DELU

Možda ne postoji bolja oblast da se pokaže Bekerov ekonomski imperijalizam nego njegova ekonomska analiza kriminala, odnosno protivpravnih (kažnjivih) ponašanja. Veoma dugo je analiza kriminala, odnosno kršenja zakona (bez obzira da li se radi o krivičnim delima ili kršenju nekih drugih pravnih propisa), bila, pored pravne, rezervisana za druge, neekonomske struke, pre svega za sociologiju i psihologiju, odnosno, u težim slučajevima, psihijatriju. Uobičajeno sociološko stanovište je, ili da su kriminalci potpuno iracionalne osobe (u ekstremnim slučajevinia, tamo gde ima posla za psihologiju i psihijatriju, poremećene, ili čak mentalno obolele osobe), ili da su pasivne žrtve njihovog društvenog okruženja, nepravednog društva, naročito u mladosti, odnosno tokom sazrevanja. Ukoliko je to zaista tako, onda njihovo kažnjavanje zaista nema nikakvog smisla. Beker (1993) skreće pažnju na knjigu pod naslovom ''Zločin kažnjavanja'' koja do krajnje konsekvence dovodi ovakvo stanovište.
Nasuprot tome, Beker (1968) smatra da se kriminalci, odnosno prekršioci zakona, potpuno racionalno ponašaju i da njihova motivacija nije suštinski različita od motivacije drugih ljudi, tj. da se oni ponašaju tako da maksimizuju korisnost koju uživaju. Drugim rečima, potencijalni kriminalci donose sasvim racionalnu odluku da li će da prekrše zakon ili ne, poredeći pri tome neto korisnost koju mogu da prisvoje kršeći zakon, naspram korisnosti putem angažovanja u potpuno zakonitim delatnostima. Pri tome oni svoje odluke donose u uslovima neizvesnosti, tj. ne znajući da li će, u slučaju da prekrše zakon, da budu otkriveni i osuđeni, tj. da budu privedeni pravdi.
U svom ključnom radu na ovu temu, pod naslovom pozajmljenim iz književnosti ''Zločin i kazna'', uz dodatak ''ekonomska analiza'', Beker (1968) navodi da potencijalni kriminalci porede očekivanu neto korisnost koju mogu da ostvare od činjenja krivičnog dela i očekivanu korisnost koju mogu da ostvare ukoliko ne bi kršili zakon, tj. ukoliko bi se angažovali u nekoj delatnosti koja je u skladu sa zakonom.
Potencijalni počinilac poredi očekivanu korisnost od činjenja krivičnog dela, koja zavisi od navedenih faktora, sa očekivanom korisnosti od alternativnog angažmana u skladu sa zakonom, koja zavisi isključivo od očekivanog punog dohotka. Na osnovu takvog poređenja, donosi se racionalna odluka. Ukoliko je očekivana korisnost od činjenja krivičnog dela veća od očekivane korisnosti alternativnog angažmana u skladu sa zakonom, racionalna odluka pojedinca je da prekrši zakon, odnosno da počini krivično delo. Ovim se može uverljivo objasniti zbog čega većinu kriminalaca čine relativno slabo obrazovani ljudi, ljudi sa relativno niskom vrednošću ljudskog kapitala - oni čiji bi dohodak od delatnosti koja je u skladu sa zakonom bio nizak. U navedenoj dilemi oni se opredeljuju za kršenje zakona, budući da im to donosi veću (očekivanu) korisnost.
Dakle, Bekerov model pokazuje da ponuda kriminala (kršenja zakona) zavisi od svih onih faktora koji utiču na očekivanu korisnost koju donosi kršenje zakona. Izvesno je da očekivana korisnost te vrste opada sa porastom zaprećene kazne (pa time i njenog novčanog ekvivalenta), kao i sa porastom verovatnoće otkrivanja počinioca krivičnog dela, odnosno donošenja njegove pravosnažne osuđujuće presude. Dakle, što je efektivna kazna veća, manja je očekivana korisnost od kršenja zakona, pa je time i manja verovatnoća da će doći do kršenja zakona. Upravo ovaj nalaz doveo je do Bekerovog zaključka da efektivna kaznena politika predstavlja osnovni faktor generalne prevencije kriminala, odnosno kršenja zakona. Što je oštrija efektivna kaznena politika - to će biti manje kriminala; doći će do zastrašivanja i odvraćanja (deterrence) potencijalnih kriminalaca od činjenja krivičnog dela. Ovakav nalaz je u suprotnosti sa raširenim stavovima o nemoralnosti, odnosno nedelotvornosti kazne (shvaćene, pre svega, kao odmazda društva) i zagovaranja prevaspitavanja (popravljanja) kriminalaca.
Nadalje, Beker se u ovom radu, za razliku od praktično svih ostalih svojih radova, ne zadržava samo na pozitivnoj (vrednosno neutralnoj) analizi fenomena kriminala, već se upušta u predlaganje optimalnih politika. Prvo pitanje normativne analize kaznene politike jeste ono o vrsti optimalne kazne. Beker modelski pokazuje da je sa stanovišta društva optimalna novčana kazna, budući da za njeno sprovođenje nije potrebno angažovanje resursa potrebnih za održavanje sistema za sprovođenje kazni (pre svega sistema za izvršenje zatvorskih kazni) - u slučaju novčanih kazni ti resursi bi mogli da se produktivno upotrebe. Nadalje, novčana kazna može da posluži kao osnova za kompenzaciju žrtve. Posmatrajući kriminal kao svojevrsne negativne eksterne efekte i imajući u vidu oporezivanja u smislu Pigua, Beker predlaže da optimalni iznos novčane kazne treba da bude jednak sumi granične štete do koje su doveli počinjeno krivično delo i granični troškovi privođenja počinilaca pravdi. Naravno praktična primena ovog nalaza ograničena je mogućnostima počinilaca krivičnih dela da plate odgovarajuću kaznu. Ne radi se samo o tome da li su oni voljni da svojim radnim angažovanjem zarade iznos kazne koji je potrebno platiti, već da li je njihov ljudski kapital dovoljno velik da uopšte mogu da (legalno) zarade potreban iznos.
Posmatrano iz ugla generalne prevencije, postavlja se pitanje da li je, sa stanovišta društva, poželjnija politika kojom se uvećava zaprećena kazna ili politika kojima se uvećava verovatnoća otkrivanja, odnosno osude počinilaca krivičnog dela, budući da obe navedene varijable utiču na efektivnu kaznu. Beker je pokazao da je, sa stanovišta delotvornog uticaja na efektivnu kaznu, ukoliko je potencijalni počinilac krivičnog dela neutralan prema riziku, potpuno svejedno da li će se efektivna kazna, pa time i njeno delovanje u smislu generalne prevencije, uvećavati na jedan ili drugi način. No, sprovođenje ove dve politike ima potpuno različite efekte sa stanovišta angažovanja resursa, pa time i sa stanovišta društvenog blagostanja. Da bi se povećala verovatnoća otkrivanja, odnosno osude počinilaca krivičnih dela, potrebno je angažovati velike dodatne resurse, pre svega resurse policije, ali i resurse drugih institucija pravne države. Nasuprot tome, povećanje zaprećene kazne ne iziskuje gotovo nikakve dodatne resurse, pa se, ukoliko su potencijalni počinioci neutralni prema riziku, takva politika može oceniti kao povoljnija sa stanovišta društva. Problem je u tome šlo iskustvo pokazuje da su tipični počinioci krivičnih dela skloni riziku, a sam Bekerov model pokazuje da je, ukoliko su počinioci skloni riziku, povećanje verovatnoće otkrivanja i osude počinilaca efikasnije sa stanovišta generalne prevencije.
Verovatno da ne postoji pojedinačni Bekerov članak koji je imao veći multiplikativni efekat od ovog pionirskog rada. O tome svedoče brojni radovi na temu ekonomske analize kriminala koji su usledili, a verovatno su najveću kontroverzu izazvali radovi u kojima se, korišćenjem Bekerovog modela, odnosno metodologije, analizirala generalna prevencija (odvraćanje) koju generiše smrtna kazna. Ta rasprava je naročito bila žustra u prvoj polovini 1970-tih godina u SAD, u periodu u kome je Vrhovni sud SAD naložio suspenziju izvršenja smrtnih kazni u toj zemlji.
Analiza dejstva smrtne kazne dovodi do jednog zanimljivog pitanja. Da bi se primenio Bekerov model na analizu njenog dejstva potrebno je iskazati novčani ekvivalent smrtne kazne. Drugim rečima, postavlja se pitanje koliko bi osuđenik bio spreman da plati kako bi izbegao smrtnu kaznu. Beker ne beži od navedenog pitanja, odnosno problema, postavljajući ga u nešto drugačijem obliku. Naime, iako su dobro zdravlje i dug život nesporni ciljevi velike većine ljudi, opravdano je pretpostaviti da to nisu jedini ljudski ciljevi. Čini se da postoje alternativni
ciljevi, koji isključuju jedan drugog, i to je posao za ekonomsku analizu. Razna životna zadovoljstva u kojima mnogi (a da nisu neminovno narkomani) nalaze sreću, skraćuju život i to je jako dobro poznato onima koji traže ta zadovoljstva. U tom smislu, Beker ukazuje na postojanje optimalnog očekivanog trajanja života, nezavisno od njegovog prirodnog ograničenja. Optimalnost se u ekonomskoj analizi obično postiže izjednačavanjem graničnih vrednosti, tako da i u ovom slučaju optimalna dužina života je ona pri kojoj je korisnost iz dodatne godine života jednaka gubitku korisnosti usled ulaganja u sve ono što će da omogući tu dodatnu godinu. Jednostavno, za mnoge ljude, gubitak korisnosti do koga dolazi na taj način isuviše je velik da bi ga sebi priuštili. Kome se ovo učini neverovatnim, neka pomisli na strastvene pušače, koji ne ostavljaju duvan, iako su potpuno svesni posledice takvog načina života. Teško je poverovati da se toliki deo ljudske populacije ponaša iracionalno. Izgleda da je Beker i ovaj put u pravu.

ZAKLJUČAK

Dok su se mnogi drugi praćakali po površini tajanstvenog okeana, Beker je duboko zaronio i pokazao da je ta tajanstvenost bila posledica nedostatka dobre ronilačke opreme i volje da se ona primeni.
Beker se od drugih velikana ekonomske nauke razlikuje po oblasti istraživanja i, delom, po metodu. Što se oblasti tiče, dosledno je (osim u najranijoj naučnoj mladosti) izbegavao konvencionalne ekonomske teme i posvetio se oblastima koje su do tada bile zabranjena zona za ekonomiste. Kako to da je uspeo u svom imperijalnom osvajanju tuđih teritorija i postao imperator, ili bar prvi među jednakima? Svojim metodom istraživanja, zasnovanom na čvrstim pretpostavka o racionalnom ponašanju, sveprisutnoj tržišnoj ravnoteži i stabilnim preferencijama. Naravno, i svojom ogromnom intelektualnom snagom.

Literatura:

1) "Ekonomisti nobelovci 1990-2003", Redaktor Dr Branislav Pelević
Izdavač: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, godina: 2004
2) Pri izradi seminarskog rada koriščeni sadržaji internet sajtova:
www.wikipedia.org
www.geocities.com
http://nobelprize.org
http:/home.uchicago.edu

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi