PRIVATIZACIJE U SRBIJI

1. PRIVATIZACIJA

Proces privatizacije zapravo predstavlja aktuelan problem koji postoji već dve decenije u zemljama Evrope tokom procesa tranzicije, a predstavlja oblik vlasničkog prestrukturiranja. Tranzicija je pojam kojim se označavaju takozvane zemlje u tranziciji, zemlje koje prelaze iz komandnog sistema u tržišni sistem, tj. iz socijalizma u kapitalizam. Ali bez obzira na savremenost pojma, privatizacija nije nov pojam u ekonomiji. 1778. Adam Smit piše: „U svakoj velikoj monarhiji, u Evropi, prodajom zemljišta dobila bi se velika svota novca, koja bi da se nameni isplati javnih dugova, iz hipoteke dala mnogo veći prihod od ijednog koji su te zemlje ikad pružile monarhiji. Kad bi krunska zemljišta postala privatno vlasništvo, ona bi, u toku nekoliko godina, postala vrlo napredna i dobro obrađena." Privatizacija se može definisati kao prodaja (ili besplatno davanje) imovine kojom ona prelazi iz državnog ili društvenog u privatni sektor , tj. privatizacija je postupak prodaje društvenog, odnosno državnog kapitala u društvenim preduzećima, javnim preduzećima i drugim pravnim licima, pod uslovima utvrđenim zakonom. Privatizacijom se menja vlasnik društvenog, odnosno državnog kapitala, taj kapital gubi svojstva administrativno kolektivne svojine, tako da je privatizacija sastavni deo ekonomske tranzicije pod kojom se podrazumeva proces prevođenja centralno-planske privrede u tržišnu ekonomiju, što je aktuelni proces u svim postsocijalističkim zemljama.
Da bi potpunije razumeli definiciju privatizacije moramo razgraničiti vrste i karakteristike vrsta svojine. Postoje različiti oblici svojine, ali najznačajnija podela svojine, koja odgovara temi privatizacije je na privatnu i kolektivnu svojinu. Osnovna karakteristika kolektivne svojine je društva proizvodnja i neposredno podmirenje potreba. Cilj same proizvodnje je zadovoljenje potreba članova kolektiva (pleme, horda, porodica, država). Možemo zaključiti da se kolektivna svojina vezuje za naturalnu proizvodnju, gde su obim i struktura proizvodnje unapred određeni, potrebe su unapred poznate i na njih utiče mnoštvo faktora (politički, moralni, religiozni...), i raznovrsnost samih ovih potreba je mala. Unutar same grupe međuzavisnost članova je jaka, ovadruštva su zatvorena i sa spoljnim okruženjem imaju odnose koji su određeni zadovoljavanjem potreba kolektiva, i to su uglavnom zatvorene ekonomije. Kolektivna svojina odgovara autokratskom modelu vlasti, a znatno manje demokratskom, takođe joj odgovara kolektivna odgovornost (prisvajanje nije na bazi ekonomskih kriterijuma već shodno položaju političkoj hijerarhiji). Privatna svojina je nastala prilikom evolucije kolektivne sredine. Nosilac proizvodnje više nije zajednica već pojedinac. Cilj same proizvodnje se menja, cilj proizvodnje postaje sticanje profita, kroz realizaciju proizvodnje na tržištu. Prilikom pojave privatne svojine dolazi i do pojave pojma robe (proizvod koji je realizovan na tržištu; proizvod nije roba sve dok se ne proda). Veze između pojedinaca u društvu se uspostavljaju preko tržišta, koje omogućuje potrošaču mogućnost izbora, isto tako svi proizvođači imaju rivala - konkurenta. Svi učesnici na tržištu su izloženi konkurenciji. Možemo zaključiti da je privatna svojina odlika savremene robno novčane proizvodnje, u kojoj su zastupljene tehnička i društvena podela rada.
Za uspeh privatizacije neophodno je ostvariti nekoliko važnih preduslova:
- Izbor odgovarajućih metoda i efikasnu organizaciju poslova u vezi sa njenom implementacijom,
- Stabilno makroekonomsko okruženje,
- Odgovarajuću ekonomsku politiku,
- Transparentan sistem i stabilan sistem propisa i mera kojima se regulišu pravila igre u privredi.

1.1 CILJEVI PRIVATIZACIJE

Ciljevi radi kojih se pokreće proces privatizacije se mogu razlikovati u zavisnosti da li se proces privatizacije sprovodi u tržišnim privredama ili u zemljama u tranziciji. U tržišnim privredama privatizacija treba da poveća efikasnost, obezbedi preraspodelu nacionalnog dohotka i smanji pritisak na budžet, dok u zemljama u tranziciji privatizacija treba da obezbedi ostvarivanje političkih ciljeva u smislu otvaranja procesa demokratizacije društva i ostvarivanje političkih i ličnih sloboda, zatim treba da dovede do stvaranja tržišne privrede sa privatnim preduzetništvom, a zatim da obezbedi i povećanje ekonomske efikasnosti, i povećanje budžetskih prihoda (radi ublažavanja negativnih posledica neophodnih radikalnih reformi u mnogim sferama privrede u tranziciji). Konkretizovani uopšteni ciljevi privatizacije su: otvaranje novih radnih mesta, privredni rast, redovna isplata penzija, realizacija socijalnog programa, porast životnog standarda, podsticanje lokalnog razvoja, finansiranje programa za razvoj privrede i životne sredine, denacionalizacija i mnoštvo drugih. Kao što možemo primetiti u ovim konkretizovanim primerima uspešnost realizacije ciljeva privatizacije zavisi i od budućih vlasnika i od države. Šta se očekuje od budućih vlasnika?
1. Nove investicije
2. Nova oprema i tehnologija
3. Savremeni oblici upravljanja
4. Nove forme organizacije
5. Nova tržišta
6. Porast proizvodnje
7. Porast opšteg nivoa životnog standarda

Šta se očekuje od države kao autentičnog zaštitnika šireg društvenog interesa?
1. Porast efikasnosti privatizovanih preduzeća
2. Porast proizvodnje
3. Porast zaposlenosti
4. Porast izvoza
5. Porast ukupnog životnog standarda

Pored ovih ciljeva privatizacije postoje i tzv. sekundarni ciljevi privatizacije kao što su:
1. Obezbeđenje budžetskih prihoda
2. Pomoć lokalnim zajednicama
3. Rešavanje pitanja restitucije

1.2 PRINCIPI PRIVATIZACIJE

Principi privatizacije, kao relativno novog ekonomskog pojma, predstavljaju ponavljajuće aktivnosti tokom sprovođenja samog procesa privatizacije, definisani kao iskustva sprovođenja privatizacije koja imaju usmeravajući karakter : Privatizacija je sredstvo do cilja, a ne sama sebi cilj.
Privatizacija je politički proces. Iako ova dimenzija privatizacije nije vidljiva ona je uvek prisutna. Nosioci političke funkcije uvek nastoje da ovaj proces iskoriste i za svoju političku promociju. Istovremeno, oni koji donose ključne odluke u privatizaciji su za njih i odgovorni, a oni to jesu samo ukoliko njihov opstanak zavisi od uspeha privatizacije. Ispitivanje ponašanja vlade u procesu donošenja i izvršavanja odluke o privatizaciji pretpostavlja analizu ponašanja svih učesnika političkom procesu. U tom smislu, ne pretpostavlja se da glasači, političari ili predstavnici vlade slede javni interes, već se pretpostavlja da su oni racionalni u ekonomskom smislu, što znači da je njihov cilj da maksimiziraju korisnost u uslovima postojanja određenih institucionalnih ograničenja. Tako, glasači slede svoje interese prilikom glasanja o privatizaciji, političari predlažu i sprovode programe privatizacije koji odgovaraju njihovim privatnim interesima, između ostalih i da budu izabrani ili reizabrani. Identifikovana su četiri moguća izvora suboptimalnosti u okviru kontrole preduzeća u javnom sektoru :
a) zamena društvenih ciljeva političkim ciljevima,
b) sklonost direktonoj političkoj intervenciji u upravljanju preduzećem preko „produžene ruke" između ministarstva i menadžera, c) interna neefikasnost birokratije i
d) neefikasan nivo birokratske aktivnosti.
Donošenje javne odluke o privatizaciji, na primer, javnih preduzeća suočava se sa navedenim problemima.
Uspeh privatizacije zavisi od istinske opredeljenost vlade. Preduslov je da rukovodstvo, kako u državnim organima, tako i u preduzećima bude opredeljeno prema privatizaciji
Privatizacija zahteva jasan plan. Pri tome se misli na okviran plan koji sadrži osnovne ciljeve, principe, metode i neophodne institucije privatizacije. Privatizacija se ne može obavljati prema ugovorenoj formuli i krutoj proceduri stoga privatizacija zahteva maksimalnu fleksibilnost i oportunizam.
Privatizacija zahteva početan uspeh. Efekat demonstracije je bitan, pogotovo na početku sprovođenja tog procesa. Zato prvi pokušaji privatizacije moraju biti uspešni i da bude nadu da privatizacija donosi boljitak.
Maksimalna cena nije uvek i optimalna cena. Uvek je važno šta će se desiti posle privatizacije. Tako je, umesto postizanja veće cene, važnije procenjivati mogućnosti novog vlasnika da proširi svoju delatnost, uvede novu tehnologiju, poboljša upravljanje, i posebno, šta će se desiti sa zaposlenima i kakve su obaveze novog vlasnika prema zaposlenima.
Privatizacija je u funkciji razvoja svojinske demokratije. Zapravo, privatizacija je put za jačanje političke demokratije, a kroz „demokratizaciju kapitala" privatizacija doprinosi i ekonomskoj stabilnosti i stvara nove interesne grupe koje prihvataju tržišni sistem i privatnu svojinu.
Za uspeh privatizacije neophodni uslovi su brzina i sveobuhvatnost. Uspešni programi privatizacije ostvareni su u skokovima i velikom brzinom, dok oni koji nisu uspeli, obično su bili spori i postepeni.

1.3 MODELI PRIVATIZACIJE

Postoje samo četiri tipa (modela) privatizacije , a to su:
a) Interna privatizacija
b) Eksterna privatizacija
c) Distribucija (podela) akcija svim građanima
d) Privatizacija putem formiranja holding kompanija
Iako se u većini literature o privatizaciji izdvajaju ova četiri modela privatizacije, sam proces privatizacije se može sprovesti pomoću jako mnogo modela, ali važno je napomenuti da je svako preduzeće jedinka za sebe, i da se u praksi koriste različite kombinacije različitih modela privatizacije.

Interna privatizacija podrazumeva prodaju (po veoma niskim cenama) ili besplatno ustupanje akcija preduzeća radnicima koji u njemu rade ili su radili (penzioneri). Prodaja akcija se vrši uz određeni popust ili kroz raspodelu akcija, što se određuje na bazi radnog staža, visine plate itd. Besplatna podela akcija se često kombinuje sa njihovom prodajom. Takođe, dolazi do pojave pojma „druga runda" u privatizaciji, u internoj privatizaciji znači da se akcije prodaju onima koji za njih najviše plate, pod uslovom da rade u tom preduzeću. Po pravilu, akcije se mogu prodati po nižim cenama, jer je kupovna moć zaposlenih, ili većine, nedovoljna. Uz to, niska cena akcija izaziva radoznalost i povećanje interesa za privatizaciju kod zaposlenih. Pod internom privatizacijom podrazumeva se i model ESOP (plan akcionarstva zaposlenih). Shodno ovom modelu zaposleni formiraju fond kome poslovne banke daju kredit do visine vrednosti preduzeća. Radnici otplaćuju kredit, i u srazmeri prema otplaćenom delu kredita dobijaju akcija da bi potpunom otplatom kredita radnik postao vlasnik svog dela akcija. Zavisno od usvojenih i unapred dogovorenih pravila radnik može da proda akcije preduzeću, bilo kom drugom kupcu ili one ostaju u portfelju preduzeća do njegovog odlaska u penziju. (Portfelj (portfolio) predstavlja skup finansijske imovine pojedinca, sastavljen od različitih finansijskih instrumenata - HoV).
Prednosti interne privatizacije su:
- Veoma se lako i brzo sprovodi
- Politički je popularna među radnicima zaposlenim u uspešnim preduzećima, jer oni po relativno nižim cenama kupuju akcije koje imaju veću tržišnu vrednost
- Predstavlja spontani proces jer do privatizacije dolazi voljom zaposlenih radnika bez državnog uticaja
Nedostaci interne privatizacije su:
- Postoji mogućnost manipulacije radnicima od strane direktora i lica koja kontrolišu preduzeće
- Postoji mogućnost namernog stvaranja gubitka preduzeća, čime se smanjuje njihova vrednost, a to znači i vrednost koju treba platiti u procesu privatizacije (razlog zbog kojeg su u mnogim zemljama stvorene državne agencije za privatizaciju)
- Korišćenje ovog modela predstavlja privilegiju zaposlenih radnika u uspešnim preduzećima u odnosu na radnike koji su zaposleni u neuspešnim firmama i radnike u društvenim delatnostima i javnim službama
- Izuzetno mali budžetski prihodi

Eksterna privatizacija podrazumeva prodaju akcija na javnim licitacijama na kojima mogu učestvovati svi građani, iz zemlje i inostranstva. Akcije se prodaju onima koji ponude najvišu cenu za njih. U eksternoj privatizaciji postoje mehanizmi samog procesa sprovođenja privatizacije u cilju zaštite malih investitora i smanjenja koncentracije vlasništva. Postoji mogućnost organizovanja više aukcija po određenim pravilima ako se javi povećano interesovanje stranih investitora zbog veoma pristupačnih cena akcija, a ima i političkih razloga da se odredi procenat akcija koji se može prodati stranim licima. Novac dobijen eksternom privatizacijom pripada državi.
Prednosti eksterne privatizacije su:
- Obezbeđuju visoke budžetske prihode
- Obezbeđuju optimalnu alokaciju akcija koja je izvršena na ekonomskim principima, što znači da su do akcija došli oni koji su spremni da za njih najviše i plate
- Ako se radi o stranim investitorima, ovaj model privatizacije obezbeđuje državi devizne prihode, a preduzećima, po pravilu, efikasnije poslovanje i savremeni menadžment.
Nedostaci eksterne privatizacije su:
- Postoje problemi kod određivanja cena akcija, a koji se javljaju zbog nepostojanja
tržišta kapitala u zemljama u tranziciji
- Kada su u pitanju strani investitori postoji opasnost da se neopravdano veliki procenat akcija proda strancima čime država može izgubiti kontrolu nad svojom imovinom
- Nepostojanje institucija i informacija za prodaju akcija po realnoj ceni

Distribucija (podela) akcija svim građanima se sprovodi prodajom akcija određenog preduzeća po veoma niskim cenama ili njihovim besplatnim ustupanjem svim građanima iznad 18 godina starosti (kriterijumi za podelu mogu biti različiti). Nakon dobijanja akcija, svaki građanin može da kupuje i prodaje akcije na ustanovljenom tržištu HoV, čime se uspostavlja određena koncentracija akcija. Prednosti distribucije (podele) akcija svim građanima su:
- Jednostavnost
- Egalitarnost - podjednako učešće svih građana u imovini zemlje
- Razbijanje zatvorenosti preduzeća i pojedinih prostora
- Podstiče rad tržišta kapitala - kod određenog broja građana razvija se potreba da prodaju svoje akcije
Nedostaci distribucije (podele) akcija svim građanima su:
- Nema budžetskih prihoda
- Velika disperzija vlasništva onemogućava postojanje dominantnog titulara imovine, a što je neophodno za uspešno poslovanje preduzeća
- Praktični način sprovođenja ovog modela ne može obezbediti potpunu pravednost podele , zbog različite vrednosti pojedinih preduzeća čije akcija građani imaju, a i ni doprinos pojedinih građana u stvaranju državne imovine nije jednak

Privatizacija putem formiranja holding kompanija se zasniva na ideji da holding kompanije nisu u državnom vlasništvu već su privatizovane. Akcije holding kompanije se prodaju (ili daju bez nadoknade) svim stanovnicima, a moguće je i stranim licima. Kupac, dakle, kupuje akcije nekog holdinga koji kontroliše većinu akcija u nekim drugim preduzećima. Na taj način holding kompanije su, zapravo, posrednici između akcionara i preduzeća. Očekuje se da holding kompanija obezbedi efikasno poslovanje preduzeća i primenu modernog menadžmenta u njima. Holding kompanija, zapravo, obavlja finansijske operacije od interesa za preduzeća koja kontrolišu, ali pri tome odlučujuće učestvuju u upravljanju i kontroli svih tokova u preduzeću. Ova ideja privatizacije se razvila na iskustvu italijanskih holdinga ENI i IRI. Umesto da se ide u pojedinačnu privatizaciju, država osniva nekoliko holding preduzeća koja bi upravljala sa desetinama pojedinačnih preduzeća, sa ciljem da maksimiziraju profit. Tokom vremena i ideja holdinga se modifikovala. Umesto da budu u državnoj svojini holding kompanije bi trebalo da budu privatizovane. Kupac bi kupio akcije u jednom od holdinga i preko njega upravljao preduzećima koja su u njegovom sastavu. Tako se , na posredan način dolazi do privatizacije.
Prednosti privatizacije putem formiranja holding kompanija:
- Mogućnost brzog formiranja holding kompanija, čime se omogućava uspostavljanje tržišta kapitala
- Na centralno hijerarhijsko mesto holding kompanije mogu se angažovati iskusni domaći i inostrani stručnjaci
Nedostaci privatizacije putem formiranja holding kompanija:
- Nedovoljan uticaj pojedinaca na poslovanje preduzeća
- Slab interes građana za otkup akcija holdinga usled nedovoljnog ekonomskog i finansijskog znanja
- Proces privatizacije se sporo odvija

Na osnovu prethodno objašnjenih modela privatizacije možemo zaključiti da vlasnici privatizovanih preduzeća mogu biti različiti: a) zaposleni radnici u preduzeću (unutrašnji vlasnici - inside owners), b) privatna lica, iz zemlje ili inostranstva (outside owners), c) institucionalni investitori kao što su banke, finansijske institucije, holdinzi, penzioni fondovi itd. (institucionalni investitori).

2. PROCES PRIVATIZACIJE U ZEMLJAMA U TRANZICIJI

2.1 RAZVOJ PROCESA PRIVATIZACIJE

Privatizacija je zadnjih par decenija najfrekventnija reč koju stalno spominju na televiziji, radiju i na drugim medijima, kao i u vladama država u razvoju (tranziciji) ali i vladama razvijenih zemalja. Privatizacija više nije samo ekonomski termin koji privlači pažnju ekonomistima, već postaje i svetski trend. Privatizacija je postala zvučna reč koju čujemo svuda oko nas, i koja uglavnom ima negativnu konotaciju. Na prvi pogled je jako čudno da se reč, tj. pojam privatizacije često spominje i sprovodi i u razvijenim zemljama. Međutim, i u tim zemljama postoji državno vlasništvo (u zemljama Zapadne Evrope učešće države u ukupnom domaćem proizvodu i zaposlenosti se kreće od 12 - 15 Prvi procesi privatizacije obavljaju se u Velikoj Britaniji (1953.), tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj (1959.), Norveškoj (1961.), Kanadi (1970.), prvi programi privatizacije započeti su u Čileu (1973.), Velikoj Britaniji (1981.), Japanu (1985.), Francuskoj (1986.) i od 1987. u SADu, Kanadi, Italiji, Portugaliji i zemljama u tranziciji, kao i zemljama koje su u to vreme bile pod vlašću socijalista. Privatizacija, kao vid strukturne politike se vezuje za dolazak i vladu Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, odakle potiče pokušaj da se minimalizira sve veći uticaj države na privredu i njeno direktno mešanje u privredni život, tj. po ovom mišljenju jak uticaj države zatamnjuje privatnu inicijativu i ometa funkcionisanje kapitalističkog društva. Margaret Tačer, iako premijer Velike Britanije,tzv. „čelična dama", se zalagala za privatizaciju koja po samoj definiciji smanjuje državni udeo u kapitalu jedne zemlje. Nakon njene inicijative talas privatizacije dalje zahvata Nemačku, Italiju i Francusku i zatim postaje svetski trend. Možemo reći da je Margaret Tačer uspela svojim radom i delom da promoviše privatizaciju, što u njeno vreme nije bio lak posao. Kao što je sama „čelična dama" rekla: „Neuspeh? Takva mogućnost uopšte ne postoji." Ali nažalost, razvitkom društva i ekonomije privatizacija nije uvek uspešna i često može imati kontraefekte koji se manifestuju kroz povećanje nezaposlenosti, otuđivanje imovine jednog naroda itd. Privatizacija nije prost niz transakcija, već kontinualan i dugotrajan proces koji zavisi od mnoštva faktora, i uvek mora biti fleksibilan, sa mogućnošću promene plana privatizacije, jer se uslovi na tržištu jako brzo menjaju, a samim tim propisane mere, principi i načini privatizacije nisu više najbolja opcija pri sprovođenju samog procesa. Proces privatizacije je najčešće iniciran teškom ekonomskom situacijom, koja za proizvod ima visoke dugove, ili je sam proces iniciran globalnim trendom prelaska sa industrijske na informatičku ekonomiju. Istorijski gledano, prevlast kao i sama pojava privatizacije se vezuje za povratak „laisser faire, laisser passer" ekonomije, što predstavlja ideju ekonomske slobode po kojoj privreda treba da bude prepuštena sama sebi, tj. smanjivanje državne intervencije, što je i cilj privatizacije. Kao što je prethodno napomenuto, privatizacija može imati i neke kontraefekte, i često se spominje u negativnoj konotaciji. Zato, i pored globalnog trenda širenja privatizacije, postoji strah od ovog procesa. Analize iskustava sprovođenja ovog procesa pokazuju da su ista očekivanja kao i strahovanja od procesa privatizacije. Najčešći modaliteti straha su : strah od gubljenja nacionalne imovine, strah od rasprodaje nacionalne imovine, privatizacija otvara prostor za uplitanje stranih partnera u domaću ekonomiju i politiku, mnoge je strah da bi privatizacija povećala cene, privatizacija transformiše državni monopol u privatni monopol, ugrožava dugoročne investicije, vlada gubi kontrolu nad vitalnom industrijom, vlada ne može voditi čvrstu zaštitnu politiku, nemoguće je privatizovati preduzeća sa gubitkom (mada u skorije vreme i to postaje mogućnost) itd. Upravo ovaj strah od privatizacije, tj. mehanizam odbrane od straha prema privatizaciji predstavlja razlog što se za ovaj pojam u različitim zemljama koriste različiti termini. Npr. u Australiji se koristi izraz „pririotizacija", u Boliviji „industrijski prelaz", u Čileu „narodni kapitalizam", na Kostarici i Jamajki „ekonomska demokratizacija", u Egiptu „partneri u razvoju", u Meksiku „dezinkorporacija", na Novom Zelandu „program prodajeaktive", u Šri Lanki „narodizacija", u Tajlandu „transformacija", u Velikoj Britaniji i Portugalu „denacionalizacija" itd. Npr. u Francuskoj „nacionalizacija" počinje već 1818. godine kada se privatizuje nekoliko rudnika i naftnih kompanija, 1935. - ratna industrija, neke aeronautičke kompanije, francuska železnica, 1944, 1945. - donesen je prvi projekat nacionalizacije, koji je obuhvatio Agenciju Frans Press, Air France, Francuske banke, SHECMA (avio motori), 36 osiguravajućih preduzeća, rudnike uglja, Renault, deo naftne industrije. Snažan talas „ nacionalizacije" zahvatio je Francusku 1981. I 1982. Godine, kada je nacionalizovano 36 banaka i nekoliko većih industrijskih grupacija. Zvaničan početak procesa privatizacije u Francuskoj je nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2. jula 1986. godine.

2.2 PRIVATIZACIJA U BIVŠIM SOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA

Rezultati pri privatizaciji bivših socijalističkih zemalja su jako skromni. Uzrok tome je verovatno strah prema samom procesu privatizacije, što uzrokuje otpor prema istom. Državna dominacija pred početak procesa privatizacije je iznosila čak i preko 90 %, što oslikava tadašnju situaciju kao izrazito komandnu privredu bez privatne svojine. Raspoloživi kapital ovih zemalja je jako oskudan i ograničen, a nema ni institucija neophodnih za privatizaciju.
Mađarska je prva krenula u proces privatizacije, i prošla kroz fazu tzv. epohalne ili poluprivatizacije što zapravo predstavlja jačanje privatnog sektora. Ovaj proces otpočeo je 1990. godine kada je donesen novi zakon o preduzetništvu, koji karakteriše uvođenje potpune slobode za privatnu inicijativu i osnivanje privatnih preduzeća u svim oblicima. Čitavim procesom privatizacije rukovodi Agencija za državno vlasništvo, a prihodi od privatizacije namenjeni su otplati dugova.
Čehoslovačka je 1989. I 1990. godine usvojila koncept privredne reforme i u okviru njega koncept privatizacije koji je obuhvatao: reprivatizovanja (vraćanje nacionalizovanih firmi), „malu privatizaciju" (prodaja na javnoj licitaciji malih firmi iz uslužnih delatnosti), „veliku privatizaciju" (velika državna preduzeća rade projekat na sopstvenom prestrukturiranju koji se dostavlja na verifikaciju nadležnom ministarstvu) Poljska je proces privatizacije regulisala normativno Zakonom o državnim preduzećima 1989. godine i Zakonom o privatizaciji 1990. godine. Privatizaciju u Poljskoj karakteriše lako obećana brzina privatizacije, koja je u velikom raskoraku sa stvarnom brzinom odvijanja procesa privatizacije.
Rusija je donela Zakon o privatizaciji državnih i municipalnih preduzeća, kojim se podrazumeva da se godišnje donosi program privatizacije. Po ovom zakonu, grupisana su preduzeća u odnosu na mogućnost privatizacije: objekti obavezni za privatizaciju, objekti namenjeni privatizaciji, koji nisu u grupi obaveznih, državna i municipalna preduzeća za koja postoje različita ograničenja u pogledu privatizacije.
Ovde su navedena samo neka od rešenja socijalističkih zemalja prilikom procesa privatizacije, ali je važno napomenuti da su korišćena rešenja i metode privatizacije mnogobrojne. Međutim bitna karakteristika privatizacije u socijalističkim zemljama je da je težnja ka državnoj kontroli procesa izuzetno izražena. Zapravo, umesto da država svojim merama stvara pogodan ambijent za privatizaciju, ona se često javlja kao vrhovni kontrolor. Ovakav pristup može znatno usporiti i otežati proces privatizacije.

2.3 PRIVATIZACIJA U SRBIJI

Proces privatizacije u Srbiji se odvija u dva „talasa", prvi 1993. godine i drugi 2000. godine. Tokom oba ova perioda metode privatizacije koje su korišćene u Srbiji su interna privatizacija, eksterna privatizacija i besplatna distribucija (podela) akcija građanima, pri čemu u dosadašnjoj istoriji privatizacije u Srbiji primat poprimaju modeli besplatne distribucije kapitala zaposlenima, penzionerima i građanima, što uslovljava niske budžetske prihode, pa nam može biti jasno zašto se proces privatizacije u Srbiji odužio. Osim ovih poteškoća, privatizacija u Srbiji nailazi na otpor i zbog niske rentabilnosti i profitabilnosti srpskih preduzeća, otpora zaposlenih, i mnogih drugih faktora. Nakon svih ovih godina reformi, Srbija se tek sada nalazi na početku procesa tranzicije, koga karakterišu mere stabilizacione monetarne politike, fiskalne relaksacije i harmonizacije, deregulacije i reregulacije, ali privatizacija ipak predstavlja ključni segment procesa tranzicije. Srbija se sada može voditi iskustvima drugih zemalja, koje su u sličnim uslovima sprovodile proces privatizacije. U poslednjih petnaest godina u Srbiji su doneta tri Zakona o privatizaciji i jedan Zakon o revalorizaciji. Prvi Zakon o privatizaciji u Srbiji je donet 1991. godine. Drugi Zakon o privatizaciji je donet 1997. godine ( Zakon o radničkom akcionarstvu ). Aktuelni Zakon o privatizaciji donet je jula 2001. godine koji je sa više Uredbi i Dopuna vremenom značajno izmenjen. Prema Zakonu o privatizaciji postoje tri metoda za procenu vrednosti kapitala preduzeća:
- Korigovane knjigovodstvene vrednosti
- Prinosni metod
- Metod likvidacione vrednosti
Ostvarene cene aukcijske prodaje 70% društvenog kapitala najčešće se kreću oko polovine njihove knjigovodstvene vrednosti.
Prilikom izrade Zakona o privatizaciji, formirana je radna grupa, koja je imala za zadatak da na osnovu iskustava o privatizaciji zemalja u tranziciji a i Srbije pripremi zakonsku osnovu i institucionalnu podršku koja bi trebalo da omogući i olakša sprovođenje procesa privatizacije u Srbiji. Pri izradi novog koncepta privatizacije, radna grupa se rukovodila sledećim ciljevima:
- Stvaranje otvorene privrede i strukture vlasništva
- Maksimiziranje investicija u realni sektor
- Socijalna i politička prihvatljivost
- Uspostavljanje jasne vlasničke strukture i na njoj zasnovanih mehanizama korporativnog upravljanja.

Pri definisanju konkretnih rešenja, radna grupa se rukovodila sledećim principima :
- Privatizacija mora biti obavezna i oročena
- Tržište je jedini arbitar vrednosti kapitala preduzeća
- Vrednost kapitala preduzeća se može maksimizirati ako i samo ako se primeni konkurentski princip prodaje kapitala/imovine
- Proces privatizacije mora biti javan i transparentan radi uspostavljanja i održavanja kredibiliteta institucija koje sprovode privatizaciju
- Kapital prezaduženih i preduzeća operativnoj krizi ne može biti valorizovan na tržištu bez prethodnog finansijskog i organizacionog restrukturiranja; preduzeća u strateškoj krizi uopšte ne mogu biti prodata (čak ni za dolar) te je neophodna njihova likvidacija
- Privatizacija mora biti socijalno prihvatljiva, tj. pozicija zaposlenih u privatizovanim preduzećima ne sme biti gora nakon privatizacije; takođe, deo kapitala mora pripasti ne samo zaposlenima već svim punoletnim građanima države kako bi se uvažio dostignuti nivo prava prema prethodnim zakonima
- Zakon ne sme sadržati retroaktivna rešenja.

Neposredni učesnici privatizacije su: preduzeće koje se privatizuje i kupac. Napomenuto je da je jedan od ključnih nedostataka procesa privatizacije u bivšim socijalističkim zemljama nedostatak institucija za privatizaciju. Srbija, poučena iskustvima drugih zemalja u tranziciji, je svojim Zakonom o privatizaciji jasno definisala institucije procesa privatizacije kao i njihove nadležnosti. Institucije nadležne za privatizaciju su:
1. Ministarstvo za privredu i privatizaciju
2. Agencija za privatizaciju
3. Akcijski fond

Ove institucije obavljaju razne vrste poslova, koje su međusobno jasno razgraničene, pa je koncept privatizacije u Srbiji zasnovan na jasnom razdvajanju sledećih poslova:
- Politika privatizacije
- Organizacija i sprovođenje privatizacije i kontrola postupaka privatizacije
- Nadzor nad institucijama i sprovođenjem privatizacije.
Strukturiranje institucija je izvršeno po principu doslednog razdvajanja političke sfere privatizacije od operativnih aktivnosti na njenom sprovođenju. Analogno prethodnom politika privatizacije je u isključivoj nadležnosti Ministarstva za privredu i privatizaciju, organizacija i sprovođenje privatizacije i kontrola postupka privatizacije su u nadležnosti Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda, koji ne pripadaju infrastrukturi države. Nadzor nad aktivnostima Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda poveren je Ministarstvu za privredu i privatizaciju, dok je nadzor nad radom ministarstva u nadležnosti Vlade Srbije i Odbora za finansije Skupštine Republike Srbije.

2.3.1 Ministarstvo za privredu i privatizaciju

Ministarstvo za privredu i privatizaciju je u nadležnosti Vlade Srbije. Ministarstvo definiše političke ciljeve privatizacije, utvrđuje predloge zakona i podzakonskih akata, tumači zakone i podzakonske akte i ima ovlašćenje da pokrene proces privatizacije, definiše prioritete privatizacije, koordinira aktivnosti između ministarstava na prilagođavanju zakona povezanih sa privatizacijom, postavlja upravne i nadzorne organe institucija koje organizuju i sprovode postupak privatizacije itd.

2.3.2 Agencija za privatizaciju

Agencija za privatizaciju je pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom. Onaobavlja poslove stečajnog upravnika, ako je stečajno veće imenuje da obavlja te poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. U obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije, u smislu propisa o privatizaciji, Agencija proverava:
- Procenjenu vrednost kapitala ili imovine subjekta privatizacije
- Usklađenost programa privatizacije ili programa restrukturiranja sa propisima
- Usklađenost priliva sredstava po osnovu izvršene prodaje sa ugovorom o prodaji
- Izvršenje ugovora o prodaju u kojem je Agencija ugovorna strana
- Prenos akcija bez naknade zaposlenima
Osnovna delatnost Agencije je definisana zakonom i definiše se kao posredovanje u procesu privatizacije. Shodno odredbama Zakona o privatizaciji a prema opisu poslova u nadležnosti Agencije, sve njene aktivnosti se mogu grupisati u dva osnovna procesa:
1. Privatizacija
2. Kontrola postupaka privatizacije i izvršenja ugovora o prodaji

Finansiranje Agencije za privatizaciju je okvirno definisano Zakonom o privatizaciji, prema kojem se sredstva iz budžeta mogu koristiti samo za osnivanje Agencije (kao osnivački ulog), dok se poslovanje Agencije finansira:
a) Prihodima Agencije od subjekata privatizacije i potencijalnih kupaca
b) Naknadama za pokriće troškova prodaje iz prihoda od prodaje kapitala i imovine
c) Donacijama međunarodnih finansijskih institucija i donatorskih organizacija

Sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju se na račun Agencije za privatizaciju, koja ih raspoređuje na sledeći način: 10 % sredstava uplaćuje se Republičkom fondu nadležnom za penzijsko i invalidsko osiguranje, 50% sredstava izdvaja se za finansiranje restrukturiranja i razvoja privrede na teritoriji Republike Srbije, 5% sredstava izdvaja se za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana, 5% sredstava izdvaja se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave prema sedištu subjekta privatizacije. Troškove privatizacije snosi subjekat privatizacije, u visini
koju odredi nadležni ministar.

2.3.3 Akcijski fond

Akcijski fond je pravno lice na koje se prenose akcije radi prodaje u skladu sa Zakonom o privatizaciji i Zakonom kojim se uređuje akcijski fond, dok centralni registar za hartije od vrednosti sadrži jedinstvenu bazu podataka o izdatim akcijama, kao i evidenciju o promenama tih podataka.

Postoje razni načini za merenje efekata privatizacije, iako se oni najbolje uočavaju uporednom analizom podataka. Ali postoje i neki ustaljeni indeksi kojima se izražava uspešnost privatizacije u jednoj zemlji, a to su:
a) Indeks industrijske proizvodnje
b) Indeks zaposlenosti
c) Indeks izvoza

Jedan od najvažnijih ciljeva privatizacije jeste poboljšanje i rast industrijske proizvodnje. Kao što možemo videti na grafikonu, nije ostvaren znatan rast industrijske proizvodnje samom privatizacijom, kao što je to slučaj kod drugih zemalja koje su privatizacijom uspele da podstaknu rast industrijske proizvodnje.
1990 - 97% ( 2.600.000 ) zaposleno u društvenom sektoru, a samo 66.000 u privatnom sektoru. Od 2001 -2004 broj radnika u društvenom sektoru je smanjen za 200.000, a u privatnom sektoru je povećan za svega 100.000 što znači da je 100.000 radnika ostalo bez posla. Kao što možemo primetiti ni porast zaposlenosti kao jedan od glavnih ciljeva privatizacije nije ostvaren.
Porast izvoza kao treći važan cilj je delimično ostvaren jer je izvoz u 2004 godini viši u odnosu na 2001 godinu ali je znatno niži odnosu na 1990 godini.
Spor rast izvoza je pratio dinamičan rast uvoza. U 2004 godini uvoz je bio veći za 3,6 miliona $ u odnosu na 1990 godinu, a za 6,3 miliona $ u odnosu na 2001 godinu. Priliv stranih sredstava plaćanja nije bio usmeravan u proizvodnju već u finalnu potrošnju pa je rast uvoza logična posledica.
Na osnovu ovih pokazatelja uspešnosti procesa privatizacije možemo zaključiti da su neki od glavnih ciljeva privatizacije ostvareni, ali da je taj procenat nedovoljan da bismo mogli da zaključimo da je proces privatizacije u Srbiji sproveden uspešno. U Srbiji se u protekloj godini dosta špekulisalo o novim načinima privatizacije preduzeća u Srbiji. Kao što je već napomenuto, postoje mnogobrojne metode i tehnike privatizacije kao i njihove razne kombinacije. Radi privatizacije preduzeća „Galenika" stvoren je novi metod privatizacije, tzv. „neobavezujući tender". „Neobavezujući tender" se u svetu još naziva i pretkvalifikacioni tender. Potencijalni kupci se pozivaju da upoznaju preduzeće i onda dostavljaju ponude, (koje nisu obavezujuće), ali moraju da sadrže sve bitne uslove (procenat kapitala koji bi kupili, cenu, okvirni investicioni i socijalni program itd.). Pretkvalifikacioni tender zapravo služi da se proveri da li postoje ozbiljni kupci.
„Neobavezujući tender je novi metod privatizacije i način da se proveri da li postoje ozbiljni kupci zainteresovani za kupovinu neke kompanije. Ovaj metod biće objavljen 15. decembra za privatizaciju "Galenike". Ministar ekonomije Mlađan Dinkić je rekao da će 15. decembra biti objavljen "neobavezujući tender" za izražavanje interesa za privatizaciju "Galenike". U Ministarstvu ekonomije objašnjavaju da "neobavezujući tender" podrazumeva javni poziv za izražavanje interesa potencijalnih kupaca za privatizaciju neke kompanije."

U periodu od 2004. - 2009. godine učinak privatizacije u Srbiji, kada je reč o društvenom kapitalu, su prodata 2 002 preduzeća, čime je ostvaren prihod od oko 2,4 milijarde evra. Najviše novca je zarađeno od prodaje firmi na tenderu, njih 84, i to za 1,1 milijardu evra (ovim načinom prodaje tražio se strateški partner). Metodom aukcije prodato je 1 426 preduzeća, od čeka je zarađeno 835 miliona evra. Akcijski fond je na tržištu kapitala i tenderima od početka prvivatizacije ponudio 1 139 paketa i od njihove prodaje ostvario prihod od 584 miliona evra. Na privatizaciju u Srbiji, po ovim podacima, čeka još oko hiljadu preduzeća.
Reforma banaka u Srbiji kao proizvod privatizacije u periodu od 2000 - 2005. godine U narednim grafikonima prikazano jer kretanje broja banaka, bilansne sume i visine kapitala u periodu od 2000. do 2005. godine.
U strukturi bilansne sume bankarskog sektora na dan 31.12.2005. godine zapaža se izrazito visoko učešće bilansne sume koja se odnosi na banke u stranom vlasništvu u ukupnoj bilansnoj sumi (66%) u poređenju sa istim učešćem koje je u 2001. godini iznosilo 13%. Istovremeno, zapaža se izrazit pad učešća bilanske sume banaka u većinskom vlasništvu države (sa bankama u društvenom vlasništvu) u ukupnoj bilansnoj sumi sa 66% krajem 2001. godine, na 23,9% na dan 31.12.2006. godine. Na početku 2001. godine bankarski sistem Srbije obuhvatao je 86 banaka (67 banaka na teritoriji uže Srbije, 17 banaka na teritoriji Vojvodine i 2 banke na teritoriji severnog dela Kosova i Metohije). Nakon političkih neprilika u zemlji, tadašnja NBJ (Narodna Banka Jugoslavije) je sačinila strategiju restrukturiranja banaka radi povratka poverenja u bankarski sistem. U ovom cilju NBJ je 2001. godine sprovela niz aktivnosti: 43 dijagnostička ispitivanja, od čega 28 sa inostranim konsultantima; 85 kontrola poslovanja banaka; 13 ocena finansijskog stanja i mogućnosti i ekonomske opravdanosti sanacije. Do kraja 2001.godine Narodna banka Jugoslavije je na osnovu svojih izvršenih analiza i kontrola, preduzela propisane aktivnosti, koje su rezultirale u sledećem:
■ 23 banke su izgubile dozvolu za rad, uključujući i 4 banke početkom 2002.godine,
■ 4 banke su dobile rok za dokapitalizaciju,
■ 5 banaka se nalazi u postupku sanacije,
■ kod 1 banke je uvedena administracija,
■ 5 banaka se nalazi u kategoriji problematičnih banaka
■ 17 banaka je pod merama za usklađivanje pokazatelja poslovanja, osim novčanog dela akcionarskog kapitala,
■ 18 banaka se pripojilo drugim bankama, uključujući i one banke kod kojih je pripajanje u toku.

Krajem 2001. godine, pored Societe Generale Yugoslav bank, dozvolu za rad je dobilo još 5 stranih banaka:
Micro finance banka AD Beograd, Raiffeisenbank Jugoslavija AD Beograd, Alpha bank AE (Beogradska afilijacija), HVB banka Jugoslavija AD Beograd i National bank of Greece (filijala Beograd).
Domaća banka osnovana u 2001.godini je Nacionalna štedionica - banka AD Beograd. Nakon značajnih promena strukture bankarskog sektora tokom 2001. i početkom 2002. godine, kada je zatvoren veći broj banaka, uključujući i najveće finansijske institucije u
zemlji, a osnovano nekoliko novih banaka, uglavnom u pretežnom ili potpunom vlasništvu inostranih banaka, tokom 2002. godine broj banaka se nije značajnije promenio. Ukupan broj banaka na kraju 2002. godine bio je 50 (uključujući dve banke iz severnog dela Kosova), od kojih je:
■ 6 banaka pod većinskom kontrolom stranih banaka,
■ 6 banaka u većinskom vlasništvu drugih stranih lica,
■ 15 banaka sa pretežno privatnim kapitalom,
■ 8 banaka sa pretežnim učešćem preduzeća u društvenoj svojini,
■ 11 banaka u postupku privatizacije, uz privremeno većinsko učešće Republike Srbije, od kojih su tri banke u postupku sanacije,
■ 4 banke sa značajnim učešćem državnog kapitala.

Tokom 2003. godine nastavljeno je sa reformom bankarskog sektora u više pravaca. U tom periodu nije bilo izdavanja novih dozvola za rad banaka. Sredinom 2003. godine:
■ Kapital banci a.d. Beograd je oduzeta dozvola za rad,
■ Dijamant banka a.d. Zrenjanin je donela odluku o prestanku rada, a
■ Poljoprivredno investiciona banka a.d. Novi Sad se pripojila Delta banci a.d. Beograd.
■ Borska banka a.d. Bor 13. februara 2004. godine ušla je u stečaj zbog ekonomske neopravdanosti daljeg nastavka procesa sanacije banke

Na kraju 2003. godine bankarski sektor Srbije je imao ukupno 47 banaka, i to:
■ 11 banaka u većinskom vlasništvu stranih akcionara,
■ 19 banaka sa pretežno privatnim kapitalom,
■ 17 banaka u većinskom vlasništvu Republike Srbije (ili pak Republika Srbija kao pojedinačni najveći vlasnik).

Na kraju 2004. godine bankarski sektor Srbije imao je ukupno 43 banke, i to:
■ 11 banaka u većinskom vlasništvu stranih akcionara,
■ 18 banaka sa pretežno privatnim kapitalom,
■ 14 banaka u većinskom vlasništvu Republike Srbije. Tokom godine nisu izdavane nove dozvole za rad bankaka.

U prvom kvartalu 2005. godine došlo je do pripajanja DDOR banke a.d. Novi Sad Metals banci a.d. Novi Sad. Kreditno-eksportnoj banci a.d. Beograd je oduzeta dozvola za rad. Tokom drugog kvartala 2005. godine pregovori oko prodaje Continental banke a.d. Novi Sad (Nova Ljubljanska banka d.d. Ljubljana, Slovenija) i Novosadske banke a.d. Novi Sad
(Erste Banka AG Vien, Austria) su nastavljeni, i proces prodaje je obavljen u drugoj polovini meseca jula 2005. godine. Tokom drugog kvartala 2005. godine Atlas banka a.d. Beograd i Meridian banka a.d. su kupljene od strane Pireus Bank iz Grčke i Credit Agricole iz Francuske. U avgustu 2005. godine Banca Intesa je na tržištu kapitala uspešno realizovala kupovinu akcija Delta banke a.d. Beograd."
Država je prodajom svog učešća u 4 državne banke prema podacima sa sajta Ministarstva finansija ostvarila prihod od približno 290 miliona evra ("Jubanke", "Continental banke", "Novosadske banke" i "Niške banke"), pri čemu je iznos prihoda za 80 miliona evra veći od kapitala koji je konvertovan u tim bankama u vlasništvo države po osnovu duga prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca. U četvrtom kvartalu 2005. godine Narodna banka Srbije dala je odobrenje FINDOMESTIC banci iz Firence za preuzimanje 89,74% akcija Nove banke a.d. Beograd i EFG Eurobank Atina za preuzimanje 90,13% akcija Nacionalne Štedionice a.d. Beograd. Eksim banka pripojena je HVB banci a.d. Beograd. Na ovaj način je 2005. godine uspešno okončan proces privatizacije banaka u Srbiji.

ZAKLJUČAK

Nakon ove analize procesa privatizacije u Srbiji možemo zaključiti da sam proces još nije dovršen, ali da prethodni pokušaji privatizacije nisu bili toliko uspešni. Neuspeh procesa privatizacije u Srbiji prouzrokovan je time što je privatizacija bila sama sebi cilj i sprovođena je bez obzira na posledice, nije ostvaren opšti konsenzus u vezi koncepta privatizacije, iz procesa privatizacije su bili isključeni radnici, najvažniji cilj je bio budžetski prihod, a ne rast životnog standarda zasnovanog na rastu proizvodnje, zaposlenosti i izvoza. Iz ovih razloga neuspeha procesa privatizacije možemo zaključiti da ne postoji pravedan metod privatizacije, i da se uvek mora žrtvovati neki cilj, zarad ostvarenja nekog drugog cilja. Ali u zemljama u tranziciji kakva je i Srbija, treba voditi računa da se kao glavni cilj postavi potpuni prelazak u mešovitu privredu, i da se ovaj cilj sagleda sveobuhvatno, a ne da se kao jedini ishod privatizacije očekuje budžetski prihod, jer će taj budžetski prihod pratiti nezaposlenost, nedovoljan rast izvoza, neznatan rast industrijske proizvodnje, kao što smo videli u prethodnoj analizi. Kada se započinje kompleksan proces privatizacije u zemljama u tranziciji treba mu pristupiti veoma ozbiljno, sagledavajući sve relevantne faktore i pokazatelje, kao i iskustva drugih zemalja.

LITERATURA

1. Grupa autora GTZ (Deutsche Gesellshaft fur Technische Zusammenarbeit GmbH), 2005, Bankarska knjiga, GTZ
2. http://www.aleksinac.net/biznis/385.html
3. http://hr.wikipedia.org/wiki/Tranzicija
4. http://www.jedinstveni-sindikat.org.rs/arhiva/2008/privatizacija.phptf21
5. http://www.priv.yu/
6. Jablanović V., 1999., Privatizacija kao generator egzogenih i endogenih ciklusa, Zadužbina Andrejević
7. Kragulj D., 2009, EKONOMIJA: Osnovi mikroekonomske i makroekonomske analize, Kragulj, Beograd
8. Novi metod privatizacije, decembar 2009. godine, izvor: RTS, dostupan na http://www. info go.biz/novi-metod-privatizacije.html
9. Vukotić V., 1993., Privatizacija, Institut društvenih nauka, Beograd
10. www.ekof.bg.ac.yu/.../PRIVATIZACIJA%20U%20SRBIJI.ppt

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi