ŽENE U MATEMATICI

Francuski pesnik i istoričar Hénault je rekao :
Indocti discant et ament meminisse periti (Oni koji ne znaju neka uče , a koji znaju neka nalaze zadovoljstvo u tome da se potsećaju)

Imena žena su se sve do prošlog veka javljala izuzetno retko u matematici i nauci uopšte . Mada su neka imena verovatno i izgubljena tokom ljudske istorije , ipak stoji činjenica da je samo nekoliko žena uspelo da ostane upamćeno .
Da li ovo znači da matematika , sa svojim izrazito apstraktnim karakterom , prevazilazi žensku moć razumevanja ? Ako je tako , kako onda da komentarišemo reči čuvenog francuskog matematičara Anrija Puenkarea , koji je rakao : ,, Osećanje matematičke lepote , harmonija brojeva i formi , geometriska elegancija , predstavljaju istinski estetski osećaj , poznat svim matematičarima . A to je osećajnost '' .
Ako je tako , zar nije osećajnost upravo karakteristika koja matematiku svrstava u ženski domen ?
Ili se , možda , treba složiti sa mišljenjem Morisa Dokanja koji je u svom delu Etudes sur les Femmes de Science et sur les Mathematiciennes izneo stav da su ‚‚ ... žene generalno lišene inventivnog duha i kreativne moći ?!''.
Što se tiće kreativnih sposobnosti žena , poznato je da je Platon smatrao žene ravnopravnim sa muškarcima ali je Aristotel smatrao da su žene nižeg reda od muškaraca . Ovo mišljenje je , na žalost , prihvaćeno kasnije u hrišćanstvu i opstalo je takoreći do današnjeg dana .
Odgovor na pitanje zašto su se žene tako retko javljale u nauci nije jednostavno dati . Svakako da se taj fenomen može analizirati sa različitih aspekata . Međutim , jedan od najuticajnijih faktora lako je naći kroz analizu uslova u kojima su živele one žene koje predstavljaju izuzeta i koje su uspele da se svojim delom izdvoje iz okeana anonimnosti . To je bio problem obrazovanja . Treba reći da žene sve do početka 20. veka nisu imale mogućnost da dobiju niti matematičko niti bilo kakvo drugo naučno obrazovanje . Ne samo što se smatralo da žene ne treba da imaju bilo kakvo intelektualno angažovanje već se smatralo da je to i nepristojno . Šta više , sve do početka 20. vekaq ženama je bilo zabranjeno da pohađaju nastavu na univerzitetima . Pokazuje se da se izuzeci uspešnih žena odnose prvenstveno na one talentovane žene iy bogatih porodica koje su mogle da dobiju dobro privatno obrazovanje ili su ih obučavali njihovi očevi .
Jedan primer , iz ne tako davne prošlosti , vrlo je ilustrativan . naime , u članku Women mathematicians navodi se skledeća priča .
Dogodilo se da je krajem 19.veka na nekom univerzitetu jedna talentovana mlada zena uspela da ubedi rukovodstvo fakulteta da joj dozvoli pohađanje kursa iz matematike . Međutim , kada je predmetni profesor ušao u salu i video prisutnu devojku , bio je zgranut . Odmah je izjavio da uprkos slabosti rukovodstva da joj dâ dozvolu da prisustvuje nastavi , on niukom slučaju ne opravdava takav stav . Počeo je sa nastavom veoma žestoko . Kako je semestar odmicao tako se broj studenata smanjivao . Sredinom semestra ostala je samo devojka i još jedan student . Uprkos tome , profesor nije smanjivao tempo i sledeće nedelje zatekao je u učionici samo devojku . Bacivši pogled unaokolo , rekao je : Pošto nema prisutnih studenata , ne mogu održati čas ."
Ovaj primer ukazuje na to kako se sve do nedavno gledalo na obrazovanje žena . Da li onda začuđuje činjenica da je žena u matematici , i nauci uopšte , bilo tako malo ? Tužna implikacija ovoga je saznanje o neznatnom broju neotkrivenih genija koji se nisu razvili ili su bili potisnuti u društvima koja nisu smatrala matematiku adekvatnom aktivnošću za žene .
Deluje paradoksalno da se prva imena žena u matematici javljaju još u staroj Grčkoj , mada je ostalo veoma malo podataka o njihovim dostignućima .
Među pitagorejcima bilo je mnogo žena, no kako su svi živeli u jednoj zajednici i sve objavljivali pod Pitagorinim imenom, teško je tačno odrediti autora. Neke informacije su ipak sačuvane, poput ove o Teano.
Prva žena matematičar za koju se zna živela je u Grčkoj i bila je TEANO (5. vek p.n.e ) , Pitagorina žena . S dve kćerke održavala je pitagorejsku školu nakon Pitagorine smrti. Ona je pisala eseje o matematici , fizici , medicini i dečjoj psihologiji . Njeno najznačajnije dostignuće je razmatranje principa zlatnog preseka .
Iz predgovora knjige Synagoge ( Zbirka ) aleksandriskog matematičara Papa (rani 4.vek) pominje se žena po imenu PANDROSIAN , koja je bila učitelj geometrije . Međutim ništa više o njoj nije poznato osim što možemo zaključiti da su stari Grci imali daleko liberalnija shvatanja od potonjih društava .
Aleksandrija je bila vodeći centar matematičkih zbivanja tokom sedam stotina godina , od vremena Euklida u III veku P.N.E. do smrti Hipatije , u V veku N.E. Grad je osnovao Aleksandar Veliki 332. P.N.E. i bio je poznat po svojoj biblioteci i muzeju . U danima najveće slave , biblioteka je posedovala oko 700 000 rolni papirusa koje su sadržavale celokupno naučno znanje antičkog doba . Ona je potpuno uništena u VII veku u požaru koji su izazvali Arapi . Najveći aleksandrijski naučnici su bili Euklid ( oko 365 – oko 300 P.N.E. ) , Apolonije iz Perge ( oko 250 – oko 190 P.N.E. ) , Eratosten ( oko 262 – oko 190 P.N.E. ) , Aristarh (oko 300 – oko 240 P.N.E) i Heron ( oko 65 – oko 125 N.E.).

HIPATIJA IZ ALEKSANDRIJE

Prva žena matematičar , koja je imala zapaženu ulogu u matematici bila je HIPATIJA iz Aleksandrije ( oko 370 –415 ) . Ona je dobila odlično obrazovanje iz matematike i filozofije od svog oca matematičara i astronoma Teona Aleksandrijskog , koji je važio za najučenijeg čoveka u Aleksandriji .Otac je Hipatiju odgajao u naučnom okruženju . Mnogi istoričari smatraju da je hteo odgajiti savršeno ljudsko biće . Kako je odrastala , počinjala se sve više zanimati za matematiku i astronomiju . Uz Teonovu pomoć , postala je i vrsna govornica . Ljudi su dolazili iz drugih gradova slušati je i učiti od nje .Potpomognuta od oca , ona se rano upoznala sa delima Euklida , Apolonija i Ptolomeja , a zatim je svoje obrazovanje dopunila na akademiji u Atini .Mnogi istoričari prepoznaju Hipatiju ne samo kao matematičarku i naučnicu , nego i kao filozofa i ženu velikog znanja .
Njen doprinos matematici sastoji se iz mnoštva radova , među kojima su i značajni prilozi komentarima njenog oca o Ptolomejevom Almagestu , izdanje Arhimedovog Merenja kruga koje je izvor kasnijeg prevoda na arapski i latinski , zadaci o površinama i zapreminama pri razradi Arhimedovog materijala , tekst o izoperimetrijskim figurama iz Papove Knjige 5 . Takođe je napisala ,,Komentar o Diofantu " vezan za njegovu tj. Diofantovu Aritmetiku , odakle potiče arapski prevod . Zna se da je napisala ,,Komentar o konusnim presecima Apolonija iz Pergama " . Na žalost , ni jedan od ova dva komentara nije sačuvan . Najpoznatiji je njen rad o konicima , kao presecima konusa sa ravni . Takav koncept doveo je do ideje o hiperbolama, parabolama i elipsama. Hipatija je bila prva žena koja je imala tako snažan uticaj na matematiku .
Obrazovana i lepa , ona je pri povratku iz Atine u Aleksandriju bila dočekana sa oduševljenjem i odman počela da predaje na Muzeumu , tadašnjoj najvišoj školi . Hipatija je bila veoma cenjena kao učitelj matematike , medicine i filozofije . Predavala je u Aleksandrijskoj školi neoplatonsku doktrinu a oko 400. godine postala je upravnik Neoplatonske škole , koju su hrišćani u to vreme žestoko napadali . Hipatija je imala veliki ugled u Aleksandriji zbog svog naučnog obrazovanja , elokvencije a kažu i lepote .Imala je prijatelje i studente među eminentnim hrišćanima , mada je sama bila paganka .
Njen život se završio tragično 415.godine , kada je imala 45.godina . Aleksandrija je tada pripadala Vizantiji , u kojoj je još 313. godine hrišćanstvo bilo proglašeno za državnu veru . Ali Hipatija , kao paganka i Orestova prijateljica (Orest je bio tadašnji civilni guverner ), spadala je u one koji nisu hteli da pređu u hriščanstvo . Optužena da se bavi vračanjem , bila je napadnuta od strane razjarenih hriščanskih fanatika ( podstaknutih od aleksandriskog episkopa Kirila ) , izbačena iz kočije , kamenovana , rastrgnuta na komade i spaljena na lomači .
Njena smrt prdstavljala je praktično kraj grčke matematičke tradicije u Aleksandriji , duge VIII vekova . Iako je škola postojala do kraja 5.veka , Hipatija je bila poslednje čuveno ime .

ELENA LUKRECIJA KORNARO PISKOPIJA

ELENA LUKRECIJA KORNARO PISKOPIJA (1646 – 1684) potiče iz bogate aristokratske porodice . Rano je pokazala sklonost ka nauci a njen otac je podsticao njeno obrazovanje . Naročito su je interesovale religija i filozofija . Sa 32 godine bila je prva žena koja je dobila doktorat iz filozofije na Univerzitetu u Padovi nakon javne odbrane održane u Katedrali u Padovi . Ovaj događaj je izazvao veliku pažnju javnosti . Odmah zatim , znači 1678. postala je predavač matematike na Univerzitetu u Padovi ali se ubrzo povukla i posvetila humanitarnom radu u okviru crkve . Bila je veoma omiljena kod svojih savremenika i njena smrt izazvala je veliko žaljenje sugrađana koji su joj priredili veličanstven pogreb .

EMILI DI ŠATELE

Markiza EMILI DI ŠATELE (Emilie du Châtelet , 1706 – 1749 ) rođena je u Parizu u bogatoj aristrokratskoj porodici , koja je pripadala samom vrhu vladajuće klase . Bila je veoma inteligentna i samoživa tako da je uporno uzimala časove kod najboljih tutora na veliko očajanje njenih roditelja, koji su kao i ostali aristokratski svet smatrali velikom sramotom da im kći ima tako neprimerena interesovanja. Naročito ju je zanimala matematika. Najpre je izučavala radove Lajbnica i 1740. objavila knjigu Institutions de phusique ( Osnovi fizike ) , u kojoj je dala veoma lucidno objašnjenje Lajbnicove fizike . Zatim je prešla na izučavanje dela Isaka Njutna. Veoma uspešno je provela sa latinskog na francuski Njutnovu knjigu Principia Mathematica i dala neke vrlo složene i korisne komentare.
Za vreme svog života bila je vrlo strastvena i sklona romansama , kako pre braka tako i kasnije . Njen dugogodišnji ljubavnik bio je čuveni filozof Volter , koji ju je voleo i podržavao u radu do kraja njenog života . Umrla je iznenada u 43. godini života . Na njenoj sahrani bili su podjednako ožalošćeni i neutešni njen suprug , Volter , kao i njen poslednji ljubavnik , neki mladi pesnik .

MARIJA GEATANA ANJEZI

Italijanka MARIJA GEATANA ANJEZI (Maria Gaetana Agnesi , 1718 – 1799 ) potiče iz bogate milanske porodice intelektualaca kao najstarija od 21-og deteta koliko je njen otac imao iz 3 braka . Marija je kao dete bila veoma talentovana tj. čudo od deteta . Njen otac Don Pjetro Anjezi , feudalac iz Monteveljija , obezbedio joj je najbolje učitelje i aktivno podržavao njene studije . Ponosan na nju , često ju je predstavljao na akademskim okupljanjima , modernim u to doba , mada je ona bila veoma stidljiva . Sa 11 godina govorila je 7 jezika i uskoro postala stručnjak u mnogim naučnim oblastima , naročito u matematici .
Nakon majčine smrti preuzela je brigu o ocu, braći i sestrama, povukavši se tako iz društvenog života . No, nije ostavila matematiku . Godine 1738. objavila je zbirku eseja o prirodnim naukama i filozofiji Propositiones Philosophicae , u kojima iznosi svoj stav o potrebi obrazovanja žena .
Njen najveći doprinos je udžbenik (počela da ga radi sa 20 god. ) Instituzioni analitiche as uso della gioventu italiana (Osnovi analize za potrebe italijanske omladine ) . Izjavila je da je to delo počela pisati kao priručnik svojoj braći, ali je preraslo u nešto mnogo ozbiljnije. Objavljivanje dela 1748. godine izazvalo je senzaciju u akademskom svetu. To je jedno od prvih dela o konačnoj i beskonačnoj analizi u kome su obrađena poglavlja iz algebre sa rešenjima , nekoliko rešenih i nerešenih problema iz geometrije , i diferencijalnog i integralnog računa , tada sasvim nove oblasti u kojoj je usvojila Lajbnicov koncept . Knjiga je prevedena na engleski , po odobrenju Kraljevske akademije nauka , i na francuski , po odobrenju Pariske akademije nauka a na preporuku Dalambera i Vandermonda , i doživela je veliku slavu . Prevodilac udžbenika na engleski jezik Džon Kolton je bio toliko oduševljen njegovim kvalitetom da je samo u tu svrhu naučio italijanski jezik .
Papa Benedikt XIV je postavio Mariju Anjezi za profesora matematike na Bolonjskom univerzitetu osnovanam u XI veku , što je bila prva univerzitetska pozicija za jednu ženu . Ovu poziciju ona nikada nije preuzela jer se na zahtev svoga oca već bila povukla iz naučnog života . Posle smrti svoga oca 1752. godine , ona se posvetila religiji i socijalnom radu sa časnim sestrama iz reda Azure , nesebično pomažući siromašne . Bolonjska akademija nauka izabrala je Mariju Anjezi za člana .
Ironično je da je ime jedne tako skromne i stidljive osobe ostalo upamćeno u matematici po jednom rogobatnom terminu koji je nastao na vrlo neobičan način . Naime , termin ,,veštica Anjezi " odnosi se na primer kubne krive iz analitičke geometrije , koju je ona u svom udžbeniku opisala geometrijski .
Ova interesantna priča objašnjava kako je došlo do toga da jedna kriva dobije sasvim neobičan i nepravedno grub naziv – veštica Anjezi , prema njenom imenu . Zapravo , Marija Anjezi je napisala jedan vrlo uspešan udžbenik u kome je za primer iz analitičke geometrije uzela da prikaže geometrijsku krivu čija j-na glasi :

Ova kriva bila je još ranije poznata matemetičarima Fermau i Grandiju , koji je krivu i konstruisao . Obzirom na oblik krive , on ju je nazvao la versiera , što na latinjskom znači ,, uže koje vraća jedro " . Međutim , prevodilac Anjezine knjige , Džon Kolton ( koji je takođe preveo Njutnovu knjigu Fluxia sa latinskog na engleski ) , greškom je zamenio reč la versiera veoma sličnom rečju l'aversiera , što znači ,,đavolova žena " ,odnosno , ,,veštica ''. Otada je ova kriva poznata kao ,, veštica Anjezi '' !
Bila je žena srednje klase koja je protivno željama svojih roditelja i socijalnim predrasudama postala poznata matematičarka. Prošlo je dosta vremena dok se njena matematička dostignuća nisu počela cijeniti. Čini se da joj se čak ni danas ne daje dovoljno priznanja za doprinose u teoriji brojeva i matematičkoj fizici, samo zato što je žena.

SOFIJA ŽERMEN

Za razliku od Hipatije i Marije , koje su bile podsticane od svojih očeva da steknu matematičko obrazovanje , Francuskinja SOFIJA ŽERMEN (1776 – 1831 ) , bila je u svojoj mladosti u tome baš ometena . Njen otac je bio imućni Pariski juvelir . Njezino zanimanje za matematiku počelo je tokom Francuske revolucije , kada je imala 13 godina . Većinu vremena provodila je u očevoj biblioteci gde je slučajno naišla na knjigu iz istorije matematike i bila impresionirana pričom o Arhimedu tj. legendom koja govori o tome kako je tokom opsade njegovog grada Arhimed bio toliko zamišljen nad svojim crtežom u pesku da je zaboravio odgovoriti na pitanje rimskog vojnika , što ga je koštalo života. Ako je netko toliko zamišljen nad nekim problemom da ignoriše pitanje vojnika i zato umre , tada taj problem mora biti zanimljiv , mislila je . ( Na nju je neizbrisiv trag ostavila snaga posvećenosti jednog čoveka predmetu svog interesovanja , koju nije ometala ni smrtna opasnost .) Sofi nikad nije dobila pravo matematičko obrazovanje . Na početku je učila matematiku iz knjiga iz očeve biblioteke . Njezini roditelji smatrali su kako je to neprikladno za ženu i činili su sve kako bi je odvratili od toga. Naime , kada je htela da čita matematičke knjige , roditelji su joj uskraćivali svetlo i ogrev . Ali je ona i u hladnoj sobi , kada se mastilo smrzavalo u mastionici , sedala za sto i udubljivala se u čarobni svet matematičkih teorema , tako da su njeni roditelji najzad morali da popuste .
Kada je Sophie imala 18 godina , u Parizu je otvorena Ecole Polytechnique, no ženama je bilo zabranjeno pohađati . Sophie je ipak uspela nabaviti neke beleške iz kojih je onda učila . Tako je bila u mogućnosti učiti od najuspešnijih matematičara onog vremena
Bila je samouka , učeći diferencijalni i integralni račun iz radova Njutna i Ojlera i iz predavanja sa Politehničke škole .
U toku svog života dopisuje se sa nekoliko najistaknutijih matematičara svog vremena , šaljući im primedbe na neke njihove radove . Imala je korespodenciju sa Lagranžom i Gausom ali pod muškim pseudonimom Gospodin Leblan , student Politehničke škole . Kada je Lagranžu poslala svoj rad , on je poželeo da upozna tog talentovanog studenta i bio je prijatno iznenađen njenim pravim identitetom . Postao je njen savetnik , koji ju je predstavio francuskoj naučnoj javnosti .
Godine 1804. počela se dopisivati s nemačkim matematičarom Carlom Friedrichom Gaussom . Zanimao ju je njegov rad iz teorije brojeva pa mu je poslala neka svoja rješenja, također pod pseudonimom da bi prikrila svoj identitet. Gaus je takođe bio impresioniran njenim matematičkim sposobnostima . Bio je jako iznenađen kad je shvatio da je to žena . On je otkrio njen identitet slučajno kadaje 1807. za vreme francusko – nemačkog rata francuska vojska zauzela Gausovo rodno mesto Braunšvajg . Strahujući za Gausovu bezbednost (a imajući na umu slučaj Arhimeda ! ) , Sofi se založila za njega kod francuskog generala Pernetija , prijatelja njene porodice , koji je zapovedao trupama u Braunšvajgu .
Dopisivanje je prestalo jer je Gauss počeo predavati na fakultetu u Göttingenu . Nakon 12 godina napisala je Legendreu nešto što bi moglo biti njen najveći uspjeh u teoriji brojeva - dokazala je teoremu koja je bila važan korak u dokazivanju Velike Fermaove teoreme . Ova teorema , koja je dokazana tek 1995. godine , kaže da jednačina
xn + yn = zn
( nema celobrojna rešenja ako xyz nije deljivo sa n , pri čemu je n # 2 bilo koji prost broj manji od 100 )
nema rešenja u prirodnim brojevima x , y , z ako je n > 2 . Taj rezultat se danas naziva teorema Sophie Germain : da ako je p prost broj sa svojstvom da je i broj 2p + 1 prost , onda iz xp + yp = zp sledi da je barem jedan od brojeva x, y, z deljiv sa p . Njoj u čast, prosti brojevi p za koje je i broj 2p+1 takođe prost zovu se prosti brojevi Sofi Žermen .

Sofi Žermen je dala značajan doprinos u izučavanju krivina površi i po prvi put uvela , danas klasičan , termin krivina .
Sofi je imala radove iz mehanike I istorije I filozofije nauka . 1816. dobila je veliko priznanje − Veliku nagradu za matematičke nauke Poriske akademije nauka za svoj rad iz oblasti teorije elasticiteta tj . rad o vibracijama tanke elastične ploče , problem za koji je još 1811. raspisan konkurs . Ipak , Sofi nikad nije dobila priznanje kakvo je zasluživala . Među onima koji su nipodaštavali njen rad samo zato što je bila žena bili su i tako eminentni matematičari Puason , de Proni i Laplas .
Sofi Žermen se nikada nije udavala i njen otac ju je izdržavao do kraja života . Gaus je uspeo da izdejstvuje dajoj Univerzitet u Getingenu dodeli počasti doktorat ali je ona umrla ( od raka dojke ) u 55. godini pre nego što joj je uručen .

MERI SOMERVIL

MERI SOMERVIL (Mary Fairfax Greig Somerville , 1780 − 1872 ) je bila poreklom iz bogate buržoaske porodice (otac joj je bio admiral ) . Pored toga , Meri je dobila skromno obrazovanje . Izučavala je sama Euklidove elemente (iz bratovljevih knjiga ) sve dok joj roditelji nisu to zabranili .
Udala se sa 24 godine ali joj muž ubrzo umire , nakon samo 3 god . , ostavivši joj dovoljno novca da može da se posveti svojim interesovanjima . Nastavila je da uči matematiku i osvojila nagradu jednog popularnog časopisa za rešenje nekog problema .
Sa 32 god. udala se za Dr. Somervila Vilijama, koji joj je pružio podršku u bavljenju matematikom . Sa suprugom je posećivala naučne skupove i objavila nekoliko radova iz eksperimentalne fizike . Prevela je čuvenu Laplasovu Nebesku mehaniku i 1831. štampala svoju verziju pod nazivom Nebeski mehanizmi . Na osnovu njenih predviđanja o postojanju planete koja utiče na nepravilno kretanje Urana , Džon Adams je utvrdio lokaciju Neptuna . To joj je i donelo i nekoliko neprijatelje iz redova astronoma koji su takvo tvrđene pobijali . 1869. objavila je knjigu Molekularna i mikroskopska nauka .
Meri Somervil je živela 92 god. Izabrana je u mnoga naučna društva . Kraljevsko društvo je čak postavilo u svom holu njenu bistu . Vrhunac ironije je , međutim , da ona nije nikad mogla da je vidi , obzirom da je ženama bio zabranjen pristup u prostorije Kraljevskog društva . Somervil koledž u Oksvordu nazvan je tako u njenu čast .

ADA BAJRON KING

ADA BAJRON KING ( Ada Byron King ( grofica od Lavlejsa ) , 1815−1821 ) bila je ćerka Džordža Gordona Bajrona , čuvenog engleskog pesnika , i Ane Izabel Milbenk . Njena majka se i sama interesovala za matematiku.
Ada je odrastala daleko od uticaja svojih roditelja i kako je vrlo rano bila privučena matematikom , uspela je da dobije solidno matematičko obrazovanje , najviše zahvaljujući svojim tutorima Vilijamu Frendu i Ogastesu De Morganu . Sa 19 godina udala se za Vilijama Kinga , kasnije erla od Lavlejsa . On je bio član Kraljevskog društva , što je Adi omogućilo pristup knjigama i radovima koji su joj bili potrebni u radu . Za sobom je ostavila više originalnih radova , potpisanih pseudonimom A.L.L. , a čije se pravo značenje razotkrilo tek 30-ak godina kasnije .
Ada je 1833. srela Čarlsa Bebidža ( 1792 − 1871 ) , koji je radio na svojo čuvenoj računskoj mašini , prềteči savremenih računara . On je prihvatio da je uzme za učenicu a ona je to poverenje opravdala rešivši neke ključne probleme u funkcionisanju mašine . Ada je dala eksplicitan opis algoritma za izračunavanje Bernulijevih brojeva i tako postala prvi programer u istoriji . Taj rad štampan je 1843 . u Taylors Scientific Memoirs , naravno , potpisan inicijalima jer je bilo krajnje neprikladno da žena njenog društvenog statusa objavljuje matematički rad . Mašinu je opisala na sasvim ženski način rečima : ,, Analitička mašina tka algebarske uzorke baš kao što Žakarov razboj tka cveće i lišće . ''
Nakon ovog uspeha Ada se više nije bavila matematikom . Poslednjih godina života njeno ime bilo je umešano u skandale koje je njena porodica zataškavala . Umrla je 1852. u 36. godini od raka nakon 4 godine velike patnje i bolova . Po sopstvenoj želji , sahranjena je pored oca , koga nikada nije upoznala .
Čarls Bebidž i Ada King bili su potpuno zaboravljeni sve do II Svetskog rata , kada je stvarno započeta konstrukcija računara . Početkom 70-ih XX veka Odeljenje odbrane SAD objavilo je projekt novog programskog jezika , koji bi preuzeo primat krajem XX veka . Novonastali programski jezik nauvan je ADA , upravo po Adi King , koja je napisala prvi računarski program .

MERI BUL

MERI BUL ( Mary Everest Boole , 1832.-1916.) rođena je u Engleskoj , no porodica joj se zbog očeve bolesti preselila u Poissy u Francuskoj . Iako joj je odrastanje u Poissyju dalo priliku upoznavanja raznih kultura i jezika , život joj je ponekad bio težak i samotan . Prvi susret s matematikom dolazi od njenog učitelja Deplacea . Njegov poseban način predavanja olakšao joj je studiranje . Kad je Mary imala 11 godina , porodica se vratila u Englesku . Tada je prekinula školovanje i pomagala ocu u njegovoj svešteničkoj službi . Kako još uvijek nije završila školovanje , koristila je knjige iz očeve biblioteke i učila računati . Iako je uživala u matematici , imala je mnogo neodgovorenih pitanja vezanih za matematiku. Kada je posetila rodbinu u zapadnoj Irskoj , imala je priliku dobiti odgovore na svoja pitanja. Upoznala je tada već poznatog matematičara Georgea Boolea. Nakon što se vratila u Englesku , počeli su se dopisivati i veza je postajala sve ozbiljnija , da bi se na kraju venčali iako je ona bila 17 godina mlađa . Brak nije dugo trajao jer je nakon samo 9 godina Mary ostala udovica s pet kćeri .
Godinu dana posle zaposlila se na Queens Colledgeu , prvom ženskom koledžu u Engleskoj , ali ne kao predavač , nego kao bibliotekarka jer u to vreme ženama nije bilo dopušteno predavati . Počela je pomagati studentima , postavši tako njihovim neslužbenim savetnikom . Uskoro je prepoznata kao izvrstan predavač . No , zbog preterane kontroverznosti jedne od svojih knjiga bila je prisiljena napustiti posao na koledžu . Zaposlila se kao sekretarica očevog prijatelja Jamesa Hintona . U to vreme počela ju je zanimati evolucija u umetnosti mišljenja . Verovala je da se svi temeljni pojmovi u svemiru mogu izraziti pomoću brojeva i simbola . S 50 godina počela je pisati serije knjiga i članaka , objavljujući ih sve do smrti . Svoju prvu knjigu , Priprema djece za znanje , objavila je 1904 . Ta knjiga imala je veliki uticaj na razvoj školstva u Engleskoj i Sjedinjenim Državama u prvoj polovini XX veka . Takođe je izmislila lepljenje krivih , danas poznato kao linijska geometrija , da bi pomogla deci oko geometrije uglova i površina . Mary se smatrala matematičkim psihologom . Njen cilj bio je ''...razujeti kako ljudi , posebno jeca , uče matematiku i prirodne nauke , koristeći za razumevanje delove mozga, njihova fizička tela i njihove nesvesne procese.''

SOFIJA KOVALEVSKA

SOFIJA KOVALEVSKA, rođena KORVINA – KRUKOVSKI(1850-1891 ) je svakako najpoznatija od svih žena matematičara . Njen otac bio je armiski oficir i direktan potomak Matijasa Korvinusa , kralja Mađarske , ali je njen deda , ženidbom cigankom , izgubio prinčevsku titulu . Njen deda po majci bavio se naukom . Sofija je pridavala veliki značaj svom kontroverznom dualnom nasleđu i njime objašnjavala mnoge iznenadne promene svog karaktera .
Sofija je veoma rano iskazala snažno interesovanje za matematiku (već sa 13 god. ) , mada ju je do kraja života interesovala i književnost . Porodica se iz Petrograda preselila na seosko imanje , a kako nije bilo dovoljno tapeta za zidove , na zidove njene sobe zalepili su lekcije Ostrogradskog , kojima se u mladosti bavio njezin otac. S vremenom je počela razumijevati ono što je bilo na zidu. Za njen interes za matematiku zaslužan je i njen stric Pjotr Vasiljevič Krukovski. Otac joj nije zabranjivao ovo interesovanje ali nije mogla da pohađa fakultet jer ženama u Rusiji to nije bilo dopušteno . Učila je iz radova Mihaila Ostrogradskog , sama ili uz pomoć tutora . Toliko je zavolela matematiku da je sve drugo zanemarila . Volela je putovati , a da bi mogla putovati u inostranstvo , morala je biti udata . Želeći da otputuje u Evropu radi daljih studija , bila je primorana da (sa 18 god. ) sklopi formalni brak sa mladim talentovanim studentom Vladimirom Kovalevskim , jer inače ne bi mogla da putuje sama .
Godine 1869. Sofija je otišla u Hajdelberg , gde je ostala godinu dana , zatim u Berlin , ali joj nije dozvoljeno da pohađa studije zvanično . Srećom , upoznala je čuvenog matematičara Karla Vajerštrasa , koji je pristao da joj daje privatne časove u periodu od 1870. – 1874 . Objavili su nekoliko zajedničkih radova nakon čega je Sofija dobila od Univerziteta u Getingenu titulu doktora in absentia za tezu pod nazivom O teoriji parcijalnih diferencijalnih jednačina . Znači , dodeljen joj je doktorat summa cum laude . Vajerštras je do kraja njenog života ostao njen iskren prijatelj ( mada je potajno verovatno osećao i nešto više prema izuzetno lepoj Sofiji ).
Nakon više Vajerštrasovih neuspešnih pokušaja da joj nađe poziciju na nekom univerzitetu , Sofija se potpuno iscrpljena od napornog rada vratila u Rusiju . Vratila se u Petrograd , ali tamo nije mogla ništa postići jer je ženama naučna katedra bila zatvorena . Njena slava stigla je pre nje i ona je počela sa svojim suprugom da vodi lagoda život visokog petrogradskog društva . Uživala je ovenčana slavom , okružena laskanjima i divljenjem i potpuno zaboravila na matematiku ali i na svog velikog dobrotvora Vajerštrasa . 1878 . rodila je ćerku , a dve godine kasnije , suočena sa finansijskom propašću , odlučila je da se vrati matematici . Obratila se Vajerštrasu , koji je dobrodušno zaboravio njenu nezahvalnost i opet bio spreman da joj pomogne .
1880. doputovala je u Berlin gde joj je Vajerštras preporučio da se bavi izučavanjem prostiranja svetlosti kroz kristalni medijum . Zahvaljujući snažnoj podršci Gosta Mitag – Leflera , švedskog matematičara i bivšeg Vajerštrasovog učenika , Sofija je od 1884. počela da drži predavanja na Univerzitetu u Stokholmu , a 1889. imenovana je za profesora . Ovo je bio nezamisliv presedan za to doba koji je označio prekretnicu u tretiranju žena u nauci.
Bila je urednik matematičkog časopisa Acta Mathematica , koji je i danas jedan od najprestižnijih matematičkih časopisa u svetu . Bavila se ozbiljnim naučnim proučavanjima , ali je i pisala romane , pesme , drame . Mnogima je njena sklonost poeziji i matematici bila neobična . No, ona je to objašnjavala riječima: "Ne možeš biti matematičar ako istodobno u duši nisi i pjesnik."
Njeno najveće dostignuće je Bordenova nagrada ( Prix Bordin ) koju joj je dodelila Francuska akademija nauka 1888. za rad pod nazivom O rotaciji krutog tela oko fiksne tačke . Rad je ocenjen kao tako značajan doprinos da je iznos nagrade povećan sa 3000 na 5000 franaka . Trba reći da su uslovi konkursa predviđali anonimnost autora sve do izbora nagrađenog rada .
Na žalost , Sofijin život završio se prerano . Umrla je u Stokholmu 1891. u 41. godini života nakon gripa . Njena sahrana bila je veličanstvena . Ljudi su slali ogromne količine cveća iz svih zemalja Evrope. Njen grob je ubrzo postao mesto hodočašća boraca za ženska prava .

ŠARLOT SKOT

U razdoblju u kojem je obrazovanje , i to samo ono osnovno , bilo dozvoljeno samo ženama iz visokih slojeva , ŠARLOT SKOT ( Charlotte Angas Scott ) postala je jednom od prvih engleskih žena koje su stekle doktorat iz matematike . Kraj XIX i početak XX veka razdoblje je u kojem je društvo smatralo da je ženino mesto u kući . Ipak , Charlotte Scott zastupala je jednakost polova , a njeno nastojanje postalo joj je životnim izazovom . Velike su njene zasluge za promenu ženine uloge na području matematike .
Charlotte Angas Scott rođena je 1858. u Engleskoj . Odgajana je u porodici nekonformističkih hrišćana koji su zagovarali reformu , kao i obrazovanje žena . Njen najraniji interes za matematiku javio se već u sedmoj godini jer joj je otac mogao priuštiti učitelje matematike , obzirom da je bio predsjednik Lancashire Collegea . U to vreme ženama je bilo dostupno vrlo malo višeg obrazovanja i nisu se mogle upisati ni na jedan koledž u Engleskoj . Charlotte je bila drugo od sedmero dece i bila je iznimno sretna što je odgajana u porodici koja je od nje tražila da ne bude konvencionalna . Godine 1880. pristupila je završnom ispitu na Cambridgeu , na kojem su najbolji trebali biti nagrađeni . Nagrade su se dodeljivale isključivo muškim studentima . Po rezultatima Charlotte je bila među osam najboljih studenata na univerzitetu , ali joj ipak nije dopušteno prisustvovati dodeli nagrada jer je bila žena . Nije dopustila da je ova uvreda obeshrabri , već je radila još upornije . Diplomirala je 1882. godine , a 1885. doktorirala . Ovo veliko postignuće u području kojim su dominirali muškarci nije prošlo neprimećeno : rezultat je bio taj da je ženama omogućen upis na Cambridge i objavljivanje njihovih imena zajedno s imenima muških studenata.
Nakon što je četiri godine predavala na Girton Collegeu , ponuđen joj je posao predavača na Mawr Collegeu u Sjedinjenim Državama . Dobila je visoke preporuke i bila jedna od prvih kojoj je ponuđen posao . U četrdeset godina boravka u Sjedinjenim Državama postigla je mnoge uspehe . Uvela je dodiplomski i poslediplomski program matematike na Bryn Mawru . Objavila je brojne matematičke članke iz aritmetike , algebre i geometrije ; bila je član nekoliko matematičkih društava i organizacija . Bila je prva Britanka koja je primila doktorat iz matematike i bila je prva matematičarka na Bryn Mawr Collegeu . U penziju je otišla sa 60 godina i vratila se u Englesku , gdje je živela sve do 1931.

GREJS ČIZOLM JANG

Engleska matematičarka GREJS ČIZOLM JANG (Grace Chishon Yoyng , 1868 – 1944 ) dobila je svoje univerzitetsko obrazovanje na Griton koledžu u Kembridžu , prvoj engleskoj instituciji gde je ženama bilo dozvoljeno da studiraju . Dalje studije nastavila je u Getingenu , gde ju je Feliks Klajn ( 1849 – 1929 ) prihvatio uprkos negodovanju nekih svojih kolega . 1895. odbranila je doktorat kao prva žena u Nemačkoj koja je dobila doktorat iz matematike u regularnoj proceduri .
Sledeće godine udala se za Vilijama Janga , engleskog matematičara sa kojim je tokom sledeće 44 godine napisala više od 200 zajedničkih radova i knjiga . Njihov glavni rezultat je knjiga Theoru of Sets of Points (Teorija skupova tačaka ), objavljena 1906 . Ova knjiga je bila prvo sistematsko izlaganje teorije skupova ,
Grejs Jang je umrla 1944. upravo kada je trebalo da postane počasni član Udruženja Griton koledža . Dvoje od 6-oro njihove dece bili su takođe matematičari .

EMI NETER

EMI NETER ( Emmy Amalie Nőther , 1882 – 1935 ) je rođena u Erlangenu , u uglednoj nemačko – jevrejskoj porodici . Njen otac je bio Maks Neter (1844 – 1921 ) poznati matematičar i profesor Univerziteta u Erlangenu , koji je dao značajne doprinose u razvoju teorije algebarskih funkcija . Kao dete nije je zanimala matematika , u školi je provodila vreme učeći jezike . Kad je maturirala , prošla je test koji joj je omogućio predavati engleski i francuski jezik u ženskim školama . Kada je imala 18 godina , odlučila je slušati matematiku na univerzitetu u Erlangenu . Njen brat Fritz Neter onde je već studirao matematiku , a otac joj je bio profesor matematike . No , njoj nije dopušten upis samo zato što je bila žena . Ipak je dve godine dolazila na predavanja i nakon toga polagala ispit koji joj je trebao omogućiti da postane redovan student matematike . Prošla je ispit i nakon pet godina studiranja doktorirala matematiku . Doktorat pod nazivom O kompletnim sistemima invarijanti za trostruke bikvadratne forme odbranila je 1908. na Univerzitetu u Erlangenu , gde je počev od 1904. ženama zvanično bilo odobreno studuranje . Sada , kad je imala doktorat , trebala je pronaći posao predavača . Univerzitet u Erlangenu nije je hteo zaposliti jer nisu želeli imati profesorke . Odlučila je pomoći ocu na Matematičkom institutu , počela je istraživati , držati predavanja umesto oca i ubrzo objavljivati svoje radove . U 10 godina , koliko je radila s ocem , Nemačka je ušla u Prvi svetski rat . Emmy je bila pacifist i mrzela je rat . Godine 1918. , kada se rat završio , Nemačka je postala republika i žene su dobile pravo glasa , no ona još uvijek nije bila plaćena za svoj posao .
U to vrijeme, Felix Klein i David Hilbert ( 1862 – 1943 ) radili su na jednoj od Einsteinovih teorija na univerzitetu u Göttingenu i smatrali su kako bi im Emmy Noether mogla u tome pomoći . Godine 1915. Emi je otišla tamo na poziv Davida da bude njegov asistent . Držala je predavanja pod njegovim imenom jer , opet , zbog neverovatnih predrasuda , nije mogla da bude zapošljena zvanično i da dobija platu . Iako u početku nije baš bila prihvaćena , s vremenom je napredovala i čak počela predavati pod vlastitim imenom , a tri godine kasnije dobila je i platu ( iako malu ). Njena predavanja vrlo su se teško pratila , no oni koji su to uspeli , postali su njenim sledbenici, jer ih je motivisala da razvijaju svoje vlastite ideje .
Emi Neter je imala veliki uticaj na matematičke krugove u Nemačkoj i Sovjetskom Savezu , koji je posetila 1928 – 1929 . Kada su 1933. u Nemačkoj na vlast došli nacisti , donešen je zakon po kojemu su svi Jevreji trebali napustiti univerzitete . Brat joj je prihvatio posao u Sibiru , a ona je otišla u Sjedinjene Države na Bryn Mawr College , gde je predavala sve do smrti 1935. Bilo joj je neobično predavati na ženskom koledžu , po prvi put su joj kolege bile žene . Zadržala je svoj način predavanja , često ubacujući rečenice na nemačkom kad je pokušavala pojedinu ideju preneti studentima.
Njen glavni doprinos matematici je postavljanje osnova nove grane algebre – apstraktne algebre , sa posebnim naglaskom na prstene , grupe i polja ; zatim u teoriji ideala , algebarskoj topologiji i teoriji diferencijalnih invarijanata . Po njenom imenu uveden je pojam Neterovi prsteni .
Objavila je preko 40 članaka i bila je osoba koja je inspirirala svoje studente da daju vlastite doprinose matematici.
Značaj i doprinos Emi Neter bili su u potpunosti priznati i ona je bila jedima žena pozvana da drži plenarno predavanje na Internacionalnim kongresima matematike u Bolonji 1928. i Cirihu 1932.
Emi nije važila za dobrog predavača ali je imala oko sebe grupe mladih talentovanih studenata , među kojima je bio i kasnije čuveni algebrista Van der Varden . Oslovljavali su je sa der Nőther , ne samo zbog muških crta lica i korpulencije već zbog autoriteta koji je zadobila svojim matematičkim sposobnostima . Umrla je 1935. godine , dve godine nakon preseljenja u SAD gde je došla (budući Jevrejka ) u strahu od narastajućeg nacističkog pokreta u Nemačkoj .

MERI KETRAJT

MERI KETRAJT ( Mary Cartwright ) rođena je 1900. godine u Aynhou u Engleskoj . Diplomirala je na univerzitetu u Oxfordu 1923. , samo dve godine nakon što je to bilo dozvoljeno ženama . Nakon što je četiri godine predavala matematiku u školama , vratila se na Oxford 1928. godine da bi stekla titulu doktora matematike . Mentori su joj bili čuveni matematičari G. H. Hardy i E. C. Titchmarsh . Svoj rad na teoriji funkcija nastavila je na Cambridgeu , gde je 1935. godine imenovana predavačem matematike . Posao univerzitetskog profesora obavljala je od 1935. do 1968. godine . Tokom 40-ih godina radila je s Johnom Littlewoodom na rešavanju Van der Polove jednačine , koja opisuje izlaz nelinearnog radijskog pojačala kada je ulaz čisti sinusni talas . Celi razvoj radija u Drugom svjetskom ratu zavisio je o visokonaponskim pojačalima i bilo je pitanje života i smrti imati pojačalo koje je radilo sve što je bilo potrebno . Vojnici su se mučili s pojačalima koja su se kvarila i za to krivili proizvođače . Cartwright i Littlewood otkrili su da nisu krivi proizvođači , nego jednčina . Otkrili su da povećanjem snage pojačala rješenja jednačine postaju sve više i više iregularna . Pri niskoj snazi rešenje ima isti period kao i ulaz , no kako raste snaga , period rešenja se udvostručuje i konačno se dobije neperiodično rešenje . Cartwright je imala izvrsnu karijeru u teoriji analitičkih funkcija i u univerzitetskom izdavaštvu , objavivši brojne članke o klasičnoj analizi i diferencijalnim jednačinama . Godine 1951. izabrana je za predsednicu Londonskog matematičkog društva , 1964. primila je Sylvesterovu medalju Kraljevskog društva , 1968. De Morganovu medalju Londonskog matematičkog društva, a 1969. dobila je titulu lady ( što je ženski ekvivalent tituli sir ) . Umrla je u Cambridgeu 3. aprila 1998.

DŽULIJA ROBINSON

DŽULIJA ROBINSON ( Julia Bowman Robinson ) rođena je 1919. godine u St. Louisu , Missouri . Kada je imala deset godina , obolela je od reumatske groznice i nakon nekoliko pogoršanja morala je provesti godinu dana u krevetu uz medicinsku negu . Lečenje se sastojalo od sunčanja i izolacije od svih , čak i njenih sestara . Kada je dovoljno ozdravila , počela je učiti gradivo od petog do osmog razreda uz privatnog učitelja . Fasciniralo ju je kada joj je objašnjavao da koren iz dva nema konačan broj decimala . U devetom razredu vratila se u školu i tada se počela zanimati za matematiku . Čak i kada su ostale devojke prestale slušati matematiku , ona je nastavila i bila je jedina devojka u svom razredu . Premda je uspevala u školskom radu , imala je problema s izgradnjom samopouzdanja i nesigurnošću . To su bile posledice njene izolacije , no oslanjala se na stariju sestru Constance , koja je govorila umesto nje .
Sa šesnaest godina upisala je San Diego State College. Koledž je pripremao studente za predavačke karijere , a Julia je izabrala matematiku . Uprkos očevoj smrti , nastavila je studirati da bi na zadnjoj godini prešla na Berkeley . Kasnije je , prisećajući se tog razdoblja , izjavila : "Bila sam sretna, uistinu sretna . U San Diegu nije bilo nikog poput mene . Ako svako ima svoju bajku , moja je ona o ružnom pačetu . Tek na Berkeleyju shvatila sam da sam zapravo labud . Onde je bilo mnogo ljudi koji su , baš kao i ja , bili uzbuđeni zbog matematike . Bila sam izabrana u počasno matematičko bratstvo , i bilo je poprilično društvenih aktivnosti u koje sam bila uključena . A onda , ondje je bio Raphael ."
Tokom prve godine na Berkeleyju slušala je predavanja iz teorije brojeva kod asistenta Raphaela M. Robinsona . Kako je bilo samo nekoliko studenata , u šetnjama s njim , na kojima su raspravljali o modernoj matematici , naučila je jako mnogo . To sve je takođe pridonelo tome da se bolje upoznaju i nakon njene druge godine na Berkeleyju venčaju . Zbog pravila da članovi porodice ne mogu predavati na istom odseku , Julia Robinson nije mogla onde raditi . Ali ipak , tokom Drugog svetskog rata s Jerzyjem Neymanom radila je u statističkoj laboratoriji na Berkeleyju na tajnim vojnim projektima . Kada je saznala da zbog srčanih problema uzrokovanih reumatskom groznicom ne sme imati decu , pala je u depresiju . Takvo stanje trajalo je sve dok joj suprug nije opet vratio interes za matematiku . S novim smislom života , počela je pisati doktorat na Berkeleyju ( mentor joj je bio Alfred Tarski , poznati poljski logičar ) , a disertacija se bavila dokazom nerešivosti jednačina na polju racionalnih brojeva . Doktorirala je 1948. godine . Iste godine počela je svoj rad na desetom Hilbertovom problemu : naći efektivnu metodu rešavanja diofantskih jednačina , polinomskih jednačina u nekoliko varijabli s celobrojnim koeficijentima , kojima su rešenja celi brojevi . Tim problemom bavila se veći deo svoje karijere , a svoj rad prezentirala je 1950. godine u desetminutnom govoru na Međunarodnom matematičkom kongresu u Cambridgeu , Massachusetts . U leto 1959. Martin Davis i Hilary Putnam poslali su joj svoj rad na teoremu koji je kasnije postao važni delom rešenja desetog Hilbertovog problema . Julia je na tom problemu radila više od dvadeset godina i napravila osnovu koju je Yuri Matijašević 1971. iskoristio da dokaže kako ne postoji jedinstvena metoda za određivanje rješivosti . Iako se uglavnom bavila desetim Hilbertovim problemom , radila je i na mnogim drugim projektima , na primer , na problemu hidrodinamike za potrebe ratne mornarice.
Njeni doprinosi i mogućnosti bili su prepoznati još za života . Postala je prva matematičarka koja je primljena u Nacionalnu naučnu akademiju 1975. Godine 1976. imenovana je redovnim profesorom na Berkeleyju , no zbog bolesti odradila je samo četvrtinu profesorskog veka . Godine 1982. postala je prva predsednica Američkog matematičkog društva , a takođe je primljena u Američku akademiju znanosti i umjetnosti . Jednom je izjavila : "Sva ta članstva vrlo su počasna , ali isto tako i sramotna . Ja sam u stvari matematičarka i ne želim da me pamte kao prvu ženu u ovome ili onome , htela bih da me pamte kao matematičarku , jednostavno po teoremima koje sam dokazala i problemima koje sam rešila ." U leto 1984. saznala je da boluje od leukemije ; umrla je godinu dana kasnije .

LUIZ HEJ

LUIZ HEJ ( Louise Szmir Hay ) rođena je 1935. u Metzu , Francuska , u jevrejsko – poljskoj porodici . Godinama je ta porodica živela u strahu , skrivajući se od nacista . Zajedno sa starijim bratom Gastonom pobegla je u Švajcarsku , neutralnu zemlju . Onde su ostali do kraja rata kada su se vratili svojima u Francusku . Godine 1946. cela porodica emigrirala je u SAD , promenila prezime iz Szmir u Schmir . Smestili su se u New Yorku , gde je Louise krenula u školu , ali isprva se nije pokazao njen poseban talenat za matematiku . Išla je u srednju školu William Taft u Bronxu . Tek u desetom razredu pokazalo se njeno zanimanje za matematiku , a za to je zaslužan profesor David Rosenbaum , za kojeg je rekla : "...preferirao je logičko predavanje , a ne ono tipa teorema - dokaz ( koje je propisao Euklid ). Napisao je beleške o logičkom razmišljanju i očekivao je da studenti razumeju šta rade kada pišu dokaz ... Videla sam da je logički deo matematike mnogo zanimljiviji od numeričkog i kada sam pokazala zanimanje za to , gospodin Rosenbaum mi je preporučio da proučim neeuklidsku geometriju , da problem sagledam iz druge perspektive ..."
David Rosenbaum pomogao joj je u mnogo toga. Porodica joj je živela u neimaštini pa je pokušavala zaraditi nekakav novac . Na Rosenbaumov nagovor počela je davati instrukcije iz matematike ; njena treća nagrada na Westinghousovom traženju naučnih talenata rezultat je Rosenbaumovog ohrabrivanja i savetovanja , kao i upis na Swarthmore College . Na koledžu je tokom leta 1952. radila za National Bureau of Standards , gde je naučila programirati na tadašnjim kompijuterima . Tako je mogla početi raditi u školi Moore , školi za električni inženjering , sve do diplome . Iako još nije bila diplomirala , udala se za Johna Haya , studenta eksperimentalne psihologije . Diplomirala je 1956. godine na Swarthmore Collegeu i želela upisati postdiplomske studije . Bilo je teško pronaći univerzitet koji je imao dobar postdiplomski program i za matematiku ( matematičku logiku ) i za eksperimentalnu psihologiju . Prihvatili su ponudu sveučilišta Cornell , koje im je nudilo posao asistenata . Ponudu su dobili pre nego što je ona diplomirala , pa je njen suprug otišao u Ithacu da bi se bavio istraživanjem . U to vreme bilo je neobično da mladi bračni par živi odvojeno . Nakon dve godine u Cornellu , suprug joj je doktorirao i dobio posao u Oberlinu . Kada je bila pri kraju postdiplomskog studija , uspela je dobiti posao takođe u Oberlinu jer više nije mogla podneti razdvojenost od supruga . Sledećih nekoliko godina putovala je prateći supruga širom SAD-a . Oboje su godinu dana radili za Cornellov aeronautičku laboratoriju u Buffalu , pa je Louise tri godine predavala na Mount Holyoke Collegeu kao mentor . U to vreme odlučila je dovršiti svoj doktorat , ali nijedan univerzitet nije nudio doktorat iz matematičke logike bez boravka na njemu . Nekoliko događaja ohrabrilo ju je da obnovi svoju matematičku karijeru : jedan od njih je Artinova Geometric Algebra koju je pročitala i zavolela , drugi je bio prilika pohađanja seminara na univerzitetu Cornell tokom leta 1962. , a treći inspirišuća rasprava s Hannom Neumann kada je posetila Mount Holyoke College . Pre završetka doktorata rodila je blizance pa je uspela doktorirati tek 1965. godine . Vratila se na Mount Holyoke kao docent , a 1968., nakon razvoda , preselila se u Chicago i zaposlila na univerzitetu Illinois kao redovni profesor . Godine 1980. imenovana je voditeljem Dela za matematiku , postavši u to vreme jedina žena koja se nalazila na čelu nekog matematičkog odjela u Sjedinjenim Američkim Državama.
Objavila je članke iz matematičke logike , teorije rekurzivnih funkcija i teorijskog računarstva . Umrla je 1989. godine od raka , a malo pre smrti održala je govor u kojem mladim matematičarkama poručuje : "Izvori inspiracije i mogućnosti da promenite svoj život mogu doći neočekivano i ne smete ih ignorisati ; i ne smete zanemariti karijeru , reskirajte ako je potrebno jer nikad ne znate šta donosi budućnost ."

Skoro je neverovatno kako su ljudske predrasude sprečavale žene da imaju značajniju ulogu u istoriji matematike sve do najnovijeg doba . Ovakve predrasude , iako opstaju do današnjih dana (na primer , žene su skoro redovno manje plaćene za obavljanje istog posla nego njihove kolege ) tek poslednjih nekoliko decenija počinju da gube na snazi sa porastom obrazovanja žena , sa promenom načina života i promenom uloge žene u savremenom društvu . U godinama koje predstoje nesumljivo će doći do revizije uloge žena u nauci . U uslovima ravnopravnosti sa muškarcima , žene će pokazati u kojoj meri su u stanju da prerastu ulogu dobrog đaka i saradnika i pridruže se onim naučnicima čija dela nose pečat genijalnosti i utiru puteve čovečanstva .

LITERATURA

[1] M. & LJ. PETKOVIĆ , Matematički vremeplov , Zmaj , Novi Sad, 2006
[2] /////////////// , Mala enciklopedija Prosveta , Prosveta , Beograd ,1986.
[3] ///////////////, Nova enciklopedija u boji , Librairie Larousse ,Pariz & Vuk Karadžić , Beograd , 1977.
[4] M. VUJAKLIJA , Leksikon stranih reči i izraza , Prosveta , Beograd , 1954 .
[5] ///////////////, Enciklopedijski leksikon – Mozaik znanja , Interpres , Beograd ,1972.
[6] Z. PAVIĆ , Žene u matematici ,Hrvatski matematički elektronski časopis , http://e.math.hr/zene/index.html
[7] A. B. DEAKIN , Hypatia and her Mathematics , American
Mathematical Monthly 101 ( 1994 ) , 234 – 243.
[8] D. L. MOOORE , Ada , Countess of Lovelace , Byron's Legitimate
Daughter , John Murray , London , 1977.
[9] M.L.DUBREIL – JACOTIN , Women Mathematician , In : F.LE LIONNAIS , Great Currents of Mathematical Thought , Dover Publications , Inc. , New York 1971.
[10] L.M. OSEN , Women in Mathematics , MIT ,Cambridge , Massachusetts 1974.
[11] G.J.TEE, The Pioneering Women Mathematicians , The Mathematical
Intelligencer , Vol. 5 , No. 4 (1983) , 27 – 36.
[12] N. K . ARTEMIADIS , History of Mathematics ; From a
Mathematician’s Vantage Point , American Mathematical Society,
Providence , Long Island 2004.
[13] E.GIBOON , The Decline and Fall of the Roman Empire ,
Encyclopedia Britannica , Chicago 1952, Pog. 47.
[14] H.W. TURNBULL , The Great Mathematicians , New York University Press , New York 1961.
[15] C.C.GILLISPIE , Dictionary of Scientific Biography , Charles
Scribner's Sons , New York , 1970 – 1979 .
[16] A.BECK , M.N.BLEICHER ,D.W. CROWE , Excursion into Mathematics , A.K.Peters, Natick , Massachusetts , 2000.
[17] N. BOURBAKI , Elements of the History of Mathematics , Springer – Variag , Berlin – Heidelberg , New York1994.
[18] C.B. BOYER , A History of Mathematics , Princeton University Press, New Jersey 1985.
[19] H.EVES , An Introduction to the History of Mathematics , Holt , Rinehart and Winston (3th) , New York 1969.
[20] J. FAUVEL & J. GRAY ,The History of Mathematics : A Reader , MacMillan , London 1987.
[21] C.C. Gillispie , Dictionary of Scientific Biography , Charles Scribner’s Sons , New York 1970 –1979.
[22] V.J. KATZ , A History of Mathematics , Addison – Wesley ,Reading , Massachusetts 1998.
[23] F. Wille , Humor in der Mathematik , Vandenhoeck &Rupiecht in Göttingen 1984.

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi