EKOLOŠKA ETIKA I ODGOVORNOST

Za etiku bi se moglo reći da se vremenom stiče i razvija.Osnovna definicija etike bi bila da se bavi izučavanjem morala i pojmova dobrog i ispravnog.Svaka etička teorija sadrži bar dve komponente, to je teorija koja određuje šta je dobro ili vredno i druga teorija koja određuje šta je ispravno.
A neka definicija Ekološke etike bi mogla biti i sledeća: Sistematičan opis moralnih odnosa između ljudskih bića i njihovog prirodnog okruženja koja pretpostavlja da moralne norme mogu upravljati ljudskim ponašanjem u odnosu na prirodnu okolinu prema čemu ljudi imaju odgovornost koja se posebno naglašava kako se ljudski postupci i odgovornosti vrednuju. Ekološka etika počiva na uverenju da sve što potiče iz prirode (biljke, životinje, voda, vazduh...) treba poštovati i čuvati zbog njihove sopstvene vrednosti, a ne vezano za korist koju
imaju za ljudska bića.
Tokom 19. pa i 20. veka čvrsto se verovalo da je tehnički napredak vrednost o kojoj ne treba posebno raspravljati,jer se njegov proces odvijao saglasno važećem shvatanju o položaju i odnosu čoveka i društva prema prirodi sadržanom u antropocentrizmu: čovek je u centru sveta i sve što je dobro za njega, dobro je i za prirodu.Pogubnost ovakvog odnosa sve češće se ispoljava kao ekološka kriza,čije razmere rastu ,a vladajuća shvatanja ne mogu da ponude ne mogu da ponude rešenje.Zato se javlja nova ekološka etika – ekocentrizam,etički suprostavljena antropocentrizmu,koja u osnov svega stavlja ekosistem i s kojim se čovek izjednačuje s drugim oblicima prirode ,jedino čime se izdiže je povećana odgovornost za očuvanje života uopšte , pa i ljudske vrste kao i nežive prirode.Odgovornost je proizašla iz čin jenice da je samo čovek obdaren visoko razvijenom svešću i mogućnošću da bude nosilac moralnih vrednosti.

1. EKOLOŠKA ETIKA I PROBLEMI DANAŠNJICE

Ako pogledamo današnji život svih ljudi na planeti,vidimo da sa jedne strane, industrijalizacija omogućava poboljšanje životnog standarda velikog broja ljudi na Zemlji ali s druge strane negativno utiče na kvalitet životne sredine i zdravlje čoveka. Čovek je konačno shvatio da je pitanje dalje strategije opstanka drugačiji odnos prema životnoj sredini. U suštini, ekološka kriza je samo nerazdvojni deo velikih civilizacijskih zbivanja. Pre svega, duboke krize jednog načina proizvodnje, modela potrošnje i privrednog rasta, uz istovremeno gubljenje osnovnih ljudskih vrednosti.Takav život izveo je čoveka iz ravnoteže sa prirodom, čiji je on samo deo, i ona se može povratiti samo temeljnim sociokulturnim alternativama u načinu proizvodnje i potrošnje.
Današnja civilizacija razvijana je na paradigmi stalnog materijalnog rasta i podsticanja beskrupulozne potrošnje prirodnih resursa. Posledice su poznate. Čovečanstvo ulazi u treći milenijum sa globalnim ekološkim problemima:
• oštećenje biosfere i njenih ekosistema,
• demografska eksplozija - do 2040. godine očekuje se 10 milijardi stanovnika,
• globalne promjene klime,
• iscrpljenost prirodnih resursa,
• otpad u nesavladivim količinama,
• oštećenje zdravlja ljudi

• Osnovni elementi teorijski i empirijski stečene ekološke svijesti su : ekološko znanje,
vrednovanje ekološke situacije i ekološko ponašanje. Pri tom, ekološku svest ne čine samo saznanja o odnosu prirode i društva, o narušavanju ekološke ravnoteže i potrebi zaštite životne sredine, već i savest, odnosno spremnost pojedinaca i društvenih grupa da se u toj zaštiti angažuju i da se odgovorno i ekološki opravdano odnose prema sredini u kojoj žive.
• Obrazovanje i vaspitanje za zaštitu životne sredine treba da omogući redefinisanje
čovekovog odnosa prema prirodi i promenu njegovog ponašanja: osnovni uslov je poštovanje prirodnih zakonitosti.
• Priroda je izvor života koji se mora sačuvati. A da bi to postigao čovjek ne sme daremeti njenu ravnotežu, međuzavisnost i raznovrsnost i veliku moć samoreprodukcije.
• Obrazovanje i vaspitanje za zaštitu životne sredine ne podrazumijeva samo upoznava
nje prirodnih i društvenih nauka neophodnih za razumevanje i rešavanje ekoloških problema i zagađivanja životne sredine, već pretpostavlja i dogradnju moralnih principa i formiranje novog sistema vrednosti čovjeka u odnosu na prirodu i okruženje: čovjek može i mora da bude samo korisnik prirode, a ne i njen neograničeni gospodar.
• Najveća svjetska Konferencija o zaštiti životne sredine i razvoju,održana juna 1992.
godine u Brazilu, rezultirala je dokumentima ("Rio deklaracija", Konvencija o klimi, Konvencija o biodiverzitetu i Agenda za 21. vek) u kojima se međunarodna zajednica zalaže za održivi (usklađeni) razvoj zasnovan na ekološkim principima i pod kojim podrazumijeva :
mudro upravljanje prirodnim dobrima, očuvanje biodiverziteta i samoreprodukcije prirode, racionalnu potrošnju i štednju energije i prirodnih bogatstava, naročito, neobnovljivih, reciklažu i tzv. čiste tehnologije, preduzimanje mera zaštite životne sredine, a sve radi zadovoljavanja potreba sadašnjih i budućih generacija.
• Preduslov takvog novog odnosa prema prirodi, nove filozofije življenja i novog
modela razvoja je stvaranje ekološke svesti i ekološkog ponašanja,odnosno, razvijanje ekološke etike i ekološke kulture.
• Zato je, u stvari, nužno da se kroz vaspitno-obrazovni proces obezbedi interdisciplina
rnost i multidisciplinarnost radi spoznaje suštine odnosa: društvo, čovek, tehnika, prirodna sredina, odnosno izrazi celovitost aspekata ekoloških, ekonomskih, socijalnih, tehnoloških, kulturnih i estetskih sadržaja.
• Sadržaji, načini prezentacije i metode rada moraju da imaju za cilj formiranje pojedi
naca sposobnih da učestvuju u donošenju odluka koje će biti u skladu sa principima tzv. održivog razvoja.

1.1 Održivi razvoj

Održivi razvoj, možemo reći da predstavlja usaglašavanje proizvodnje sa granicama u prirodi ali na taj način da ne dođe do njene devastacije tj. ugrožavanja,zapravo to znači da se mora ograničiti eksploatacija prirodnih resursa, šuma, minerala, vode, ruda na taj način da ne ide na štetu ljudske budućnosti.
Za obrazovanje i vaspitanje za zaštitu životne sredine od svih međunarodnih skupova posebnu važnost imaju konferencije u Štokholmu (1972) , Beogradu (1975) i Tbilisiju (1977), kongres u Moskvi (1987), konferencije u Riju (1992) i Solunu (1997) na kojoj je naglašeno da je obrazovanje ključ opstanka i otuda i ovaj novi naziv- obrazovanje za opstanak.
Deset godina posle Rija, septembra 2002.godine u Johanesburgu, međunarodna zajednica još
jednom je potvrdila svoja opredeljenja za održivi razvoj i održivo upravljanje prirodnim bogatstvima, a u centru pažnje, kao preduslov svega, opet je bilo obrazovanje.
Evropska ministarstka konferencija posvećena zaštiti životne sredine, održana u Kijevu juna
2003.godine, samo je nova potvrda stava da je obrazovanje ključ opstanka, a da se održivo upravljanje prirodnim bogatstvima i životnom sredinom mora integrisati u razvojnu politiku svih evropskih zemalja.
Na globalnom planu, davne 1975.godine pripremiljen je prvi "Međunarodni program
obrazovanja i vaspitanja za zaštitu životne sredine" (UNESCO i UNEP), a posle Rio konferencije,1993.godine, noveliran je i to u cilju reorijentacije obrazovanja i vaspitanja stanovništva na Planeti za održivi (usklađeni) razvoj.
Tim programom su definisani glavni ciljevi obrazovanja:
• omogućavanje svakom pojedincu da dostigne svesnost, znanje, veštine, neophodne da aktivno učestvuje u zaštiti i unapređivanju životne sredine i ostvarivanju usklađenog razvoja,
• stvaranje novog za životnu sredinu poželjnog ponašanja i životnog stila,
• razvijanje ekološke etike i ekološke kulture,
• jačanje obrazovanja i vaspitanja za zaštitu životne sredine za sve,
• unapređivanje kvaliteta življenja.

Obrazovanje za zaštitu životne sredine, odnosno, obrazovanje za opstanak, odnosno,obrazovanje za održivi razvoj :
1. mora obuhvatiti sve stepene vaspitanja i obrazovanja, od predškolskog,
preko osnovnog i usmerenog do univerzitetskog, posle-diplomatskog i permanentnog. Treba ga uneti u sve oblike nastave u školi, u mnogostruke aktivnosti van škole i učeničke organizacije;
2. mora da se nastavi u radnim organizacijama, kroz stručno osposobljavanje
radnika na pojedinim radnim mestima, kako bi se smanjile mogućnosti ugrožavanja životne sredine u radnom procesu;
3. ne može se svoditi na osposobljavanje ljudi za pasivnu zaštitu, već ga treba
usmeravati na pozitivan odnos, na osposobljavanje građana za planski razvoj sredine sa svim njenim resursima i ljudskim tvorevinama;
4. saznanja i shvatanja o životnoj sredini moraju se izlagati u svim nastavnim
predmetima gde je to moguće: u predmetu poznavanja prirode i društva, bilogiji, hemiji, fizici i geografiji i dr.; ovo obrazovanje je po svojoj suštini multidisciplinarno i intersektorsko i omogućava upravo integrativni pristup u propcesu obrazovanja i vaspitanja.
5. nastavni sadržaji treba da obuhvate problematiku celovito, uz naglašavanje
istorijskog ili razvojnog pristupa. Od izuzetne je važnosti da se shvate čovekove destruktivne moći, ograničenost goriva, rudnog blaga i zemljišta i da se steknu saznanja o konkretnim posledicama koje čovek nekim svojim delatnostima izaziva u regionalnim i planetarnim razmerama.
Da bi se svi ovi ciljevi realizovali neophodna je priprema nacionalnih strategija usklađivanja vaspitno-obrazovnog procesa na svim niovima sa principima održivog (usklađenog) razvoja i nove filozofije življenja i ekološke etike, što je, inače, obaveza zemalja potpisnica Rio dokumenata među kojima je i naša zemlja.
Oktobra 2003.godine Vlada Srbije formirala je Savet za održivi razvoj, koji će koordinirati aktivnosti na pripremi Strategije održivog razvoja Republike Srbije. U ovom peri odu usvojena je i Strategija o smanjenju siromaštva, zasnovana na konceptu održivog razvoja.

Budući da je u Srbiji započeta reforma obrazovanja u toku je proces implementacije obrazovanja za održivi razvoj u sve obrazovne cikluse. Novim Zakonom o sistemu obrazovanja predviđa se ostvarivanje ekološke pismenosti kroskurikularno, na svim nivoima i kroz sve obrazovne oblasti, odnosno, kroz ciljeve i ishode za sve obrazovne cikluse.

2. ODGOVORNOST PREMA BUDUĆIM GENERACIJAMA

Tabela br. 1. Projektovani broj stanovnika u 2050 godini sa stanovišta UN

Takva kretanja, i u broju stanovništva i u gustini naseljenosti, zajedno sa odgovarajućim ekološkim opterećenjem, dovode do zakljucka da se ljudska bića približavaju
granicama rasta. Ukoliko ta kretanja ostanu nepromenjena, planeta Zemlja u narednom veku suočiti s ekološkom i ekonomskom propašću. Iako su se neka kretanja promenila nabolje, sudeći po broju ljudske populacije, već smo premašili neke ekološke granice. Na primer, Ujedinjene nacije su procenile da je 1996. godine bez pristupa čistoj pijaćoj vodi živelo milijardu i sto miliona ljudi, dve milijarde i devetsto miliona ljudi bilo je lišeno zdravstvenih usluga, a osamsto četrdeset jedan milion ljudi (šestina svetskog stanovništva te godine) neuhranjeno.Povećane efikasnosti u poljoprivredi, ribolovstvu, rudarstvu i prozvodnji energije prividno su odobrile korišćenje resursa da bi se držao korak s porastom populacije.
Kako se smanjivala upotreba poljoprivrednog zemljišta tako se uvećavala proizvodnja hrane. Prilagođavajući se inflaciji, tržišna cena fosilnih goriva ostala je stabilna, dok je cena minerala i prirodnih resursa pala. Ipak, postoje neki znakovi opterećenja. Ujedinjene nacije procenile su da svake godine erozija odnosi između pet i sedam miliona hektara poljoprivrednog zemljišta.
Podzemne vode, ukljucujuci i vodeni sloj Ogalala koji leži ispod većeg dela američkog Srednjeg zapada, presušuju. Neka od najproduktivnijih lovišta riba u severnom Atlantiku i pacifičkim vodama nalaze se pod opterećenjem, a čitavoj populaciji jednorodnih riba i morskih vrsta preti propast. Ogromna područja Meksičkog zaliva u blizini delte Misisipija gotovo su lišena života, a to je posledica poljoprivrednog i industrijskog zagađenja koje se taloži na Misisipiju.
Nadalje, premda ekonomska cena pruža jednu meru raspoloživosti prirodnih resursa, puki brojevi prikazuju drukčiju sliku. Godine 1999. upotreba nafte širom sveta iznosila je nekoliko hiljada barela dnevno. Do 1997. godine ta brojka je dostigla sedamdeset dva miliona, a 2003. godine sedamdeset pet miliona barela dnevno. Godine 1990. ukupna upotreba svih metala iznosila je dvadeset miliona tona godišnje. Godine 1997. ta suma je iznosila milijardu i dvesta miliona tona. Konacno, povecana proizvodnja gasova staklene bašte i razaranje ugljenično-apsorbujućih šuma, čitavoj planeti preti promenom klime i gbobalnim zagrevanjem.

2.1 POPULACIJA, POTROŠNJA I EKOLOŠKA ETIKA

Počev od kasnih šezdesetih godina porast stanovništva postao je glavni fokus ekološke problematike.Neki naučnici tvrde da je za rasprostranjeno ekološko razaranje odgovoran eksplozivni porast stanovništva,drugi su tvrdili da je potrošački stil života industrijskih društava, pre nego brojnost populacije, za to bio odgovorniji.
Iz gore navedenog vidimo da postoje tri osnovne varijable koje utiču na životnu sredinu: populacija (P), potrošnja i izobilje (I) i tehnologija (T).
Na izvesne očigledne načine, povećan broj stanovništva zaista uvećava ekološku štetu koju izazivaju ljudska bića. Uvećan broj ljudi zahteva obezbeđivanje više energije, domova, hrane i zaposlenja, i stvara više smeća, zagađenja, kao i veći razvoj. Pod uslovom da su ostale stvari jednake, što postoji više ljudi, to će više ljudi, tome doprinoseći, trpeti zagađenje, trošenje resursa, globalno zagrevanje i slično. Čak i sada, na početku dvadeset prvog veka, ekološki problemi kao što su suša, erozija, širenje gradova, nestajanje obradivih zemljišta i zagađenje stvorili su deset miliona ,,ekoloških izbeglica“, najveće svetske klase beskućnika i ljudi bez zemlje.
Ekološko pustošenje se intenziviralo kada je ekonomski rast kakav su te uvećavajuće populacije iziskivale obuhvatio i potrošački stil života i ekološki destruktivne tehnologije. U industrijskim zemijama, kao što su Sjedinjene Države, ekološka šteta je po glavi stanovnika veća nego u mnogim manje razvijenim zemljama. Na primer, uz manje od pet posto svetskog stanovništva, Sjedinjene Države koriste trideset tri posto nepovratne energije i mineralnih resursa sveta i stvaraju više od dvadeset posto izduvnih gasova ugljen-dioksida. Što manje razvijene zemlje više teže višem standardu života (kako bi ekonomisti rekli) kakav su postigle industrijske zemlje, pretnja po životnu sredinu značajno se uvećava.
S obzirom na jasne znakove da se uticaj na životnu sredinu, U, vec približava kritičnom stadijumu, etički izazov se sastoji u usredsredivanju pažnje na svaku od ove tri osno vne varijable: P, I i T.

2.1.1 Etička pitanja vezana za ljudsku populaciju

Postoji li neki moralno poželjan cilj populacije? Ako postoji, kakve su filozofske osnove za uspostavljanje tog cilja i kakve bi politike trebalo potpomoći da bi se on postigao?

Da li su ljudska bića obavezna da se uzdržavaju od toga da imaju decu?
Da li ljudi u industrijskim zemljama sveta isuviše troše? Da li je nepravedno da najbogatijih šesnaest posto svetskog stanovništva troši osamdeset posto svetskih resursa? Da li ljudi u industrijskom svetu imaju direktne moralne obaveze prema siromašnima u svetu? Da li sadanšja generacija ima odgovornost da sačuva resurse za buduće ljude? Da li smo obavezni da izbegavamo tehnologije kao što je nuklearna energija koja bi buduće generacije mogla dovesti u opasnost?
Ujedinjene nacije su osamdesetih formirale komisiju za proučavanje pitanja o ekonomskom razvoju, zaštiti životne sredine i budućim generacijama. Dobivši ime po svom predsedavajućem, norveškoj premijerki Gro Harlem Bruntland, Bruntland komisija se usredsredila na dugoročne strategije koje bi nacijama mogle pomoći da postignu ekonomski razvoj a da se ne ugrozi kapacitet planete u pogledu opstanka svih oblika života. Svoje zaključke Bruntland komisija je objavila 1987. godine u knjizi pod naslovom Naša zajednička budućnost (Our Common Future)
. Između ostalog, ova knjiga je nudila nešto što je postalo standardna definicija održivog razvoja: „održiv razvoj jeste razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a da ne dovodi u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe“. Ovaj izveštaj je pročitan na konferenciji Ujedinjenih nacija o ekologiji i razvoju u Rio de Žaneiru 1992. godine, a koja se često naziva: Samitom o planeti Zemiji.
Pocev od ovog izveštaja, pojam odrižvosti i održivog razvoja upravljao je većim delom svetskog promišljanja o globalnom ekonomskom rastu i razvoju. U ekološkim krugovima se od tada uzima kao dato da sadašnja generacija ima dužnosti prema buducim generacijama.
No, razmišjanja o odgovornostima prema budućim generacijama mogu naglo postati zbunjujuća. Prvo, svaka rasprava o budućoj sreći ili o pravima ljudi budućnosti primorava nas da razmatramo ko bi mogli biti ti „budući ljudi” i kako će oni izgledati. Pošto ti ljudi ne postoje i ne znamo da li ce ikada postojati, teško je shvatiti kako uopšte možemo da govorimo o odgovornostima prema njima. Ipak, o takvim odgovornostima moramo govoriti ukoliko od sadašnjih generacija treba da zahtevamo da podnesu značajne žrtve u korist budućih ljudi.

2.1.2 Da li smo odgovorni prema budućim generacijama?

Protiv shvatanja da smo odgovorni prema budućim generacijama ponuđeno je nekoliko argumenata. Tri takva glavna argumenta možemo identifikovati kao: „argument iz neznanja“, argument ,,iščezavajućih uživalaca“ i „argument na osnovu vremenske lokacije“.
Zasigurno imamo sasvim dobru ideju o tome šta će ljudima budućnosti biti potrebno i kakvi će im biti interesi ako treba da vode prilično dobar život. U minimalnom smislu, to bi podrazumevalo adekvatnu zalihu čistog vazduha i čiste vode, umerenu klimu, zaštitu od otrova i bolesti i tako dalje.
Na primer, znamo posledice radijacije i kako ona utiče na živa bića. Takođe znamo da će nuklearni otpad ostati toksičan mnogo hiljada godina. Dakle, sve dok se ljudska biohemija ne izmeni, izlaganje nuklearnoj radijaciji predstavljaće opasnost za ljudska bića.
Nadalje, već priznajemo odgovornosti koje se podudaraju s odgovornostima prema budućim generacijama. Prema građanskom pravu, ljude smatramo odgovornima za postupke koji rezultiraju nenamernim ali predvidivim štetama po druge. Na primer, zamislimo da se na nečije parče imanja smesti skladište nekog toksičnog otpada. Zamislimo da se nekoliko godina kasnije iz tog skladišta izliju toksini koji truju susedna imanja. Zamislimo da zagađivac pruža odbranu zasnovanu na argumentu iz neznanja: ,,Nisam znao ko bi mogao biti povređen, niti sam pouzdano znao da bi iko mogao biti povređen, a zasigurno nisam znao da bi ti ijudi mogli da budu naročito zainteresovani za zdravlje. Kako se može reci da sam imao obavezu prema njima?” Baš kao u slučajevima pravnog nehata, u kojima ljude smatramo odgovornima za nenamerne ali predvidive i štete koje je moguće izbeći, koje će se dogoditi u budućnosti, smisleno je govoriti o predvidivim ali nepoznatim štetama prema budućim generacijama.
Drugi argument protiv shvatanja da smo odgovorni prema buducim generacijama nazvan je argumentom na osnovu ,,išcezavajucih uživalaca”. Ova perspektiva tvrdi da ne samo što nismo odgovorni za to da buduce generacije donesemo na svet, vec je besmisleno čak i govoriti o moralnim obavezama prema buducim generacijama. Kraća verzija ove tvrdnje drži do toga da ne možemo imati nijednu obavezu da neku generaciju donesemo na svet, jer ne postoje nikakvi određeni ljudi prema kojima je ta odgovornost usmerena.
Ukoliko priznamo da sva ljudska bića imaju i da će nastaviti da imaju prava na izvesna dobra ili na izvesne zaštićene interese, onda naši sadašnji postupci mogu narušiti prava ljudi budućnosti.
Dakle, ako nastavimo da istovarujemo ogromne količine zagađivača u atmosferu, ljudima budućnosti ne nanosimo štetu time što im priređujemo gore stanje nego što bismo im priredili povređujuci njihova prava. Odnosno, izneverili smo našu dužnost da tim ljudima, ma kakvi oni bili, obezbedimo izvestan moralni minimum. Ti ljudi mogu reći da su oštećeni ne zbog toga što bi njima bilo bolje u nekoj drugačijoj budućnosti, vec zbog toga što su u budućnosti u kakvoj oni postoje naši postupci ugrozili izvesne njihove središnje interese (na primer, zdravlje).
Treći argument koji se protivi sadašnjim odgovornostima prema budućim generacijama usredsređuje se na vremensku lokaciju budućih generacija i zaključuje da ne možemo biti odgovorni u sadašnjosti prema ljudima koji će postojati tek mnogo godina kasnije. Odgovornost za nuklearne otpade opet predstavlja koristan primer za razmišljanje o ovoj tvrdnji.

2.1.3 Šta dugujemo budućim generacijama?

Razumno je pretpostaviti da će u neposrednoj budućnosti živeti neki ljudi,Ali, kakvi god mogli da budu ti budući ljudi, zacelo će imati izvesne životne potrebe. U tom smislu je ova dužnost prema ljudskom potomstvu korelativna minimumu moralnih zahteva koje će oni imati kada budu postojali. Drugim rečima, dužni smo da ih svojim postupcima ne dovedemo u stanje u kojem će imati „oskudne ili značajno umanjene životne mogućnosti“, što bi ugrozilo njihovo elementarno ljudsko dostojanstvo.
Dakle, načelo održivog razvoja predstavlja pokušaj da se specifikuju obaveze i pravila koja obezbeđuju da se potrebe i prohtevi ljudi današnjice ne zadovoljavaju na uštrb vitalnih interesa budućih generacija. Stoga moralni zahtevi koje podrazumeva načelo održivog razvoja predstavljaju norme pravednog postupanja prema ljudima budućnosti, koji imaju pravo na jednake šanse da vode srećan život koje imamo mi danas.
Ovim formalnim principom takođe se pokreće normativno pitanje koje su to vrednosti koje ljudski život čine kvalitetnim i smislenim, te se na taj način kritički analizira sam koncept održivosti.
Jer, prirodni resursi koje čovečanstvo koristi predstavljaju samo trenutno raspoloživa sredstva za postizanje određenih ciljeva koje ljudi smatraju vrednim.
U tom smislu ekološki problemi savremenog industrijalizovanog sveta predstavljaju ne samo tehnološki izazov pronalaženja odgovarajućeg načina korišćenja izvora energije, već pružaju osnovu za preispitivanje obrasca tradicionalnih etičkih teorija koje čitavom prirodnom svetu pridaju isključivo instrumentalnu vrednost.
U okviru opšteg etičkog pitanja odgovornosti prema budućim generacijama ponekad se pravi metodološka razlika između problema:1. demografske politike, koji se odnose na pitanja porasta svetskog stanovništva i kapaciteta nosivosti planete, i problema 2.dužnosti prema potomstvu, koji se tiču stanja u kojem ćemo svet ostaviti u nasleđe budućim pokoljenjima, odnosno tipa života koji će za njih biti moguć. Glavni etički problem u vezi sa vođenjem demografske politike jeste pitanje da li društvo treba da sprovodi kontrolu rađanja i da li pojedinci imaju moralnu obavezu da se uzdržavaju i ograničavaju pri donošenju dece na svet. Može se smatrati da je ovo pitanje užeg opsega od dužnosti prema potomstvu, u smislu da se može iskazati samo kao negativna obaveza da se na svet ne donose deca ukoliko neće imati minimalne izglede za srećan život, što zavisi od toga kako se definiše kvalitetan i poželjan način života.
Dužnost prema potomstvu današnjim ljudima zabranjuje moralno neispravne i nalaže moralno ispravne postupke koji svojim posledicama utiču na to u kakvom stanju i obliku će budući ljudi naslediti svet. Kao takva, ova dužnost ima za cilj da budućim generacijama pruži mogućnost da vode: zadovoljavajući, prijatan, kvalitetan i lep život. Ovim se, naravno, otvara pitanje „tipova ljudskog života“, odnosno pretpostavlja se da su različiti tipovi života uporedivi, te da se najpre u najopštijim crtama može reći :”da je život ispunjen zadovoljstvima i radošću bolji i poželjniji od života provedenog u bolu i patnji.”
Pre svega, propisujući moralni minimum, može se reći da ova dužnost čuva negativnu slobodu budućih ljudi, jer proglašava moralno neispravnim one postupke čije bi posledice unizile i porekle prirodu ljudskog bića kao takvog.
Jer, ugrožavanje čovekovih vitalnih interesa kakav je potreba za nekontaminiranim vazduhom i vodom jeste prepreka njegovoj slobodi u ne manjoj meri nego što je to prisilno zatvaranje i onemogućavanje slobodnog kretanja. Ali, na koji način se taj poželjni tip života budućih generacija artikuliše kroz dužnost koju ljudi danas imaju prema potomstvu?
Savremena ekološka istraživanja su pružila jasne empirijske uvide u postojanje granica prirodnog sveta koji bi čovek mogao da koristi za podmirivanje svojih želja i potreba. U svetlu ove činjenice se formulišu stavovi takozvane etike konačnog sveta, koja dovodi u pitanje osnovne postulate tradicionalnih etičkih teorija zbog toga što zanemaruju fundamentalnu premisu da moralne vrednosti ne mogu imati univerzalno važenje ukoliko podrivaju održivost i opstanak sveta u kojem se propisuju. Zastupajući etički ekstenzionizam, etika konačnog sveta se donekle oslanja i nadovezuje na etiku zemlje, socijalnu ekologiju i neke pravce eko-feminizma. S druge strane, etika konačnog sveta u suštini ne napušta antropocentrično stanovište, jer vrednost prirodnog sveta tumači u kontekstu ljudskih interesa i potreba, pri čemu naglašava ograničenost sredstava koja ljudima stoje na raspolaganju. Stoga ona predstavlja kritiku nedovoljno promišljene i kratkoročne perspektive koju čovečanstvo ima pri svom sadašnjem načinu života i ekonomskog razvoja.

Slika br.1.Primer neadekvatne deponije i ljudskog odnosa prema prirodi

2.1.4 Ekološki problemi i odgovornost ljudske populacije

Akumulirani ekološki problemi svakako čine jedno od ključnih obeležja današnje civilizacije. Ekološki problem se može definisati kao “bilo koja promena stanja u fizičkoj sredini do koje je došlo usled ljudske aktivnosti kojom se narušava to stanje, a koja ima posledice koje društvo smatra neprihvatljivim po prihvaćenim ekološkim normama.”. Ovi problemi se mogu identifikovati na različitim nivoima; na globalnom nivou govorimo o globalnom zagrevanju atmosfere i smanjivanju ozonskog omotača, na regionalnom o “kiselim kišama”, zagađenju podzemnih voda, izlivanju ulja i nafte, a na lokalnom o zagađenju vode, vazduha kao i o neadekvatnom odlaganju različitih vrsta otpada.

Slika br.2. Zagađenje priobalnih tokova naših reka usled neadekvatnog odlaganja otpada

U želji da poboljša sopstveni kvalitet života čovek je sebično i nemarno koristio prirodne resurse, što je rezultiralo rušenjem ravnoteže u prirodi i stvaranjem niza problema koji, sada ugrožavaju kvalitet života za koji se toliko borio. U takvom ambijentu postalo je jasno da antropocentrični pristup prirodi mora biti zamenjen biocentričnim, odnosno da je kulturu neophodno shvatiti ne kao sredstvo otuđenja od prirode, već naprotiv, kao sredstvo približavanja njoj.
Formiranje ekološke kulture i odgovornosti se nameće kao imperativ u prevladavanju potrošačkog odnosa čoveka prema prirodnim resursima. Ekološka kultura proizilazi iz ekološkog pogleda na svet koji se bazira na ekološkim znanjima i kritičkom vrednovanju odnosa prema životnoj sredini. Formiranje ekološke kulture nije ni malo lak zadatak, pogotovo kada imamo u vidu da je u društvenom ponašanju decenijama prevladavao princip odnosa prema prirodi koji je imao utilitarni karakter.
Ako uzmemo u obzir da je osnovni uzrok zagađenja sredine ljudski faktor, odnosno čovek,ni jedan od postojećih ekoloških problema nije moguće do kraja rešiti ukoliko se ne usresredimo na menjanje ljudskog ponašanja, jer ako ljudsko ponašanje ostaje nepromenjeno, mi ćemo se iznova i iznova sretati sa istim ili čak novim i opasnijim problemima.
Nesporno je da fizička sredina utiče na ljudska bića; ambijent u kome živimo i radimo može u velikoj meri da poboljša ili umanji kvalitet života. Isto tako, određen ambijent u kome se trenutno nalazimo može da utiče na naše stanje i raspoloženje; možemo osećati ushićenje u šetnji ulicama i trgovima nekog grada, možemo biti relaksirani u šetnji šumom, ili napeti u prepunom gradskom autobusu.
Sa druge strane, iako postoji veliki uticaj fizičke sredine na čoveka, ništa manje posledice nema ni uticaj čoveka na sredinu u kojoj živi. Udeo ljudskog faktora u promeni fizičke sredine je izuzetno veliki, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu. Svaki put kada upalimo auto ili uzmemo plastičnu kesu u prodavnici mi utičemo na životnu okolinu.
Glavno pitanje kojese postavlja u ovom kontekstu odnosi se na uzroke ekološkog ponašanja, šta je to što određuje kako će se ljudi odnositi prema svom užem ili širem životnom staništu. Mnoga istraživanja pokušavala su da daju odgovor na pitanja koja se tiču povezanosti stavova o sredini i ekološkog ponašanja ljudi. Osim toga, istraživači su se bavili i činiocima koji utiču na formiranje i menjanje ekološke svesti, stavova i ponašanja ljudi kao što su kultura, socijalizacija, edukacija i mnogi drugi. Istraživanja iz ove oblasti, obzirom da se radi o primenjenoj nauci, ne sprovode se samo u okviru univerzitetskih institucija, već sve više postaju sastavni deo projekata različitih vladinih organizacija kao i nevladinog sektora.

ZAKLJUČAK

Nalazimo se u kritičnom trenutku Zemljine istorije, vremenu kada čovečanstvo mora odabrati svoju budućnost. Budući da svet postaje sve povezaniji i lomljiviji, budućnost istodobno predstavlja veliku opasnost i veliko obećanje. Kako bismo mogli napredovati moramo shvatiti da uza svu veličanstvenu raznolikost kultura i oblika života mi jesmo jedna ljudska porodica i jedna zajednica na Zemlji koja deli istu sudbinu. Moramo se povezati kako bismo stvorili održivo globalno društvo utemeljeno na poštovanju prirode,ekološke etike, opštih ljudskih prava, odgovornosti za buduće generacije i kulture mira. Za ostvarenje tog cilja neophodno je da mi, svi ljudi na zemlji, objavimo odgovornost jedni prema drugima, prema široj zajednici života i budućim naraštajima.
U tom kontekstu,politika zaštite životne sredine,održivog razvoja ne ograničava se samo na kontrolu zagađivanja na lokalnim nivoima, vec ima i opšti globalni karakter, koji je, po pravilu, veoma teško kontrolisati. Globalna ekološka ravnoteža svakim danom postaje sve aktuelnija, što nameće potrebu primene odgovarajucih instrumenata koji deluju u okvirima tržišta. Iako je globalno zagađivanje problem svetskih razmera, u njegovom rešavanju primarna odgovornost leži na visokorazvijenim industrijskim zemljama koje treba da osiguraju
Zemljino obilje i lepotu za sadašnje i buduće naraštaje, prihvate da je sloboda delovanja svakog naraštaja odredjena potrebama budućih naraštaja, i da će prenositi budućim naraštajima vrednosti, tradicije i ustanove koje podržavaju dugoročni procvat ljudskih i ekoloških zajednica na Zemlji.

LITERATURA:

1. Nešković S.,Ekološki menadžment,PEP,Beograd,2010.
2. Đukanović, M. ,Etika i životna sredina,u zborniku Ekologija i etika,Eko centar Beograd: Elit,1996
3. Džozef R.De Žarden:Ekološka etika,Uvod u ekološku filozofiju,sl.glasnik,Beograd,2006
4. Marinković, M.(1996): Životna sredina i održivi razvoj, ELIT, Beograd.
5. Milutinovic S., Мetodoloski pristup proceni odrzivosti razvoja,nacionalni ekspert, KaktusPrint, Beograd, 2005. godine
6. The UNESCO - UNEP, “International environmental education programm”, Paris, 1993.
7. Članak sa Internet sajta:
http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/ekoloska_odgovornost_kompanija.4.html?
Datum pristupa:29.05.2010.god

PRILOG

Ekološka odgovornost kompanija

Prvi put u Srbiji o klimatskim promenama razgovarali su predstavnici poslovnog sektora, vlade i nevladinih organizacija i složili se da je potrebno da pre svega država, u zavisnosti od svoje realne moći, stvara klimu koja će stimulisati razvoj zelenih projekata. Ali, to ne može sama. Udruženi, država i poslovni sektor mogu da urade mnogo na tome da se ova tema postavi stavi na društveni dnevni red, što je i pokrenuto ovom Telenorovom konferencijom.

Šta konkretno kompanije mogu da urade?

Pored toga što su mnoge kompanije i državne institucije uvele interne procedure, kako bi upoznali zaposlene o načinima uštede energije i sprovođenju sistema reciklaže, one razmišljaju o tome kako se njihova osnovna delatnost odnosi prema okolini.
Ali, nije dovoljno da se velike kompanije drže visokih standarda očuvanja životne sredine. Kako bi uticali na društvo da se ponaša odgovorno, kompanije moraju da stvaraju mrežu partnera koji poštuju ista načela. Ekološki odgovorne kompanije biraće partnere i podizvođače koji se obavezuju da svojom aktivnošću neće ugroziti životnu sredinu i da će u svojoj oblasti stvoriti sopstvene standarde zaštite.
Očiglednu prednost u borbi protiv zagađenja okoline imaju IT kompanije, zbog svoje fleksibilne organizacije i načina poslovanja koji nameće stalne inovacije. Pored toga što mere emisiju CO2 u atmosferu i preduzimaju mere da se ona smanji, uštede se postižu i tako što se mobilna tehnologija koristi kao zamena za fizička putovanja i sastanke u dalekim zemljama.
Takav način komunikacije, koji olakšava poslovanje i doprinosi smanjenju emisije ugljen dioksida, nije rezervisan samo za velike kompanije. Mala i srednja preduzeća takođe mogu da poboljšaju svoje poslovanje koristeći Telenorovu ponudu objedinjene komunikacije. Pomoću ove savremene tehnologije, zaposleni u preduzećima nesmetano će moći da vode sastanke, drže prezentacije, prave planove i uspešno sarađuju sa svojim partnerima gde god se nalazili, bez potrebe da automobilom ili avionom dolaze lično na sastanak.
U svakodnevnom životu zaista postoji dosta toga što može da se promeni kako bismo se zajedno suprotstavili klimatskim promenama. U našoj zemlji, gde drugi problemi okupiraju javnost, a klimatske promene nisu još uvek shvaćene kao nešto što utiče na sve nas, mnoge kompanije su već preduzele konkretne korake na ovom polju.

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD