UZGOJ TARTUFA

Šta je tartuf ?

Postoji prava terminološka zbrka oko samog pojma tartuf. Neki tartufima jednostavno nazivaju sve podzemne gljive, drugi samo podzemne gljive iz roda Tuber, dok treći prave kompromis tako što sve podzemnje gljive zovu tartufima.
Mi ćemo tartufom nazivati samo gljivu iz roda Tuber, familja Tuberaceae, kako je definisana u enciklopediji Britanika, kao i u zakonodavstvima nekih zemalja (Francuska, Italija).
Tartufi su podzemne gljive koje žive u mikorizi sa raznim vrstama viših biljaka. Mikoriza je oblik simbioze kod koje se zajednički život gljive i biljke odvija na završecima korena biljke. Viša biljka sa kojom je gljiva u simbiozi naziva se simbiont
Takođe treba imati u vidu da se u kolokvijalnom jeziku tartufima naziva samo plodno telo gljive i to je ono sto se skuplja. Međutim sama gljiva je micelijum koji se rasprostire u zemlji i koji je golim okom nevidljiv.

Životni ciklus tartufa

Pojednostavljeno, životni ciklus tartufa izgleda ovako:
Micelijum formira plodno telo koje kad sazri ispušta miris koji privlači puhove, veverice, divlje i pitome svinje, srne, puževe, insekte itd., koji otkopaju tartuf (plodno telo), pojedu ga i potom kroz sistem za varenje i putem izmeta oslobode spore iz kojih nastaje novi micelijum. Ukoliko su pogodni uslovi (klima, sastav zemljišta i sl.) i ukoliko postoji pogodni simbiont sa kojim micelijum može da uđe u simbiozu, gljiva ulazi u simiozu sa višom biljkom, micelijum nastavlja da se širi kroz zemlju i da daje nova plodna tela. I tako se krug zatvara.

Vrste tartufa

Konzumne vrste tartufa koje postoje u Srbiji su:
Tuber magnatum; Tuber aestivum (T. uncinatum); Tuber brumale; Tuber macrosporum.
Plodno telo Tuber magnatum-a je u raznim nijansama bele boje, a preostale tri vrste imaju plodno telo crne boje. Zbog toga su se u kolokvijalnom govoru odomaćili termini beli i crni tartufi.
Vrsta tartufa se determiniše na osnovu morfoloških svojstava karpofora (plodnog tela), mirisa i spora. Najpreciznija, naravno ne računajuci DNK analizu, je determinacija na osnovu oblika i dimenzija spora, te oblika i dimenzija ornamenata na sporama. Determinacija na osnovu spora je jednoznačna.

Čuvanje i konzervisanje

Tartufi se mogu čuvati (i očuvati) sveži u frižideru na temperaturi od 2 - 8 stepeni Celzijusovih 1 - 3 nedelje. Dužina njihovog čuvanja u frižideru zavisi od toga u kakvom su stanju izvađeni iz zemlje i po kakvom vremenu. Idealno je da su izvađeni celi, čvrsti, po hladnom vremenu i dopremljeni sa terena u portabl frižideru. Taktika čuvanja u frižideru je da se suvi tartufi svaki posebno umotaju u papirnate salvete ili maramice i drže u staklenim tegelama sa hermetičkim zatvaračem, ali tako da tegle ne budu pune tartufima više od 50% svoje zapremine. Potom se svakog dana menjaju papirnate salvete u koje su tartufi umotani, a tegla briše od kapljica kondenzovane vode.
Tartufi se najbolje konzerviraju trenutnim dubokim smrzavanjem u tunelima za zamrzavanje (kako se inače zamrzava većina namirnica u prehrambenoj industriji). Potom se pakuju u vakum pakovanje i čuvaju u hladnjači ili zamrzivaču na temeraturi od -18 stepeni Celzijusovih ili nižoj. Pre upotrebe se ne odmrzavaju nego pripremaju smrznuti.
U kućnim uslovima moguće je primeniti i tiho smrzavanje u zamrzivaču koje daje lošiji kvalitet tartufa kod odmrzavanja (lošiju strutkuru tkiva zbog većih kristala koji nastaju prilikom tihog smrzavanja), ali još uvek sasvim dobar. Kod tihog zamrzavanja je važno da se tartufi smrzavaju svaki odvojeno ili uvijeni u papir da se ne bi slepili jedan sa drugim. U novije vreme postoje zamrzivači za domaćinstva koji imaju komore za zamrzavanje sa strujom hladnog vazduha (zapravo mini tunele) i tako omogućuju da se manje količine tartufa zamrznu i čuvaju po najvišim standardima i u kućnim uslovima.
Pored zamrzavanja koje je daleko najsuperiorniji način konzervisanja, postoji i čitav niz arhaičnih načina poput konzerivsanja u slanoj vodi, u salamuri, u pesku, u ulju, u vinu, u puteru, u masti itd. Svi ovi starinski načini podrazumevaju značajno gubljenje organoleptičkih svojstava tartufa i kraći vek trajanja, pa su potpuno neprimereni današnjem vremenu u kome gotovo svako domaćinstvo ima zamrzivač.

Tartufarski pas, alati i vađenje tartufa

Tartufarski pas

Traganje za tartufima je teorijski moguće i sa svinjom, medvedom i slično, pa i bez pomoći ikakve životinje, ali u praksi to su potpune besmislice i pas ostaje kao jedina realna mogunćost.
Svaki pas ima dovoljno dobar njih da namiriše tartufe pod zemljom.
Takođe, svaki fizički i psihički zdrav pas, bilo koje rase, uključujući i mešance može da se obuči za traženje tartufa, pod uslovom da već nije korisćen za lov ili da nije previše star.
Priče o rasi tartufarskih pasa koji nagonski traže tartufe, te o krvnim linijama tartufarskih pasa genaracijama unazad, su takođe potpune besmislice. Ako bi tako nešto i postojalo, to onda ne bi bio Canis familiaris (domaći pas), nego neka sasvim druga vrsta stvora, koja bi onda trebalo da ima i drugi naučni naziv. Mi ćemo ovde gororiti o domaćem psu kao pomoćniku u skupljanju tartufa i nećemo se baviti mitovima.
Izbor psa zavisi od mnogo faktora, a idelnog nema. Flegmatični psi prave manje problema na terenu, nisu skloni da jure divljač i da se udaljavaju od vodiča, lakše primaju obuku, ali su manje efikasni od dobro obučenog psa koji je temperamentan. Važna je i veličina psa. Manji pas je lakši za transport, lakši za nošenje u slučaju potrebe, na primer, kod prelaženja neke prepreke poput brvna postavljenog preko kanala ili reke, manje se povređuju od većih, imaju bolji rad na rupi, generalno duže žive itd., ali su po pravilu temperamentniji i teži za obuku.
Psi koji potiču sa severa ili iz planina, su sasvim prihvatljivi zimi, ali leti na terenu prosto nemaju šta da traže. Takođe u našim klimatskim uslovima žive kraće nego u geografskim područijima iz kojih potiču. Nepraktični su i psi koji imaju dugu dlaku ovčarskog tipa.
Ukratko: Psi lovačkog tipa i kratke dlake su fizički najprilagođeniji boravku na terenima na kojima ima tartufa i dobro obučeni su efikasniji od flegmatičnih tipova pasa, ali se znatno teže obučavaju i potrebno je mnogo više vremena i energije za njihovu obuku nego kod ovih drugih.
Pitanje koje se često postavlja je mužijak ili ženka. Ženke se teže održavaju zbog teranja, povremene lažne skotnosti, a ako se koriste za rasplod, onda se u periodu dok imaju mlade ne mogu koristiti za tartufarenje. Mužijaci se lakše održavaju, ali su po pravilu lošiji radni psi, pogotovu na terenima na kojima se kreću ženke u teranju.
Izlazak jednog vodiča sa dva psa istovremeno na teren lako može biti kontraproduktivan, a sa više od dva, sigurno jeste kontraporduktivan. Dva psa ne povećavaju šansu za pronalazak tartufa za 100 %, nego za 10-20% i to samo u odnosu na jednog sasvim prosečnog psa. U odnosu na jednog dobro obučenog i vrlo iskusnog psa, šanse rastu za nula procenata. Dva psa je teško pratiti i kontrolisati od strane jednog vodiča, a više od dva je čak nemoguće. Držanje više od jednog psa ima smisla u slučaju da se jedan pas povredi, strada ili ugine.

Obuka psa

Tartufarski pas može da prođe i druge vrste obuke koje su kompatibilne sa obukom psa tragača (što tartufarski pas zapravo jeste). Na primer, to može da bude i pas za samoodbranu. Sama obuka za pronalazenje tartufa nije previše komplikovana u odnosu na neke druge, na primer, za policijskog službenog psa, a o vodiču slepih i izvođenju cirkuskih tačaka i da ne govorimo. Najbolje je početi sa 3-4 meseca starosti, čim štene prođe proces vakcinisanja i izađe iz karantina, mada nije kasno čak ni sa 3-4 godine starosti (cirkuski dreseri neće ni da pogldaju psa malađeg od dve godine). Od mladog psa ne treba očekivati mnogo. Koliko je pas dobar, vidi se tek posle druge godine starosti, kad pas sazri.
Dobra opšta poslušnost je poželjna, ali nije neophodna da bi pas pronalazio tartufe. Međutim, bez elementarne opšte poslušnosti, previše je naporno, a i pas je na terenu stalno izložen raznoraznim opasnostima.
Tarufarskog psa je moguće obučiti i bez tartufa. Radi se o tome, da se pas nauči da reaguje na svaki miris pod zemljom koji nije životinjski (puh, miš, poljski pacov, veverica i sl.). U praksi je najbolje uzeti buđavi sir gorgonzolu, pomešati ga sa pasiranim belim lukom, staviti u neku malu plastičnu kutijicu sa izbušenim rupama i to koristiti kao mamac. Mamci se zakopavaju plitko, bez utabavanja zemlje i ostavljaju da stoje 24 - 48 sati, kada se pas dovodi da ih traži. U zadnjoj fazi obuke, moguće je koristiti i bilo šta što ima miris tartufa. Najeftinije je maslinovo ulje sa mirisom tartufa iz samoposluge ili neki namaz sa tartufima, koji se takođe moze naći u boljim samoposlugama.
Kad god pronađe mamac ili stvarni tartuf u prirodi, psu se daje hrana kao nagrada uz obilato hvaljnje i podsticanje. To se čini da bi se povezao nagon plena sa tartufima, pošto tartufi nisu prirodna hrana i plen psa. Ne treba navikavati psa da jede tartufe, još manje mu treba stavljati tartufe u obrok kako bi na taj način povezali tartufe sa hranom, jer će pas manje tartufe koje pronađe pojesti, a veće oštetiti i tako ih učiniti gotovo bezvrednim. U prnicpu, pas na terenu ne bi smeo da jede ništa drugo izuzev onog sto dobija kao nagradu direktno iz ruke vodiča. Nagrade posle uspešnog lociranja tartufa se daju psu uvek i bez izuzetka. To važi i za stare i iskusne pse koji godinama traže tartufe. U početku se koristi parče slanine ili nečeg što je prava poslastica za psa, a kasnije kod iskusnog psa koji radi rutinski, dovoljna je i kockica hleba. Psa ne treba izvoditi na teren sitog.
Neuporedivo važnije od posedovanja tartufa za obuku (koji kao što smo već rekli i nisu neophodni) je znati terene na kojima ima tartufa kao i vreme kad ih ima. Bez toga može se potrošiti i 10 kg tartufa za obuku, a pas nikada nece naći nijedan jedini tartuf u prirodi.
Naravno za obuku psa, potrebno je znati i opšte principe i tehniku dresure pasa, ali time se ovde nećemo baviti. Postoji mnogo literature na tu temu, pa onome ko je nema preporučujemo da nabavi nešto od toga, kao i da se konsultuje sa iskusnim dreserima ako ima mogućnosti.

Alati za kopanje

Tradicionalni alati u vidu raznih ašovčića, krampova, naoštrenih gvozdenih poluga i slično, spadaju tamo gde su i nastali: u srednji vek. Deluju egzotično, mogu da budu fine izrade i lepog izgleda, ali su krajnje nepraktični. S njima se malo tartufa izvadi celo, a i po pravilu su teški za nošenje.
Alat treba da bude lak, a čvrst, oštar samo na jednom mestu, na ostalima tup kako bi se smanjila verovatnoća da se nehotice iseče tartuf. Takođe da nije glomazan kako bi se spretno sa njim rukovalo. U praksi su se najbolje pokazale čvrsta baštenska lopatica za vađenje korova širine oko 2 cm sa poluprofilom, zatim veća, iz jednog dela livena kašika za sladoled bez mehanizma, te dleto za duborez takođe širine oko 2 cm i sa blagom krivinom pri vrhu. Naravno, moguće je koristi i razne druge slične alakte što zavisi od mašte, iskustva i individualnih sklonosti svakog pojedinog tartufara.

Vađenje tartufa

Kad pas nađe tartuf i zagrebe po zemlji pored njega, odmah se komandom zaustavi i ostavi da čeka u mestu, a tartufar klekne i pažljivo otkopova. Crni tartufi, pogotovu zimski, nisu duboko u zemlji, dok beli mogu biti i 40-tak cm, ali ne obavezno. Ukoliko se predpostavlja da se radi o belom tartufu, ili velikom komadu crnog, koji imaju jak miris, korisno je da tartufar pomiriše zemlju da bi utvrdio gde se tačno tartuf nalazi. Ako se posle opreznog kraćeg kopanja ne vidi tartuf, niti se po mirisu može utvrditi gde je, onda se ponovo pozove pas da ga pokaže i tako sve dok se ne ugleda tartuf. U tom trenutku se pas nagradi, poželjno je pohvaliti ga i potapšati, i nastavi polako sa otkopavanjem tartufa pazeći da se ne ošteti. Nakon što se tartuf izvadi iz zemlje, rupa koja se napravi njegvim iskopavanjem obavezno se zatrpa i zemlja utaba kako ne bi doslo do sušenja i odumiranja micelijuma gljive na tom mestu.
Ako se tartuf želi izvaditi neoštećen, suštinski je važno da se klekne i da se radi pažljivo i bez žurbe. Klečanje na zemlji, pogotovu po vlažnom vremenu, pa još ako je i hladno, može da bude vrlo neprijatno, ali nema druge ako se želi većina tartufa izvaditi neoštećena. Da bi se ublažio problem, mogu se koristiti neke vodonepropusne pantalone ili neka vrsta štitnika za kolena.

Gde ima tartufa u Srbiji?

Tartufe nalazimo u zemljištu čija se kiselost kreće u rasponu pH vrednosti od 6, 5 do 8, a idealno je neutralno do blago bazno zemljište sa pH vrednostima malo iznad sedam.
Zbog nedovoljne godišnje količine padavina u najvećem delu Srbije, belih tartufa (T. magnatum) ima samo pored vodotkova gde je nivo podzemnih voda visok, uglavnom na nižim nadmorskim visinama u topoljacima sa belom topolom (Populus alba) i okolo njih, kao i ispod hrasta lužnjaka (Quercus robur). Najbolji tereni su reke Jasenica i Kubrušnica.
Generalno, crnih tartufa ima na većini terena na kojima ima i belih (obrnuto ne važi), ali su po pravilu sitniji i lošijeg kvaliteta.
Pravi tereni za crne tartufe su u tzv. pobrđu gde su krupniji i boljeg kvaliteta. Naš najbolji teren je Fruška Gora. To su lipove šume (poglavito Tilia tomentosa) koje su zamenile posečene ili teško devastirane cerove (Quercus cerris) šume iz prošlih vremena. Ima ga, ali manje, i u cerovima šumama, uglavnom u prosecima ili pored šumskih puteva.
Sigurno je da pored ovih terena navedenih na oba spiska ima još dosta drugih, pogotovu manjih. Neki od njih tek treba da uopšte budu otkriveni.

Tereni sa belim tartufima

Reka Jasenica
• Selo Natalinci na putu Topola - Smederevska Palanka;
• selo Saranovo na putu Topola - Markovac;
• selo Sepci nizvodno na Jasenici od Saranova;
• selo Mramorac na putu Topola - Natalinci - Smederevska Palanka;
• desna strana reke između drumskog mosta na putu S. Palanka - V. Plana i železničkog.
Reka Kubrušnica
• Selo Belosavci i selo Glibovac na putu Mladenovac - Smederevska Palanka sa druge strane pruge gledano sa puta.
Reka Lug
• Kod skretanja za selo Kovačevac na put Mladenovac - Smederevska Palanka, pored benzinske pumpe, sa druge strane reke gledano sa puta.
Šuma Crni Lug
• Skretanje na levo (iz pravca Beograda) kod pumpe u selu Boljevcu i put sam vodi, prvo do semenske hrastove sume, a potom put ide pored ograđenog lovista.
Selo Kupinovo
• Od mosta kod crkve na putu prema Savi ide se uz kanal, pa se skrene na levo, preko mostića na kanalu. Masa belih topola, ide se unazad prema selu Kupinovu uz kanal.
Obedska Bara
• Bele topole koje se nalaze na suprotnoj obali bare u odnosu na motel. Prilaz je tako što se u Obrežu odmah iza benzinske pumpe skrene na levo (kad se dolazi iz Beograda) i zaobiđe se Obedska bara. Potom svih šest greda između Obedske bare i reke Save.
Poligon-Nikinci
• Ide se putem Obrež - Grabovci. Sa leve strane puta, nešto pre nego se naiđe ponovo na asvalt, počinje veliki prostor pun belih topola, izbrazdan kubicima i kanalima. Jedan prilaz je baš na tom mestu, a drugi lakši, je taj da se dođe do asvalta i tu na pocetku asvalta gde se nalazi jedna osmatračnica i jedna pomoćna kućica sa druge strane puta, krene se kroz mladu šumicu hrasta i graba sa leve strane, ona se prođe, dođe se do kanala i pređe se kanal na nekom pogodnom mestu.
Selo Grabovci
• Hrastova šuma na Vitojevićkom ostrvu i bele topole pored same reke Save. Pređe se mostić preko kanala, prođu se topole kanađanke ide se putem prema Savi;
• šuma Debeljak koja se graniči sa lovištem Karakuša.
Platičevo
• Šume Senajske Bare i lovište Maletića lug.
Selo Klenak
• Lovište Karakuša, kao i šuma sa suprotne strane puta, pored same pruge, kod prvog skretanja za Klenak kada se dolazi iz pravca Platičeva.
Reka Bosut
• Ušće Busouta u Savu, sa leve strane reke.
Selo Jamena
• Selo na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne. Šume sa leve strane puta Morović - Jamena.
Sela Urovci i Ratari
• Sela se nalaze na putu Obrenovac - Šabac, a tereni su topoljaci sa belom topolom od puta prema Savi, iza seoskih kuća od kojih se ne vide s puta.
Selo Provo
• Skrene se sa puta Obrenovac-Šabac za selo Provo, prođe se centar sela, nastavi se prema nasipu i ide putem pored nasipa uz Savu. Tereni su topoljaci sa belom topolom.
Mačva
• Šumice sa obe strane puta Bogatić - Klenje;
• šumice sa obe strane puta Bogatić - Crna Bara i Bogatić - Banovo Polje;
• šumice sa obe strane puta na izlazu iz Banvog Polja prema Noćaju;
• šumice sa desne strane puta Banovo Polje - Ravnje;
• topoljak sa leve strane puta na ulazu u selo Noćaj iz pravca sela Salaš Noćajski;
• drugi topoljak bele topole sa leve strane na izlazu iz sela Noćaj prema selu Glušci.
Reka Karaš
• Selo Kajtasovo;
• selo Grebenac uzvodno od Kajtasova;
• selo Dupljaja uzvodno od Grebenca;
• selo Jasenovo uzvodno od Dupljaje;
• selo Straža, uzvodno od Jasenova, šuma kod industrijskog mlina;
• sela Banatska Subotica i Dobričevo, uzvodno od sela Straže, pa sve do sela Vojvodinci.

Tereni sa crnim tartufima

Fruška gora
• Generalno sve lipove šume na južnoj strani Fruške gore i ravne lipove šume severno od vododelnice kao i na samoj vododelnici;
• šuma Lipovača;
• šuma Vorovo;
• šuma Lipik;
• šuma Lipovac;
• šuma Orlovac;
• šume oko Rohalj baza;
• šume severo-istočno od Vrdnika;
• šuma severno od manastira Krušedol.
Deliblatska pešara
• Zagajička brda i Dumača; autohtone sume hrasta u prostoru između sela Grabenac, Šušara i Zagajica.
Šuma Duboko
• Šuma u trouglu Barič, Mala Moštanica, Umka. Dolazi se tako što se sa puta Beograd - Obrenovac, na delu Umka - Barič, skrene na levo (gledano iz Beograda), putem prema Maloj Mšotanici.
Planina Kosmaj
• Šuma Košutica. Nalazi se iznad kamenoloma koji je sa desne strane kada se ide putem Mladenovac - Kosmaj, posto se prođe selo Koraćica.
Selo Amerić
• Selo na putu Beograd - Ralja - Mladenovac, sa desene strane puta (kada se ide iz Beograda) pre samog ulaska u Mladenovac. Šume oko sela na ravnom. Lipa i hrast cer.
Selters Banja
• Mladenovačka banja koja se nalazi pored puta Mladenovac - Topola, na izlazu iz Mladenovca. Teren je park same Banje. I to dobar jer se održava, a leti i zaliva.
Selo Rabrovac
• Ide se putem Smederevska Palanka - Mladenovac i skrene na levo (kada se ide iz pravca S. Palanke) prema Rabrovcu i Jagnjilu. Uđe se u selo skretanjem na levo i odmah tu je šuma hrasta cera sa desne strane.
Reka Jasenica
• Desna strana reke odmah iza želzničog mosta na pruzi Smederevska Palanka - Velika plana.
Planina Oplenac
• Park na vrhu Oplenca.
Planina Rudnik
• Šume na jugo-zapadnoj strani planine.
Reka Vitovnica
• Oko manastira Vitovnica;
• selo Vitovnica prema ušću Melničke reke;
• prostor između sela Vitovnica i Melnica.
Manastir Zaova
• Razređena ravna šuma pre ulaska u manastir.
Svrljiške Planine
• Razni lokaliteti na južunoj strani planina;
• severno od Bele Palanke;
• zapadne ekspozicije istočno od Svrljiga.

Tržište tartufa

Samo tri vrste imaju berzanske cene: Tuber magnatum, Tuber melanosporum i Tuber aestivum (T. uncinatum).
Tuber borchii ima potražnju samo u Italiji gde se čak i uzgaja.
Tuber brumale ima potražnju širom Evrope, ali ne i van nje, i uglavnom se koristi kao jeftinija zamena za Tuber melanosporum.
Tuber indicum je vrsta morfološki toliko slična T. melanosporum-u da ih je nemoguće razlikovati samo na osnovu morfoloških svojstava. Međutim nema nikakvog mirisa i zato je vrlo jeftin. Koristi se za sečenje T. melanosporum-a tako sto se pomešaju i posle nekoliko dana T. indicum dobije miris T. melanosporum-a (prevara koja je krivično delo u Francuskoj). Tuber indicum-a ima samo u Centralnoj Aziji, uglavnom u Kini. U Indiji ga uopšte nema iako na to upućuje njegov latinski naziv.
Izveštaji o nalazima Tuber melanosporum-a i Tuber borchii-ija u Srbiji su krajnje nepouzdani.
Dakle, od tri vrste koje imaju berzanske cene, u Srbiji postoje dve. A od jedine dve skupocene vrste, skuplje od najboljeg beluga kavijara, samo jedna: Tuber magnatum, beli tartuf iz Albe.
Količine belog tartufa (T. magnatum) u Srbiji nisu sasvim jasne. Ljubitelji lovačkih prica spominju stotine kilograma, a “obožavaoci barona Minhauzena” tone, pa čak i hiljade tona.
Najbliže naučnoj istini je da ga ukupno ima svega nekoliko desetina kilograma, uz blago variranje te količine iz godine u godinu zavisno od vremenskih prilika.
S druge strane sasvim je jasno da se dugoročno posmatrano količine smanjuju, pre svega zbog nemilosrdne seče belih topola (Populus alba), glavnog simbionta belog tartufa u Srbiji, kao i zbog sveopšteg zagađenja, pre svega u dolinama reka gde su i njegova glavna staništa.

Literatura

Truffle research center - Centar za istraživanje tartufa http://www.truffle.org/
TUBERKEY - Ključ za tartufe Alessandre Zambonelli http://www.truffle.org/tuberkey/tuberkey-english.html
Albatartufi - Berza tartufa u Albi http://www.albatartufi.com/truffle.html
Aqualagna - Berza tartufa u Aqualangi http://www.tuber.it/eng/index.html
Truffle Market - Berza tartufa http://www.trufflemarket.com/
Urbani Tartufi - Porodica koja se generacijama bavi tartufima http://www.urbanitartufi.it/Inglese/homepage_eng.html
Plantin truffles - Francuska tartufarska familija; veliki izvoznici http://www.plantin.com/

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi