UZGOJ ARONIJE – SIBIRSKE BOROVNICE
Aronia
melanocarpa (Michx.) Elliott je kod nas malo poznata vrsta voća
koja potiče iz vlažnih šuma i baruština istočnog dela Severne Amerike,
ali je u Srbiju dospela iz Rusije i Ukrajine, gde se odomaćila i masovno
se gaji, kao i u Poljskoj. Engleski naziv ove biljke je Chokeberry
(„čakberi“), što u slobodnom prevodu znači „zapiruša“, jer se teško guta,
kao što je to slučaj sa trnjinama ili oskorušom, pa i mušmulom koja nije
gnjila. Zbog ove osobine mnogi voćari su je nazvali „ruska oskoruša“,
iako joj plod liči na borovnicu. Ruski naziv ove zapiruše je „černoplodnaja
rjabina“. Od svih biljaka koje poznaje naš narod, plodovi aronije najviše
podsećaju na crni glog.
Pripada familiji ruža – Rosaceae, podfamiliji Maloideae.
Rod (Genus) Aronia obuhvata tri vrste:
- crnu aroniju: A. melanocarpa,
- crvenu aroniju: A. arbutifolia(L.) Pers. i
- purpurnu aroniju– A. prunifolia (Marshall)
Rehder.
Po tome što pripada podfamiliji jabuka, vidi se da su botaničari imali
u vidu građu njenog ploda. Od sve tri vrste, crna aronija ima najveći
značaj sa stanovišta čoveka. Spada u najlekovitije vrste voća. Lako se
gaji i održava. Gaji se slično kao oblačinska višnja ili leska. Naime,
ako se gaji na sopstvenom korenu dobija se žbun sličan žbunu leske. Da
bi se olakšalo njeno gajenje, omogućila međuredna obrada, rezidba i berba,
može se kalemiti na jarebiku (Sorbus aucuparia), koja se u Rusiji naziva
„krasnoplodnaja rjabina“, onda na divlju krušku i crni glog (Crataegus
laevigata), mada se prima i na druge vrste gloga kao što su beli i crveni,
C. monogina i C. pinnatifida. Podloga za kalemljenje treba da bude stara
najmanje tri godine, jer se kalemi na visini od oko 100 do 120 cm, tako
da će sadnica na kalemu imati minimum pet godina u vreme sadnje na stalno
mesto. Zbog tako sporog rasta kalemova, koji su onda dosta skupi, najčešće
se gaji na svom korenu, kao žbun. I ovaj žbun se može oblikovati rezidbom,
da se ne dozvoli rast velikog broja stabala, nego 2 – 3, kako bi se olakšalo
osunčavanje, normalna fotosinteza svih listova i osigurao dobar prinos.
Sadi se u jesen, kada na sadnicama opadne list, najčešće krajem novembra.
Lako se prima i ako na biljkama ima zrelog lišća crvene, ljubičaste ili
braon boje. Najčešće se sade dvogodišnje biljke dobijene kulturom tkiva.
Raste i daje dobre prinose na svim tipovima zemljišta, osim zasoljenim,
za razliku od visokožbunaste borovnice koja dobro uspeva samo na prirodno
kiselim, pH 4,2 do 4,4, a ona se u Srbiji nalaze na većim nadmorskim visinama,
najčešće iznad 750 m, a tamo skoro i da nema stanovnika. Ne usvaja štetne
sastojke iz zemljišta, vode i vazduha, te se može gajiti i u blizini industrijskih
zagađivača i termo elektrana.
Najbolja
gustina sadnje je 3 x 1,5 m, kojom prilikom se posadi 2 222 biljke
po hektaru. Ovakvom sadnjom svaka biljka dobija 4,5 mkv. vegetacionog
prostora. Prve berbe su moguće u trećoj godini života. Tada se formira
prosečno po dva grozda na biljci, sa oko 35 – 40 plodova, ili oko 100
grama prinosa. Dakle, u prvoj godini po sadnji dvogodišnjih sadnica, može
se dobiti oko 200 kg ploda po hektaru. U sledećoj sezoni žbun daje po
7-8 grozdova, 300 – 400 grama po biljci ili 6600 do 8800 kg po hektaru.
Tako , sa porastm žbuna, uz redovne mere nege, u prvom redu uništavanju
korova, u desetoj godini života biljka aronije može da donese prinos od
oko 10 kg po žbunu, ili 22000 kg/ha. Ovakav prinos se mže očekivati i
u sledećih 20 godina. Navodnjavanjem se osigurava visok i stabilan prinos
po godinama. Suša je najveći neprijatelj svih biljaka, pa i aronije. Orezivanjem
grana starih 5 – 7 godina podmlađuje se rodni deo biljke i osigurava dobar
prinos. Drvo sporo raste, tvrdo je kao dren, i dostiže visinu od 1,5 –
2 metra, tako da se lako bere sa zemlje. Otporna je na bolesti i štetočine,
pa nema potrebe za bilo kakvim vidovima zaštite. Kao takva, aronija je
idealna biljna vrsta za gajenje u tzv. Organskoj ili ekološkoj proizvodnji.
Kada biljke, za 4-5 godina, odrastu u visinu preko jednog metra, onda
one same suzbijaju korov u redu, a međuredno rastojanje se kosi. Posle
desete godine, ako je između redova niska trava, ne mora ni da se kosi,
tako da voćnjak aronije predstavlja pravu oazu životinjskog sveta, idealno
stanište za ptice pevačice, prepelice, jarebice, fazane, zečeve... U aprilu,
kada se voćnjak zabeli od mnogobrojnih cvetova, kao kada padne sneg, aronija
je dobra pčelinja paša.
Postoji veći broj sorti i klonova, od kojih su najpoznatije Viking
i Nero. Godine 2010. Aronija je upisana u listu voćnih vrsta
u Srbiji, sa jednim predstavnikom – sortom Nero. Do tada se posmatrala
kao ukrasna i lekovita biljka. Pored plodova, lišće može da se koristi
za čaj. Bogato je vitaminom P. Po izgledu podseća na list višnje.
Prvi zasadi aronije u Srbiji zasnovani su u organizaciji
PIK Takovo, Gornji Milanovac, sedamdesetih godina XX veka. Sadnice su
uvezene iz Ukrajine. Ideja da se ona koristi za proizvodnju sokova nije
ostvarena do kraja, pa se danas koncentrat za sokove uvozi iz Poljske.
Koristi se samo kao bojadiser, jer sokova od aronije nema pod tim imenom
kod nas. Litar sirupa može da oboji 100 l vode. Ovaj članak ima za cilj
da ideju proizvodnje soka od aronije podstakne i razvije, jer je ovo voće
više lek nego hrana. Svako domaćinstvo može da pronađe malo mesta na svojoj
okućnici da zasadi aroniju, i počne da koristi sokovnik koji negde stoji
zaboravljen dugi nz godina. U eri širenja biljne proizvodnje bez upotrebe
pesticida, evo voća koje je priroda podarila čoveku kao stvorenog za tako
nešto.
Plodovi aronije su bogati hranljivim i lekovitim materijama.
Sadrže od 25-3o% suve materije, najviše saharida, celuloze, pektina i
antocijana. U njma je prava riznica makro i mikro elemenata kao što su
gvožđe, kalcijum, bakar, jod, bor, molibden, mangan, kalijum i kobalt,
te vitamini C, P, PP, B6, B2, E i provitamin A. Ali, od svega što se nalazi
u zrelim plodovima crne aronije, najvažnije su bojene materije, antocijani.
Nađeno je 1480 mg antocijana na 100 g svežih plodova, dok je koncentracija
proantocianidina bila 664 mg na 100 grama. Ovih materija ima najviše u
kori i ispod same kore ploda. Na ovaj način biljka štiti sadržaj, meso
i seme ploda, od štetnog dejstva UV zračenja. Boja i sjaj bobica privlače
ptice i druge životinje da se njima hrane i na taj način obavljaju rasejavanje
i širenje vrste.
Aronija
sadrži najviše antioksidanasa od 277 vrsta namirnica koje koristi
čovek, uključujući i drugo jagodičasto voće, bobice, citruse, povrće,
žitarice i začine. Među antocijanima aronije nalaze se cianidin-3-galaktizid,
epicatehin, kafeinska kiselina, kvercetin, delfinidin, petunidin, pelargonidin,
peonidin i malvadin. Sve su to antioksidantni fenoli – flavonoidi. Apsorbuju
slobodne radikale.
Ovakvim sastavom aronija predstavlja hranu i lek koji umanjuje rizik od
pojave mnogih boleti, kao što su karcinom debelog creva, neaktivna jetra,
kardiovaskularne bolesti, hronična zapaljenja, gastro problemi uključujući
i čir, i zapaljenja oka (uveitis). Jača imuni sistem te je dobra hrana
– lek za decu, sportiste i rekonvalescente. Usporava procese starenja
i ima antiseptičko dejstvo. Sve satojke koje je aronija stvorila da bi
sebe sačuvala od insekata, gljivica, bakterija i virusa, a koji se jednom
rečju nazivaju fitoncidi ili biljni antibiotici, čovek unosi u svoj organizam
i koristi blagodeti prirode.
U ishrani i medicini aronija se koristi uglavnom kao hladno ceđeni voćni
sok, sirup. Od kilograma svežih, neoštećenih plodova dobija se oko 600
ml gustog soka, tamne, skoro crne boje, koji se konzerviše pasterizacijom
ili sterilizacijom u staklenoj ambalaži, flašama od 270 ili 700 ml. Ovakav
sok se koristi razređen u vodi, čaju ili drugim voćnim sokovima, kao što
su oni od jabuke ili dunje. Na 100 ml soka saržaj vitamina P (bioflavonoida)
iznosi minimum 150 mg. Energetska vrednost je max. 63 kcal. Sirov sok
se koristi obazrivo, kao i drugi lekovi, tri puta na dan po 50 ml, ili
po pola čaše od jogurta.
Aronija se koristi i za spravljane džemova. Posle ceđenja soka, drožda
sa semenom i korom se prokuva i zasladi i tako se dobija džem. Seme je
veoma sitno, kao seme kima, i pomaže čišćenju organa za varenje. Ovaj
džem se jede po malo, kašičicom, kao med, jer je on ustvari lek dobijen
direktno iz prirode. Sami plodovi u sirovom stanju nisu ukusni jer sadrže
malo šećera, opori su, ali je to dobro za obolele od diabetesa. Već smo
navikli na to da se lekovi ne odlikuju dobrim ukusom.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
