PLESNI - IZAZIVACI BOLESTI | SEMINARSKI RAD IZ POLJOPRIVREDE

OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ POLJOPRIVREDE

Još...

Плесни, изазивачи болести воћа

Гљиве су еукариотски микроорганизми. Спадају у посебно царство Мyцота. Гљиве се деле на: макромицете и микромицете. Макромицете поседују крупна плодоносна тела и позната су под називом више гљиве или печурке. У микромицете спадају облици микроскопских величина. То су филаментозне гљиве или плесни и квасци.
Плесни су вишећелијски микроорганизми (еукариотске ћелије) са мицелијумском (кончастом) морфологијом. Мицелијум се састоји од дугачких разгранатих нити – хифа, пречника од 30 до 100 микрометара. Код нижих гљива хифе су једноћелијске и без попречних преграда – септи, док су код већине гљива хифе септиране. Код плесни мицелијум се дели на: супстратни и ваздушни. Супстратни мицелијум представља сплет хифа, које се развијају у супстрату и које служе гљиви за причвршћивање. Ваздушни мицелијум налази се изнад супстрата и поред многобројних хифа садржи и органе за фруктификацију – спорангионоше (спорангиофоре) са спорангиоспорама или конидионоше (конидиофоре) са конидиоспорама. Поред наведених, постоје и други облици спора, које служе за размножавање гљива.

Морфологија плесни

Плесни су еукариотски вишећелијски микроорганизми. Бројно су заступљени у природним срединама у којима имају велики значај у трансформацији мртве органске материје.
Постоји велика морфолошка разноврсност. По величини се крећу од 5 микрометара до неколико центиметара (печурке). Велики број има чврст ћелијски зид који им даје облик. Основни облик код плесни је кончаст – ХИФА. Сплет хифа чини МИЦЕЛИЈУ. Дебљина хифа се креће у просеку од 5-10 микрометара. Плесни без ћелијског зида стварају вишеједарну слузаву творевину плазмодиј.
Постоје три типа хифа: несептирана хифа, септирана хифа са једноједарним ћелијама и септирана хифа са вишеједарним ћелијама.
Вегетативно се размножавају спорулацијом. Постоје следеће разноврсности у формирању спора:
1. у спорангијама на спорангиофорама – апланоспоре и спорангиоспоре (Zygomycetis),
2. у зооспорангијама – зооспоре (Oomycetes) и
3. споља на конидиофорама – спољашње споре, конидије које се завршавају главичасто – везикула (Aspergillus) или се гранају (Penicillium).

Дужина конидиофора је различита и могу се појављивати појединачно или у групама, а могу бити сакривене у плодоносним телима. Споре се могу формирати и без конидиофора (бластоспоре) или у хифама (хламидоспоре) њиховом сегментацијом. Оидиоспоре се формирају на оидиофорама фрагментацијом.
Генеративне споре настају код плесни на више начина почевши са плазмогамијом до различитих видова гаметангије (изогамија, хетерогамија). Начин добијања генеративних спора је основна карактеристика за класу: у класи Zygomycetes, зигоспоре настају изогамијом, тј. гамети исте величине се спајају и дају зигоспору. У класи Oomycetes код нижих форми споре настају изогамијом а код виших хетерогамијом.
Поред напред наведених морфолошких критеријума за идентификацију гљива у новије време користе се и неки биохемијски критеријуми:
1. Састав ћелијског зида је карактеристичан за класе. У класи Oomycetes се састоји из целулозе, а у класама Zygomycetis, Ascomycetes и Basidiomycetes из хитина.
2. Пут биосинтезе лизина који је код Oomycetes преко диаминопимелинске киселине, а код Zygomycetis, Ascomycetes и Basidiomycetes преко амино-адипинске киселине.
3. садржај ДНК варира.

Веома је тешко направити препарат гљива, а да се оне морфолошки не измене. Приликом припреме препарата са гљивама, треба водити рачуна најпре о течности која се употребљава. Препарати с водом, веома су неподесни, јер се вода брзо испарава, што изазива сужавање ћелија или њихово слепљивање у гомиле. Отуда овакви препарати најчешће не задовољавају и помоћу њих је тешко уочити морфолошка обележја гљива.
Многи аутори препоручују „лактофенол“ као веома погодан раствор за припрему препарата гљива, јер не испарава и не изазива скупљање ћелија, те је отуда веома подесан за њихово припремање. Ако се препарату дода још и слаб раствор метиленског плавила, може се посматрати и структура гљива.

Слика бр. 1: структура пеницилијума

Peronospora

Слика бр. 2: пероноспора

Настанак плесни

Плесни се обично јављају у комбинацији са квасцима и бактеријама. Одговорне су за производњу бројних ферментисаних намирница и укључене су у процес индустријске производње органских киселина и ензима. С друге стране плесни су и главни узрок за повлачење намирница из продаје. Многе плесни не представљају опасност по здравље људи, али неке производе микотоксине који су токсични, канцерогени, мутагени, или тератогени за људе и животиње.
Плесни се брзо шире зато што могу да се преносе ваздухом. Ове гљиве изазивају различите степене видљивих погоршања и распадања намирница. Њихов раст се може видети преко појаве тачкастих места, крастица, мицелијума који подсећа на памук, или обојене плесни са пуно спора. Плесни могу произвести неуобичајени укус и мирис због ферментативних, липолитичких и протеолитичких промена изазваних ензимским реакцијама са угљеним хидратима, мастима и протеинима у храни.
Плесни захтевају присуство кисеоника и не могу да расту ако је присуство угљен диоксида велико (5% до 8%). Њихова способност прилагођавања је видљива и кроз могућност да узимају кисеоник из органске материје и да расту на веома ниским концентрацијама кисеоника, па чак и у вакуумским паковањима. Неке халофилне плесни могу да толеришу чак и концентрације соли преко 20%.
Пошто је плесни тешко контролисати, оне су велики проблем прерађивачима хране због кварења хране узрокованим овим микроорганизмима. Забележено је много случајева повлачења производа из продаје због контаминације плеснима.

Плесни у воћу

Многе гљиве су способне да изазивају трулеж зрелих или готово зрелих плодова јагода, грожђа, малина, боровнице и купине. Озбиљне губитке могу да нанесу под повољним условима средине за развој болести. Један од најозбиљнијих и заједничких болести трулежи плодова свих воћака је сива плесан. Гљива сиве плесни може да утиче на латице, стабљике цвећа, цветове воћа и плодове воћа. У влажним, топлим годишњим добима, вероватно не постоји друга болест у стању да проузрокује губитак већи од плесни. Болест је најизраженија током година са продуженим кишним и ведрим периодима током цветања или у току бербе. Иако су плодови свих сорти подложни трулежи, губици су углавном већи на сортама са тесно груписаним плодовима као што је винова лоза.
Млади пупољци су обично веома осетљиви на инфекцију. Један или више цветова у цвасти могу показати на појединим местима браон боју и сушење, које може да се продужи низ петељку. Воћне инфекције обично се појављују као меко, светло браон подручје на плоду које се брзо увећава. Заражени плодови преостали на биљкама обично пресуше, "мумифицирају" и постану прекривени сиво- прашњавом спором, која образује болест "сиву плесан." Воћне инфекције су најтеже у добро заштићеним подручјима биљке, где је влажност ваздуха висока, а аерација лоша. На јагодама и рибизлама развија се на тлу или додиривањем друге пропале бобице или сувог листа у густом лишћу, ови делови су најчешће погођени. Болест се може развити на младим зеленим плодовима воћа, али је више подложно што је зрелије. Болест се обично не открива док су плодови зрели у време бербе. Након брања, зрели плодови су изузетно осетљиви на сиву плесан, посебно ако су изложени ударцима.
Са заражених воћака, гљива се шири на здраве воћке. Под повољним условима за развој болести, здраво воће може постати труло у року од 48 сати од бербе.

Узрочник појаве плесни у воћу

Гљива суве плесни је у стању да зарази велики број различитих биљака. Циклус заразе је веома сличан за јагоде, грожђе, боровнице и трње. Гљива презимљава као, црна гљивична тела или у облику мицелија у биљним отпадима, као што су мртво лишће јагода или малина. Недавна истраживања су показала да скоро све инокулације код јагоде долазе из мицелија мртвих листова. У рано пролеће, мицелија постаје активна и производи велики број микроскопских спора на површини старе биљке. Споре се шире ветром кроз садњу где се депонују на цветове и плодове. Они клијају кад је влага присутна и инфекција може да дође у року од неколико сати.
Температуре између 21 и 27 степени С и капи влаге на лишћу од кише, роса, магла или вода за наводњавање, су идеални услови за развој болести. Болест се може развити на нижим температурама, ако лишће остаје мокро на дужи временски период. Грожђе и рибизле су осетљиви на Ботритис током цвата и опет када сазревају плодови. Недавна истраживања показују да се већина воћних инфекција заправо дешава у цвету, међутим, симптоми се обично не развијају до близу бербе. Током цветања, гљивица колонизује здраве или остареле делове цветова, који често бостају браон. Ове инфекције цвета успостави гљива код младих воћака као "латентну" или "нормалну" инфекцију. Гљивица углавном остаје латентна у развоју (зелена) код воћа док плод почиње да зри (садржај воћног шећера се повећава а киселина смањује до нивоа који подржава раст гљива), након чега гљива постаје активана и симптоми (трулежи) се појављују . Тако, најкритичнији период за примену фунгицида за контролу сиве плесни је током цветања. Ово је важно питање на уму када се размишља који фунгицид и како користити за контролу ове болести.

Конзервисање воћа и поврћа

Воће, поврће и печурке садрже већу количину воде, те се не могу сачувати током дужег временског периода. Зато се конзервишу физичко-хемијским и хемијским поступцима. Приликом прераде воћа и поврћа треба да буду задовољени следећи захтеви: да плодови буду здрави, да имају одређена сортна својства (нпр. облик, величину, садржај сувих материја, органских киселина и др.) да имају одређену сочност, однос шећера и киселина, боју, арому (захтеви у производњи сокова), да имају одређену боју и арому, садржај пектина (захтеви у производњи џемова), да имају одређену чврстину (захтеви у производњи компота) и др. Битни елементи квалитета воћа и поврћа као сировина за прераду су: хемијски састав, технолошка зрелост, тежински однос делова који се користе за прераду и оних који се не користе (рандман). Ови елементи зависе од врсте воћа и поврћа, сорте, агроеколошких и агротехничких услова гајења, момента бербе, услова и манипулације у току транспорта, као и од чувања после бербе. Без обзира на поступак конзервисања, припрема сировина састоји се од следећих операција: пребирања (визуелне инспекције), односно уклањања оштећених плодова и грубих нечистоћа, темељног прања, љуштења и уклањања нејестивих делова (петељки, коштица, семеника са семенкама, брадица и сл.).

Закључак

Плесни су веома распрострањени, као изазивачи болести код воћа, јер скоро све врсте воћака подложне су обољењима које изазивају плесни. Најзначајнији фактор за појаву плесни су временски услови, зато је потребно користити одређене фунгициде, превентивно да не би дошло до појаве плесни. Такође плесни треба сасвим уништити, јер и када су у стању мировања оне имају способност размножавања.

Литература

preuzmi seminarski rad u wordu » » »