Savremeni zahtevi održivog ruralnog razvoja

U zavisnosti od metoda definisanja ruralne oblasti, oko 70-80% teritorije Srbije se može klasifikovati kao ruralno. U oblastima koje se klasifikuju kao ruralne, živi 43-55% celokupnog stanovništva Srbije. Ruralne oblasti u Srbiji se trenutno susreću sa brojnim problemima. Neke ruralne oblasti i neki sektori ruralne ekonomije se susreću sa problemima strukturnog prilagođavanja, dok se drugi suočavaju sa ograničenjima dinamike i raznolikosti.
Osnovni problemi i trendovi sa kojim se suočavaju skoro sve ruralne oblasti su migracije, slaba diverzifikacija ekonomskih aktivnosti, ekstenzivna poljoprivreda je dominantna ekonomska aktivnost, visoka stopa nezaposlenosti, nedostatak mogućnosti za zapošljavanje, slaba i nerazvijena infrastruktura, nizak BDP po glavi stanovnika u poređenju sa urbanim oblastima i nezagađena životna sredina koja se suočava sa potencijalnim pretnjama. Većina ovih problema je posledica velikih međunarodnih promena koje su se desile u prethodnom periodu.
Trenutni okvir rada ruralne politike u Republici Srbiji vuče korene iz perioda nakon II svetskog rata kada je primarna funkcija ruralnih oblasti bila proizvodnja poljoprivrednih proizvoda i hrane. U međuvremenu, ciljevi u proizvodnji hrane su se pomerili sa aspekta kvantiteta na aspekt kvaliteta (prvenstveno na bezbednost hrane). Značajno je povećano interesovanje i briga za zaštitu životne sredine. Ruralne oblasti su pogodne i za druge privredne delatnosti koje se ne zasnivaju isključivo na poljoprivrednom iskorišćavanju zemljišta. Stanje privrede i socijalne infrastrukture u mnogim ruralnim oblastima u Srbiji je loše. Mogućnosti za zapošljavanje i razvoj privatnog preduzetništva su ograničene. Siromaštvo je značajan i stalan problem. Postoji značajan broj različitih, novih, problema koji su se pojavili u poslednje vreme. Vlada ne može da zaustavi ove trendove, međutim novom politikom razvoja ruralnih oblasti može se značajno pomoći ruralnim oblastima da se prilagode novonastalim promenama.
Bez nove politike ruralnog razvoja, ruralne oblasti će nastaviti da se susreću sa ekonomskim,privrednim i socijalnim problemima kao i sa problemima u oblasti zaštite životne sredine. U isto vreme neophodno je znatno izmeniti i prilagoditi okvir rada ruralne politike u skladu sa politikom i dobrom praksom u Evropskoj uniji. Srbija će sa dobijanjem statusa “zemlje kandidata” dobiti pravo da koristi EU fondove u okviru IPA programa za ruralni razvoj (IPARD). Srbija bi zbog toga trebalo da se usredsredi na uspostavljanje neophodne strukture kako se dostupna sredstva maksimalno iskoristila u cilju jačanja kapaciteta za ispunjavanje uslova za članstvo u EU. Politika ruralnog razvoja EU je posebno važna jer predstavlja jednu od osnovnih politika EU. U ovom kontekstu je važno je napraviti razliku između mera neophodnih da bi se Srbija pripremila za implementaciju IPARD fondova na nacionalnom, regionalnom, i lokalnom nivou. Efikasnost politike ruralnog razvoja, međutim, u najvećoj meri zavisi od lokalne zajednice pa čak i individualnih inicijativa na lokalnom nivou (kreiranje prijava, analiza prijavnog formulara, odluke o finansiranju, implementacija projekata, privlačenje fondova, izveštavanje i kontrola...).

1. Integrisanje ekoloških zahteva u ruralnu politiku

U gotovo svim razvijenim zemljama, u poslednjih nekoliko decenija, došlo je do degradiranja životne sredine, što je izmedju ostalog i posledica zagadjenja koja potiče iz ruralnih područja, pre svega, usled intezivne proizvodnje. Zbog toga se javila potreba da se očuvanje životne sredine ugradi u nove pravce agrarne i ruralne politike. U oblasti zagadjenja životne sredine se, kao osnovna, ističu tri problema. Prvi problem je vezan za povećanu koncentraciju ugljen-dioksida i ostalih gasova u atmosferi, usled kojih dolazi do povećanja temperature atmosfere i izazivanja tzv “ greenhouse effect-a „ . Drugi problem vezuje se za pojavu tzv. “kiselih kiša“ usled povećane koncentracije sumpor dioksida ili raznih azotnih oksida u atmosferi, izazvanih industrijskim procesima, masovnom upotebom automobila itd. Na kraju, treba pomenuti i smanjenje količine ozona u atmosferi i probijanje ozonskog omotača, usled povećanog nivoa azot-oksidai hloro-fluoro karbonata koji mogu značajno da ugroze čovečanstvo.
Ekološki problem ruralnog razvoja danas je veoma aktuelan, a sa daljim tehničko-tehnološkim napredkom će biti sve aktuelniji. O ovom pitanju se mora voditi računa u svim oblastima života I rada čoveka, iz razloga što se čovek ne samo prilagodjava životnoj sredini, već, za razliku od drugih živih bića, on je samo aktivno i intenzivno menja. Vrednosti koje je stvorila savremena ekološka ekonomija jasno reflektuju odnose izmedju prirode i čoveka.
Procena uticaja na životnu sredinu (Environmental Impact Assessment – EIA) predstavlja jedan od savremenih instrumenata politike životne sredine i ekološkog menadžmenta, koji je opšteprihvaćen u skoro svim zemljama sveta. EU je uvela ovaj instrument 1985.god. , donošenjem posebnog upustva 85/337/EEC o proceni uticaja odredjenih javnih i priovatnih projekata na životnu sredinu. Ovo upustvo je kasnije izmenjeno i dopunjeno Upustvom Saveta 97/11/EC iz 1997.god. Dalja dogradnja u ovoj oblasti učinjena je Upustvom 2003/35/EC Evropskog parlamenta i Saveta 2003. godine, kojim se obezbedjuje učešće javnosti u izgradi nacta odredjenih programa koji se odnose na životnu sredinu. Savet EU je 2003. godine usvojio Odluku o zaštiti životne sredine krivičnim sankcijama, sa ciljem da se zajedničkom akcijom odklone opasnosti od ozbiljnog ugrožavanja životne sredine. Na osnovu reforme iz 2003. godine, da bi farmeri primili direktnu pomoć iz fondova EU, potrebno je da poštuju odredjeni skup standarda, tzv. eko-uslovljavanje.

1. Horizontalni sektor se bavi legislativom o životnoj sredini u vezi sa pitanjima koja prozimaju razne teme u oblasti životne sredine, uključujući : Direktivu o proceni uticaja na životnu sredinu, Direktivu o pristupu informacijama o životnoj sredini, Propis o Evropskoj agenciji za životnu sredinu, LIFE propis, Direktivu o odgovornosti prema životnoj sredi itd.
2. Kontrola industrijskog zagadjenja i sprečavanja rizika – ovaj sektor se bavi regulisanjem industrijskog zagadjenja. Uključuje Direktivu o interisanoj kontroli i sprečavanju zagadjenja, Direktivu o kontroli većih akcidentnih zagadjenja i Direktivu o velikim postrojenjima za sagorevanje.
3. Nuklearna sigurnost i zaštita od radijacije – ovaj sektor se primarno bavi zaštitom zdravlja radnika i stanovnštva od opasnosti koje nastaju kao posledica jonizujućeg zračenja.
4. Sektor civilne zaštite se bavi obezbedjivanjem bolje zaštite ljudi, životne sredine i imovine u slučaju prirodnih i tehničkih nesreća.

EU obezbedjuje finansijski podsrek ruralnom stanovništvu da obavlja svoje delatnosti na način koji je bolji po očuvanje životne sredine
- nudi finansijsku pomoć poljoprivrednicima koji se slođe da svoje delatnosto ovanljaju drugačije van konvencionalnih metoda
- podstiče poljoprivrednike da se bave alternativnim delatnostima
- podstiče prosirenje površina pod šumama i šumovitim oblastima
- podstiče proizvodnju biomase za energiju bezbednu po životnu sredinu

Kada je u pitanju ustavna i zankonska regulativa zaštite životne sredine u Srbiji, treba istaći da u Ustavu Republike Srbije nalazima sledeću formulaciju : Čovek ima pravo na zdravu životnu sredinu. Svako je, u skladu sa zakonom, dužan da štiti i unapredjuje životnu sredinu. Problematiku zštite životne sredine detaljnije reguluiše Zakon o zaštiti životne sredine, koji je donet 2004, godine, uskladjen sa Direktivama EU o proceni uticaja na životnu sredinu, (85/337/EEC), strateškoj proceni uticaja (2001/43/EC), integrisanom sprečavanju i kontroli zagadjenja (96/61/EC) i učešću javnosti (2003/35/EC). Zakonom su, na sveobuhvatan način, propisane mere zaštite vazduha, vode, zemljišta, biodiverziteta, šuma i prirodnih dobra od zagadjenja i degradacije, što ukazuje d aje osnovna ideja u zakonskom tekstu usmerena na izjedbačavanje naše pravne regulative u ovoj oblasti sa zakonskim propisima EU.

Za harmonizaciju u oblasti zaštite životne sredine sa regulativom EU, potrebno je :
- dalje izgradjivati sistem zaštite životne sredine, u skladu sa acquis EU
- usvajati zakone po oblastima : upravljanje otpadom, upravljanje vodama, zaštita prirode i drugi zakoni
- usvojiti zakone o ratifikaciji medjunarodnih ugovora iz oblasti životne sredine i uspostaviti efikasne mehanizme za sprovodjenje medjunarodnih obaveza i saradnje
- usvojiti podzakonske akte iz seta zakona o zaštiti životne sredine, po oblastima kao i standarde

Zahtevi EU, pored zakonodavnih, u sektoru životne sredinu su :
- jačati administrativne i ljuske kapacitete za strateško planiranje u oblasti životne sredine, obezbediti različite vrste dozvola, inspekciju, monitoring, kao i za upravljanje projektima
- oformiti/dalje razvijati institucije koje će efikasno pratiti i sprovoditi različite aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine
- razviti u punom obimu sradnju sa Evropskom agencijom za životnu sredinu(EEA), izgraditi infrastrukturu za životnu sredinu, strukturirati informacioni sistem i povezati se sa EEA
- tehnički osavremeniti kontrolu na granicama ( za zaštićene biljne i životinjske vrste i dr.) i uključiti se u sistem jedinstvene granične i carinske kontrole

Ključni problemi na podrućju zaštite životne sredine u Srbiji su sledeći :

1) slaba integracija zaštite životne sredine sa ostalim sektorskim politikama;

2) nedovoljni institucionalni kapaciteti

3) neefikasan sistem finansiranja zaštite životne sredine i nedostatak ekonomskih podsticaja za ekološki svesno ponašanje;

4) nedovoljan i neadekvatan monitoring emisije zagadjenja životne sredine;

5) nedovoljna edukacija o životnoj sredini i neadekvatno učešće javnosti u odlučivanju;

6) neodrživo korišćenje prirodnih resursa;

7) zagadjenje vazduha, zemljišta, površinskih i podzemnih voda opasnim materijama i otpado

Održivi ruralni razvoj i zaštita životne sredine u velikoj meri zavise od odgovorne i konzistentne ruralne politike, kakva je ruralna politika Evropske unije za period do 2013, godine, koja sadrži mere za poboljšanje i odžanje životne sredine. Cilj Nacionalne strategije održivog razvoja Srbije je da dovede do ravnoteže održivog ekonomskog rasta i privrednog i tehnološkog razvoja, odnosno, održivog razvoja društva na bazi socijalne ravnoteže, zaštita životne sredine, uz raconalno raspolaganje prirodnim resursima, spajajući ih u jednu celinu podržanu odgovarajućim institucionalnim okvirom. Prema Nacionalnoj strategiji održivog razvoja je da Srbija do 2017.godine bude institucionalno i ekonomski razviojena država sa adekvatnom infrastrukturom, kompatibilna sa standardima EU, sa privredom zasnovano na znanju, efikasnim korišćenim prirodnim i stvorenim resursima, večokm efikasnošću i produktivnošću, bogata obrazovanim ljudima, sa očuvanom životnom sredinom, istorijskim i kulturnim nasledjem, država u kojoj postoji partnerstvo javnog, privatnog i civilnog sektora i koja pruža jednake mogućnosti za sve gradjene.
Na grafikonu prikazana je vrednost dodatnih finansijskigh sredstava koja je neophodno usmeriti u održivi razvoj Srbije, u procentima u odnosu na BDP, u periodu 2008-2017. godine.

2. Promocija ruralnog razvoja kreiranjem regionalnog brenda

Proizvodjači su još od davnina koristili sopstvene marke ili odredjene oznake da bi obeležavali svoje proizvode. Takva identifikacija omogućavala je kupcima da prepoznaju proizvode i izdvoje ih od ostalih, da bi poželeli daih ponovo kupe ili preporuče drugima.
Približavanje ukusa potrošača, napredak u tehnologiji, komunikacija i smanjenje razlike u životnom standardu, stvara globalna tržišta potrošača koji žele da dobiju bezbedne proizvode sa poznatim geografskim poreklom,izvrsnog kvaliteta.
Uprkos savremenim tendencijama na svetskom tržištu,domaća kultura još uvek snažno utiče na želje i navike potrošača u kupovini. Zato robna marka mora dosledno da odredi proizvode ili usluge za razna kulturna, jezička i geografska tržišta. Velike razlike koje postoje mu stavovima, životnim stilovima i kupovnoj moći potrošača, širom sveta, uslovljavaju razlićite strategije razvoja robnih marki. Neke od tih razlika primetne su na nacionalnom, a neke na regionalnom nivou.
Sučeni sa izobiljem proizvoda koji su slični po karakteristikama, potrošači svoju kupovinu prehrambenih proizvoda sve više zasnivaju na njihovim brendovima ( robna marka ). Bećina ljudi, zapravo, odredjene proizvode bira ne samo zbog toga što zadovoljavaju osnovne potrebe za ishranom, nego i zbog toga što njihov brend garantuje odredjeni kvalitet i stil.
Precizno definisanje svega što brend predstavlja, kao i velikog broja različitih elemenata koji doprinose brend identitetu nekog proizvoda je teško, jer je brend zbir svih asocijacija koje potrošač ima u odnosu na proizvod ili na proizvodjača. On obuhvata reputaciju, proizvoda, garancije, koje proizvodjač pruža, kao i vrednosti za koje se zalaže. Brend je sve ono opipljivo i neopipljivo što se, kada pomisli na dati proizvod stvara u svesti potrošača. Zapravo, brend je uspešna kominacija: proizvoda, koristi za potrošača ( potreba i želje ) i vrednosti, tj. veze potrošača i proizvoda. Brend identitet čine :

1. Fizički atributi :
-ime – jedna ili više reči, po kojima su proizvodjač ili proizvod poznati;
-znak – ( LOGO ) – tekstualni i/ili grafički mprikaz, koji identifikuje proizvodjača ili proizvod. Često se slogan ( tag line ) ili rečenica koja se lako pamti nadovezuje na koncept logotipa, opisujući brend proizvoda ili proizvodjača ( cuveni slogan za Bronhi bombone lakše se diše ili Nektar sokove nije svejedno ) .
-pakovanje;
-oblik, miris, boja.

2. Funkcionalni atributi:
• upotebna vrednost
• dostupnost
• cena

3. Emocionalni atributi:
• ličmost
• pozicioniranost

Mnogi proizvodjači ( kompanije ) često angažuju poznate ličnosti iz sveta mode, filma, spota itd, koriste simpatine životinje ili objekte da bi svojim proizvodima dali emotivnu konotaciju ili glamur, odnosno brend personality.
Pozicioniranje je strateška odluka kojom se definiše odnos potrošača i brenda. Strategija pozicioniranja u znatnoj mei utiše na poruke reklama ( advertising ), na strukturu poruka koje treba preneti, kome, kome će poruke biti namenjene, kojim će sredstvima biti prenete, sve u cilju da se osvoji satisfakcija i lojalnost potrošača. Konkretni efekti komunikacione strategije mogu biti prepoznavanje (awareness) i prodaja, jer cilj brendinga jeste da utisne identitet proizvodjača ( kompanije ) u svest potencijalnih kupac, što rezultira prodajom .
Izgradnja robne marke počinje od davanja imena, jer je dobro ima osnova za diferenciranje i imidž proizvoda, a uspešna marka stvara se kombinacijo sedam faktora :
1. kvalitet,
2. pozicioniranje,
3. repozicioniranje,
4. dugoročna perspektiva,
5. interni marketing,
6. poverenje,
7. dobra komunikacija.

Naziv robne marke ima nekoliko ključnih uloga :

- označava proizvod ili uslugu i omogućava potrošaču da jasno odredi, odbaci ili prepozna marku;
- prenosi odredjene preporuke potrošaču;
- postoji kao posebna vrsta zakonite imovine u koju proizvodjač sa razlogom može ulagati novac i koja je zakonom zaštićena od konkurenata ili neodobrenog korišćenja

Zajednički sadržalac za svaki postojeći brend proizvod su sledeće karakteristike :
- originalnost (neponovljivost),
- besmrtnost,
- ubedljivost,
- konstantan kvalitet ,
- prisnost sa potrošačem (familijarnost).

Sistem zaštitnih znakova se u EU razvija još od 1964, godine, mada je zakonska regulativa u ovoj oblasti definisana tek 1993. godine. Zaštitni znak ima tri funkcije:
• da napravi razliku izmedju robe ili usluga jednog i robe i usluga drugog proizvodjača;
• da nagovesti izvor ili poreklo robe ili usluge;
• da ukaže na dosledni kavalitet.

3. Proizvodnja i upotreba novih vidova energije u ruralnim sredinama

Poslednjih decenija suočavamo se sa situacijom da je nafte i ostalih neobnovljivih prirodnih resursa sve manje i sve su skuplji, pa zato se razvijeni svet danas okreće ka stvaranju nove nisko-karbonske ekonomije, koja koristi manje fosilnih goriva, ispušta manje ugljen dioksida i ostalih štetnih zagadjenja u atmosferu i manje zagadjuje plodno zemljište i pitku vodu, sto zahteva promene u svim oblastima proizvodnje i transporta, kao i promene danasšnjeg modela potrošačkog društva. Predvidjanja su da će, u godinama koje dolaze, mnoge zemlje za podmirivanje energetskih potreba biti prinudjene da korite obnovljive izvore energije ( energija sunca, betra, hidro i geotermalna enegija, biomasa, biogas i biodizel ). Pored ekonomskih u korist upotrebe obnovljibih izvora energije sve su bažniji ekološki razlozi.
Procenjuje se da će biomasa predstavljati sve značajniji izvor energije u budućnosti, u cilju pojeftinjenja poljoprivrednih proizvoda i ublažavanja deficita klasičnih izvora energije. Švedska i Finska od ukupno utrošene energije 15% troše u obliku biomase. Za dobijenje biomase se koriste slama, kukuruzovina, list repe, grane voćaka i vinove loze, a za dobijanje biogasa stajnjak. U ukupnom potencijalu obnovljivih izvora u Srbiji dominira biomasa, koja se najvise nalazi u otpacima iz poljoprivrede. Biomasa kao izvor energije posebno je značajna za ruralna područja. Na veće mogućnosti primene ovog izvora energije u ruralnim područjima ukazuju značajne količine biljnih ostataka u porizvodnji osnovnh ratarskih ultura ( pšenice, šećerne repe, suncokreta i dr.), a manje iz voćarske i vonogradske proizvodnje.
Biometanol se sve više proizvodi u svetu, pre svega iz kukuruza i dobra je zamena za benzin.
Biogas je mešavina metana i ugljen-dioksida, koja se dobija prilikom razgradnje organskih pod anaerobnim uslovima. To je visoko kvaliteno energetsko gorivo, koje može da zemeni fosilna goriva. U vreme kada rezerve fosilnih goriva opadaju, energetski troškovi rastu, a životnu sredinu ugrožava nepravilno odlaganje smeća, pronalaženje rešenja za problem biološkog otpada i tretman otpadnih organskih materija, postaje pitanje od najveće važnosti.
Biodizel je tečno gorivo, koje se može proizvodite od uljane repice, sojinog ili suncokretovog ulja, uz višestruke koristi u odnosu na klasične vrste goriva. U EU je značajno dobijanje biodizela preradom ulja iz semena uljane repice i suncokreta. Količina proizvodnje biodizela sa jednog hektara oranica zasejanog uljanom repicom pokriva finansijski potrošnju pogoskog ggoriva neophodnog da se obradi jedanaest hektara zemljišta. Do sada se uljana repica u našoj zemlji malo gajila, zbog niskih prinosa, porblema sa izmrzavanjem i mehanizacijo pri žetvi. Takodje, bilo je slabo interesovanje preradjivačke industrije za otkup, a proizvodnja nije imala dovoljno drzavnih subvencija. Biodizel je tehnički, idealni supsitut za dizel od fosilnih rezervi. Koristi se kao gorivo koje manje zagadjuje okolinu i može se mešati sa fosilnim dizelom. Biodizelom se smanjuje emisija gasova koji učstvuju u efektu staklene bašte i njihov uticaj na globalnu klimu. Na makroekonomskom nivou, razvoj proizvodnje biodizela utiče na : povećanje zaposlenosti, povećanje industrijske proizvodnje, razvoj poljoptivrede i ukupni razvoj ruralnih područja, smanjenje energetske zavisnosti zemlje od spoljnih faktora itd. Negativna strana biodizela je što kao gotivo ima manju energetsku vrednost od dizela, pa je i potrošnja nešto viša. Mogi testovi su pakazali da ovo povećanje nije više od 5%. Testiranje biodizela u Srbiji je pokazala da ovo gorivo u njatežim uslovima eksploatacije, u gradskom saobraćaju, ni po čemu ne zaostaje za klasičnim dizelom, a uz to znatno manje zagadjuje okolinu. Po završetku eksperimenta, napravljen je elaborat o karakteristikama biodizela i njegovom uticaju na vozila. Gradsko saobraćajno preduzeće u Beogradu mesečno troši 200 miliona dinara za kupovinu dizela, a kupuvinom biodizela potrošnja bi se smanjila za 20 miliona dinara. Potencijal naše zemlje je oko 250.000 hektara pod uljanim kulturama, što bi obezbedilo ropizvodnju do 200.000 tona biodizela, a da se ne ugrozi deo suncokreta o soje koji ide u proizvodnju jestivog ulja. Pritom problem predstavlaju preradjivački kapaciteti. Ipak, i na tom polju se dešavaju i pozitivne promene. Nedavno je u Šidu otvorena prva fabrika za proizvodnju biodizela u Srbiji i u jugoistočnoj Evropi. Planira se godišnja proizvodnja od 100.000 tona biodizela namenjenog, pre svega, srpskom tržištu – gradskim javnim preduzećima, zemljoradničkim zadrugama i udruženjima, trnsportnim kompanijama, sa tendencijom da se biodizel nadje i u maloprodaji na benzinskim pumpama.

Korišćenjem sunčeve energije se šdedi nafta, koja se u velikim količinama koristi za sušenje kukuruza. Uz pomoć solarnih pumpi može se proizvesti električna enegija kojom se crpe boda iz kanala za navodnjavanje. Već više od dve decenije se u Institutu »Binča« brše pretaživanja za primenu sunčeve energje. Kada bi se mogao upotrbiti 1% energije sunca, to bi bilo dovoljno za potebe čovečanstava u XXI beku, ali još uvek nisu pronadjeni mehanizmi za takvu upoterbu. Pronalazači Srbije su ponudili poljoprivrednim proizvodjačima novi patentno zaštićen proizvod – sušaru sa pogonom na sunčevu energiju.

Energija vetra se koristi vekovima, anjena primena u našoj zemlji ima uglavnom lokalni karakter. Po ispitivanjima Republičkog hidrometeorološkog zavoda, naša zemlja se ubraja u podrucja za značajnim potencijalom, kada je reč o energiji vetra. Izrazito vetrovima podrućja su u Vojvodini i planinskim oblastima južne i istočne Srbije, uglavnom iznad 100 do 1500 metara nadmorske visine. Agencija za enegretsku efikasnost pokrenula je projekat merenja potencijala betra na tri lokacije. Postavljeni su stubovi za merenje potencijala vetra, koji treba da omoguće odredjivenje brzine, pravca, frekvencije i jačine udara vetra, u Negotinu, Velikom Gradištu i Titelu. Na lokaciji gde se pokažu najbolji rezultati, gradiće se vetrenjače sa mogučnošću priključenja na elektromrežu.

Geotermalna energija može da se koristi i u proizvodnji i u preradi poljoprivrednih proizvoda. Ovaj oblik energije spada u alternativne izvore energije, a odnosi se na korišćenje unutršnje toplote zemlje. Najveće instalirane kapacitete za korišćenje geotermalne energije u proizvodnji hrane imaju Majarska , Rusija i Makedonija. iako područje Srbije ima povoljnije geotermalne uslove od Makedonije, eksploatacija ovog izvora energije je u začetku. Geotermalna energija je jeftina, a takodje i ekološki čista. U središnjoj Srbiji je evidentirano preko 100 nalazita geotermalnih voda. Pored primene u medicini i turizmu, ove bode imaju značaj i u proizvodnji hrane. U aluvijalnim ravnicama pored Save, Dunava, Morave, Timoka, Kolubare, toplotna energija postoji i u pijaćm vodama. Voda niske temperature koristi se u objektima intenzivne bio proizvodnje, za pranje sudova, za prihvatanje mleka, sokova i ekstrakata i za zagrevanje staklenika i postrojenje za proizvodnju biogasa. Voda visoke temperature koristi se u procesima agroindustirjske prerade i za dobijanje električne energije. Geotermalna energija boda može se upotrebljavati za sušenje žitarica, za zagrevanje farmi i u ribarstvu. Toplotna enrgija se može koristiti i iz stena i ti na području Kopaonika, Golije, Bukulje, Cera, Avale, Rudnika, Jastrbca i Kosmaja.

ZAKLJUČAK

U većini delova Srbije, primarni energenti su drva i struja. Alternativni izvori energije su marginalizovani ili se uopšte ne koriste. Retka su čak ispitivanja potencijala obnovljivih izvora energije, u ilju njihovog komercijalnog korišćenja. Preorijentacija za obnovljive resurse ima višestruki značaj na organiztaciju i poboljšanje komfora i kvaliteta života na selu, a može da predstavlja i značajan element razvoja. Povećanje energentske efikasnosti, u kombinaciji sa obnovljivim izvorima, može predstavljati najjeftiniji energentstku alternativu. Približavanjem proizvodnje enegije potrošačima u ruralnim podrućima obezbedjuje veće energetske samostalnosti, povećala bi se sigurnost i efikasnost snabdevanja. U tom smislu, lokalna proizvodnja energije je pitanje od strateške važnosti. Znatne uštede energije se mogu podstići i poštovanjem pravila bioklimatskog projektovanja i planiranja. Ovakav pristup je bitan ne samo sa aspekta održivosti, beć i manjeg zagadjenja.
Obnovljivi izvori energije su neminovnost i zato je heophodno da se Srbija što pre prikljući svetskim tokovima, smanji energentsku zavisnost i efikasno koristi sopstvene resurse.

Literatura

1. Online izvor : http://www2.exchange.org.rs/
2. Симоновић, З., Милановић, Р. (2005) Неки еколошки проблеми пољопривредне производње и руралног развоја, Мултифункционална пољопривреда и рурални развој, ИЕП, Београд
3.Online izvor: www.europa.eu
4. Пољоиндустрија број 1648 (2008) лист пословног система ПКБ, Београд
5. Vujičić M. i dr. (2008) Туризам и агробизнис, Državni Univerzitet u Novom Pazaru
6. Hart, S., Marfi, J. (2003) Brands: the new wealth creators, Marketing, Belgrade
7. http://www.mojafarma.co.yu
8. www.minpolj.sr

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD