Ekonomski aspekti zaštite životne sredine

Domaćinstvo je osnovna potrošačka jedinica koja u savremenim uslovima života povećava potrošačke aktivnosti, a time i količinu odpadaka. U razvijenim zemljama sveta već odavno postoje planovi kako smanjiti zagađenost ekosistema.
Najveći zagađivači planete su industrije i termoelektrane. U nekim zemljama postoje trajna skladišta koja se nalaze duboko u unutrašnjosti zemlje. Takva skladišta služe za uskladištavanje nuklearnog otada i drugih opasnih ostataka.
Jedan od negativnih primera je bacanje ovakvih odpadaka u more i narušavanja života u moru. Posledica ovoga je izumiranje pojedinih vrsta životinja na zemlji, javljanje različitih deformiteta, menjanje lanca ishrane i slično.
Jedna od razvojnih šansi poljoprivrednih gazdinstava Srbije je proizvodnja zdravstveno bezbedne hrane. Proizvodnja se bazira na principima zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine u agrokomplesima. Srbija je bogata prirodnim resursima i ima mnogobrojne prednosti koja bi mogla iskoristiti na ovom polju ali zbog manjka finansijskih sredstva ova oblast proizvodnje se ne razvija visokom stopom rasta.
U zadnje 4 decenije ideja o proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane dobija na značaju usled razvoja saznanja o štetnosti primene pojedinih preparata i opšteg porasta interesovanja za probleme zaštite životne sredine i kvaliteta života.
Ukupna površina pod organskom proizvodnjom u našoj zemlji u 2005.godini iznosila je 18 800ha (0.3% ukupnog poljoprivrednog zemljišta).
Strategijom razvoja poljoprivrede iz 2005.godine i nacrtom Plana strategije ruralnog razvoja 2008-2013. jedan od prioritetnih ciljeva je unapređenje proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane. Oblast je regulisana sa 15 zakonskih akata:

- Oblast organske proizvodnje (9 akata)
- Oblast zdravstveno bezbedne hrane (1 akt)
- Oblast genetski modifikovanih organizama (5 akata)

Zemljište je prirodni resurs, neobnovljiv, neumnoživ i neproširiv. To je proizvod prirode. Kao prirodna i ekonomska kategorija zemljište je ograničeno dobro koje nije sposobno da se uvećava po površini. Radi zaštite životne sredine neophodno je kontrolisati i pratiti kvalitet ekosistema (voda, vazduha i zemljišta).

2. Agenda 2000.

U EU, Agendom 2000, po prvi put, definisana je politika ruralnog razvoja u drugom stubu zajedničke agrarne politike (CAP), kao jedinstvene regulative za prostor integrisane Evrope u periodu 2000-2006. godine.

Ciljevi Agenda. 2000:
1. Konkurentnost, sigurnost i kvalitet poljoprivredne proizvodnje
2. Stabilnost dohotka poljoprivrednim domaćinstvima
3. Zaštita životne sredine
4. Alternativna mogućnost zapošljavanja i sticanja prihoda

Agenda 2000. je bila nastavak reforme iz 1992.godine u pravcu:

1. Zamena cenvne podrške sa merama podrške dohodku farmera putem direktnih plaćanja
2. Uspostavljanje dugoročne i konzistentne ruralne politike

Pored procesa restrukturiranja u poljoprivrednom sektoru, politikom ruralnog razvoja, definišu se propisi ekološke zaštite životnog prostora i veoma širokih potreba stanovništva u ruralnim područjima.

Ciljevi politike ruralnog razvoja mogu se objediniti u tri definisana područja:

1. Poboljšanje konkurentnosti u sektorima poljoprivrede i šumarstva;
2. Poboljšanje ekoloških standarda životnog prostora i okoline;
3. Poboljšanje kvaliteta života u ruralnim područjima i podsticanje diversifikacije ekonomskih aktivnosti.

Implementacijom politike ruralnog razvoja predložen je program koji sadrži 22 obavezne mere, koje članice Evropske Unije i kandidati za članstvo moraju da ugrade u svoje nacionalne programe ruralnog razvoja.
Zemljama kandidatima za ulazak u Evropsku Uniju omogućen je po programu specijalni predpristupni fond za poljoprivredu i održivi ruralni razvoj (IPA). Sredstva iz programa IPA imaju autonoman karakter i na raspolaganju su zemljama kandidatima tokom cele faze priprema za ulazak u članstvo EU.
IPA program ima cilj da pomogne održivi poljoprivredni i ruralni razvoj u državama srednje i istočne Evrope. On treba da pomogne u rešavanju problema prouzrokovanih dugoročnim prilagođavanjima poljoprivrednog sektora i seoskih područja, u periodu tranzicije iz starih (centralno-planskih) oblika funkcionisanja poljoprivrede u savremene tržišne uslove funkcionisanja, koji odgovaraju standardima Evropske Unije.
Pored predpristupnih fondova, Srbiji stoje na raspolaganju finansijska sredstva Evropske Unije, koja se daju zemljama, bezpovratno, pre potpisiva Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji.

3. Upravljanje zaštitom životne sredine

Zagađivanje životne sredine otpacima nebiološkog porekla u svetu je sve intenzivnije, tako da je neophodno sprovoditi mere za očuvanje kvaliteta življenja i obezbeđenje uslova za biološki opstanak.
Razvoj proizvodne i potrošne sirovine, proizvoda i energije, dostižu takve razmere da utiču na narušavanje balansa između količina izdvojenih štetnih materija i sposobnosti prirode da iste apsorbuje.
U velike zagađivače se ubrajaju: PET, HDPE, LDPE, PP ambalažna pakovanja .
Za pakovanje proizvoda, bira se ambalaža koja svojim karakteristikama ispunjava tehnološke uslove. Odabrana ambalaža se potom procenjuje sa ekonomskog aspekta i vrednuje prema tehno-ekonomskim kriterijumima. Tako vrednovana ambalaža se podvrgava proceni ekološkog statusa. Ovde se procenjuje uticaj ambalaže u čitavom životnom ciklusu, od upotrebe sirovina, preko procesa izrade i upotrebe ambalaže, do postupka sa iskorišćenom i odbačenom ambalažom.
Najveći efekat zaštite životne sredine može da se postigne primenom odgovarajućih postupaka sa iskorišćenom i odbačenim ambalažnim pakovanjima.
Ambalažna pakovanja su veoma vredna sekundarna sirovina i faza ambalažnog otpada podrazumeva sve postupke prerade odbačenih ambalažnih pakovanja u cilju dobijanja novih proizvoda. Samo onaj deo koji nije moguće reciklirati, postaje ambalažni otpad, koji se trajno skladišti u podzemnim skladištima.
Važno je reći da se preradom iskorišćene ambalaže smanjuje masa i zapremina ambalažnog smeća više desetina puta. Istovremeno, obezbeđuju se sirovine ili proizvodi koji imaju određenu ekonomsku, ali i znatno veću ekološku vrednost. Iz tih razloga se, papirna, kartonska, drvena ambalaža, sve više koriste u proizvodnji papira, kartona i drugih proizvoda.
Recikliranjem se prvenstveno štiti životna sredina, ali i ostvaruje određen profit. Na to ukazuju i statistički podaci, koji prikazuju ukupnu godišnju štetu u Srbiji, od približno 3*108 eura, prouzokovanu nepropisnim upravljanjem otpada.
Vrednost godišnje štete je ekvivalentna vrednosti od 1.1% društvenog bruto proizvoda Srbije. Potrebno povećati stopu ponovnog iskorišćavanja i reciklaže ambalažnog otpada (papir, plastika, metal i staklo).
Prema podacima Republičkog zavoda Srbije za statistiku, Agencija za reciklažu i nezavisnih istraživača, podaci o sakupljenoj količini otpadnih materijala, reciklaži, proizvodnji, uvozu i izvozu u Srbiji, za 2005. godinu, su sledeći:

Tabela 1.- Veličina tržišta sekundarnih materijala u tonama

Prema ovim podacima možemo zaključiti da je uvoz papira znatno veći od izvoza, kao i sakupljene i prerađene količine papira. Prerađen je samo deo prikupljenog papira.
Kod kategorije metala možemo zaključiti da je prerađeno više matala nego što je prikupljeno, što je posledica velikog uvoza.
Staklo je prikupljeno i prerađeno u vrlo malom iznosu. Izvoz je minoran, dok uvoza stakla nije ni bilo.
Bakra je sakupljeno znatno više nego što je prerađeno. Izvoz je bio zadovoljavajući, a uvoza nema.
Aluminijuma je prerađeno znatno više nego što je prikupljeno, što je posledica isuviše velikog uvoza u odnosu na izvoz.
Što se tiče plastike prerađena količina je manja od sakupljene, što je rezultat postojanja zadovoljavajućeg izvoza, dok uvoza plastike nema.
Proizvodnja je, osim u slučaju bakra i plastike, u velikoj meri premašivala sve ostale pozicije. U Srbiji funkcioniše 500 malih privatnih firmi, koji se bave proizvodnjom ili uvozom ambalaže.

Prednosti našeg tržišta za ovo polje poslovanja su sledeće:

• Strateško pozicioniranje na tržištima Evrope, Azije i Bliskog Istoka,
• Duty free pristup slobodnoj trgovinskoj zoni u Jugoistočnoj Evropi,
• Srbija nije članica Evropske Unije stoga je veća fleksibilnost i prednosti za investiranje,
• Najniža poreska stopa na profit preduzeća u Evropi,
• Obrazovana i jeftina radna snaga,
• Relativno stabilna privreda,
• Stabilna monetarna politika i brza primena ključnih makroekonomskih zakona,
• Liberalni propisi u spoljnoj trgovini i stranom ulaganju i
• Relativno jednostavne procedure za osnivanje preduzeća i započinjanje proizvodnje, uključujući režim boravka stranaca, registraciju preduzeća i carine.

3.1. Optimalna alokacija resursa i okruženje

Država ima glavnu ulogu kod regulacije upotrebe neorganskih, azotnih đubriva. Ona postavlja gornju granicu na godišnjem nivou (F). Ta granica se odnosi na primenu određene količine đubriva po jedinici površine.

Dugoročna funkcija profita:

π = Pq-C(q,F)-TE

P- cena
q- autput
C- trošak koji zavisi od količine autputa i upotrebe neorganskih đubriva
TE- transfer prihoda

Uvek postoje 2 alternativna nivoa upotrebe đubriva na godišnjem nivou. Proizvođač odlučuje da li će upotrebiti nizak ili visok nivo đubriva. U zavisnosti od njegove odluke dobijaju se i različiti rezultati na istim zemljišnim površinama. Cena autputa se formira usled zakona ponude i tražnje i ona je u ovom hipotetičkom primeru jednaka za obe varijante proizvodnje.
Dolazi se do zaključka da niskim nivou upotrebe đubriva obim proizvodnje će biti manji nego kod proizvođača koji ulaže više sredstava za đubrenje.
Pojedini proizvođači nekontrolisano upotrebljavaju đubrište te time mogu i da naruše i ceo ekosistem. Nakon bacanja azotnih đubriva na površinu zemlje ona se samo delimično isccrpljuju za useve, dok drugim delom se ispiraju putem kiša.
Na takav način oni dospevaju u vodni režim te se time ovde javljaju eskterni troškovi. Oni se odnose na troškove prečišćavanja vode za piće, troškovi koji se javljau kao posledica lečenja ljudi od raznih bolesti, troškovi za lečenje životinja i slično.
Eksterni troškovi nemaju efekta na nivo proizvodnje hrane jer oni nisu potekli od strane poljoprivrede.

Koji je optmalan odnos između proizvodnje hrane i čiste pijaće vode? Zavisi od:

1. Spremnosti društva da izdvaja novac za hranu u zavisnosti od stepena zagađenosti vode;
2. Spremnosti društva da plati za vodu različite čistoće;
3. Iznos poreza koji bi trebao biti prikupljen kako bi se obezbedilo sprovođenje državne regulative.

Prehrambeni višak koji se dobija iz potrošačkog i proizvođačkog viška predstavlja maksimalni iznos novca koju su potošači i ponuđači inputa spremni platiti za privilegiju da koriste i proizvode hranu u zaisnosti od dozvoljenog korišćenja azotnih đubrva. Društvo neće uvek hteti da plati za privilegiju da koristi i proizvodi hranu, njihova odluka zavisi od stepena zagađenosti vode.
Ako se u vodi za proizvodnju hrane nalazi minimalna količina nitrata, koja neće imati za posledicu određene štete u biljnom i životinjskom svetu tada neće postojati ni opasnost za životnu sredinu.
Problem nastaje kada je količina nitrata škodljiva ne samo za biljni i životinjski svet već i za čoveka.
Maksimalni iznos novca koje je društvo spremno da plati za ponudu pitke vode zavisi od količine ostataka nitrata koje ona u sebi sadrži. Na ovaj način se javljaju troškovi odstranjivanja ostatka iz vode i troškovi koji se odnose na opasnost po ljudsko zdravlje korišćenjem ovakve vode. Ukoliko je voda zagađenija, društvo je logično manje spremno da plati za nju.
U uslovima nepostojanja državne regulative farmeri će primeniti veće količine azotnih đubriva od optimalnih kako bi imali bolje prinose. Osnovi problem je to što farmri ne uzimaju u obzir društvene troškove degradacije pijaće vode. Za tržišni sistem u kom postoje državni programi koji povećavaju efikasnost kažemo da je to neuspešno tržište. Državna regulativa kod upotrebe mineralnih đubriva se koristi kako bi se smanjio stepen zagađenosti vode. Na ovaj način stvaraju se veći porezi i više cene hrane, ali se ostvaruje i neto korist a to je veća čistoća vode za piće. Da bi tržište bilo neuspešno treba da budu ispunjena 2 zahteva:

1. Moraju postojati eksterni troškovi;
2. Morju postojati neke forme državne intervencije i voditi ka spremnosti društva da plati za usluge životne sredine i tržišni autput.

Direktna regulativa nije jedini način za ograničavanje upotrebe azotnih đubriva. Jedna od alternativa je da se uvedu dovoljno visoki porezi koji bi doveli do potpunog prestanka korišćenja azotnih đubriva. Druga alternativa bi se odnosila da je država spremna da plati određenu količinu novca onim farmerima koji su spremni da se uzdrže od korišćenja mineralnih đubriva. Potrebno je uvesti kontrolu kvaliteta okruženja uopšte ali je za to potreban ogroman broj informacija kao što su:

1. Informacije koje se odnose na koristi koje ostvaruje društvo prilikom upotrebe onih proizvoda čijom proizvodnjom se povećava tok zagađivača u okruženju;
2. Informacije o troškovima rastućeg priliva reziduala;
3. Informacije o poreskim opterećenju sprovođenja državnog programa.

Ovakve informacije je jako teško prikupiti jer ne postoji nigde nijedna baza podataka koja bi nam otkrila koliko su ljudi spremni da plate za uzdisanje vazduha različite čistoće. Isto tako nemoguće je predvideti stepen zagađivanja površinskoih vodotokova jer to zavisi i od obima padavina. Zagađivanjem celokupnog ekosistema dolazi do narušavanja ozonskog omotača i ovaj problem će sadašnje generacije ostaviti kao nasleđe budućim generacijama.

3.2. Problem erozije zemljišta i politika

Erozija je pomeranje zemljišta pod dejstvom dve sile, vode i vetra. Na ovaj način se odnosi površinski sloj zemljišta koji sadrži organske i hranljive materije a one su važne za ishranu biljaka. Erozija može zemljište da učini nepodesnim za obradu i da poveća troškove proizvodnje. Takođe, može se desiti da se zemljište lošijeg kvaliteta nanese na zemljište koje je kvalitetnije i da se na ovakav način smanji produktivnost zemljišta.
Postoji i vodna erozija koja ima nekoliko negativnih efekata:

1. Taloženje zemljišta u koritima vodotokova ugrožava životinjski svet i smanjuje rekreacione pogodnosti (plivanje, plovnost i ribarenje);
2. Povećava troškove prečišćavanja vode koja se koristi za potrebe stanovništva i industrije;
3. Smanjuje se biljni i životinjski svet u jezerima i vodnim rezervoarima;
4. Stimuliše se rast i razvoj algi te se time smanjuje stanište za ribe;
5. Nataloženo zemljište može tokom vremena uticati na pojavu poplava.

Postoje 2 vrste problema koje se javljaju erozijom zemljišta:

1. Povećani troškovi poljoprivredne proizvodnje zbog niže produktivnosti zemljišta;
2. Troškovi izvan poljoprivredne proizvodnje koji se javljaju usled sedimentacije zemljišta.

Troškovi koji nastaju van farme su veći od troškova koji nastaju na farmi.
Državna intervenicja usled erozije nije potrebna jer postoji tržište za poljoprivredno zemljište. U slučauju erozije povećava se profit zbog smanjenja proizvodnje ali se smanjuje i vrednost farme.
Profit:

π = π(E)

E-količina zemljišta koja je izgubljena u eroziji

Prodajna vrednost farme:

V=V(E)

Troškovi koji se javljaju na farmi utiču na smanjenje vrednosti farme. Kako zemljište erodira prinosi opadaju ukoliko tehnički progres i inputi - substituti ne kompenziraju taj pad prinosa. To je vrlo skup proces jer se gornji sloj zemlje koji je erodirao zamenjuje nanošenjem novog sloja zemljišta.
Isto tako se mogu upotrebiti supstituti za plodnost zemljišta kao što su mineralna đubriva koja su takođe skupa.
U slučaju državne intervecije pažnja države treba da bude usmerena na troškove koji se javljaju van farme. Ti troškovi se odnose na gubitak rekreacione vrednosti, oštećenja jezera i vodnih ležišta, narušavanje vodnih transportnih sistema, povećani troškovi tretmana vode za industriju i stanovništvo i slično.
Ovi troškovi nisu sadržani u ceni koju stanovništvo plaća za hranu.

Stručnjaci iz savetodavnih službi bi trebalo da upozoravaju na problem erozije zemljišta i proporučuju tehnike za zaštitu zemljišta od erozije. Tehnike za zaštitu mogu uključivati podizanje višegodnišnjih zasada, izgradnju vetro-zaštitnih pojaseva, razne metode obrade zemljišta (paranje umesto oranja) i konstrukciju sistema za zadržavanje vode.

3.3. Pesticidi - problem i politika

Pesticidi predstavljaju sredsta za suzbijanje korova, insekata i biljnih bolesti. Nakon Drugog svetkog rata počelo je intenzivno korišćenje pesticida iako su se oni na tržištu pojavili 1924.godine. Pojava pesticida je posle II svetkog rata uticala na povećanje obima proizvodnje u poljoprivrednoj proizvodnji.
Većina pesticida je otrovna za ljude. Neki od njih čak bi mogli biti i smrtonosni za čoveka. Danas se sve više ljudi okreću prema zaštiti životne sredine i pokazalo se da su pesticidi u velikoj meri degradirali životnu sredinu. Pesticidi se nalaze u hani koju jedemo, u vazduhu kojeg udišemo pa čak i u vodi koju pijemo.
Prema nekim podacima pesticidi mogu biti uzrok kancerogenih bolesti, reproduktivne anomalije i takođe mogu uzrokovati poremećaje u centralnom nervnom sistemu. Efekti o dugoročnom korišćenju niskih doza pesticida nisu dostupni, dok na kratak period se efekti ne mogu uočiti.
Sve države sveta regulišu upotrebu pesticida posredstvom ovlašćenih agencija koje registruju pesticide. Takve agencije određuju vreme trajanja i uslove korišćenja pesticida i zabranjuju njihov promet na tržištu ako sadrže opasne materije iznad propisanog limita.
Ovlašćene agencije mogu da registruju neki proizvod samo ako ne uzrokuje neprihvatljive rizike za ljude i životnu sredinu. Registracija predstavlja licenciranje proizvoda. Maksimalno dozvoljena količina ostataka u pesticidima se naziva tolerancija. Ona se utrvrđuje na osnovu toksičnosti pesticida i to za sve proizvode jer je to uslov za registraciju proizvoda.
Na proizvodu može biti označena i karenca a ona se odnosi na vremenski period koji mora da protekne od momenta poslednje primene pesticida pa do trenutka kada proizvod se može koristiti u lancu ishrane.
Zbog zabrinutosti primene hemijske tehnologije dolazi do problema razvoja održive poljoprivrede. Danas se govori o neophodnosti promocije održivog poljoprivrednog i ruralnog razvoja. Ovim pitanjima se bave međunarodne organizacije (Ujedinjene Nacije, FAO, Svetka trgovinska organizacija i druge). Ove organizacije u prvi plan ističu potrebu povećanja proizvodnje hrane i unapređenja prehrambene sigurnosti na ekološki zdrav način, uz održivo upravljanje prirodnim resursima.
Jedan od prvih autora koji je izrazio brigu za prehrambenu sigurnost i za održivost poljoprivrednog i ruralnog razvoja bio je T.R. Maltus . On je krajem XVIII veka isticao da će oskudica hrane biti jeden od vodećih problema u svetu.
Međutim do toga nije došlo zahvaljujući ubrzanim tehnološkim progresom koji je poznat kao zelena revolucija. Ovom revolucijom je došlo do povećanog obima proizvodnje hrane za stalno rastuću populaciju u svetu i time je prevaziđena Maltusova sumnja i predviđanje vezano za buduću oskudicu hrane u svetu.
Istovremeno su pokrenuta i pitanja vezana za prehrambenu sigurnost, kvalitet okruženja i održivosti rasta i razvoja agrosektora.Državna regulativa bi verovatno bila efikasnija da je legalizacija pesticida strožija i kada bi se uključilo oporezivanje primene hemikalija u poljoprivredi.
Prošle godine je u Evropu i Severnu Ameriku iz Azije uvezena intenzivna bubamara, Harmonia axyridis. Donešena je iz Azije kako bi se ubacivala u staklenike gde ljudi gaje povrće i da bi uništavale vaši na biljkama na ekološki način. Međutim, posle kratkog vremena je ovakva bubamara pokazala svoje drugo lice.
Ova vrsta je veoma efikasna u suzbijanju lisne vaši, te zbog toga druge bubamare ostaju bez hrane. Dodatan problem je što se ponekad hrani i larvama drugih bubamara koje su na nekoj teritoriji odomaćene.
Krajem leta i tokom jeseni ona se ponekad hrani i zrelim voćem i grožđem. Ako ove bubamare uđu u preradu vina, zbog alkaloida koje ima u sebi, vino gubi kvalitet. Vrsta je sklona okupljanju u grupe radi prezimljavanja, a kao jedno od pogodnih mesta se navode upravo grozdovi grožđa.
Iz ovakvih razloga potrebno je finansirati istraživačke programe koji bi podpomogli da se poljoprivreda razvija sa ciljem da se pronađu supstituti za hemijske proizvode koji će biti manje rizični po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

4. Nacionalna strategija upravljanja odpadom sa programom pribižavanja Evropskoj Uniji

Klasifikacija odpada:

Postojeće stanje u Srbiji:
1. 7.5 miliona stanovništva po popisu iz 2002.godine (bez Kosova i Metohije)
2. 0.8 kg/stanovniku na dan odpada
3. Organozovano sakupljanje odpada za 5 miliona stanovnika
4. 260 000-400 000 tona opasnog odpada godišnje
5. 9 600 tona ingektivnog medicinskog odpada po godini

Najveći problem kod nas predstavlja opasan i toksičan odpad koji nije dozvoljeno odlagati na komunalne deponije i ne može se reciklirati. Takav odpad je eksplozivan, ekotoksičan, zapaljiv, reaktivan, infekrivan, korozivan i toksičan. Procenjeno je generisanje opasnog odpada od oko 460 000 tona/god.

Trenutno su raspoloživa rešenja:
1. Privremno skladištenje
2. Izvoz na tretman

U centrima za tretman se opasan odpad tretira u sličnim postrojenjima u Evropi, on se može proširiti ukoliko rastu potrebe za ovim tretmanima. Profitabilnost centra je 3-9 %, otvara nova radna mesta, investicije u centar su oko 100 miliona eura i on vrši tretman opasnog odpada na ekološki najprihvatljiviji način.

Procenjene godišnje količine odpada po vrstama tretmana:

1. Spaljivanje 85 000t
2. Fizičko-hemijski tretman 43 000t
3. Odlaganje na deponiju 42 000t
4. Izvoz (živa, specijalni odpad…) 7 000t

Svi ovi tretmani imaju svoju cenu, ali zbog zaštite životne sredine niti jedna cena nije prevelika. Samo putem ovakvih tretmana će i Srbija biti bliža Evropskoj Uniji.

Zaključak

U Vašingtonu, 19.11.2007.godine, Srbija se našla na 31. mestu najvećih zagađivača vazduha sa ukupnom emisijom ugljen-dioksida od 37.2 milona tona godišnje. Na 12. mestu među zagađivačima vazduha se našla u Evropi.
Termoelektrana „Nikola Tesla“ u Obrenovcu godišnje emituje 18.7 miliona tona ugljen-dioksida. U Evropi termoelektrana „Nikola Tesla“ zauzima peto mesto na listi najvećih zagađivača životne sredine među elktranama u Evropi. U Srbiji su pored ove elektrane najveći zagađivači vazduha termoelektrana „Kolubara“ i grad Beograd.
Elektrana sa najvećom emisijom ugljen-dioksida u Evropi je nemački „Janšvalde“ sa 27.4 miliona tona, zatim poljski „Belhatov“ sa 25.5 milona tona i britanski „Draks“ sa emisjiom 23.7 milona tona.
Najveći zagađivači u Evropi su Nemačka na prvom mestu, zatim Velika Britanija i Poljska. Najveći svetski zagađivači su SAD, Kina i Rusija.
Održivi razvoj podrazumeva da se ne smeju iscrpljivati resursi da sledeće generacijie nemaju od čega više živeti. Na taj način se promoviše da ako se seče šuma, da se posadi nova ili još popularniji primer održivog razvoja je recikliranje papira što podrazumeva da se umesto seče novih stabla za novi papir, pravi novi papir od starog papira.
Zbog održivog razvoja ne sme se dozvoliti korporacijama da privatiziraju svetske resurse. Korporacijama nije u interesu blagostanje ljudskog roda, već jedino finansijska moć za njihovu korporaciju. Ekonomska politika korporacija je uspešna samo kratkoročno, dok održvi razvoj zahteva dugoročnu ekonomsku politiku, kojoj nije interes «profit odmah i sada, pod bilo koju cenu» , već joj je u interesu stabilnost društva.
Održivi razvoj omogućava da svaki član društva ima osiguranu egzistenciju i slobodan pristup resursima. Pod slobodnim pristupom reursima se nepodrazumeva da dođe do toga da korporacija kupi izvor pitke vode i onda nabija cene i odlučuje kome će dati vodu, a kome ne. Pod tim terminom se misli da taj izvor vode bude društveno vlasništvo i da će se cena vode formirati prema interesima društva, a ne interesima korporacija.
Globalizacija ostvaruje kako pozitivne, tako i negativne efekte na životnu sredinu. Ona može produbiti ekološke probleme, ali i pružiti nove metode za njihovo uspešno rešavanje.
Ekolozi strahuju da će još veća liberalizacija trgovine limitirati mogućnost korišćenja trgovinskih mera, kao načina za regulisanje ponašanja onih zemalja koje odbijaju da ispunjavaju svoje ekološke obaveze. Međusobna povezanost i uzajamna zavisnost između ekonomskih i ekoloških problema zahteva koordinirane nacionalne politike i međunarodnu kolektivnu akciju.

Literatura:

[1] Zekić S., “Ekonomska analiza agrarnih programa”, Subotica 2008.godina

[2] Dr. Zakić Z., dr Stojanović Ž., “Ekonomika agrara”, Beograd 2008.godina

[3] Todić D., „Ekološki menadžment u uslovima globalizacije“, Beograd 2008.godina

[4] Mr. Petković-Ranđelović M., prof.dr. Aranđelović Z., “Globlizacija i zaštita životne sredine”, Niš, 2007.godina

[5] ekoserb.sr.gov.yu

[6] www.carma.org

[7] www.stat.gov.rs

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD