OBNOVLJIVI I NEOBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE

Mnogostruke povezanosti energetike, privrednog razvoja i uslova života stanovništva upućuju na pojačani interes države u oblasti energetike.
Praktično svaka zemlja u određenoj meri sprovodi državnu politiku razvoja energetskog sektora da bi obezbedila potrebne količine energije uz što manje neposredne i posredne troškove.
Obezbeđenje energije na efikasan način je višedimenzionalni problem i uključuje:
definisanje neophodnih količina energije sa stanovišta objektivnih mogućnosti i uslova razvoja zemlje, te agregatne energetske efikasnosti, tehničke, tehnološke i ekološke aspekte proizvodnje, konverzije, transporta i potrošnje energije, izbor društveno i ekonomski prihvatljive cene, sigurnosti i kontinuiteta u snadbevanju energijom.
Državnom energetskom politikom i njenim instrumentima potrebno je obezbediti ambijent za optimalno zadovoljenje postavljenih zahteva, često i međusobno oprečnih. Karakteristike energetike, a posebno potrebno vreme za izgradnju kapaciteta, upućuju na sagledavanja u produženom vremenskom horizontu.
Energetika je, mnogo više nego ostale delatnosti, naročito tokom prethodne dve decenije, poprimila globalne razmere, i tu činjenicu mora da uvažava svaka energetska strategija.
Energetski resursi su ograničeni, u najvećem delu neobnovljivi i neravnomerno raspoređeni. Svetsko tržište energije delom je kontrolisano od strane multinacionalnog kapitala, ali je i podložno nepredvidivim uticajima drugih, prevashodno političkih faktora. Svetske cene su u velikoj meri postale reper za vrednovanje domaćih energetskih resursa. Proizvodnja i korišćenje energije su veliki zagađivači životne sredine, a ekološke posledice ne mogu se lokalizovati na državnu teritoriju. Međunarodne konvencije i propisi zaštite okoline postali su obavezujući za nacionalne energetike.

Neobnovljivi izvori energije

Ugalj

Ugalj je gorivi sediment. Sastoji se pretežno od ostataka, odnosno produkta raspada biljaka, a nastao je od tresetišta iz daleke prošlosti. Proces pougljenjivanja ostvaruje se postepenim povećavanjem relativnog sadržaja ugljenika(C) uz istovremeno smanjivanje relativnog sadržaja kiseonika (O2), azota (N2), vodonika (H2). Imamo niz sukcesivnih pretvaranja: bijni ostaci i drvo-->trest-->lignit-->mrki ugalj-->kameni ugalj. Taj proces je trajao stotinama miliona godina.

Rezerve uglja

Dva velika pojasa nalazišta kamenog uglja obavijaju Zemlju. Jedno je na severnoj polulopti i polazi od severnoameričkog kontinenta, preko srednjeg dela Evrope i bivšeg SSSR-a do Kine. Drugi pojas polazi od južnog Brazila, preko južne Afrike do istočne Australije. Pripadaju mu i nalazišta u Indiji.
Najveće svetske rezerve mrkog uglja i lignita nalaze se između 35. i 70. stepena geografske širine na Severnoj i Južnoj polulopti.
Svetske rezerve kamenog i mrkog uglja iznose oko 510 milijardi tona. Najveće rezerve nalaze se u SAD, Rusiji, Kazahstanu, Australiji, Kini i Indiji (oko 73% svetskih rezervi).
Svetske rezerve lignita iznose oko 470 milijardi tona, a najveće rezerve se nalaze u SAD, Nemačkoj, Rusiji, Australiji, Kini (oko 80% svetskih rezervi lignita).Na slici grafik dat je pregled o rezervama.
Postoje razni podaci o energetskoj vrednosti uglja. Prema BP jedna tona ekvivalentne nafte u energetskom pogledu iznosi oko 1.5 tona kamenog i mrkog uglja i oko 3 tone lignita. Takođe, važi približan odnos između tone ekv. nafte i tone uglja: toe/t=0.5-0.6. Ako ovo primenimo na gornju tabelu dobijamo da rezerve uglja u svetu iznose oko 5.1011 tona, ili 500 milijardi tona ekvivalentne nafte.

Rezerve uglja u Srbiji

Nisko kalorični ugalj - lignit čini oko 92% rezervi primarne energije u Srbiji i oko 99% ukupnih rezervi uglja. Njegova je upotrebna vrednost, zbog velikog sadržaja vlage i pepela, kao i male toplotne moći (7000kJ/kg), uglavnom ograničena na proizvodnju el. energije. Povoljna okolnost u odnosu na većinu lignita u okolnim zemljama je, pored pogodnih uslova eksploatacije i nizak sadržaj sumpora.
Rezerve lignita, tj. 90% rezervi uglja skoncentrisana su u 4 velika basena (Kosovski, Metohijski, Kolubarski i Kostolački) sa veoma povoljnim uslovima za razvoj površinske eksploatacije. Kosovski je bazen po rezervama, po pogodnostima za razvoj površinske eksploatacije i niskim spec. ulaganjima i troškovima proizvodnje jedan od najvećih u ovom delu Evrope (nizak odnos otkrivke i uglja, velika prosečna debljina ugljenog sloja i nizak sadržaj sumpora).
Ukupne (eksploatacione) rezerve Kosovsko-Metohijskog basena procenjuju se na oko 13 milijardi tona, Kolubarskog 2, a Kostolačkog oko milijardu tona (oko 12% rezervi lignita u Evropi). Raspoložive rezerve mrko-lignitskog su oko 650 miliona tona, a mrkog i kamenog još manje i ne omogućuju značajniju proizvodnju u dugoročnom periodu.
S obzirom na strukturu energetskih rezervi, lignit iz površinske eksploatacije ostaje osnovni energent preko kojeg je moguće održati i eventualno povećati energetsku samodovoljnost zemlje. Veliki je problem status Kosova jer rezerve Kolubarskog i Kostolačkog basena neće potrajati do poslednje četvrtine ovoga veka (uz današnju potrošnju od oko 35-40 miliona tona godišnje).

Karakteristike uglja

Toplotna moć ja osnovno obeležje uglja. Razlikujemo donju i gornju toplotnu moć uglja. Gornja toplotna moć je količina toplote koja se oslobađa potpunim sagorevanjem (transformacijom hemijske u toplotnu energiju) 1kg uglja, ako se nakon sagorevanja produkti sagorevanja (gasovi i pepeo) ohlade do temperature (oko 20oC) koju je imalo gorivo i vazduh (potreban za sagorevanje) pre procesa, pri čemu se sva vodena para kondenzovala. Vodena para u produktima sagorevanja nastala je sagorevanjem vodonika iz goriva i od vlage koja se nalazila u uglju. Donja toplotna moć se razlikuje od gornje samo za toplotu kondenzacije vode.
Znajući gornju toplotnu moć (Hg), donju toplotnu moć (Hd) možemo odrediti iz relalizacije:

gde je h udeo vodonika, a w udeo vlage u gorivu. Sadržaj vlage u uglju smanjuje njegovu toplotnu moć. Kameni ugalj ima niski procenat vlage (3-5%), mrki (do 40%), a lignit (do 60%). Razlikujemo grubu i higroskopsku vlagu. Gruba vlaga dolazi u ugalj iz okoline pri vađenju iz rudnika, transportu i skladištenju. Ona se može smanjiti sušenjem na vazduhu. Higroskopska vlaga se nalazi u porama uglja i naziva se unutrašnja vlaga. Zavisi od osobina uglja, a može se odstraniti zagrevanjem na temp. od oko 100C. Sadržaj pepela definisan je kao količina nesagorivih sastojaka po 1kg uglja. On u kamenom uglju može iznositi od 5 do 15%, dok u mrkom uglju i lignitu u veoma nepovoljnim slučajevima mogu iznositi i do 60%. Sastav pepela utiče na njegovo vladanje za vreme sagorevanja jer od sastava zavisi temperatura izdvajanja pepela što se odražava na upotrebljivost uglja i na konstrukciju kotlova.

Rasplinjavanje uglja (dobijanje generatorskih gasova)

To je hemijski proces u kome se gorivi sastojci uglja pretvaraju u gasove. Tako se goriva malih toplotnih moći (drvo, lignit) pretvaraju u tehnički pogodnija gasovita goriva. Ugalj pretvaramo u gas zbog lakšeg transporta, osim toga kotlovi koji kao gorivo koriste gas su lakši i jednostavniji, a kao produkte sagorevanja nemamo sumpor.
Postrojenje za dobijanje ovakvih gasova zovemo generator gasova. U njega stavljamo gorivo koje zapalimo, pa dovodimo vazduh, vodenu paru ili njihovu smešu. Tako možemo dobiti vazdušni gas, vodeni gas ili generatorski gas. Osnovna razlika u odnosu na destilaciju je ta što se ovde dešavaju hemijske promene pa je glavni proizvod gas, dok je kod destilacije najčešće glavni proizvod koks.
Vazdušni gas dobijamo ako u generator gasova dovodimo suvi vazduh ili smešu kiseonika i azota.
Nastaje hemijska reakcija oksidacije ugljenika iz uglja uz oslobađanje toplote:
C + O2 -> CO2 + Q (2.2.4.1)
Ako je temperatura dovoljno visoka (1000K) imamo delimičnu redukciju CO2 uz trošenje toplote:
C + CO2 + Q1 -> 2CO (2.2.4.2)
Zatim se deo CO redukuje u ugljenik uz trošenje toplote Q2.
Na kraju imamo sušenje uglja i trošenje toplote Q3. Na izlazu iz generatora gasova dobijamo smešu CO i N2 tzv. vazdušni gas. Toplotna moć prečišćenog vazdušnog gasa iznosi oko 3.4-4.7MJ/Nm3.
Vodeni gas nastaje hemijskom reakcijom između vodene pare koju dovodimo u generator gasova i užarenog uglja na temperaturi od oko 1000K:
3C + O2 + H20 -> 3CO + H2 + Q (2.2.4.3)
Donja toplotna moć mu je oko 7.5MJ/Nm3. Retko se upotrebljava kao gorivo osim u industriji kod postrojenja za hemijsku sintezu (dobijanje sintetičkog benzina i amonijaka). Ako upotrebimo mešavinu kiseonika i vodene pare dobijamo tzv. niskokalorični vodeni gas toplotne moći do 11MJ/Nm3.
Dobijanje visokokaloričnog vodenog gasa je slično ali uz velike pritiske (do 100 bara). Toplotna moć mu je do 18MJ/Nm3. Konačnu u procesu metanizacije ako koristimo smešu vodonika i vodene pare dobijamo sintetički prirodni gas toplotne moći do 37.3MJ/Nm3.

Podzemna gasifikacija

Uduvavanjem vazduha ili smese vazduha i kiseonika u rudnike uglja dobijamo gas. Cilj je racionalizacija eksploatacije uglja sa energetskog, ekološkog i ekonomskog stanovišta. Dobijeni gas možemo koristiti kao gorivo u TE, za proizvodnju tople vode u kotlarnicama, za sušenje u rotacionim sušarama, za proizvodnju građevinskih materijala. Podzemnu gasifikaciju možemo primeniti kod onih nalazišta koje ne možemo racionalno eksploatisati ili kod onih napuštenih rudnika koji se klasičnim putem više ne eksploatišu. Time povećavamo korišćenje vanbilansnih rezervi uglja. U odnosu na površinsku i podzemnu eksploataciju imamo manja ulaganja po jedinici toplote, kraće vreme za izradu postrojenja, veću produktivnost (20-400%).

Nafta i gas

Sirova nafta i prirodni (zemni) gas su smeše različith ugljovodonika čiji se molekuli najčešće sastoje od ugljenika (C), vodonika (H), a ponekad od azota (N), kiseonika (O) i sumpora (S). U nalazištima mogu biti u tečnom, gasovitom pa i u čvrstom stanju što zavisi od temperatura i pritiska.
Nastali su od belančevina, ugljenih hidrata i masti kao ostataka niskorazvijenih biljnih i životinjskih planktona i bakterija koje su živele u vodi ili moru. Ti organski ostaci mogu se u posebnim geohemijskim procesima pretvarati u sirovu naftu i prirodni gas. Taj proces se odvija u mirnoj vodi sa malim količinama kiseonika. Takve prilike danas postoje npr. u Crnom moru na dubini od oko 150m gde u istaloženom mulju ima i do 30% organskih sastojaka. Taj je mulj polazna osnova za sirovu naftu i prirodni gas. Zbog manjka kiseonika, organske materije se raspadaju i delovanjem bakterija, masti se pretvaraju u lakše ugljovodonike, polaznu osnovu za stvaranje ugljovodonika koji čine sirovu naftu.
Nalazišta sirove nafte i prirodnog gasa nisu poput uglja u slojevima, već su to samo slojevi više ili manje impregnirani sirovom naftom ili prirodnim gasom. Da bi se eksploatisala nafta ili gas nije dovoljno bušenjem doći do smese slane vode nafte i gasa (uz naftu i gas redovno dolazi slana voda), već pre toga treba odvojiti naftu i gas od slane vode. Odnos gasa i nafte u pojedinom nalazištu u prvom redu zavisi od pritiska pod kojim se oni nalaze. Nema mnogo nalazišta sirove nafte bez prirodnog gasa. U onima koja su najsiromašnija gasom ima po nekoliko Nm3 gasa po toni nafte, a neka nalazišta daju i stotinak Nm3 (Venecuela, Irak).
Prirodni gas je smeša gasova gde najveću ulogu imaju ugljovodonici. Osim gasovitog metana (CH4) dolazi etan (C2H6), propan (C3H8), butan (C4H10), kao i teži ugljovodonici, koji su pri atmosferskom pritisku u tečnom stanju, dok je za propan i butan potreban nešto veći pritisak. Samo je metan u gasovitom stanju i pri velikim pritiscima. Prirodni gas delimo na suvi i vlažni. Vlažni prirodni gas je onaj sa više od 60g po Nm3 kondenzovanih ugljovodonika. Prirodni gas nastaje zajedno sa naftom na već opisani način ili se pojavljuje kao metan za vreme stvaranja uglja. Uz ugljovodonike u prirodnom gasu mogu se pojaviti i drugi gasovi, kao azot i ugljen dioksid, helijum i sumpor dioksid, koji smanjuju toplotnu moć prirodnog gasa.

Obnovljivi izvori energije

Energija suncevog zracenja

Energija suncevog zracenja u Evropi je godišnje oko 1000 kWh po kvadratnom metru horizontalne površine. U toku jula meseca u Beogradu srednje dnevno zracenje sunca iznosi 6,75 kWh/m2 dok je u decembru svega 1,15 kWh/m2.
U Srbiji je veoma veliki broj suncanih sati u toku godine i godišnji odnos ostvarene ozracenosti i ukupne moguce ozracenosti je oko 50%, što je znatno iznad proseka u evropskim zemljama gde se sunceva energija neuporedivo više koristi nego kod nas.
Ovo ukazuje da je naš potencijal u primeni sunceve energije veoma veliki i da treba da se trudimo da ga iskoristimo u fotonaponskoj konverziji za proizvodnju elektricne energije, a narocito u toplotnoj konverziji za zagrevanje sanitarne vode i prostora.

Fotonaponska konverzija

Pretvaranje energije suncevog zracenja u elektricnu energiju naziva se fotonaponska konverzija. Prva solarna fotonaponska celija napravljena je 1954. godine. Solarna celija je u suštini silicijumska poluprovodnicka dioda velike površine. Pod uticajem sunceve svetlosti fotonaponska celija proizvodi jednosmernu struju. Njena snaga je relativno mala i u cilju povecanja napona ili struje vrši se redno i paralelno povezivanje više celija u module. Moduli se proizvode za snage od 1 W do 180 W, a naponi su od 12 i 24 V do 90 V u zavisnosti od primene. Povezivanjem više modula dobijaju se potrebne snage
Postoji nekoliko tipova fotonaponskih celija:

Fotonaponski sistemi koriste se za razne primene: za napajanje svemirskih satelita i brodova, za obezbedivanje elektricne energije u objektima gde ne dospeva distributivna elektricna mreža, za napajanje raznih signalnih i telekomunikacionih uredaja. Snage instaliranih sistema za fotonaponsku konverziju krecu se od 1 W do 1 MW. Veci solarni sistemi su napravljeni sa ciljem da dobijenu elektricnu energiju prebacuju u elektricnu distributivnu mrežu cime doprinose smanjenju zagadenja životne sredine, a istovremeno ostvaruju finansijsku dobit.
Sistem za fotonaponsku konverziju sastoji se od fotonaponskih modula, akumulatora i elektronskog regulatora koji brine o punjenju i pražnjenju akumulatora, osiguraca, prekidaca i elektricnih provodnika. Pored ovoga potrebna je i odgovarajuca noseca konstrukcija za montažu fotonaponskih modula. Ukoliko je potrebno da se obezbedi napajanje naizmenicnom strujom napona 220 V koristi se invertor odgovarajuce snage.
Ukoliko se fotonaponski sistem prikljucuje na elektricnu distributivnu mrežu potrebno je ugraditi odgovarajuci pretvarac koji vodi racuna o potrebnom naponu, frekvenciji i faznom stavu da bi se obezbedilo uspešno prenošenje energije u mrežu.
Interesantna je, u svetu sve više primenjivana, upotreba fotonaponskih modula kao fasadnih ili krovnih elemenata koji zamenjuju klasicne materijale. Na taj nacin preko ostvarene proizvodnje elektricne energije vrši se otplata investicije, što nije slucaj za klasicne krovne i fasadne materijale.
Proizvodnja fotonaponskih sistema u celom svetu beleži godišnji rast od preko 40%.
Cena fotonaponskih modula se u svetu krece oko 3 do 4 Evra/W u zavisnosti od velicine sistema i tipa celija.
Vecina zemalja je uvela podsticajne mere za sve one koji se odluce za investiranje u obnovljive izvore energije. U tome najviše prednjace Nemacka, Amerika, Danska i Španija. U tim i još mnogim zemljama odredene su znatno vece tarife cena isporucene elektricne energije od važecih cena za potrošace.

Toplotna konverzija

Energija suncevog zracenja transformiše se u toplotu na apsorberu prijemnika suncevog zracenja. Takve prijemnike nazivamo toplotnim kolektorima. Efikasnost ove transformacije energije krece se na klasicnim tipovima kolektora od 35 do 55 %.
Toplotni kolektori se po tipu fluida koji cirkuliše kroz njih dele na kolektore sa tecnim fluidom i na kolektore sa vazduhom. Po opsegu temperatura u kom rade kolektori mogu da se svrstaju u dve grupe: niskotemperaturni (ravni kolektori i kolektori sa vakuumskim cevima) i kolektori sa koncentrisanjem suncevog zracenja koji mogu biti srednjetemperaturni i visokotemperaturni.
Klasicni ravni kolektori su najpovoljniji u pogledu cena ali su u hladnijim periodima godine manje efikasni zbog toplotnih gubitaka. U tim periodima dolaze do izražaja vakuumski kolektori koji se sastoje od vakuumskih staklenih cevi u kojima je smeštena apsorbciona površina. Njihova cena je veca i preporucuju se za primenu u stambenim objektima u kojima se stalno boravi. Za objekte na moru ili one koji se koriste pretežno leti preporucuju se jeftiniji klasicni ravni kolektori.
Vazdušni kolektori se koriste za zagrevanje prostora ili u sušarama lekovitog i drugog bilja. Prilikom zagrevanja prostora obicno se zagrejan vazduh upumpava u podzemni akmulator toplote koji se nalazi ispod stambenog objekta i sastoji se od komada kamena. U vecernjim i nocnim satima akumulirana energija se pomocu vazduha uvodi u prostorije.
Pomocu ogledala se grade razni oblici fokusirajucih površina koje koncentrišu energiju suncevog zracenja na prijemnik. Na taj nacin se postižu visoke temperature koje se u nekim slucajevima koriste za vrlo specijalizovane livnice metala. Najinteresantnije su primene zagrevanja vode cija se para koristi za proizvodnju elektricne energije pomocu parnih turbina. Takode na ovaj nacin se greje voda za podmirivanje potreba u naseljima koja imaju distribuciju tople vode.

Oprema za zagrevanje sanitarne vode

Sastoji se od solarnog bojlera, cirkulacione pumpe, elektronskog diferencijalnog termostata, kolektora i cevi, nepovratnog ventila, ekspanzione posude i nekoliko slavina.
Solarni bojler u sebi sadrži izmenjivac toplote u obliku spiralne cevi cija je površina veca nego u slucaju izmenjivaca za primenu uz neki kotao na cvrsto, tecno ili gasovito gorivo. Obicno se koriste bojleri koji imaju dva izmenjivaca i elektrogrejac. Diferencijalni termostat meri temperaturu u bojleru i na izlazu iz kolektora. U periodu dok je temperatura u kolektoru veca za desetak stepeni od temperature u bojleru ukljucuje se cirkulaciona pumpa i tada je omogucen efikasan prenos energije od kolektora do vode u bojleru. Nepovratni ventil sprecava da se nocu voda hladi preko kolektora.
U objektima u kojima ne postoji elektricna energija primenjuje se termosifonski sistem gde topla voda kao lakša iz kolektora svojom prirodnom cirkulacijom odlazi u bojler gde se hladi i vraca u kolektor. Ovakvi sistemi su jeftiniji i jednostavniji za montažu.

Energija vetra - eolska energija

Sistematska istraživanja i razvoj vetroenergetskih sistema kod nas prakticno ne postoje ili ako postoje stalno se nalaze u pocetnoj fazi. Do danas je razvoj vetroenergetike (ako se uopšte može govoriti o razvoju) tekao uglavnom kroz zalaganje entuzijasta, kako u naucnim ustanovama tako i u privrednim organizacijama. Entuzijasti su samostalno izgradili nekoliko malih sistema, bilo je i uvoza vetrogeneratora radi testiranja i korišcenja ali ni jedan od tih pokušaja nije bio klica nekog šireg razvoja.
Vetar je jedan od osnovnih parametara koji se mere na meteorološkim stanicama širom zemlje. Merenja vetra i podaci o njemu ne mogu se direktno koristiti za detaljnu procenu eolske energije, vec samo za globalnu. Po ispitivanjima koja je izvršio RHMZ, naša zemlja se ubraja u podrucja sa znatnim energetskim potencijalom. Izrazito vetrovita podrucja su u planinskim oblastima i duž Jadranskog mora. U Srbiji se izdvajaju delovi Vojvodine i planinske oblasti Južne i Istocne Srbije, uglavnom iznad 100-1500 m nadmorske visine. Prema ovoj opštoj proceni raspodele vetra racunat je fluks energije vetra za standardnu visinu 10 i 50m iznad površine tla i krece se od 400-800 W/m2.
Ova relativno povoljna ocena energetskog potencijala vetra treba da omoguci dalja istraživanja u zavisnosti od lokaliteta, kao i uticaje meteoroloških pojava koje mogu ograniciti ili potpuno onemoguciti njihovo korišcenje - velike ledene naslage, jaki udari vetra, udari groma itd. Za pouzdanu procenu vetroenergetskog potencijala neophodna su dodatna istraživanja. U šire navedenim lokacijama postoje mikro lokacije koje su od posebnog interesa za eolsku energetiku. Kao ilustracija mogu poslužiti cinjenica da merenja izvršena na Kopaoniku na mestu samo 1km udaljenom od meteorološke stanice, pokazuje da je tu vetroenergetski potencijal za 70% veci od potencijala na lokaciji stanice.
Ovo nije cudno jer na vetroenergetski potencijal u nekoj tacki bitno uticu tri odredišta:
1. U makroskali, geografski položaj
2. U mezoskali, konfiguracija terena (u primeru Kopaonika ovo je dominantno)
3. U mikroskali, rastinje i druge lokalne prepreke vazdušnom strujanju
Procenjuje se da su naše mogucnosti u razvoju vetroenergetike uslovno velike.
Pod ovim podrazumevamo: iako u našim oblastima ne duvaju jaci sezonski vetrovi, u priobalju Jadrana, u dolinama vecih reka, u Vojvodini, na vecim planinskim visoravnima i nizu drugih specificnih lokaliteta, srednje brzine, a verovatno i distribucije brzine po vremenu su pogodne za vetroenergetiku.
Trenutno u našoj zemlji nema nijedne eolske elektrane. Postoji u okolini Subotice jedna zapuštena vetrenjaca za koju ima interesovanja da se obnovi u cilju istraživanja, ali za sada je i to u formi projekta. Jedini privredni subjekt koji se interesuje za prakticnu primenu trenutno jesu Srbijašume, koje žele da u Deliblatskoj pešcari u udaljenim krajevima za svoje potrebe podignu dve male vetrenjace za pumpanje vode. Ovim projektom trenutno se bave u Institutu "Nikola Tesla".
Glavni uzroci nezastupljenosti eolskih elektrana jeste cena elektricne energije koja je vrlo dugo bila i po 10 puta veca od proizvodne u TE, pa nije bilo ekonomskog interesa za njegovu izgradnju. Bliža buducnost razvoja vetrogeneratora u Jugoslaviji u funkciji povezivanja u energetsku mrežu nije svetla. Oblasti gde bi mogli da nadu svoju primenu jesu mali sistemi koji bi uglavnom mogli služiti za napajanje u udaljenim oblastima gde nije isplativo izgraditi mreže

Troskovi rada i odrzavanja

Pošto za eolske turbine nema troškova za gorivo, kada su izgradeni jedini troškovi idu na rad elektrane i održavanje. Moderne turbine su konstruisane da rade nekih 120 000 casova tokom veka trajanja od 20 godina. To je daleko više od automobilskog motora koji je predviden da radi 4000 - 6000 casova. Iskustva pokazuju da se troškovi održavanja vrlo niski kod novih turbina ali rastu sa starenjem turbine. Za novije mašine procenjena vrednost troškova održavanja je 1.5-2% godišnje od osnovnih investicionih troškova.
Ukupni troškovi se mogu i iskazati i preko proizvedenog kW i iznose 1-2cECU/kW. Ovo ukljucuje zakup zemljišta, održavanje i osiguranje. Operacionalni troškovi variraju od zemlje do zemlje i izmedu mesta za izgradnju. Nemacki podaci ukazuju da se troškovi osiguranja i garancija prepolove pri prelasku sa 200kW na 500kW i krecu se od oko 25 ECU/kW za 200kW mašine i padaju na 15ECU/kW za 500kW mašine. Trenutne cene energije za odgovarajuce eolske farme srednje velicine cene od 850 ECU/kW su 9.6cECU/kW za brzinu od 5m/s i padaju na 3.4cECU/kW za brzinu od 10m/s. (Sve brzine vetra se odnose na visinu glavcine).

Energija plime i oseke

Plima i oseka su posledica delovanja Sunca i Meseca na vodu u okeanima.
Amplituda plime i oseke zavisi od medusobnog položaja Sunca, Meseca i Zemlje.
Amplituda i frekvencija razlicite su na pojedinim obalama.
Npr. amplitude plime i oseke na Sredozemnom moru su 10cm, a na Atlanskom, Tihom i Indijskom okeanu prosecno 6-8m. Na pojedinim mestima obale u zapadnoj Francuskoj i u jugozapadnom delu Velike Britanije amplituda dostiže i više od 12m.
Na zapadnoevropskoj atlanskoj obali vremenski razmak izmedu dve plime iznosi 12 sati i 25 minuta, a na obalama Indokine nastaje samo jedna plima u 24 casa.
Za energetsko iskorišcavanje plime i oseke potrebno je odabrati pogodno mesto na obali, na kojoj je velika amplituda plime uz mogucnost izolacije dela morske površine (izgradnjom pregrade) radi stvaranja akumulacionog bazena. Najjednostavniji nacin korišcenja postiže se ugradnjom turbina koje rade samo u jednom smeru strujanja vode.
Da bi se produžilo vreme pogona, može se postaviti turbina koja radi u oba smera strujanja vode: iz bazena i u bazen. Postoji varijanta da turbina radi i kao pumpa, bilo za prebacivanje vode iz bazena u more, bilo iz mora u bazen. Na ovaj nacin bolje se iskorišcava potencijalna energija plime i oseke.
Medutim, kakav god da se odabere nacin iskorišcavanja energije plime i oseke, ne može se postici pogon bez prekida niti konstantna snaga. To pokazuje da je proizvodnja el.energije na toj osnovi nemoguca izolovano, bez saradnje s drugim postrojenjima za proizvodnju el.energije. Takve se elektrane moraju ukljuciti u elektroenergetski sistem u kojem ostale elektrane imaju ukupnu snagu nekoliko desetina puta vecu od snage tih elektrana. Da postrojenje bude ekonomski opravdano treba ispuniti dva zahteva: dužina brane ne sme biti predugacka, a dubina mora na mestu brane ne sme biti previše duboka.
Ukupna energija plime i oseke procenjuje se na 26000TWh odnosno 2230Mtoe u godini. Trecina se gubi u plitkim morima. Srednja amplituda plime na okeanskim širinama manja je od 1m, a energetsko iskorišcavanje plime i oseke ekonomski je opravdano ako je amplituda veca od 2m. Zbog toga se racuna da je od ukupne energije plime i oseke iskoristivo samo 2%, a to je 520TWh godišnje, što je oko 3% današnje godišnje proizvodnje el. energije (oko 15000TWh). Stvarna el.energija je još manja, jer se uz najpovoljnije dimenzionisanje može iskoristiti samo 25% teorijske proizvodnje.
U Francuskoj je izgradena jedna takva elektrana. To je La Rance stavljena u pogon 1966. godine. Ima 24 turbine koje mogu raditi i kao pumpe za oba smera strujanja vode. Ukupna snaga turbina je 240MW. Godišnja proizvodnja iznosi 608GWh (20% od teorijske proizvodnje), a 64 GWh je potrebno za pumpanje (ta se energija uzima iz sistema). Iskoristiva zapremina bazena iznosi 184 miliona m3, površina mu je 22km2, a dužina oko 20km. Dužina pregrade je oko 720m.
U Rusiji nedaleko od Murmanska izgradena je eksperimentalna elektrana (u pogonu od 1968. godine) snage 800kW.
Veliki investicioni troškovi govore protiv izgradnje ovakvih elektrana, a osim toga na povoljnim lokacijama ukupna moguca proizvodnja el.energije predstavlja samo marginalnu kolicinu potrebne energije.

Unutrašnja energija mora

Dovede li se topla voda sa morske površine u prostor dovoljno niskog pritiska, ona ce se pretvoriti u paru, pa se tom parom mogu pokrenuti parne turbine, ako je kondezator hladen vodom iz vecih dubina, koja ima nižu temperaturu. U turbini se iskorišcava ta razlika izmedu temperature na površini i u dubini mora, odnosno izmedu pritisaka koji odgovaraju tim temperaturama.
Prvo i jedino takvo postrojenje od 22kW izgradeno je 1919. godine na Kubi.
Ono je pokazalo tehnicku mogucnost iskorišcavanja tog energetskog izvora, ali nije našlo prakticnu teoretsku primenu zbog velikih investicionih troškova. Investicije po jedinici snage za takvu elektranu vece su nego za HE, a ona se može graditi samo na obalama u tropskom pojasu, tamo gde je temperatura mora dovoljno visoka.
Procenjeno je da bi se u ovakvim postrojenjima moglo proizvesti 600000 TWh el.energije, a to je oko 40 puta više od današnje svetske proizvodnje el.energije.
Buduci da se ta energija može iskorišcavati samo u malom broju podrucja (potrebna je dovoljna dubina blizu obale) i da je potrošnja el.energije u tropskim i suptropskim podrucjima mala, ne možemo ocekivati vecu upotrebu ovakvog izvora energije.

Energija morskih talasa

Talasi nastaju delovanjem vetra, a vetar delovanjem Sunca. Osnovne karakteristike talasa su visina i dužina. Vremenski razmak izmedu dve amplitude srazmeran je drugom korenu dužine talasa. Energija talasa srazmerna je kvadratu visine talasa i obrnuto srazmerne vremenskom razmaku izmedu dve amplitude. Energija naglo opada su dubinom, pa na dubini od 20m iznosi samo 20% od energije neposredno ispod površine, a na dubini od 50m samo oko 2% od energije neposredno ispod površine.
Snagu talasa definišemo po jedinici površine upravnu na smer kretanja talasa.
Ona može iznositi i 10kW/m2, ali i oko nule. Npr. za podrucje severnog Atlantika, na otvorenom moru izmedu Škotske i Islanda u 50% vremena snaga valova je 3.9kW/m2 ili veca. Snagu talasa možemo odrediti po metru dužine na morskoj površini.
Tako definisana snaga talasa menja se sa brzinom vetra i zavisi od godišnjeg doba i vremenskih prilika. Na spomenutom delu Atlantika u 50% vremena leti je snaga 10kW/m ili veca, a zimi 95kW/m ili veca.
Dužina obala uz okeane svih pet kontinenata (bez polova) iznosi oko 100 miliona metara, pa ako se racuna s prosecnom srednjom snagom od 10kW/m, dobija se prosecna godišnja snaga od 1TW, odnosno godišnja energija od oko 9000TWh, što je oko 60% današnje proizvodnje el.energije.
Svakako, da ce zbog lakšeg dovodenja energije potrošacima na kopno, biti jednostavnije iskorišcavati energiju neposredno uz obalu, iako je energija talasa na otvorenom moru mnogo veca.
Iskorišcavanje energije talasa ce biti ograniceno zbog geografskih faktora i ekonomskih ogranicenja, u prvom redu izazvanih problemom prenosa tako proizvedene el.energije.

Literatura:

1. Diplomski rad – Alic Senad
2. Diplomski rad – Ristic Bogosav
3. www.energetika-net/sunce.com
4. www.energetika-net/vetar.com

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD