EKOLOŠKA KRIZA KAO GLOBALNI PROBLEM

Čovečanstvo je danas konfrotirano sa mnoštvom egzistencijalnih kriza, među kojima ekološka kriza zauzima posebno mesto. Do sada čovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja tog sistema. Ekološka svest predstavlja neophodnu osnovu daljeg, održivog razvoja zaštite životne sredine. Zajedno sa znanjima i veštinama obezbeđuje osnovu za pomeranje u veće sisteme, šire ciljeve i sofisticiranije razumevanje uzroka, veza i posledica koji vladaju u životnoj sredini.Zaštita i unapređenje čovekove sredine značajan je globalni problem savremenog društva.Njegovo rešavanje inicira, između ostalog i pronalazak načina za racionalno i kompleksno korišćenje prirodnih resursa, te načina za vođenje aktivne demografske politike i razvijenje i unapređenje međunarodne saradnje u oblasti naučnih istraživanja. Novi odnos prema životnoj sredini, kao i preobražaj duha savremene sfere rada postaje imperativ.Koncepcija održivog razvoja nudi mogućnost harmoničnog razvoja.
Zagađenost i zaštita životne sredine već više decenija predstavljaju veoma značajan problem čovečanstva, bez obzira na trenutni stepen razvoja društva i proizvodnih snaga u pojedinim delovima naše planete. Postojeći problemi se nameću nauci i operativi naglašenom aktuelnošću i akutnošću, te sve jasnije dolazi do zaključka da zdrave životne sredine nema previše, da su brojni elementi u njoj ugroženi, da je stepen samoregulacije nekih objekata neznatan i da jednom poremećeni ekološki odnosi gotovo ničim i nikada ne mogu biti dovedeni u prvobitno stanje. Bez obzira na značajne regionalne razlike u stepenu ugroženosti životne sredine, posebno njene prirodne komponente, planovi, programi i akcije njene zaštite i unapređenja su globalni problem. Savremeno društvo mora brže i bolje shvatiti upozorenje naučnika i stručnjaka o stanju životne sredine, tj. činjenice da slobodne, izvorne i nezagađene životne sredine ima sve manje, a ugrožene, degradirane i devastirane sve više. Druga se širi na račun prve brže nego što se mnogima čini, brže nego što je nauka sa kraja našeg veka to mogla da utvrdi i prognozira. Narušavanje ekološke ravnoteže nastaje kao posledica čovekove radne delatnosti, kojom čovek „prisvaja“ prirodu, i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremećaja ekološke ravnoteže i ekosistema, već i do ugrožavanja integriteta čoveka i njegovog opstanka. U ovom, XXI veku, društvo se suočava sa sledećim globalnim problemima: - oštećenjem biosfere i njenim ekosistemima, - ogromnim brojem stanovnika – preko 6 milijardi sa prognozom udvostručavanja do 2020.godine, - iscrpljivanjem i umanjenim količinama mnogih izvora mineralnih i energetskih sirovina, - zagađenjima i degradaciom medijuma vazduha, vode, zemljišta, - globalnim promenama klime, - uništenim vrstama biljnog i životinjskog sveta i daljim ugrožavanjem biodiverziteta, - beskućništvom ¼ svetskog stanovništva, - oštećenjima ljudskog zdravlja i ugrožavanjima života, - velikim količinama otpada u sva tri agregatna stanja i sl. Opstanak ljudskih zajednica je u prošlosti veoma često bio ugrožen prirodnim katastrofama, epidemijama, ratovima, oskudicom hrane i drugim uticajima koji su, međutim, uvek bili prostorno ograničeni. Za razliku od egzistencijalnih kriza prošlosti, krize današnjice ne potiču od prirodnih nepogoda koje su prostrorno ograničene, već od globalnog nesklada u idejno-materijalnom smislu čitave industrijske civilizacije. Do sada čovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja tog sistema. Pristupi rešavanju ovog problema se razlikuju u nauci. Neki od pristupa mogu bit u : - prelasku privrednih sistema iz permanentnog rasta u stacionirano stanje, - izgradnji ekološke svesti kod ljudi, - uvođenje socijalnih programa, - primeni tehničkih mera (npr.filteri, električni automobili i sl.), - samoregulacionoj sposobnosti prirode i inventivnoj snazi čoveka, koji će svaki problem blagovremeno naći i adekvatno rešiti .Za sada nema integralnih sistemskih studija koji bi razjasnili prave dimenzije ovih problema kao i realne mogućnosti njihovog rešenja. Ideje potrošačkog društva da proizvode što je jeftinije i što više, bez obzira na primenjene tehnologije, odnosno štetne posledice koje one imaju na životnu sredinu i koje dovode do većeg zagađivanja. Ovakav pristup nameće razvoj ekološke svesti u svetlu koncepcije zaštite životne sredine, čiji su ciljevi racionalno trošenje prirodnih dobara, nalazišta i uvođenje mera zaštite, što u krajnjoj liniji samo prividno poskupljuju i ograničavaju proizvodnju, odnosno dovodi do umanjenja profita.

2 KRIZA ŽIVOTNE SREDINE

Naše vreme, je samo kalendarska granica XX i XXI v. , drugog i tećeg milenijuma naše ere, ali i određeni prelomni moment razvoja čovečanstva. U novim uslovima postojanja prethodne teorije imaju ograničenu oblast primene. Tako se pretpostavlja da osnovni i na kraju kajeva određujući faktor istorijskog procesa, proizvodne snage, nivo koji krakakteriše stepen čovekovog ovladavanja prirodnim silama. Zaista ode vremena početka industrijske revolucije ekonomska sredina (materijalni uslovi života društva) se brzo menjala. Posmatraćemo neprekidan rast proizvodnih snaga, i odgovarajućih predmeta potreba. Pomoću tehničkih dostignuća čovek je obezbedio sebi komforne uslove egzistencije. Rast njegovih mogućnosti činio se bezgraničnim. Međutim, praralelno sa rastom proizvodnje i odgovarajućih potreba, sve veći značaj stiču i naličja civilizacije.
Ako je ranije bilo moguće smatrati, da čovekovo društvo postoji i kreće se po svojim zakonima, u značajnom stepenu nezavisno od svojstava sredine, to sada eto već nije tako. Za poslednjih sto godina delatnost čoveka se izdigla na planetarne razmere : neprekidno raste antropogeno opterećenje na životnu sredinu (antropogenija (gr.) nauka o postanku i razvitku čoveka i ljudskih vrsta.), čovek je potčinio prirodu, nateravši je da služi njegovim interesima, ali kao rezultat su se dogodile neplanirane kvalitativne promene. Sve se našlo pod udarom: voda, vazduh, zemljište, flora,fauna, zdravlje ljudi, pa čak i samo postojanje biosfere. U tim uslovima već ne možemo razmatrati čoveka i sredinu odvojeno, odvojenu jedno od drugoga, već samo u jednom sistemu priroda-društvo.
U naše vreme čovek se nalazi u informacionom polju, formiranom novim sredstvima komunikacije, naročito sredstvima javnog informisanja. To polje delujući neposredno na mozak, može vršiti na čoveka ne manji uticaj nego njogov materijalni položaj. On neposredno utiče na stanje proizvodnih snaga, koje se već ne može razmatrati odvojeno od informacione sredine. Za poslednjih pola veka takođe se izmenio i sam karakter proizvodnje. Nauka je postala neposredna proizvodna snaga, nastali su i razvili se mikroelektronika, informatika, robotika, biotehnologije, koje utiču ne samo na način života, nego i na biološke osnove čovekove egzistencije. Danas kada je razvoj civilizacije prišao kritičnoj granici, samo sfera razuma može ukazati na puteve izlaza iz narastajućih globalnih teškoća

2.1. Globalna imeperija zla

Praktično, sve strane delatnosti ljude vode u zagađenje biosfere: stihijski rast industrije, energetike, transporta, hemizacije poljoprivrede, načina života, brži tempo rasta i stanovništva i urbanizacije. Godišnje se iz utrobe Zemlje izvlači 100 mlrd tona različitih ruda, sagoreve 1 mlrd tona konvencijalnih goriva, izbacujući u atmosferu 20 mlrd tona CO2 , 300 mln tona CO , 150 mln tona oksida azota, 150 mln tona SO2 , 5 mln tona H2S4 , 400 mln tona aerosoli (soli, čađi i prašine) : u hidrosferu se izbacuje 600 milijardi tona industrijskog i životnog otpada, 10 mln tona naftnih derivata, na rastvaranje otpadniih voda troši se približno 40 % obima rečnih tokova , u zemlju se unosi 100 mln tona mineralnih đubriva, proizvode se stotine hiljada tona hemijskih jedinjenja, koja se ne sreću u prirodi , uključujuči i ona veoma postojana prema rastvaranju.
Danas su razmere privredne delatnosti toliko velike, da procesi metabolizma i rastvaračke sposobnosti atmosfere i hidrosfere u mnogim regionima sveta već nisu u stanju da neutrališu antropogeno opterećenje njihov štetan uticaj. Posebno se menja sva atmosfera, okeani, zemljšte i biosfera u celini. Nastalo je čitavo klupko ekoloških problema. Oko tri desetine njih imaju značaja za planetu u celini.Njih često klasifikuju po vremenu uspostavljanja normalnog stanja posle obustavljanaj dejstva. U prioritetne vezano sa kratkim vremenom obnove ili sa potpunom nepreobratljivošću, spada i promena klime, smanjenje životnog prostora, promena ozonskog omotača, nestanak vrsta i genetske izmene.
Kao problemi drugog reda se razmatraju : zagađenje herbicidima, pesticidima toksikantima, kiselim kišama, eutrofikaciju, biohemijske potrebe kiseonika, izlivi nafte, zagađenje podzemnih voda,širenje radionuklida, kiselinski otpad, termalne vode.
Ipak, stepen ekološke opasnosti ne zavisi samo od vremena obnavljanja, nego i od dinamike procesa. Nakratko se zaustavimo na najvažniji proces sa te tačke gledišta. Na računa antropogenog uticaja menja se sastav atmosfere. Tako je za poslednjih 100 godina kao rezultat čovekove delatnosti u atmosferu je izbačeno oko 360 mlrd tona ugljen-monoksida, t.j. jegov sadržaj se uvećao približno na 15% (a u bližoj perspektivi se očekuje rast na 30%). CO2 služi kao regulator toplotnog balansa na površini zemlje dejstvuje slično kao topli krov, koji propušta sunčevu svetlost, ali delimično zadržava toplotu. Povećanje koncentracije CO2 može dovesti do efekta staklene bašte, kada će se toplota u značajno manjoj meri rasipati. Kao rezultat može se desiti opšta promena klime sa globalnim zagrevanjem koje izaziva topljenje leda na Arktiku i Antartiku i potapanje nižih teritorija, gde živi oko trećina stanovništva sveta.
Treba uzeti u obzira takođe i rast količine metana u atmosferi, čija koncentacija iako mnogo manja, nego CO2 ali je zato delotvornost u stvaranju efekta staklene bašte nekoliko puta veća.
Ne manju zabrinutost izaziva promena sastav stratosfere, gde je smešten ozonski omotač. U velikom količinama u atmosferu se izbacuje freon (flouro-ugljenik) koji podižući se u stratosferu, stupaju u složen proces uzajamnog dejstva sa ozonskim slojem, koji je zaštitnik sveg živog na zemlji od ultravioletnog zračenje sunca. Istraživanja su pokazala da se za poslednjih četvrt veka efektivna debljina ozonskog omotalča smanjila, pojavile su se takozvane „ozonske rupe“. Situacija se usložnjava skrivenim karakterom procesa. To što se posmatra danas, određeno je događajima koji su prethodili godinama unazad.
Zagađenje hidrosfere dovodi do cele sveukupnosti negativnih posledica. Tako se u svetski okean neprekidno izbacuju najraznovrsnije nečistoće, tu godišnje dospe samo nafte i naftnih derivara više od 10 mln tona. Morske životinje nakupljaju u sebe otrove, naročito živu, olovo, kadmijum i druge. Opasna situacija se stvara u više mora oko Evrope, gde se oko obala u velikom broju sreću salmonela i crevni bakcili.
Na račun dolaska u vodi nitrata i fosfata pojavljuje se eutrifikacija – intezivan razvoj biljaka : zarastaju priobalske zone, smanjuje se providnost vode i sadržaj kiseonika u njoj, dovodeći do masovnog uginuća prirodnih organizama.
Biološki procesi na kopnu takođe su podvrgnuti uticaju zagađenja. Prilikom sagorevanja fosilnih goriva u atmosferu dospevaju oksidi sumpora i azota. Dospevši u sastav kišnih kapi, oni čine kiselim i uništavaju zemljište, vodene basene i šume. Već oko pola šuma Severne polulopte su degradirali usled kiselih kiša. I to je samo početak. Pošto je kiselinska sredina aktivna, to ona može stupiti u reakciju stvarajući toksine. Može nastupiti momenat, kad sa rastom koncentracije skokvito raste i stepen njegovog uticaja na biosferu.
Sredina je takođe podvrgnuta brzom uvećavajućem radioaktivnom zračenju, uslovljenom rastom količine radioaktivnog otpada, ispitivanjem radioaktivnog naoružanja, razvojem atomske energetike. Elementi koji ranije nisu postojali u prirodi nemarno su rasejani po celoj Zemlji. Sada u svetu nema deteta u čijim kostima, iako u malim količinama nema sadržaja Stroncijuma-90 (Sr-90). Do sredine sledećeg veka masa radioaktivnih elemenata u objektima biosfere može porasti višestruko.
Sve veće teškoće stvara brzo uvećanje mase otpada. Sačinjavajući u svojoj biomasi hiljadite delove procenta žive materije planete, čovečanstvo stvara hiljadu puta veći otpad nego sva biosfera, udvostručavajući ga svakih 15 godina. Održi li se postoječa tendencija izbacivanja otpada, to će do 2020 g u životnoj sredini dovesi do uvećanja olova 10 puta, žive 100 puta, arsenika 250 puta. Eksponencijalno narastajuća bujica običnog i industrijskog otpada, koji sadrži teške metale i druge abiogene materije, narušavajući formiranje globalnih ciklusa, i stvarajući pretpostavke genetskih promena.
Zaoštrava se kriza gradova. Veliki gradovi (zajedno sa prigradskim zonama) zauzimaju široku teritoriju, koncentrišući više od polovine stanovništva Zemlje, oni sobom predstavljaju zasebnu, veštački održivu životnu sredinu.
Bujica životnih sredstava, uključujući čist vazduh i vodu, dolazi izvana, a unutra se formira moćna bujica otpada. Naglo su se promenili svi prirodni ekosistemi, u toku je proces akumulacije štetnih materija u zemlljištu, vodi, podzemnim sredini. Raste broj obolelih, smrtnost, rađanje dece sa različitim anomalijama. Narasta debalans materija životne sredine. Ako otpadi životne aktivnosti organizma, organski unose u složenije procese za milion godina raspadanja i utilizacije, to silovito narastanje bujice industrijskog i običnog otpada i zagađenja dovodi debalansa hemijskog sastava sredine.
Kao što je poznato, evolucija žive materije je išla u osnovi na račun lakih elementata. Sto miliona godina podržava se njihov optimalni uzajamni odnos. Danas se dešava naglo uvećanja koncentracije teških elemenata. Osoobito na proces metabolizma utiču teški metali, koji po svojoj hemijskoj prirodi vrše kompleksnu formaciju.
Postoji mišljenje da je 70-80% onkoloških oboljenja, izazvano opštim uticajem životne sredine, javlje se opasnost genetskih katastrofa. U svakom od obeleženih problema teče neprekidan porast parametara, koji karakterišu pogoršanje ekološke situacije, takav rast nije bezgraničan i postoji kritično značenje parametara, na kojima mogu početi katastrofalne pojave. U predskazivanju promena sredina važnu ulogu treba da igra nauka, iako ovde ima mnogo toga nepoznatog. To se tiče granica stabilnosti, nedovoljnog znanja, sporednih efekata vezanih sa antropogenim uticajima, a takođe i mogućnošću postanka katastrofalnih pojava. Uobičajeni laboratorijski eksperimenti ni izdaleka ne daju uvijek adekvatne opise takvih objekata kao atmosfera, geološka sredina, kosmos.

3. NEUSAGLAŠENOST U BIOSFERI

Osobitu brigu izazivaju negativni procesi u biosferi. Ponekad ih objedinjavaju u shvatanju biosferne krize. Kao što je poznato, biosfera sobom predstavlja, celovit usklađen sistem, a čovek je nerazdvojivi deo. Baš tako, kao i svaki živi organizam, populacija, biocenoza, biosfera ima svoje granice održivosti .Ako je ranije antropogeno opterećeje bilo daleko od tih granica i nije moglo uticati na biosferu u celini, to sada, kad je delatnost čoveka dostigla planetrne razmene, taj problem je postao veoma aktuelan. Za poslednjih pola veka procesi, uslovljeni antropogenim uticajem, u ovom ili onom stepenu dotakli sve organizme, populacije i ekosisteme. Otrovne i štetne materije (uključujući i radioaktivne), koje su sadržane u otpadnim vodama, đubre, proizvodni otpad, izduvi gasovi,- dospevši u ekosistem ne nestaju bez traga.
Kao rezultat toga, narušava se izbalansiranost biocenoze, gubi se sposobnost za samoočišćenjem i samoregulacijom, kidaju se stvorene veze u toku duge evolucije, sledi njihova degradacija. Situacija se zaoštrava sa pojavom sve novijih hemijskih preparata, široko primenjenih za životne namernice, poljoprivredne i medicinske ciljeve. Godišnje se ukorenjuje u praksi stotine novih hemijskih materija, a sintetiše se hiljade; uopšte njihov broj premašuje 6 miliona. Mnogi od njih postaju uzroci kritičnih hroničnih oboljenja.
Nastupa prelomni moment u stanju ekosistema i biosfere u celini, ubrzava se proces potiskivanja divlje prirode, smanjuju se mesta stanovanja prirodnih biocenoza. Pod neposrednim privrednim uticajem već se nalazi 50% kopna i 20% je lišenio prirodnog pokrivača.
Prirodni sistemi se zamenjuju veštačkim popuno zavisnim od čoveka. Godišnji tempo uništavanja šuma iznosi oko 10 mln hektara. Sjedinjena sa opasnošću planktona na račun zagađivanaj mora, to u perspektivi može stvoriti problem obnavljanja kiseonika. Inteziviraju se procesi opustošenja, degradacije i zagađenje zemljišta.
Godišnje smanjenje broja životinjskih i biljnih vrsta može se nazvati katastrofalnim. Za osamdeset godina je u proseku jedna životinjska vrsta nestajala svakodnevno, a jedna biljna vrsta nestajala nedeljno. Izumiranje preti više od 1000 vrsta sisara i ptica. Pred opasnošću potpunog uništenja nalazi se više od 25 hiljada vrsta višeg rastinja. Gubitak raznolikosti vodi u nestabilnost. Odviija se proces razbalansiranja sistema regulacije biosfere. U biosferi postoje mehanizmi regulacije prilagođavanja, obnavljanja na svim nivoima, ali samo do određenih granica, dalje nastupa razbalansiranje. U uslovima savremene ekološke krize moguće je izdvojiti dva osnovna faktora intenzivnost uticaja i brzina izmena okolnosti.
Pri intenzivnim i brzim izmenama spoljnih uslova, suštinsku ulogu može igrati razlika karakterističnih vremena mutacionih i metaboličkih procesa kod jednoćelijskih i višećelijskih organizama. Njihovi odnosi mogu dostići milione. Drugim rečima,za relativno kratke rokove za više organizme mikroorganizmi mogu suštinski izmijeniti svoje osobine.
Mnogoćelijski, a naročito viši organizmi, ne uspijevaju se prilagoditi izmijenjenom svijetu mikroorganizama u toliko skraćenom roku. Osom toga i nižim karikama lanca mogu se skupljati određene toksične materije iz životne sredine, a takođe se akumuliraju i patogene bakterije.
Pognoze za budućnost su neutešne. Pretpotavlja se da će se u bližoj budućnosti za 10 godina, broj inficiranih hepatitisom C uvećati na 5-10 puta. Hepatitis C ostaje osnovni uzrok nastanka hronične bolesti jetre (od toga 2/3 sa smrnim ishodom).
U poređenju sa hepatitisom B on 5 puta češće uzrokuje cirozu. U proteklih 10 god broj ciriza čiji je uzrok hepatitis C, uvećao se na 61%. hepatokarcinom (rak jetre) na 68% .
Što se tiče hepatitisa C, on je opasan ne samo zbog često bezsimptomatičnog toka, nego i time sto se može preneti sa svim čovekovim telesnim tečnostima, ne samo pri rasecanju i injekcijama za vreme operacije, nego i sa spermom, vaginalnom tečnošću, krvlju, tečnošću kičmene moždine, sa suzama itd. Ali sigurno je najveća opasnost hepatitisa C u tome što protiv njega ne postoji vakcina, a danas hepatitis C sve se češće registruje kod omladine 15-20 god, što je direktno vezano sa porastom broja narkomana.
U američkim zatvorima, broj zatvorenika inficiranih hepatitisom C, dostiže 40% a u nekim i 80%. Danas je u porastu opasnost za zdravlje od lošeg kvaliteta prehambenih proizvoda. Tako je veliki odjek i svetu izazvalo masovno oboljeneje krupne rogate stoke „kravlje ludilo“ u Engleskoj. U avgustu 1999g. kriza dostiže svoj vrhunac zbog objelodanjivanja prisustva dioksina u belgijskim mesnim proizvodima. Ispostavilo se da je njegov prvobitni uzrok, dodatak masnoća u stočnoj hrani.
U celini, situacija se približava nekontrolisanim granicama. U uslovima neusaglašenosti procesa u biosferi, potrebne su povećane mere predostrožnosti pri eksperimentima sa biološkim objektima.

4 NEOPHODNOST SAVREMENE INDUSTRIJE

Ekološka ravnoteža predstavlja ravnotežu između žive i nežive prirode. Remećenjem te ravnoteže dolazi do ekološke krize. Ona se veoma brzo širi. S jedne strane, industrijalizacija omogućava poboljšanje životnog standarda velikog broja ljudi na Zemlji, ali s druge strane, negativno utiče na kvalitet životne sredine i zdravlje čoveka. Čovek je konačno shvatio da je pitanje dalje strategije opstanka drugačiji odnos prema životnoj sredini. U suštini, ekološka kriza je nerazdvojivi deo velikih civilizacijskih zbivanja. Pre svega, duboka kriza jednog načina proizvodnje, modela potrošnje i privrednog rasta, uz istovremeno gubljenje osnovnih ljudskih vrednosti. Takav život poremetio je ravnotežu između čoveka i prirode, a to se može popraviti samo temeljnim socio-kulturnim alternativama u načinu prizvodnje i potrošnje.

4.1. Riversna logistika

Zbog sve većeg interesovanja za zaštitu okruženja, za očuvanje resursa, zbog porasti ekološke svesti, javila se potreba za upravljanjem riversnim tokovima proizvoda, tj. tokovima od tržišta do kompanije. Naglasak je na ponovnom korišćenju, pakovanju ili odlaganju korišćenih proizvoda. Povećana konkurencija i želje kompanija da što više udovolje zahtevima kupaca su povećali značaj povratnog toka proizvoda. Činjenica je da svaka kompanija koja zanemaruje riversnu logistiku u suštini smanjuje profit.

Zabrinutost javnog mnjenja za ekologiju, rezultirala je zakonodavstvom koje zahteva recikliranje proizvoda do određenog procenta, pošto ih, direktno ili inirektno, odbace krajnji korisnici. Riversna logistika se razlikuje od upravljanja otpadom, pošto se upravljanje otpadom uglavnom odnosi na efektivno i efikasno prikupljanje i preradu otpada (proizvoda koji se ne mogu više koristiti). Srž problema je definicija otpada, pošto se problematika u vezi sa otpadom često reguliše zakonima (na primer, zakon nekada zabranjuje uvoz otpada). Rivresna logistika se usredsređuje na povraćaj proizvoda koji poseduju izvesnu vrednost i na procesuiranje tih proizvoda gde rezultat procesuiranja ulazi u novi lanac snabdevanja (tj. ne završava uvek kao otpad). Program riversne logistike može doneti direktne dobitke kompanijama kroz: smanjenje upotrebe sirovina, povećanje vrednosti vraćenih proizvoda (na bazi njihovog procesuiranja) i smanjenje troškova odlaganja otpada.
U literaturi o reversnoj logistici često je ukazivano na ključne razloge zbog kojih se kompanije angažuju u procesu riversne logistike. (slika 1)
Smanjenje otpada kroz redukciju ili reciklažu ima veoma važan doprinos u očuvanje i zaštite životne sredine. Ponovna upotreba proizvoda npr. od plastike omogućava produžen „životni ciklus”, što je ekološki i ekonomski vrlo isplativo. Pošto odsluži svoj život u raznim aplikacijama, plastika se može iskoristiti i tako ponovo doprineti potrebama održivog razvoja i istovremeno omogućiti visok nivo zaštite životne sredine.

Sl.1 Tri osnovna razloga za uključivanje kompanija u procese riversne logistike

4.2 Besmrtna ambalaža

Recikliranje plastike je u početnoj fazi razvoja pošto je i cela industrija relativno mlada. Zbog svog dugog životnog veka od oko 30 godina i više, značajno povećanje količine otpada od plastike se očekuje posle 2010 godine. Za neke vrste plastike, ambalaža je glavno tržište. (Životni ciklus ambalaže - slika 2) Ostatak se upotrebljava u drugim sektorima industrije. Evropska industrija plastike opredelila se za maksimizaciju upotrebe resursa i minimizaciju otpada za deponovanje. Ovo podrazumeva veći broj mogućnosti za iskorišćenje, mehaničku ili hemijsku reciklažu i energetsko iskorišćenje, kao deo prilaza integralnom upravljanju otpadom. Ovakva politika je u skladu sa Direktivom Evropske unije za ambalažu i ambalažni otpad koja je postavila cilj da ukupno iskorišćenje otpada od ambalaže bude minimum 45% od kojih 15% materijala mora biti recikliran.

Sl.2. Životni ciklus ambalaže

5 IZVEŠTAJ O STANJU PLANETE

Svet se suočava sa velikom ekološkom krizom, koja će nastupiti usled prekomerne potrošnje prirodnih bogatstava – zadovoljavanje današnjih potreba rezultat je tome da se prirodna bogatstva već troše za trećinu više nego što Zemlja zaista može podneti.
Ovo upozorenje sadržano je u poslednjem izdanju WWF-ovog Living Planet Report-a, vodećeg magazina iz oblasti ekologije i zdravlja čovečanstva. Prema ovom izveštaju, danas smo došli u situaciju da globalna prirodna bogatstva i resursi rapidno opadaju ili čak nestaju, a sve više zemalja se suočava čak i sa trajnim nestankom vode.

“Svet se danas bori sa posledicama precenjivanja svojih finansijskih dobara, ali ova kriza se zapravo više temelji na nedovoljnom vrednovanju okolnih dobara koja su osnov celokupnog života i prosperiteta”, izjavio je generalni direktor WWF-a, James Leape. “Ako se naše potrebe na planeti nastave povećavati istom brzinom, u 2030. godini ćemo trebati ekvivalent od dve planete da bi održali takav način života”, dodaje Leape.

Ovakav tempo života doveli su do toga da više od ¾ svetske populacije živi u zemljama koje su ekološki dužnici i u kojima nacionalna potrošnja značajno prevazilazi njihov biološki i ekološki kapacitet, navodi se u izvještaju WWF-a, Zoological Society of London (ZSL) i Global Footprint Network-a (GFN). “Posledice globalne ekološke krize mogle bi biti ozbiljnije nego trenutne ekonomske!” naglasio je izvršni direktor GFN–a, Dr Mathis Wackernagel. “Ograničenja resursa i kolaps ekosistema će izazvati i ogromnu ekonomsku krizu sa padom investicija, dok se istovremeno očekuje značajno poskupljenje hrane i energije.” . Najveću potrošnju imaju Amerika i Kina, međutim, i zemlje u našem regionu značajno premašuju eksploataciju prirodnih resursa. Npr. kada bi celokupno čovečanstvo koristilo resurse na nivou na kome ih danas koriste Hrvati, bilo bi nam potrebno još pola planete da nas održi, više od 2 planete za Slovence, a 1.3 planete bi zadovoljilo potrebe građana Srbije. "Posebno zemlje iz regiona imaju značajne mogućnosti da razviju i poboljšaju kvalitet života, a da istovremeno ne ugroze ekološke prilike koje imamo. Očuvana prirode je jedna od bitnijih kompetitivnih prednosti koje još uvek imamo u poređenju sa ostatkom svieta”, kaže Dr. Deni Porej, direktor projekta Mediteranskog programa WWF-a. Uprkos tome, većina zemalja ovog regiona su veoma neefikasne u korištenju energije - intenzitet upotrebe po jednoj proizvedenoj jedinici je čak i do 2 puta veći nego kod zapadnoevropskih zemalja. Stoga ove zemlje imaju veliku odgovornost i moraju iskoristiti potencijal koji imaju, što će dati rezultate ne samo očuvanjem energije već i novca, te u krajnjem slučaju planete. Leape naglašava da ekološka kriza takvih razmera još uvek nije nastupila te da ”ako čovečanstvo još uvek ima volje, postoje načini da se živi sa postojećim prirodnim resursima, ali mi moramo prepoznati da će trošenje ekološkog kredita zahtevati i mnogo veće akcije od onih preduzetih za sprječavanje finansijske krize”.

6 VELIKI GLOBALNI PROBLEMI

6.1. Ozonska rupa

Ozonska rupa je geografski ograničena pojava smanjivanja ozonskog sloja u atmosferi. Prvi puta su otkrivene u 1970- tim, i to u južnoj hemisferi. Ozonski sloj je dio stratosfere na visini od 12 - 50 km. Uzroci pojave ozonskih rupa su sporne. Neki naučnici tvrde da su to prirodne pojave, dok drugi tvrde da je čovek uzrok toga.
U skladu sa mišljenjem da čovek izaziva nastanak ozonskih rupa, navodi se da one nastaju i zbog čovekova uticaja na okolinu i korištenja stakleničkih gasova u industriji (ti gasovi doprinose uništavanju zemljinog ozonskog omotača i zbog toga na površinu pristiže veća koncentracija pogubnih ultraljubičastih zraka sa Sunca). Iako su gotovo sve države, članice Ujedinjenih nacija tokom 1990- tih smanjile ili potpuno obustavile upotrebu stakleničkih gasova, zbog "zakašnjenog" efekta delovanja još najmanje nekoliko godina će biti prisutan fenomen pojave ozonkih rupa. Pretpostavlja se da će čovekov uticaj na ozonske rupe ispuštanjem stakleničkih gasova nestati negde oko 2050. godine.

Slika 3. Oznoska rupa iznad Antartika

Prve pretpostavke o tome što sve ljudska delatnost može naneti ozonskom omotaču objavljene su početkom 1970.-ih godina. Ozon se oštećuje u proseku četiri-pet posto po deceniji. Ranih osamdesetih dokazano je oštećenje ozonskog omotača nad Antarktikom s pomoću NASA-inog satelita. Najjača oštećenja, stanjenja ozonskog omotača, nazvana su "ozonska rupa", a vidljiva su nad Antarktikom svako antarktičko proleće, te nad Arktikom u proleće - leto.

Godine 1999. izmerena je najveća "rupa", veličine 27 miliona kvadratnih kilometara. No 2000. ona se još povećala – na 30 miliona. Na slici je prikazan stepen pokrivenosti ozonom u Dobsonovim jedinicama. Pokrivenost ispod 200 Dobsonovih jedinica se smatra ozonskom rupom.

A ako se ne prestane sa upotrebom HFC i sagorijevanjem fosilnih goriva, izračunato je da će za samo tri decenije prosečna temperatura na površini Zemlje porasti za 4,5 stepeni, što će uz efekt staklenika dovesti do delemičnog otapanja polarnih kapa i podizanja nivoa svetskih mora za jedan metar, i potapanja 11,5 posto svetskog kopna.

Tačno je da se ozonski omotač tanji i oštećuje zbog erupcija vulkana ili zbog promenjivih aktivnosti Sunca, ali je to sitnica u poredjenju s onim što čovek čini sam sebi.

Slika.4. Ozonska rupa 1980- 1991

6.2. Efekat staklene bašte

Efekat staklene bašte je izraz za zagrevanje planete Zemlje nastalo poremećajem energetske ravnoteže između količine zračenja koje od Sunca prima i u svemir zrači Zemljina površina. Ovaj efekat predstavlja rezultat povećanja količine zračenja koje ne može od površine Zemlje da bude emitovano u svemir, već ga atmosfera upije i postane toplija. Atmosfera Zemlje odbija deo (37-39%) energije koju Sunce direktno emituje (pojam pod nazivom albedo), dok ostatak (zračenje manjih talasnih dužina) pada na tlo i zagreva ga, a tlo potom emituje infracrvene zrake (manjih talasnih dužina) koji, u normalnim okolnostima, uglavnom odlaze u svemir. Međutim ukoliko u atmosferi postoje gasovi koji upijaju ovakvo zračenje, doći će do povećanja temperature atmosfere. To se dogodilo sa atmosferom Zemlje u poslednjem veku.
Ukratko, Sunce emituje energiju raznih talasnih dužina, dobar deo toga stigne do Zemljine površine, doprinosi stvaranju i održavanju svog života na Zemlji, a deo tog zračenja potom biva emitovan u svemir i priroda je u ravnoteži. Ako nešto zadrži deo tog zračenja, ravnoteža se kvari i nastaju problemi. Ono što zadrži zračenje je poznato pod nazivom gasovi staklene bašte, a problemi koji nastaju su poznati pod nazivom globalno zagrevanje.
Efekat nastaje na sličan način kao u stakleniku, gde Sunčevi zraci vidljivog i ultraljubičastog dela spektra prodiru kroz staklo i greju tlo ispod stakla. Tlo potom emituje infracrveno zračenje koje ne može proći kroz staklo, zadržava se unutra i tlo ostaje zagrejano. Usled toga je u staklenicima mnogo toplije nego izvan njih. Na isti način se ponaša i planeta Zemlja ukoliko postoji neka materija koja će se ponašati kao stakleni krov. Prilikom izbacivanja iz fabričkih dimnjaka i auspuha automobila ugljenik(IV)-oksid (poznatiji kao ugljen-dioksid) i ostali štetni gasovi formiraju omotač oko Zemlje koji propušta toplotu da prodre do površine ali ne i da se vrati u vasionu. Na ovaj način površina Zemlje postaje sve toplija i iz godine u godinu temperature su sve više.
Razlog koji dovodi do efekta staklene bašte, usled kojeg dolazi do zagrevanja površine Zemlje drugačiji je od onog u staklenoj bašti, gde do zagrevanja dolazi usled smanjene cirkulacije vazduha i mešanja zagrejanog vazduha,a ne zbog same apsorbcije Sunčevog zračenja. Ipak, ovaj pojam je široko rasprostranjen i opšte prihvaćen.

6.3 Kisele kiše

Kisela kiša je padavina zagađena sumporovim dioksidom, amonijakom i drugim hemijskim pojevima Dok se normalna pH vrednost kiše nalazi otprilike oko 5,5, pH vrednost kisele kiše iznosi u proseku 4 do 4,5. To otprilike odgovara 40 puta većoj količini kiseline u odnosu na neopterećenu kišnicu.
Smanjenje pH vrednosti za jednu meru znači porast kiselosti za deseterostruko. Glavnu odgovornost za opterećenja uzrokovana kiselim kišama snose termoelektrane, dim iz kuća i ispušni plinovi u prometu. Štete nastale delovanjem kiselih kiša obično nastaju sasvim daleko od stvarnih štetnih izvora.
Ako pH vriednost u inače jako čistim brdskim potocima i jezerima pređe u kiselo područje može doći do izumiranja riba i drugih organizama. Dospe li kisela kiša u tlo oslobađaju se teški metali koji mogu opteretiti podzemne vode, a time i pitku vodu. Na taj način se čovek izlaže pojačanom unošenju teških metala u organizam.
1980-ih godina prošlog veka se brujalo o "kiseloj kiši". U međuvremenu se činilo da se ta tema zaboravila, no kisele kiše i dalje postoje. Iako je većina mrtvih stabala posečena i šume ponovo pošumljene, ipak uzroci još dugo nisu odstranjeni. U procesima sagorevanja u industriji i sagorevanju ispušnih plinova u prometu i dalje nastaju plinovi kao što su sumpor-dioksid koji tim putem dospevaju u okolinu. S vodom iz kišnih kapi ovi plinovi reagiraju stvarajući kiseline. pH vrijednost kišnih kapi se prebacuje u kiselo područje.
Stručnjaci predviđaju da će se u godini 2020 za trećinu manje sumpornih-oksida ispuštati u vayduh nego u godini 1980, ali da će se u području Azije njihova emisija u tom vremenskom periodu više nego udvostručiti. Paralelno sa svetskim prirastom prometa stručnjaci očekuju prirast i ovih plinova na svim kontinentima.
Dakle, opasnost od kiselih kiša još nije prošla. Štoviše, brzi razvoj industrije i porast prometa će kišu i na drugim kontinentima učiniti kiselom. Teško je i zamisliti koji ucinak bi kisele kiše imale na tropske šume.
Pri procesima sagorijevanja nastaju sumporov dioksid i drugi plinovi koji pospešuju nastajanje kiselina. Takvi slobodni nemetalni oksidi oksidiraju u vlažnoj atmosferi sa vodenom parom u sumpornu i dušičnu kiselinu. Ove stvari se otopljene nalaze u vazduhu tako da onda na zemlju padaju sa padavinama. Pošto ovi proizvodi sagorevanja nastaju u povećanoj količini u gradovima i industrijskim zonama, i pH vrednost je većinom tamo niža nego na selu.
Ugljikov dioksid spada u plinove koji zagadjuju atmosferu i na taj način utiču na promenu klime. Pripada takozvanim stakleničnim plinovima, odnosno plinovima koji izazivaju pojavu staklenika. Učinak delovanja stakleničnih plinova u slojevima atmosfere je da se površina Zemlje neprirodno zagreva. Promene osećamo svi, na svakom delu planete. Kako smanjiti količinu ugljičnog dioksida u atmosferi koji nastaje izgaranjem fosilnih goriva (ugljena i nafte) pitanje je koje se već duže vreme postavlja pred znanost i politiku, ali i pred sve stanovnike Zemlje. Međunarodne konvencije takođe ograničavanju emisiju ugljičnog dioksida u atmosferu.
Proces kako iz ugljičnog-dioksida u reakciji s vodom nastaje ugljična kiselina (H2CO3):

CO2 + H2O --> H2CO3

Sumporov dioksid je daleko najštetnija materija u vazduhu. Radi se o plinu bez boje, ali jakog i neugodnog mirisa koji kod ljudi pre svega deluje na disajne organe U zimskim mesecima visoka koncentracija sumporovog dioksida u vazduhu zajedno sa prašinom koja se nalazi u vazduhu čini smog.
Sagorevanjem fosilnih zapaljivih materija se atmosfera jako zagađuje sumporovim dioksidom. On se pretvara u sumpornu kiselinu i u spoju s vodom čini kiselu kišu, koja je jedan od glavnih uzroka izumiranja šuma.
Ugradnjom pročišćivačkih uređaja na termoelektranama smanjena je emisija sumporova dioksida. Dugotrajno delovanje sumpora dioksida na čoveka rezultat je nedostatak ukusa, crvenjenjem jezika, a kasnije upalom pluća i prestankom disanja. Biljke reaguju još osetljivije na delovanje sumporovog dioksida. Proces fotosinteze se remeti i posledica toga je oštećenje lišća (izumiranje šuma).
Područja primene sumpora dioksida: kao sredstvo za konzerviranje u hemiji životnih namirnica
• kao sredstvo za izbeljivanje u tekstilnoj industriji
• kod procesa pročišćavanja voda

6.4 Posledice kiselih kiša

U tlu kiseline započinju svoje štetno delovanje. Kisela kiša pre svega štetno deluje na oskudne brdske predele, jer kiselina otapa hranjive materije, kao npr. kalcijuma, iz tankog sloja humusa, pa stabla ostaju bez kalcijuma koji im je prieko potreban za izgradnju njihovih ćelija.
Kiseline izravno oštećuju korijenje stabala ili vodom dospevaju u lišće ili iglice drveća, te oštećuju njihova tkiva. Posledica su mrlje smeđkaste boje.Takođe otapaju teške metale i aluminijum u tlu.

Na biljke
Povećanjem kiselosti tla, to znači povećanjem količine H+ jona, se iz tla ispiru važne mineralne materije kao što su magnezijum, kalijum, kalcijum itd. Tako dolazi do drastičnog smanjenja pH vrednosti. Na temelju smanjivanja pH vrednosti kao posedica hemijskih procesa nastaju joni koji imaju štetno delovanje na korenje biljki i na tlo. Isto vrijedi i za jone gvoždja koji se oslobađaju pri pH vrednosti manjoj od 3,8. Stepen štetnosti konačno zavisi od vrste i tipa tla.
Igličasto drveće je jače pogođeno štetama prouzrokovanim kiselim kišama, i to jela više nego smreka. Kod listopadnog drveća je najjače pogođen hrast. Pre svega su oštećene šume na mestima sa čestim i obilnim padavinama i koja još pri tome imaju relativno niske prosečne godišnje temperature. To se odnosi na šume na višim nadmorskim visinama. Obeležja bolesti koje se pojavljuju su jako različita.
Pojedini simptomi bolesti nastupaju nezavisno jedni o drugih i pri tome mogu zavisno od regije u kojoj se pojavljuju biti i jako različiti. Kod igličastog drveća su ustanovljene sledeća oštećenja:
• Oštećenja iglica (požutele iglice, opadanje iglica)
• Oštećenja pupoljaka i mladih klica
• Oštećenja kore
• Oštećenja drveta
• Anomalije rasta
• Oštećenja korenja
• Slabljenje otpornosti na mraz, infekcije, štetočine itd.

Razlog zbog kojeg listovi žute je često manjak hranjivih tvari. Požuteli listovi odumiru i opadaju. Uz bolje uslove u okolini postoji mogućnost regeneracije i ponovnog ozelenjavanja drveća. Ako dođe do izumiranja šuma, to će imati za posledicu promenu celog ekosistema. To znači da se opet mogu nastaniti niže biljke koje su bolje prilagodljiva na kiselo tlo. Međutim, u srednjoj Evropi još nije takvo stanje da su oštećenja šuma nepopravljiva

Na jezera
U Skandinavskim jezerima se pojavila pH vrednost vode 3. To vodi do izumiranja mikroorganizama i biljki i na kraju celog ekosistema. Ako u jezera utieču reke koje su pre toga prolazile kroz kisela šumska tla, dodatno se pojačava smanjivanje pH vrednosti.

Na građevine
Višak protona u kišnici prouzrokuje pojačano raspadanje kamenja, što znači da se ubrzava trošnost. Time se kamenje drobi. Na sličan način se pesak razgrađuje. Na taj način se mnogobrojni kulturni spomenici i stare crkve nepovratno uništavaju.

Izumiranje šuma
Pojam izumiranje šuma označava štete na velikim površinama šume koje izazivaju odumiranje iglica i lišća.
Radi se o smetnji u celom odnosu drvo – tlo – vazduh, tj. o oboljenju celog ekosistema. Glavni uzrok su kisele kiše, a ostali mogući uzročnici su štetne materije kao što su teški metali koji nastaju u prometu, domaćinstvima i industriji.
Takođe i ekstremne vremenske i klimatske promene, greške kod pošumljavanja, gljive, bakterije, virusi, mogu se smatrati uzročnicima izumiranja šuma.
Intenzivnom sečom šuma, posebno tropskih šuma u Južnoj Americi, takozvanih "pluća planete Zemlje", uništava se jedini izvor kisika potrebnog za životne procese.

Problem pitke vode
Zagađenje voda predstavlja najkompleksniji globalni problem. Svako zagađenje koje se emitira u životnu sredinu dospije do podzemnih voda, reka, jezera i mora. Zagađenje iz vazduha kiselim kišama prenosi se do tla ili vodenih površina. Zagađenja zemlje slivaju se u površinske i podzemne vodene tokove. Reke i jezera su pod konstantnim pritiskom zagađenja otpadnim vodama iz urbanih sredina, hemijskim otpadom iz industrije i transporta, pesticidim sa poljoprivrednih površina, i sl.
Velike količine organske materije koja otpadnim vodama dospeva do reka, jezera i mora izaziva proces eutrofikacije čija su posedice mutnoća, povišena temperatura, nekontrolisana primarna produkcija, smanjenje rastvorenog kiseonika i pomor ribe i drugih organizama.
Iako je 70% planeta Zemlje pokriveno vodom, samo 2% te vode predstavlja resurs slatke vode, a prekomernom eksploatacijom i zagađenjem prouzrokovano je smanjenje zaliha pitke vode na globalnom nivou.. Analogno navedenom, doći će do porasta kancerogenih oboljenja probavnog trakta stanovnika koji piju zagađenu vodu, što sledi iz porasta sadržaja nitrata u podzemnim i površinskim vodama i mišljenja medicinskih stručnjaka objavljenih u medicinskim leksikonima i publikacijama Svjetske zdravstvene organizacije.

Kiseli oceani
Globalno zagrevanje je ekološki problem koji utiče na život na planetu Zemlji. Ovo zagreavanje, tj. porast globalne temperature prouzrokovano je efektom staklenika, odnosno slojem ugljendioksida koji se (prekomerno emitiran kao posledica ljudskih aktivnosti) akumulirao u središnjem delu atmosfere i ne dozvoljava da se toplina, koja se generise procesima na Zemlji, ispusti u svemir, nego se vraća nazad na Zemljinu površinu. Mi posledice ovog problema osećamo svakodnevno, a osim porasta temperature, dolazi do promena u biološkim procesima, topljenja ledenih santi, podizanja nivoa mora, promene staništa biljaka i životinja usled adaptacije na nove klimatske uslove.
Čovek svakog dana udahne oko 20 000 litara vazduha, a ujedno i sve veću koncentraciju štetnih i otrovnih materija, kao proizvod industrijalizacije, transporta, ali i svakodnevnih ljudskih aktivnosti. Zagađenje vazduha može biti gasovima ili sitnim česticama, a negativan uticaj ima na ljudsko zdravlje, životinjski i biljni svet kao i ekosisteme. Zagađenje vazduha veće je u urbanim sredinama, a usled strujanja vazduha lako se kreće i širi.
Nastavi li se povećavati količina ispuštenog ugljendioksida, površina mora mogla bi postati kiselija nego ikad pre u poslednjih 300 miliona godina (osim u razdobljima globalnih katastrofa), piše New Scientist. Osim toga, pokazalo se da se biološka produktivnost okeana nakon osamdesetih godina 20. veka smanjila za 6%.
Kako se povećava količina ugljendioksida u atmosferi, sve veća količina toga gasa reaguje s morskom vodom, zbog čega nastaju bikarbonati i joni vodonika, a to povećava kiselost površinskoga sloja mora. Nakon ledenoga doba pH okeana iznosio je 8,3 neposredno pre početka industrijske ere i ispuštanja CO2 iznosio je 8,2 a danas pH okeana iznosi 8,1.
Eksperimentima se pokazalo da će atmosferski CO2 postići najveću vrednost do 2300. godine s 1900 ppm, što je pet puta više nego danas. Zbog toga će pH vrednost površinskoga sloja mora pasti na 7,4 i ostaće na tom nivou nekoliko stotina godina.
Još nije jasno što bi takva dramatična promena kiselosti mora značila za život u moru, no poznato je da kisela sredina uzrokuje razgradnju karbonata, pa bi najranjivije životinje bile one s ljušturom od kalcijumkarbonata ili egzoskeletom, a to su korali i neke alge.
Pokusaji s udvostručenom količinom CO2 obavljeni u golemom stakleniku Biosphere 2 pokazali su da te životinje u takvim uslovima stvaraju 40% manje kalcijumkarbonata. Satelitskim merenjima utvrđeno je da je u proteklih nekoliko decenija smanjena količina hlorofila u okeanima.

Slika 5. Oštćenja izazvana kiselim kišama

6.5 Uv Zračenja

Snaga sunčevog zračenja koja pristiže u gornje slojeve atmosfere, najvećim delom prodire kroz atmosferu (sa izuzetkom relativno malog dela koji se reflektuje ili utroši na sekundarnu emisiju atmosfere i tako transformisan emituje prema slobodnom prostoru ili tlu). U donjim slojevima atmosfere (troposferi) dolazi do značajnih promena u snazi zračenja, delomično usled apsorpcije zbog delovanja aerozagađenja (aerosola), a delomično zbog refleksije sa površine oblaka i iz drugih razloga.

Raspodela zračenja pristiglog do atmosfere:

UV-A 315 - 400 nm 6.4 W/m2 0.5 %

UV-B 280 - 315 nm 21.1 W/m2 1.5 %

UV-C 100 - 280 nm 85.0 W/m2 6.3 %

Ukupno UV 100 - 400 nm 113.2 W/m2 8.3 %

Vidljivo i IR 760 - 106 nm 125.4 W/m2 91.7 %

Količina raspodela sunčevog UV zračenja koje stiže na Zemljinu površinu zavisi od više faktora:

• dužine UV zračenja;

• sunčevog upadnog ugla, koji zavisi od geografske širine, datuma u godini i doba dana (u pravo sunčevo podne sunčevi zraci prelaze najkraći put kroz atmosferu pa je zračenje najjače);

• sunčevog spektra koji pada na vrh atmosfere;

• debljine ozonskog sloja i vertikalne raspodele (ozonski sloj u stratosferi u potpunosti apsorbira UV-C komponentu i većinu UV-B komponente tako da se UV zračenje koje stiže do površine zemlje sastoji od velike količine UV-A zračenja i vrlo malo UV-B zračenja koje je biološki najopasnije);

• apsorpcije molekula i rasipanja na molekule vazduha;

• apsorpcije, rasipanja i refleksije na oblacima (na površini zemlje, grubo gledano, odnos difuzne i direktne komponente zračenja je 1:1);

• reflektivne karakteristike Zemlje - zemlja, trava, voda reflektuju manje od 10 % upadnog zračenja dok sneg reflektuje do 80 %);

• nadmorske visine (raste 6 -7 % na 1000 m).

UV zračenje nastaje na visokotemperaturnim površinama, kao što je Sunce. Najveći dio Sunčevog UV zračenja apsorbuje kiseonik u Zemljinoj atmosferi, koji formira ozonski omotač u nižoj stratosferi. Osim toga što je neophodan uslov za stvaranje i opstanak živog sveta na Zemlji, danas UV zračenje ima i mnogo negativnih efekata koji mogu biti vrlo ozbiljni. Ti negativni efekti nastaju kada ozonski omotač postane previše tanak, pa ne može apsorbovati dovoljno UV-B zračenja koje pada na površinu Zemlje i postaje štetno za žive organizme.

UV zračenje je podeljeno na tri područja:

UV-A (315 nm do 380 nm), nije bitno za biološku aktivnost, a ni količina mu se ne menja sa koncentracijom ozona. Od ukupne količine zračenja koja stiže do površine Zemlje, UV-A komponenta čini 97 %.
UV-B (280 nm do 315 nm), biološki je aktivno i njegov intenzitet na Zemljinoj površini zavisi od količine ozona u atmosferi. UV-B zračenje iznosi 3 % ukupnog toka UV zračenja ili oko 0.1 % ukupnog toka globalnog Sunčevog zračenja. Male promene u ozonu mogu dovesti do velikih promena onog dela UV-B zračenja koje dolazi do površine Zemlje.

UV-C (10 nm do 280 nm), se kompletno apsorbujea u atmosferi i praktično se ne opaža na površini Zemlje.
Iako je UV zračenje koje dopire do površine Zemlje slabo, ono je ipak od velike praktične važnosti, jer izaziva hemijske, biološke i druge procese. Fotohemijske reakcije, koje ono izaziva na gasovima u atmosferi, dovode do stvaranja jonosferskih slojeva, zatim do pretvaranja O2 u O3 i stvaranja ozonskog omotača. U biljnom tkivu (hloroplastima) UV zračenje omogućava fotosintezu. Kod čoveka UV zračenje izaziva ozbiljne promene i oštećenja na koži i očima. UV zračenje usporava rast planktona i nekih nižih vrsta vodenih organizama, bakterija i virusa, a takođe ubrzava degradaciju materijala kao što su plastične mase, izesne boje, gume, papir.

7. ZANIMLJIVOSTI

7.1. Pozitivne

Jeste li znali da se najveća ozonska rupa nalazi upravo iznad Australije i zbog toga je učestalost raka kože u 'Down Under' najveća na svetu? Jedan od činioca koji oštećuju ozonski omotač jesu hloro-fluoro-ugljohidrati (CFC), gasovi koji su se koristili u hladnjacima i drugim rashladnim uređjaima, ali i u spray-kanticama i pumpicama za astmatičare. Da bi se sprečilo dalje uništavanje zaštitnog ozonskog sloja i poticalo njegovu obnovu, Australija je sa brojnim drugim zemljama potpisnica ugovora o prestanku upotrebe CFC-a do 1995. godine. Jedna od retkihi su astma-pumpice koje minimalno utiču na okolinu, pa se njihova upotreba tolerise do 2005 godine. Do tada će biti u potpunosti zamenjene novim pumpicama koje će sadržavati,gasove bez pogubnog delovanja na dragoceni ozonski sloj.

Dobra je vest da je potrošnja CFC-a od 1986. godine globalno smanjena za 84 %, a u industrijaliziranim zemljama za 97 %.

Kad bi ljudi ovog trenutka, u celom svetu, prestali upotrebljavati materije koje štete ozonu, oporavak bi bio moguć. Zemlja i njen omotač bili bi u skladu negdje oko 2050. godine.

7.2. Negativne

Povećavanje industrijskog i poljoprivrednog zagađenja ugrožava vazduh koji udišemo, okeane, vrste koje žive na Zemlji i ozonski omotač koji nam štiti život.

• Svakih 20 minuta rađa se 3.500 ljudi, a gubi se jedna ili više životinjskih ili biljnih vrsta - najmanje 27.000 vrsta godišnje. Takva stopa rasta i raspon izumiranja nije bila poznata posljednjih 65 milijuna godina.
• Širenje pustinja i smanjenje vodenih površina na trećini planete doprinosi gladi, socijalnim nemirima i migracijama. Dve trećine svetskog stanovništva deluje unutar 100 milja okeana, mora ili jezera: 14 od 15 najvećih svetskih metropola (10 ili više milijona stanovnika) nalazi se na obali. Njihov uticaj na okolinu uključuje rastuće količine kanalizacionih voda i ostalog otpada, isušivanje tla, izgradnju plaža, te uništavanje mrestilišta.
• Utiecaj prosječnog Amerikanca na okolinu je 30 do 50 puta veći od prosečnog stanovnika zemlje u razvoju poput Indije.
• Koliko je teška borba protiv industrije koja zarađuje na štetnim proizvodima pokazuje i podatak da je u Americi krijumčarenje u tom području po jačini odmah iza krijumčarenja droge.
• Najveće globalno oštećenje ozonskog omotača očekuje se u sledećih nekoliko godina.
• Učestalost raka kože, unatrag pedeset godina, je povećana za 900 posto!

ZAKLJUČAK

Zbog svega toga, na svakom koraku, birajte stvari koje neće oštećivati ozon, da bi njegova "rana", koja je 2000. godine bila veličine 30 miliona km2, poput 550 površina Srbije što pre zarasla. Prema ideji I planu potpisnika Montrealskog protokola, I bude li se čovčanstvo pridržavalo daljih upustava to bi se moglo dogoditi 2050 godine.

Svet da bi se oporavio od velikih oštećenja koji prouzrukuju velike promene na zemlji, mora voditi računa najpre o svojim navikama a zatim I o tudjim. Ljudi samo svojom zdravom svešću mogu sačuvati prirodu od daljih i većih katastrofa, koje mogu dovesti do globalnog uništenja prirode oko nas.

Stoga ove zemlje imaju veliku odgovornost i moraju iskoristiti potencijal koji imaju, što će dati rezultate ne samo očuvanjem energije već i novca, te u krajnjem slučaju planete.

Ekološka kriza velikih razmera još uvek nije nastupila, ukoliko čovečanstvo još uvek ima volje postoje I načini da živi sa postojećim prirodnim resursima, moramo prepoznati da će trošenje ekološkog kredita zahtevati I mnoge druge akcije za srpečavanje svetske I finansijske krize.

LITERATURA

• www.endemit.org.yu/grupe
• www.ekoforum.org.yu
• http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0354-32850955536J
• http://ekoloskiproblemi.blogspot.com/2008/05/ekoloski-problemi-kriza-covjecanstva.html

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD