Ekološka odgovornost u tranzicionoj ekonomiji

Među mnoštvom egzistencijalnih kriza, sa kojima se danas čovečanstvo susreće, ekološka kriza zauzima posebno mesto. Zaštita i unapređenje čovekove sredine postali su globalan problem savremenog društva.
Životna sredina kao oblast istraživanja i ekološka odgovornost na početku XXI veka, privlače pažnju naučnika i praktičara različitih nauka. Postojeći problemi se nameću nauci i operativi, naglašenom aktuelnošću i akutnošću, a sve jasnije dolazi se do zaključka da zdrave životne sredine nema previše, da su brojni elementi u njoj ugroženi, da je stepen samoregulacije nekih objekata neznatan i da jednom poremećeni ekološki odnosi gotovo ničim i nikada ne mogu biti dovedeni u prvobitno stanje.
Negativne posledice ljudskog uticaja i industrije na životnu sredinu prevladale su u razvoju tranzicionih ekonomija toliko da su stvorile uslove ekološke krize koja je u stanju da prirodnu sredinu učini nepogodnom za život čoveka. Smena negativnih uticaja čoveka na životnu sredinu pozitivnim, danas je jedan od osnovnih zadataka za dalji održivi razvoj čovečanstva.
Suočene s problemima rasta i njegovim socijalnim posledicama, tranzicione zemlje nastoje po svaku cenu da otvore nove prostore rasta u novim sektorima, šteteći time osnovama samog sistema. Njihova osnovna nada leži u novim tehnologijama kao podsticaju životnosti sistema, a ne u promeni socijalnih odnosa. U tome im pomaže i ekološka kritika koja u najvećem delu zahvata posledice, a ne socijalne uzroke u samom sistemu.

1. Eksterni faktori zagađenja

Društvena reprodukcija zahteva adekvatno tretiranje prirodnog okruženja. Kreiranje zajedničke politike, koja uvažava principe ekonomje i održivog razvoja, upućuje na nužnost dinamičkog ukrštanja ekonomskog, socijalnog, ekološkog i institucionalnog podsistema. U smislu održivog razvoja, odnosa ekonomije i ekologije, akcenat je dat na osnovu percepcije životne sredine kao izvora resursa za ekonomske aktivnosti.
Ekološki pokret tako često zadovoljava široke mase simpatizera i aktivista na "sitnim" uspesima, ali i nosioce kapitala na upozorenjima u kom smeru treba investirati kapital kako bi svi u društvu bili zadovoljni. Tako se deo ekološke kritike i njeni nosioci funkcionalno uklapaju u sam sistem i njime se nadopunjavaju kao njegov ekonomski i socijalni barometar.
Ubrzana industrijalizacija i iskorištavanje neobnovljivih izvora sa zagađivanjem okoliša, vode privredu prema samorazaranju i katastrofičnim ratovima za hranu, energiju, prostor i vodu. Zagađivanje životne sredine, pre svega, vode i vazduha, su pojave koju ekonomisti nazivaju eksternim efektima. Oni su posledica nesavršenog delovanja tržišnog mehanizma.
Kada neka fabrika ispušta hemikalije u obližnju reku, ona time povećava troškove prečišćavanja vode, preduzećima lociranim nizvodno. To su negativni eksterni efekti. Nasuprot tome, pozitivni eksterni efekti, su aktivnosti lica koja omogućavaju koristi drugima.
U zemljama u tranziciji stanovništvo nije dovoljno motivisano da poboljšava kvalitet ne samo životne sredine, nego i faktora proizvodnje. U tržišnim privredama, koristi takvih pozitivnih aktivnosti odražavaju se na tržišnu cenu imovine ili faktora proizvodnje. Problemi negativnih eksternih efekata često mogu da se prevaziđu definisanjem prava vlasništva, jer to pravo omogućava vlasniku da kontroliše eksploataciju resursa i naplaćuje naknadu za korišćenje.
U određenim slučajevima, privatna tržišta mogu da reše problem eksternih efekata bez uplitanja države. Optimalan način za to je internalizacija eksternih efekata.
U savremenim uslovima masovne proizvodnje pitanje negativnih eksternih efekata se nameće samo od sebe. Tržišta često nisu u mogućnosti da izvrše efikasnu alokaciju prirodnih resursa. To su svi slučajevi kada nastaju eksterni efekti. Dominantno shvatanje ekonomista jeste da bi mehanizmi slični tržišnim mogli da obezbede efikasno privatno i društveno ponašanje.

2. Ekonomski instrumenti ekološke politike

U cilju konkretizacije zaštite životne sredine i realizacije koncepta održivog razvoja, neminovno se nameće pitanje ekonomskih instrumenata. To su instrumenti, koji usmeravanju ekonomske subjekate kroz internalizaciju troškova životne sredine ili troškova iscrpljivanja prirodnih izvora. Upotrebom ovih instrumenata ne deluje se direktno na primenu drugačije tehnologije ili ekoloških standarda, već se nepravilnosti nastoje ispraviti ekonomskim intrumentima.
Ekonomski instrumenti zaštiti životne sredine do pre dvadesetak godina koristili su se samo u izuzetnim slučajevima, jer je njihova upotreba nailazila na snažno protivljenje i kod industrije i u javnosti. Međutim, zahtevi za ostvarenjem "održivog" razvoja tražili su stvaranje novih vrsta i oblika instrumenata, kojima bi se delovalo na globalno zagađenje.
Ekonomski instrumenti su jedna od grupa instrumenata u oblasti zaštite životne sredine, čiji je cilj postizanje određenih ekoloških poboljšanja. Osnovna svrha primene ekonomskih instrumenata je da se obezbedi adekvatno određivanje cena ekoloških-prirodnih resursa, kako bi se obezbedila njihova efikasna upotreba i pravilna alokacija. Ukoliko ekološki resursi dobiju realnu, adekvatnu cenu, kao i svako drugo dobro, može se očekivati da će tada njihovo tretiranje biti kao i kod svakog drugog faktora proizvodnje, što podrazumeva efikasnu alokaciju ograničenih resursa.
Aktivniji način učeća države u smanjenju zagađenja je kroz subvencionisanje smanjenja zagađenja. Umesto da oporezuje zagađenje, država je u mogućnosti da subvencioniše izdatke na smanjenju zagađenja. Ukoliko neće imati direktnu korist od smanjenja zagađenja, preduzeće nije motivisano da investira u kontrolu i redukciju zagađenja, u slučaju nepostojanja kazni.
U uslovima tržišne privrede zaštita životne sredine postiže se:
• pozitivnim preventivnim delovanjem zagađivača posebno ka smanjenju i otklanjanju zagađivanja;
• odgovornim javnim delovanjem društvene zajednice (posebno lokalne i regionalne zajednice).
Ekonomski instrumenti treba da doprinesu što većem integrisanju ekološke politike sa ostalim politikama. Posebno se to odnosi na sistem pravilnog formiranja cena ekoloških resursa, što treba da vodi lakšem uklapanju politike zaštite životne sredine u ceo fiskalni i sistem cena.
Da bi se obezbedilo efikasno privatno i društveno ponašanje postoje sledeći ekonomski instrumenti:
• Naknade i porezi za emisije. Naknade za emisije su direktne uplate bazirane na procenama ili konkretnim merenjima koncentracije i vrste emisije. U zemljama u tranziciji, se najčešće tiču velikog broja proizvođača i često se kombinuju sa kaznama.
• Korisničke naknade i porezi. Ovaj instrument ima lokalni karakter. Sredstva prikupljena na ovaj način, služe za finansiranje konkretnih ekoloških problema lokaliteta: odlaganje i prikupljanje otpada, obrada komunalnih voda, eksploatacija sirovina, lovišta, parkova, ribnjaka i slično. Centralizovan prihod, koji prevashodno nije namenjen zaštiti životne sredine, već povećava lokalne i državne prihode je upravo porez.
• Kazne. Porezi i kazne su najjednostavniji mehanizami. Kada je proizvodnja uzrokovala negativni eksterni efekat, pravilno utvrđena kazna ili porez, suočavaju proizvođača sa društvenim posledicama svog privređivanja. Smisao ovog instrumenta je da izjednači privatne i društvene troškove i koristi. Kada se proizvođaču naplati kazna u iznosu graničnih troškova zagađenja, granični privatni i društveni troškovi će se izjednačiti. Proizvođač može da smanji zagađenje smanjenjem obima ili načina proizvodnje. Promene u načinu proizvodnje mogu uzrokovati izdatke za uređaje za kontrolu kontaminacije, ili da promene input (sirovinu).
• Naknade za proizvode. Proizvodi koji uzrokuju zagađenje okoline tokom proizvodnje, potrošnje ili u obliku otpada, opterećuju se procenjenim društvenim troškovima. Cilj je prilagoditi relativne cene proizvoda, u cilju smanjenja njihove tražnje, a tako prikupljena sredstva služe finansiranju izmenjenog načina proizvodnje, koji je ekološki prihvatljiviji.
• Garancija izvršenja. Proizvođači ili korisnici prirodnih resursa, su u obavezi da polože garanciju, čime garantuju poštovanje uslova zaštite životne sredine. Po izvrženju obaveza, garancija se vraća proizvođaču.
• Odštete. Za funkcionisanje ovog ekonomskog instrumenta, neophodna je uloga države koja ima obavezu kreiranja i garantovanja prava na nadoknadu štete ili regulisanja odštete kroz fondove (fondovi za zagađenje voda, fondovi za ugrožavanja biodiverziteta, fondovi za naftne mrlje i slično). Nadnada se odnosi na slučajeve kada je dominantan deo prihoda namenjen pokrivanju troškova i zaštiti životne sredine (na primer, sredstva su prikupljena kroz fondove za zaštitu voda i životne sredine).
Ekonomisti koji se zalažu za novčane kazne, imaju stav da se povećanjem novčanih kazni utiče na smanjenje nivoa zagađenja na željeni nivo. Subvencije za smanjenje zagađenja će verovatno dovesti do prekomerne proizvodnje proizvoda koji uzrokuju zagađenje iako omogućavaju efikasno smanjivanje zagađenja. Međutim, državna regulativa ostavlja malo prostora da preduzeća dobrovoljno smanje zagađenje ispod određenog nivoa ili standarda, bez obzira sa koliko niskim troškovima bi se suočili, jer postoji razlika između poimanja privatne i društvene koristi i troška, dok god se blagodeti čiste vode, vazduha, biodiverziteta i slično, posmatraju bez ekonomske vrednosti, već kao nešto što dolazi samo po sebi
Negativni efekti ekonomskih instrumenata moraju se neutralisati:
• određivanjem izuzetaka u tačno propisanim okvirima, i
• davanjem subvencija u određenom iznosu.
Od ekonomskih instrumenata se očekuje da budu efikasni instrumenti politike zaštite i očuvanja životne sredine, očekuje se da obezbede incijativu za inovacije u zaštiti i očuvanju životne sredine.
Pored ekonomskih instrumenata za zaštitu životne sredine postoje još regulatorni instrumenti, kao i njihova kombinacija sa instrumentom javnog mnjenja i internalizacijom troškova zaštite i očuvanju životne sredine.
Regulatorni instrumenti definišu se kao institucionalne mere usmerene direktno na ponašanje zagađivača prema okolini putem:
- regulacije procesa ili korišćenih proizvoda;
- ograničavanja ili limitiranja ispuštanja određenih zagađvača;
- ograničavanja nekih aktivnosti za određeno vreme, u određenim zonama kroz licence, postavljanje standarda i sl.
Njihovo osnovno obeležje je da zagađivaču ne ostavljaju mogućnost izbora: ili se prilagođava ili plaća kazne. U praksi se, međutim, striktna granica između ekonomskih i regulatornih mera često ne može povući. Tako, na primer, mnoge regulatorne mere predviđaju određene finansijske implikacije, što je karakteristično za ekonomske instrumente.

2.1. Ekonomski instrumenti ekološke politike u tranzicionim zemljama

Glavna prednost ekonomskih instrumenata je ta što oni inkorporiraju ekološke potrebe direktno u mehanizam tržišnih cena. Efikasnost ekonomskih instrumenata je zbog svoje fleksibilnosti data zagađivačima kao podloga za kreiranje potrošački-efektivne podobne startegije. Ekološki doprinosi kao što su naplate i takse su direktna plaćanja od strane zagađivača.
Predlozi za prošireno korišćenje ekonomskih instrumenata za rešavanje problema zagađenja je delom blokirano u tranzicionim zemljama, usled postojećih regulatornih institucija. Ono na šta se cilja i očekuje jeste da bi tranzicija trebala da omogući integralnu primenu ekonomskih instrumenata u ove svrhe.
Ono što je interesantno za tranzicione zemlje jeste da veliki broj ulaganja u ekološke svrhe zapravo odlazi na ulaganja za tehnologije tretmana otpadnih voda i generalno na probleme menadžmenta otpada. Nacionalni izvori finansiranja za troškove javnog sektora uključuju prihode lokalnih vlasti, transfera sa centralnog državnog budžeta i "mekih zajmova" iz ekoloških fondova. Mnoge tranzicione zemlje su uključile privatni sektor u javne projekte infrastrukture i zaštite životne sredine, kroz različite oblike partnerstava.
Jedna od najvažnijih institucionalnih promena jeste decentralizacija moći i odgovornosti. U slučaju javnih ekoloških usluga, mnogo je veća verovatnoća da dođe do preklapanja između lokalnih potreba i ponude usluga. Ipak, postoje i određeni nedostaci decentralizacije:
• mnoge lokalne vlasti nemaju iskustva i znanja u implementaciji sistema ekološkog menadžmenta;
• nemaju dovoljno finansijskih sredstava da sprovode preuzetu odgovornost u datim oblastima.
Mnoga ekonomska poboljšanja povezana sa privatizacijom mogu dovesti do potencijalnih poboljšanja životne sredine. Glavni izvori ovih poboljšanja su:
- Efikasnije korišćenje prirodnih resursa
Većina oblika privatizacije uvodi efektniji integralni oblik menadžmenta, što vodi većoj pažnji posvećenoj smanjenju otpada, efikasnijem korišćenju sirovina i tehnologija i sveobuhvatnom porastu produktivnosti. Privatizacija može da otvori mogućnost za restruktuiranje industrije, koja, kada je u javnom vlasništvu, stagnira usled nedovoljne posvećenosti države.
- Povećano uvođenje menadžmenta životne sredine
Restruktuiranje industrije ima za cilj da poboljša efikasnost i profitabilnost preduzeća u promenljivom ekonomskom okruženju. Ova poboljšanja donose direktne ekonomske koristi.
- Povećan pristup kapitalu i veća ulaganja u čistije tehnologije
Mnogim preduzećima je potreban kapital za investiranje. Obično moraju da poštuju prioritete prilikom sačinjavanja godišnjeg budžeta, a privatizacija može da poveća količinu kapitala za ulaganje omogućavajući preduzećima pristup izvorima investitora. Nova ulaganja kapitala predstavljaju čistije i efikasnije tehnologije.
- Pristup tržištima za proizvode i usluge u skladu sa očuvanjem životne sredine
Formiranje konkurentskog izvoza bio je jedan od glavnih ciljeva privatizacije u mnogim tranzicionim zemljama. Veći pristup novim tržištima, posebno tržištima sa čvrstim regulativama o zaštiti životne sredine i zahtevima za poslovanjem i pružanjem usluga koje ne ugrožavaju životnu sredinu, stvara mogućnosti za nove poslovne poduhvate i poboljšanja standarda životne sredine.
- Mere zaštite životne sredine mogu se razlikovati od vlasništva, sektora i veličine kompanije. Kompanije sa centrima u zemljama sa čvršće regulisanim odredbama zaštite životne sredine, obično su suočene sa većim zahtevima da poboljšaju svoje poslovanje u skladu sa životnom sredinom, nego preduzeća sa centrima u zemljama koje nemaju jasno definisan program zaštite životne sredine.
Ekološka zaštita se ne temelji na tržišnom principu, odnosno cena te zaštite ne može odražavati retkost resursa niti osigurati njihovu optimalnu alokaciju, kao što je to slučaj sa "običnim" robama i uslugama na tržištu.
Fondovi za životnu sredinu imaju važnu ulogu u finasiranju troškova zaštite životne sredine. Sredstva fonda se obično koriste za investicije smanjenja zagađenja vazduha, vode, i upravljanje otpadom. To se vrši pretežno na dva načina: direktnom finansijskom podrškom korisnika (preduzeća, opština ili drugih institucija), i kroz ulogu posrednika mobilišući finansijske resurse iz drugih izvora za sufinasiranje infrastrukturnih projekata sa uticajem na poboljšanje životne sredine. Fondovi su veoma važni instumenti politike u procesu tranzicije jer su direktno uključeni u obezbeđivanje investicija za poboljšanje stanja životne sredine. U većini tranzicionih zemalja fondovi su pravna lica koja ostvaruju prihod od propisanih naknada, i koja su u različitom stepenu, pod nadzorom Ministarstva za životnu sredinu.

ZAKLJUČAK

Osnovni cilj i/ili zadatak ekonomije u odnosu na prirodnu sredinu svodi se na iznalaženje takvih postupaka i metoda kojima će se, putem proizvodnog procesa, obezbediti najefikasnija moguća "prerada" resursa prirode u dobra i usluge za zadovoljavanje nekih od mnogobrojnih ljudskih potreba. Nasuprot tome, osnovni "interes" ekologije, takođe sa ciljem zadovoljavanja određenih čovekovih potreba, je da prirodnu sredinu, sa svim njenim resursima, očuva nepromenjenom.
Ovakav karakter odnosa ekonomije i ekologije prema prirodnoj sredini izražava se u osnovnim svojstvima, koje prirodna sredina ima za čoveka:
1. pojavljuje se kao davalac obnovljivih i neobnovljivih sirovina koje se koriste kao inputi u procesu proizvodnje,
2. poseduje takve javne resurse koji u svom prirodnom stanju obezbeđuju zadovoljenje čitavog niza čovekovih egzistencijalnih i izvedenih potreba,
3. pruža zemljište kao mesto i prostor za obavljanje svih čovekovih, pa time i ekonomskih aktivnosti.
Suprostavljenost ciljeva ekonomije i ekologije sa stanovišta upotrebe prirodne sredine i njenih resursa, najizraženije dolazi do izražaja kroz suprotstavljenost ekoloških principa i mera zaštite prirodne sredine i primeni tržišta, kao osnovnog mehanizma alokacije društvenih resursa koji koristi ekonomija.
Suprotstavljenost ekonomije i ekologije se, praktično, svodi na problem pronalaženja i primene takvog mehanizma alokacije društvenih (tako i prirodnih) resursa koji će, uz realizaciju svoje osnovne funkcije u vidu maksimiranja (ekonomske) efikasnosti te alokacije, obezbediti i maksimalno očuvanje ekološke ravnoteže.
Teorijski posmatrano, kada bi se plan primenjivao kao jedini i isključivi mehanizam alokacije svih resursa jednog društva, "sukob" između potrebe "ekonomske eksploatacije" i "ekološke nedodirljivosti" prirodne sredine i njenih resursa pojavio bi se kao manje izražen, bar sa stanovišta jedinstvenosti korišćenja mehanizma alokacije ukupnih društvenih resursa.

LITERATURA

1. Bogdanović S., Zaštita životne sredine Republike Srbije – Između politike i prakse približavanja EU, Novi Sad, 2008.
2. Drašković B., Ekonomija prirodnog kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1998.
3. Environmental financing in Centarl nad Eastern Europe 1996-2001., Regional Environmetal Center.
4. Panayotou T., Instruments of Change – Motivating and Financing Sustainable Development, UNEP, Earthscan Publication, 1998.
5. Petrović N., Ekološka svest kao osnova održivog razvoja, IV skup privrednika i naučnika, Zbornik radova "Menadžment, tehnologije i inovacija", novembar, Beograd, 2006., str. 220-221.
6. Vukićević M., Ekonomija životne sredine, Pravni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, 2000.

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD