ODRZIVOST ZIVLJENJA SA ETICKOG STANOVISTA | SEMINARSKI RAD IZ EKOLOGIJE

OSTALI SEMINARSKI RADOVI
EKOLOGIJA - ZAŠTITA OKOLIŠA

Još...

ODRŽIVOST ŽIVLJENJA SA ETIČKOG STANOVIŠTA

Nekada je čovek prema svemu što ga okružuje: drveću, životinjama, rekama... postupao tako kao da svi oni poseduju svest. "Sredina divljaka bila je puna bića sa dušom".
...„ Kako možete kupiti ili prodati nebo ili toplinu zemlje? ... Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?
Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Tako da će oni poštovati zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što mi činimo s našom, da je zemlja naša majka. Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Ako čovjek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga.To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje porodicu...
Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tka tkivo života; on je samo struk u njemu. Šta god čini tkanju čini i sebi samome....“
Izvod iz poruke koju je 1854.godine uputio indijanski poglavica Sijetl belom čoveku - američkom guverneru koji je od njega zahtevao da mu proda indijansku teritoriju.
Kapital, birokratija i nauka – sveto trojstvo zapadnjačke modernizacije – proglašava sebe nezamenjivim u novoj krizi i obećava da će boljim upravljanjem, integralnim planiranjem i sofisticiranijim modelima sprečiti najgore.
Međutim, mašine koje racionalno koriste gorivo, analitičke procene rizika životne sredine, sistematsko praćenje i merenje (monitoring) prirodnih procesa i slični postupci, ma koliko mogu biti dobre namere, imaju zajedničke dve pretpostavke: da će društvo uvek biti primorano da iskušava prirodu do krajnjih njenih granica i da eksploatacija prirode ne bi trebalo ni da je maksimalna ni minimalna, nego da je optimalna.
U Izveštaju Svetskog centra za resurse iz 1987. godine u programskom delu na prvoj strani se kaže: „Ljudska rasa zavisi od životne sredine i mora „zbog toga“ njome mudro upravljati“. Iz ove rečenice je jasno da je takmičarska dinamika industrijskog sistema bezrezervno prihvaćena. Reči „zbog toga“ – ukazuju da su pozivi na obezbeđivanje opstanka planete Zemlje, kada se pažljivije razmotre, najčešće samo pozivi na opstanak industrijskog sistema.
Matrica života i rada nadrasta potčinjenost prirode koja je sada društveno zarobljena, drobi same temelje etike i briše granice nedopustivog. Samo značenje morala je relativizovano, zatureno u surovom takmičenju da se dostigne tron bogatstva i prestiža.
Zato se etička pitanja -
Da li ljudi imaju dužnosti, obaveze i odgovornosti prema planetarnoj životnoj sredini?
Da li ljudski etički principi i lični ljudski moral primoravaju na poštovanje prema svetu prirode?
Da li je primena i poštovanje ovih etičkih principa u suprotnosti sa ljudskim dobrima i interesima?
Da li ljudi imaju moralno pravo da potroše ono što je priroda gradila milenijumima?
Da li postojeće generacije imaju pravo da "pljačkaju" planetu od budućih generacija?

- još uvek svode samo na puka teoretisanja dok je praksa vođena drugom filozofijom.
No, ovaj raskorak postaje sve veći balast za čovečanstvo.
Odgovor na pitanje: Kako dalje? – postaje imperativ današnjice.
Razvoj nauke i tehnike od ljudi zahteva sve više mudrosti. Međutim, iako je naše vreme u pogledu znanja prevazišlo sva prethodna, ono još uvek nije postiglo veću mudrost, s toga je prava istina da je čovečanstvu neophodna nova perspektiva.
Od ogromne važnosti za budućnost Planete postaje pretresanje pitanja kakva su: Kakav je bio naš dosadašnji razvoj civilizacije? Neplanski? Profiterski? Bahat? Neodgovoran? Postoji li mogućnost da se udare temelji drugačijoj filozofiji života? Koje vrednosti treba da izađu u prvi plan? Da li nam je stalo do sreće i zadovoljstva budućih generacija?
Baš zato što se čovečansto danas nalazi na sudbonosnoj prekretnici u svom razvoju - "biti ili ne biti", odgovori na ova i slična pitanja jesu neminovnost, potreba i primarni zadatak današnjice. Preciznije, pred čovekom je dvostruki zadatak; Sa jedne strane on mora prilagoditi Zemlju sebi jer je ona za njega izvor egzistencije, zatim sebe zemlji, a s druge strane mora obezbediti mehanizme njene zaštite. Jer kroz odnos zajedništva prirode i čoveka može se osigurati život sadašnje ali i buduće generacije. Otuda je potreba razvijanja odgovornosti i ekološke etike kako kod pojedinca tako i kod organizovanog društva od ogromne važnosti jer se ovim smanjuje rizik i neizvesnost opstanka.
Ekološka etika predstavlja sistematičan opis moralnih odnosa izmedju ljudskih bića i njihovog prirodnog okruženja. Moralne norme upravljaju ljudskim ponašanjem prema svetu prirode. Ekološka etika objasnjava karakter ekoloskih normi, prema kome i prema čemu ljudi imaju odgovornosti i kako se te odgovornosti opravdavaju.
Ekološka etika je „potreba drugačijeg paradigmatskog pristupa razvoju i okolini“ i naglašavanje da je odgovornost za okolinu ujedno i odgovornost za život. Ekološka etika aktualizira se u postmodernom društvu kao posledica opšte dugotrajne ekološke indiferentnosti modernog društva.
To nije neka nova etika, već novo etičko refleksivno polje ljudskog delovanja na području životne sredine. Brojne su komponente pojma ekološke etike, kao što su pluralizam vriednosti, moralne norme, savremena multikulturalnost, ekonomska i socijalna pravda itd.
Ekološka kriza shvata se i kao čovekova kriza – kao kriza mogućnosti i orijentacija u odnosu na dosadašnje verovanje u neograničen napredak i optimizam budućnosti u okvirima moderne paradigme. „Okolina“ više nije puki objekt na raspolaganju. Okolina je konkretna priroda. Čovek je istovremeno njegov sastavni deo, od njega zavisi i prema njemu ima neke obveze.
Preuzimanje odgovornosti za održivi razvoj, što uključuje i odgovornost za okolinu, treba da ide od pojedinca prema institucijama. Međutim, tu se ne radi o odgovornosti koja proizlazi iz „etike načela“ nego se radi upravo o konkretizaciji tih načela, o delatnom obrascu održivog razvoja.
Odgovornost za okolinu nužno pretpostavlja neke relacije subjekta i objekta, pa tako i pitanja: ko je odgovoran (subjekt), za šta je odgovoran (područje), pred kim (kome) je odgovoran (instanca). Pored moralne odgovornosti, postoji pravna, socijalna, politička, profesionalna itd. odgovornost. Jedna ne isključuje drugu.
Naime, još u šesnestom veku Montenj je tvrdio da surov odnos prema životinjama vodi do neprimerenog odnosa prema ljudima. Zagovarajući osećanja dužnosti čoveka prema životinjama koje poseduju osećajnost, biljkama, drveću čovek zahteva da ljudski susret s prirodom bude utemeljen na moralnim obzirima, ne zbog vrednosti biljnog i životinjskog sveta već zbog same ljudskosti. U ovakvom misaonom ritmu i Bentem i Šopenhauer će graditi svoje teorije. Iako je i dalja potraga za ekološkim smislom ipak pod prevagom antropocentrizma ne bi bilo pravilo da joj se ne prizna humanost kojom je i pored svega bila prožeta.
Vreme pokazuje da period tvrdog antropocentrizma mora proći. Polje etičkog rasuđivanja se mora proširivati, tako da ekološka etika postane univerzalna etika. Naime, budućnost Planete se može osigurati pomeranjem klatna od antropocentrizma ka ekocentrizmu. Kako je ustanovio norveški ekolog Arne Nes (Arne Naess), osnivač dubinske ekologije, glavni postulat života mora biti stanovište da je sve na planeti Gei moralno povezano i ravnopravno, te da je obaveza čoveka da vodi brigu o drugim vrstama i o Planeti ne samo zbog sebe već i zbog njihovog dobra.
Ovo potvrđuju i drugi teorijski pokušaji i na njima utemeljene teorije okoline kakve su: biocentrična, praktična filozofija prirode, etika okoline ,etika odgovornosti, ekološka etika, holistička ekologija. Zajednički imenitelj svih ovih teorija jeste: Kritika antropocentrizma, kritika ekstremnog individualizma, poriv ka ostvarivanju nove celine, manje - veće odricanje od nekih elemenata standarda života (sve do asketizma), skeptičan stav prema modernoj nauci i tehnici, proširenje zajednice moralnih subjekata i moralnih objekata.
Naravno da nijedna ekološka etika ne može potpuno isključiti čoveka i njegove zahteve i stremljenja. "U tom smislu antropocentrizam ostaje kao momenat u ekoncentričnoj etici koja ne isključuje i ne favorizije čoveka. U interesu samog čoveka jeste da je u središte postavljen ekosistem a ne čovek. Ako je trajan opstanak čovečanstva vrednost, onda je ekološka etika i više humanistička negoli antropocentrična".
Čovek ima pravo na prirodu kao sopstvenu životnu osnovu jer je i sam njen deo. Pravo na prirodu, međutim, ne podrazumeva njeno bezskrupulozno iscrpljenje, tj. pretvaranje u potrošno dobro, već znači potrebu za sopstvenom reprodukcionom osnovom.
Dakle, postoji kolizija između dve suprotstavljene filozofije - antropocentrizma i ekocentrizma.
Postavlja se pitanje – Kuda vodi filozofija antropocentrizma?
Antropocentrizam je filozofski pogled na svet koji smatra da je čovek središte sveta i krajnja svrha njegovog razvitka. Ova filozofija zastupa gledište da samo ljudi imaju suštinsku vrednost i moralno dostojanstvo i da ostatak sveta prirode ima vrednost samo ukoliko služi čoveku.
Duboko ukorenjeni antropocentrizam u tkivo modernog društva, za koga je priroda samo objektivna datost tj. koji pothranjuje instrumentalni oblik odnosa prema prirodi još uvek sprečava potpuno utemeljenje nove logike života i kulture rada. U teorijskom diskursu eksperata životne sredine sve se više potvrđuje zajednička saglasnost o nužnosti preoblikovanja vrednosne skale. Vekovni poklič u ime ekonomskog rasta i materijalnog obilja, sve više osporava diktat novih vrednosti kakve su: sloboda, zdravlje i znanje.
S druge strane, ekocentrizam prepoznaje ekosferu, pre nego pojedinačne organizme, kao izvor života. Prepoznaje mrežu života i prepoznaje da nijedan organizam nije vredniji od drugog.
Filozofija duboke ekologije ukazuje na čovekovu iskonsku povezanost sa prirodom. Ako se ljudi identifikuju sa prirodom, tada briga o prirodnom svetu postaje deo brige o sebi samima.
Međutim, holistički pristup ekocentrizmu negira sav trud koji je čovek do sada uložio da izmeni i poboljša uslove života. On ukazuje da je deo čovečanstva zaboravio koliko je strašno biti zavisan od prirode, koliko je ona istovremeno čarobna i surova, nema i bezosećajna na čovekovu patnju i njegove potrebe.
Pomeranje iz filozofije antropocentrizma ka filozofiji ekocentrizma koja zahteva promenu načina mišljenja a ono mora da se manifestuje u promeni načina življenja.
Ekonomija je ponudila čoveku obećanje spasa u formi zavodljive slike budućnosti oslobođene prislile rada i materijalne oskudice. Obilnom upotrebom pogonske energije državnog egoizma ograničene realnosti, ekonomija je u varijanti industrijske razvojne paradigme uspela savladati plavu planetu i potpuno kolonizovati ovaj živi svet. Sopstvena, ekonomska logika maksimizacije profita po svaku cenu, dovela je osamostaljeni državni um u nezavidan položaj zatočenika jedne infantilne pretpostavke, prema kojoj su zalihe strateških resursa, od kojih u krajnjoj liniji zavisi dinamizam kapitalizma, u svakom pogledu neiscrpne. Nepojmivi otpor te, gotovo lirske iluzije, na široki raspon argumenata pojašnjava zašto su propali svi dosadašnji pokušaji da se spašavanje prirodne i ljudske sredine postavi kao središnje načelo naše civilizacije.
Ekonomisti ekološka dobra tretiraju kao dar prirode, a ne ograničeni resurs (čije je iskorištavanje regulisano zakonima ekonomske racionalnosti). I premda je egzistencijalni značaj ekoloških dobara izvan svake sumnje, ekološko blagostanje nije kapitalizovano, tj. ne tretira se kao proizvodni činilac (izuzetak je zemlja, čija je cena iskazana i obračunata zemljišnom rentom). Ekonomisti ekološke troškove nazivaju negativnim eksternalijama, i skloni su ih u svakoj prilici odgurnuti od sebe u smeru države, potrošača ili budućih generacija. Ekonomisti duboko veruju da je državni uspeh (mere ga rastom društvenog bruto proizvoda) u uslovima stalno rastućih potreba neophodan, a neželjene negativne posledice percipiraju kao nužno zlo.
Ono što je ekonomistima stvar zdravog razuma, za ekologe je neobjašnjivo nerazumno. Uspeh se više ne može meriti jedino ostvarenim profitom. Mora postojati granica materijalnom bogaćenju. Ekolozima je podjednako neprihvatljiv birokratski manirizam otuđenih centara državne i političke moći (koji su obučeni da prelivaju staro meso novim umacima) i impotentni akademizam naučne zajednice (koja je pre često sklona da gubi vreme, preraspodeljujući s velikom domišljatošću platnene ležaljke na palubi “Titanika”).
U potrazi za širim smislom individualnog i društvenog blagostanja nužno je preispitati neke ključne i očigledno zastarele pojmovne obrasce i kategorije političke ekonomije. U potrazi za uravnoteženijim i delotvornijim modelom odnosa privatno-preduzetničke inicijative i regulacije u domenu očuvanja prirodnje i ljudske okoline nužno je izaći iz samonametnutog i potpuno neprikladnog ekonomističkog okvira, i prepustiti inicijativu autonomnim subjektima ekološki osveštene zajednice.
Današnja civilizacija razvijena je na paradigmi stalnog materijalnog rasta i dostizanja beskrupulozne potrošnje prirodnih resursa. Posledice su poznate.Čovečanstvo ulazi u treći milenijum sa globalnim ekološkim problemima: S jedne strane, industrijalizacija omogućava poboljšanje životnog standarda velikog broja ljudi na Zemlji ali s druge strane negativno utiče na kvalitet životne sredine i zdravlje čoveka. Čovek je konačno shvatio da je pitanje dalje strategije opstanka drugačiji odnos prema životnoj sredini. U suštini ekološka kriza je nerazdvojivi deo velikih civilizacijskih zbivanja. Pre svega duboka kriza jednog načina proizvodnje, modela potrošnje i privrednog rasta, uz istovremeno gubljenje osnovnih ljudskih vrednosti.
Takav život izveo je čoveka iz ravnoteže sa prirodom, čiji je on samo deo, i ona se može povratiti samo temeljnim socio-kulturnim alternativama u načinu prizvodnje i potrošnje, stvaranjem nove ekološke svesti i ekološkog ponašanja.
Osnovni elementi teorijski i empirijski stečene ekološke svesti su ekološko znanje, vrednovanje ekološke situacije i ekološko ponašanje. Pri tom, ekološku svest ne čine samo saznanja o odnosu prirode i društva, o narušavanju ekološke ravnoteže i potrebi zaštite životne sredine, već i savest, odnosno spremnost pojedinaca i društvenih grupa da se u toj zaštiti angažuju i da se odgovorno i ekološki opravdano odnose prema sredini u kojoj žive.
Priroda je izvor života koji se mora sačuvati. A da bi to postigao čovek ne sme da remeti njenu ravnotežu, međuzavisnost i raznovrsnost i veliku moć samoreprodukcije.
Sticanje saznanja o potrebi zaštite životne sredine treba da omogući i redefinisanje čovekovog odnosa prema prirodi i promenu njegovog ponašanja pri čemu je osnovni uslov poštovanje prirodnih zakonitosti. Ono ne podrazumeva samo upoznavanje prirodnih i društvenih nauka neophodnih za razumevanje i rešavanje ekoloških problema i zagađivanja životne sredine, već pretpostavlja i dogradnju moralnih principa i formiranje novog sistema vrednosti čoveka u odnosu na prirodu i okruženje: čovek može i mora da bude samo korisnik prirode, a ne i njen neograničeni gospodar. Ako ništa drugo, sebe radi, čovek mora da vodi računa o tome da ne uništi spostvenu živtnu sredinu, a time i sebe samog. Dosadašnji antropocentrizam mora biti zamanjen ekocentrizmom.
Najveća svetska konferencija o zaštiti životne sredine i razvoju, održana juna 1992. godine u Brazilu, rezultirala je dokumentima („Rio deklaracija“, Konvencija o klimi, Konvencija o biodiverzitetu i Agenda 21 za 21. vek) u kojima se međunarodna zajednica zalaže za održivi (usklađeni) razvoj zasnovan na ekološkim principima i pod kojim podrazumeva mudro upravljanje prirodnim dobrima, očuvanje biodiverziteta i samoreprodukcije prirode, racionalnu potrošnju i štednju energije i prirodnih bogatstava, naročito neobnovljiviih, reciklažu i tzv. čiste tehnologije, preduzimanje mera zaštite životne sredine, a sve radi zadovoljavanja potreba sadašnjih i budućih generacija.
Najbitniji uslov realizacije „održivog razvoja“ jeste „održivo življenje“.
Bez korenitih promena u shvatanju života, sveta, i svoga mesta u njemu, savremen čovek nema mogućnosti da obezbedi opstanak budućim generacijama i svemu živom na Planeti. U tom je pravcu ključni korak, dugoročno i plansko razvijanje interdisciplinarnog znanja o životnoj sredini u toku čitavoog životnog veka svakog žitelja Zemlje. Cilj je razvijanje svesti o osnovnim karakteristikama životne sredine, o odnosima u njoj i prema njoj, kao preduslova čovekove težnje za njenim očuvanjem i unapređivanjem, za sadašnje i buduće generacije.
Inače, u praksi, ekološke principe održivog (usklađenog) razvoja poštovale su još drevne civilizacije, koje su živele u daleko većem skladu sa prirodnim okruženjem. Prve „definicije“ održivog razvoja odnosno prihvatanje osnovnih ekoloških zakonitosti, ilustrovano potvrđuju ne samo tragovi i poruke najstarijih čovekovih podataka – crteži, figure i spomenici koje nam je ostavio, već u suštini sve religije i verovanja čoveka od najstarijih dana do danas. Razmišljanja i učenja o odnosima čoveka i životne sredine unapređivana su tokom vekova. Istorija obrazovanja i vaspitanja za zaštitu životne sredine na međunarodnom nivou, u stvari, tekla je paralelno sa razvojem razmišljanja o životnoj sredini i održivom ( usklađenom) razvoju, kao novoj filosofiji življenja, novom pogledu na svet.
Ideologija neograničenog rasta u poslovanju i razvoja lišenog bilo kakvih etičkih kriterijuma pokazala se pogubnom za okolinu i za samoga čovjeka. “Održivi razvoj” se temelji na intergeneracijskoj solidarnosti i pravednosti, iz njega je moguće izvesti određene principe i norme ponašanja koje bi trebale u budućnosti omogućiti jednu ekonomiju koja neće biti vođena jedino principom rasta i profita. Održivi razvoj nastoji spojiti stručno-ekonomski i moralno-etički element. On omogućava i proširenje i hrišćanskog principa odricanja u korist drugoga, u svekoliki ekonomski svet uključuje dimenziju budućnosti, na jedan drugačiji način razmatra odnose među ljudima kao i odnose čovek – priroda.
Postoje mnoge teškoće oko ostvarenja takvog razvoja. One su prvenstveno u potrebi globalizacije svesti i delovanja, u relativizaciji dogme o slobodnom tržištu te u potrebi etike ekonomskih struktura.
Osnovni problem na putu prema održivom razvoju, kako tvrdi, Fritjof Capra, je naše nastojanje da zadržimo sliku sveta koja je već prevladana, mehanističku sliku života koja se bazira na Njutnovoj fizici. Ovu prevladanu paradigmu Capra je u svojoj uticajnoj knjizi "The Turning Point" (Prekretnica, 1982) okarakterisao na sledeći način:
„Slika sveta ili paradigma koja se sada lagano povlači vladala je našom kulturom nekoliko vekova i tokom ovog razdoblja je imala jak uticaj na celi svet. Ona sadrži nekoliko ideja i pretpostavki vrijednosti - među ostalim i stav da je univerzum mehanistički sistem koji se sastoji od materijalnih delova, sliku tela čoveka predstavljenog kao mašina, predstavu života u društvu, kao stalne borbe za održanje egzistencije, veru u neograničeni materijani napredak koji se može ostvariti ekonomskim i tehnološkim porastom, i na kraju, ali ne i manje bitno, da društvo u kojem je sve što je žensko uvijek podređeno onom što je muško proizilazi iz prirodnih zakona. Svi ovi principi su se tokom poslednjih dekada pokazali kao veoma ograničeni i da im je hitno potrebna radikalna promena." Ova nova formulacija sledi novu paradigmu, paradigmu jedne celine i ekološkog pogleda na svet. Capra upotrebljava i pojam "sistematsko razmišljanje": Teorija koju su u poslednjoj dekadi razvile prirodne nauke o živim sistemima predstavlja idealan naučni okvir za formulisanje novog ekološkog razmišljanja i poimanja ...Živi sistemi su integralne celine čije se karakteristike ne mogu redukovati na manje jedinke. Najvažnije za sistemsku teoriju je saznanje da je celina uvek nešto više od pukog zbira pojedinačnih delova. U tom smislu prihvatljive su samo one mere koje su održive, dakle one koje ni u kom slučaju ne štete celom sistemu. Na taj se način osniva nova ekološka paradigma koja predstavlja idealnu osnovu održivog razvoja.

PROMENE U SISTEMU VREDNOSTI IZAZVANE NOVOM PARADIGMOM

Naša je sadašnjost neizbežno prošlost budućih generacija i o njihovim mogućnostima u toj budućnosti odlučuje već danas.
Kakvu to etiku promoviše potrošačko industrijsko društvo? Etiku koja potencira veću potrošnju, veću zavisnost svakog pojedinca u društvu - što je veći pritisak na celovitost porodice i solidarnost među ljudima, više je samostalnih pojedinaca, više kupljenih jedinica proizvoda po članu društva. Što je manje pojedinaca koji među sobom nešto dele to je više proizvoda potrebno svakome od njih, je veća zavisnost od banaka i naravno osećaj usamljenosti i frustriranosti biva nadomešten medijima koji opet propagiraju i direktno i prikriveno da je sreća i oslobađanje od frustracija u novoj kupovini. U začaranom krugu nastajanja novih frustracija javljaju se nove, dotad nepostojeće potrebe koje se zadovoljavaju novim potrošnjama. Neumerena potrošnja koja iz toga proističe vodi neumerenoj proizvodnji, a ova pak iscrpljivanju prirode i njenoj degradaciji.
I tako antropocentrizam i egoizam trenutno postojećeg, savremenog čoveka, doveli su ga do svojevrsnog slepila, nesposobnosti da otvorenih očiju sagleda svet i svoje mesto u njemu, nesposobnosti da zadrži iskonski predodređenu slobodu. Čovek se otuđuje od svojih iskonskih potreba i nagona, gubi moć da osigura budućnost i za sebe i za buduće generacije.
Pred tako egističnu jedinku postavlja se, nova moralna dilema –da li je njegova obaveza briga o budućim generacijama? I samo postojanje takve dileme ukazuje na raskorak čoveka i prirode. Takva vrsta sebičnosti nije poznata u svetu prirode i ukazuje na čovekov stepen otuđenja od nje. U samoj definiciji života je potreba za produženjem vrste. Savremenom čoveku je teško nametnuti moralnu obavezu da ostavi na raspolaganju prirodne resurse budućim generacijama, čovečanstvu koje još nije ni postalo, jer on nema sposobnost da sagleda patnju i omogući život ni svojim savremenicima, koji nisu imali tu sreću da žive u razvijenom društvu.
Kako takvog čoveka navesti da čini nešto što njemu lično ne koristi, da postupa ispravno i to ne iz sopstvenog interesa i ne za sopstveno dobro, i da pri tome ostane bez bilo kakave direktne nadoknade za napor koji je uložio.
Veliki izazov leži na društvu - kako izmeniti u potpunosti način razmišljanja savremenog čoveka, kako ga navesti da voli bližnjeg svoga, sve živo što obitava na planeti, kako ga navesti da živi manje ugodno, manje rasipno, odgovorno i nesebično?

ODRŽIVO ŽIVLJENJE

Princip promene načina ponašanja je jedan od značajnih uslova za ostvarivanje održivog razvoja. Promenom načina ponašanja vrši se pomak u ljudskom ophođenju prema životnoj sredini: od destruktivnog ka zaštitničkom. Ovaj princip je stoga u uskoj sprezi sa ekološkom svesti i ekološkom etikom.
Princip načina potrošnje je jedan od najznačajnijih principa održivog razvoja zaštite životne sredine i predstavlja promenu potrošačkog mentaliteta koji se odlikuje umerenošću i skromnošću u trošenju resursa kako u proizvodnji, tako i u potrošnji, koja zadovoljava samo osnovne i neophodne ljudske potrebe i ne predstavlja želju za luksuzom i raskoši.
S globalizacijom sveta, naročito s ekološkom krizom, ugrožavaju se perspektive života - uslovi i raznolikost života. Zato se analizira oikos savremenog sveta, u kojem život postaje tržišna kategorija.
Zahtev za primanjem, prihvatanjem, čuvanjem i negovanjem života u najširem smislu reči predstavlja imperativ odgovornosti koju život uključuje u sebi. Život je neprikosnoven i odgovornost za život ne odnosi se samo na čoveka nego i na prostor čovekova života, koji sačinjava zapravo čovekov dom – životnu sredinu. Iako je čovek istovremeno "dvojako biće": biološko (prva priroda) i socijalno (druga priroda), on na Zemlji živi celovit život fizičkog i duhovnog sveta, za koji se priprema edukcijom. Sadržaj edukacije za život na Zemlji su vrednosti: život, zajedništvo, suživot i odgovornost, a njen metod trajni dijalog zasnovan na verodostojnosti subjekata.
Edukacija za život na Zemlji pretpostavlja spoznaju da je Zemlja složen i osetljiv sistem života, da je čovek celovit život - fizički i duhovni, uverenje da edukacija pruža veće šanse opstanku, suživotu i "kulturi života", te da postojećem svetu treba slika "novog sveta" - nova paradigma.
Postoje različiti pristupi ekoetici; obično se razlikuju plitka (shallow) i duboka (deept) ekologija. Cilj “plitke ekologije” je zdravlje i blagostanje. Najviša ekološka norma “duboke ekologije” je vitalna potreba svega živoga koja ima prednost pred svim perifernim interesima. Moderne eko-etike žele u diskusiju o propasti i spašavanju ekosistema uključiti političko-pravni aspekt današnjice.

EKOLOŠKA SVEST

Novi način razmišljanja na koji nas primoravaju nastale promene u odnosu čoveka prema prirodi, preduslov je i posledica nove ekološke svesti. Osnovni uzrok ekološke krize je čovekova tehnizovana svest , koja vrlo lako može preći u destruktivnu svest. Najveći moralni problemi današnjice izviru iz loše postavljenih i življenih međuljudskih i društvenih odnosa.
Ekološki problemi su poseban tip društvenih problema. Stoga ispravno rešavanje ekoloških problema nužno zahteva ekološku etiku koja će se ozbiljno pozabaviti i društvenim odnosima. Bez obzira na svoje temelje, ekološka etika, u svojoj biti, ostaje etika odgovornosti.
Ekološka će svest biti prepoznatljiva po jednoj specifičnoj, novoj duhovnosti koja odiše solidarnošću i altruizmom, umerenošću, ozbiljnošću, samokontrolom i požrtvovnošću.
Održivi razvoj je istovremeno jednostavan i komplikovan. S jedne strane intuitivno razumemo o čemu je tu rieč: "Ne smemo zaklati kravu od koje sutra očekujemo da nam daje mlijeko," kaže se u narodu. S druge strane, teško je zamisliti društvo koje zaista ide putem održivog razvoja, jer bi se u tom slučaju sve moralo promeniti, pa i mi sami. Održivi razvoj je mnogo više od tehnokratskog pojma za inteligentno preraspoređivanje resursa, mnogo više od pojmova Svetska banka ili UN.
„Ideja održivog razvoja će dobiti svoju pokretačku snagu onog trenutka kada se napravi novi civilizacijski nacrt, nacrt koji zapravo već postoji u našoj tradiciji i u ljudskoj psihi. Tradicija i inovacija ne moraju predstavljati dvije sukobljene strane. Zajedničko razmišljanje o vrednostima, idejama i snovima su važni kulturni resursi.“ (Ulrich Grober)
Poznati naučnik i istraživač Fritjof Capra tvrdi da je ključno za funkcionionalnu definiciju ekološkog razvoja shvatanje da ne moramo ponovo izmisliti ljudsku zajednicu, nego da je moramo organizovati ugledajući se na prirodne ekosisteme. Najvažnija karakteristika zemaljskog sistema je njegova stalna sposobnost da održava život. Zbog toga bi održiva ljudska zajednica trebalo da bude organizovana tako da njen način života, njene ekonomske i fizičke strukture i tehnologije ne smetaju stalnoj sposobnosti prirode da se održava, već da joj u tome pomognu. Održive zajednice svoj način života razvijaju u stalnoj interakciji s drugim ljudskim i neljudskim živim sistemima. Održivi razvoj ne negira promenu odnosa i stvari, on nije statično stanje, već dinamičan proces koevolucije.

ODRŽIVA BUDUĆNOST

"Budućnost je vrijeme kajanja za ono što danas nisi učinio a što si mogao učiniti."
Lav Tolstoj
Rezignirana reakcija pojedinca na globalne probleme je da ne može ništa da uradi da se stvari promene. Odgovor koji nudi koncept održivog razvoja je da pojedinac ima moralnu odgovornost, i da svojim načinom življenja može i mora mnogo toga učiniti. Održivi razvoj ne obuhvata samo sve nivoe od globalnog do lokalnog, održivi razvoj tiče se i individualnog nivoa: bez napora i truda svakog pojedinca u pravcu održivog življenja, ne može ni doći do promene u smislu održivog razvoja.
Održivi razvoj postavlja drastične zahteve za promenom u gotovo svim područjima života. Ne samo da se moraju promeniti naše potrošačke navike, što je samo po sebi već dovoljno teško, već mora doći do promene svesti u područjima ekonomije, društva i politike. Neodrživi načini potrošnje i proizvodnje predstavljaju osnovni ekološki problem na svim nivoima - od lokalne do globalne zajednice. Promena potrošačkih navika pretpostavlja principijelnu promenu sistema vrednosti i načina života. No, promena načina razmišljanja i delovanja potrošača ne može biti nametnuta od neke više instance.
Savremenom čoveku mora biti jasno na koji način proizvodi nastaju i kako dolaze do njega, moraju mu se pokazati cene koje prikazuju i "ekološku istinu" i moraju im biti ponuđene varijante koje štite životnu sredinu.
"Živeti održivim životom znači živeti zdravo, dobro, u partnerskom odnosu s drugima, tolerantno, čuvajući vrednost stvari, savesno uživati i konzumirati proizvode. To znači i paziti na kvalitet i ne povinovati se svakom modnom kriku, ali i ne prezirati modu. Održivo konzumirati znači imati uvek na umu da je bolje neprijatelj dobrog, imati na umu da zajedništvo i individualizam idu jedno uz drugo baš kao i partnerstvo i samostalnost.
Održivi stil života je umetnost pravilnog ponašanja unutar pogrešnih struktura. Zbog toga je za održanje i unapređenje ovakvog načina života potrebno oboje - politika odozgo i delovanje odozdo. Samo ako uspemo ostvariti sve ovo, možemo očekivati nastanak održivih struktura proizvodnje, potrošnje i ekonomije." (Joachim H. Spangenberg / Sylvia Lorek)
Program održivog življenja nalaže ekologiju akcije – ekologiju delovanja. Čovek je ključan i moćan akter ekosistema jer menja tokove i procese i usmerava i oblikuje „mrežu života“.
Na putu ekološkog delovanja i ponašanja može se javiti niz prepreka;
Teškoće prilikom shvatanja: o ekološkim problemima se može saznati samo neposredno;
Teškoće informisanja: uzročno-posljedične veze se teško shvataju; Prepreke na emocionalnoj osnovi - strahovi, potiskivanja, izgovori; Antropološke prepreke: ekološko civilizovanje je u suprotnosti s elementarnim shemamam ponašanja; Sociokulturološke prepreke - ekološko ponašenje se teško može pomiriti s važećim sistemom vrednosti; Teškoće prilikom posredovanja - nedostaje pristup informacijama i slikama; Teškoće zbog prebacivanja krivice - ekološko-socijalna dilema; Teškoće zbog vremenske perspektive - posledice savesnog ponašanja pojedinac ne može sam doživeti.

ZAKLJUČAK

Nade da će doći do velikog preokreta u odnosu prema prirodi i načinu življenja su ipak na čoveku koji mora smoći snage da izmeni svoj odnos prema prirodi, ali i da preispita svoje etičke i moralne principe.
Potrebno je proširiti i produbiti znanje o prirodi od molekularnog nivoa do nivoa ekosistema kroz multidisciplinarna naučna istraživanja sintetizovana u prirodnoj nauci utkanoj u viđenje sveta modernog čoveka - ekologiji. Ekologija nije samo nova svest, već i nova akcija umrežavanja potencijala i kapaciteta, pokretanja, dizajniranja eko-ciklusa.
Neophodna su znanja koja zahvataju globalne temeljne probleme, kao i veze delova i celina čime se stvaraju nova shvatanja života i prirode – nov pogled na svet.
Čovečanstvo mora spoznati svoj zemaljski identitet – zajedničku planetarnu sudbine svog života na planeti Zemlji.
Poriv za uspostavljanjem kvaliteta života podrazumeva: privrženost porodici, vazduhu koga udišemo, vodi bez koje ne možemo, pejzažu koji nas okružuje, optimalne uslove u kojima živimo, zdrav porodični, školski, kulturni obrazac...
Postavlja se pitanje – kada je nastupio trenutak nestanka te iskonske etičnosti i povezanosti sa prirodom, kada je nestala ta mudrost u odnosu sa prirodom? Problem distanciranja i otuđenja čoveka od sopstvene „prirodne “suštine, potekao je iz dva izvora: tehnologizacije koja je obuzela i ljudsku svest učinila ga u velikoj meri nezavisnim od susovosti prirodnih uslova i fizičkog distanciranja od sveta prirode. Da bi došlo do preokreta u svesti savremenog čoveka otuđenog od prirode, potreban je trenutak duboke spoznaje, do koga može doći samo ukoliko je čovek u kotaktu u prirodom.
Da bi došlo do promene svesti savremenog čoveka ključni je momenat iskustvena spoznaja prirode i pronalaženje sopstvenog, zaboravljenog, iskonskog identiteta.
Kada dođe do tog dubokog iskustva, čovek će shvatiti kako zavisi od dobrobiti prirode, i koliko je ona važna za njegovu psihičku i fizičku dobrobit. Kao posledica, rađa se prirodna sklonost da se zaštiti ne-ljudski život i potreba da se postupa i živi na odgovoran i eko-etičan način. Druga bića i Zemlja kao celina uključeni su u proces razvijanja čovekovih unutrašnjih potencijala. Na taj način čovek prolazi kroz proces samo-ostvarenja. Proces samo-ostvarenja podrazumeva razvijanje širokog poistovećivanja u kome osećanje sopstva nije više ograničeno samo na lično sopstvo već obuhvata mnogo veću celinu – ekološko sopstvo.
Spoznaja ekološkog sopstva biće snažan pokretač osvešćivanja koje rezultuje ekološkim delovanjem – održivim življenjem.

LITERATURA:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi