OPASAN OTPAD U POLJOPRIVREDI

Prelaskom u novi milenijum čovečanstvo se našlo pred velikim brojem izazova. Svedoci smo svakodnevnih upozorenja koja ukazuju na velike probleme koji se javljaju u svim oblastima čovekovog života i rada, bilo kao pojedinca, bilo kao člana uže sredine ili ljudske zajednice u celini. Porazna je činjenica da su u najvećoj meri čovek i njegova težnja za napretkom u svakom smislu rezultirala pojavom najvećeg broja problema koji su naša stvarnost, a problemi će se u velikoj meri odraziti i na život budućih generacija. Već nekoliko decenija stručnjaci ukazuju na realne opasnosti od zloupotrebe prirode i njenih resursa u cilju zadovoljenja narastajućih potreba stanovništva naše planete.
Praistorijski čovek je živeo u savršenom skladu sa prirodom. Broj stanovnika je bio izuzetno mali, prirodni resursi praktično neograničeni a potrebe pojedinca minimalne i svedne samo na potrebe obezbeđivanja golog opstanka. Svoje potrebe za ishranom čovek je zadovoljavao lovom i sakupljanjem plodova u neposrednom okruženju, voda za piće je bila obilato na raspolaganju, staništa su bila prirodni zakloni. U takvoj zajednici, priroda i čovek su proživeli srećno desetine hiljada godina. Prelaskom na poljoprivrednu proizvodnju i pripitomljavanjem životinja u određenoj meri se narušava dotadašnji sklad.
U stalnoj potrazi za hranom, čovek počinje da krči i pali šume, sprovodi prve primitivne pokušaje ukrštanja domaćih životinja, prestaje sa dotadašnjim nomadskim načinom života i stvara prve manje i veće naseobine. Sve navedeno rezultira pojavom prvih problema koje je sa sobom nosio život u većim zajednicama na relativno ograničenom prostoru.
Sadašnje stanje je izuzetno alarmantno. Decenije nemilosrdnog krčenja velikih šuma ostavile su za sobom pustoš. Urbanizacijom i izgradnjom potrebne infrastrukture ogromne površine obradivog zemljišta su nepovratno degradirane. Eksploatacija rudnog bogatstva, nafte i gasa ostavlja za sobom pustinje. Industrijska postrojenja svih vrsta stvaraju profit ne vodeći računa o tome da svakodnevno zagađuju vodu, vazduh i zemljište. Intenzivan saobraćaj zagađuje vazduh čak i više nego industrija. Otpad je zakrčio planetu. Sa lica zemlje nestale su brojne biljne i životinjske vrste, a neke su pred izumiranjem. Polovina svetskog stanovništva nema dovoljno kvalitetne vode za piće i pati od neuhranjenosti i gladi. Trećina čovečanstva nema nikakvo mesto za stanovanje. Već nekoliko godina unazad stižu alarmantna upozorenja zdravstvenih radnika o bolestima čiji je glavni i jedini krivac zagađenje svega oko nas. U novi milenijum ulazimo sa ogromnim demografskim, energetskim i drugim problemima, dok priroda više nije u stanju da pruži mogućnosti da se nagomilani problemi reše.

1. Otpad od poljoprivedne mehanizacije

Proces savremene poljoprivredne proizvodnje za sobom ostavlja i posledice u vidu određenih količina otpadnih materija koje potiču od poljoprivredne mehanizacije. U navedene materije spadaju rabljena maziva, rabljeni antifriz, potrošeni delovi (pneumatici, akumulatori, prečistači i si.) otpadne vode od održavanja mehanizacije i ostalo. Određene otpadne materije spadaju i u opasne materije. Ukoliko takve materije i njihovi nusprodukti dospeju u tlo, vodu i vazduh, one predstavljaju potencijalnu opasnost po čoveka i njegovo okruženje. Rezultat zagadenja je poremećaj životne sredine lokalne flore i faune koji se i ne mora odmah ispoljiti, all dejstvo može trajati veoma dugo, pa i godinama u slučaju nekih supstanci.
Mnoge otpadne materije u sebi nose i sirovinski i energetski potencijal. Pravilnim razvrstavanjem, sakupljanjem i ponovnim korišćenjem (reciklažom) smanjuje se količina otpada i štede sirovine i energija. Medutim, bez obzira na postojeću zakonsku regulativu u oblasti manipulacije otpadnim materijama, kao i na apele vezane za pravilno odlaganje i mogućnost recikliranja mnogih otpadnih materija, eksploatacija poljoprivredne mehanizacije je identifikovana kao potencijalni izvor zagadenja i iz njega proisteklih opasnosti.
Sa ekološkog aspekta, proces savremene poljoprivredne proizvodnje, pored utroška energenata, na prvom mestu fosilnog porekla, te emitovanja štetnih gasova iz motora SUS poljoprivredne mehanizacije, takođe ima štetne posledice u vidu generisanja određenih količina čvrstih i tečnih otpadnih materija koje potiču od eksploatacije i održavanja mehanizacije. Bez obzira na način održavanja mehanizacije i na njenu tehnološku razvijenost, čak i kod najsavremenijih i najnaprednijih mobilnih sistema primenjenih u poljoprivrednoj proizvodnji, zamena potrošnih elemenata i radnih fluida je neizbežna.
Mnoge otpadne materije mogu imati vrednost kao sekundarne sirovine velikog energetskog ili sirovinskog potencijala, ali određene materije se mogu smatrati i opasnim. Da bi se te materije mogle kvalitetno iskoristiti na odgovarajući način, neophodni su postupci u smislu njenog sakupljanja, razvrstavanja, pravilnog skladištenja i distribucije do odgovarajućih centara za dalje procesiranje. Međutim, bez obzira na postojeću zakonsku regulativu u oblasti manipulacije otpadnim materijama, kao i na apele vezane za pravilno odlaganje i mogućnost recikliranja mnogih otpadnih materija, eksploatacija poljoprivredne mehanizacije je identifikovana kao potencijalni izvor zagađenja i iz njega proisteklih opasnosti.

1.1. Otpadne materije poljoprivredne mehanizacije

Otpadne materije od eksplatacije i održavanja poljoprivredne mehanizacije mogu se podeliti na:
• otpadne tečnosti (rabljeno ulje, antifriz),
• delovi (pneumatici, akumulatori, metalni i nemetalni delovi...) i
• prateće otpadne materije (otpadna voda od pranja mehanizacije, radionički otpad, ambalaža...)

Ulja, maziva i druge materije koje se koriste pri reparaciji mehanizacije (ulja za mašinsku obradu i si.) i tečnosti za druge procese u okviru poljoprivredne proizvodnje nisu uzeta u razmatranje.
Rabljena ulja su otpadne materije koje nastaju prilikom redovnog održavanja poljoprivredne mehanizacije. Ulja se koriste za podmazivanje motora i transmisije ili kao radni medijum u hidrauličkom sistemu. U njima je sadržan velik procenat veoma toksičnih i kancerogenih supstanci što ih čini opasnim otpadom, tim pre što zbog toga što su u tečnom stanju i lako mogu prodreti u tlo i vodu. Prečistači za ulje, ukoliko su sa metalnim kućištem (tzv. "spin-on"), nakon skidanja mogu u sebi sadržati i do pola litre ulja, pa da bi se mogli tretirati kao običan čvrst otpad, potrebno je ocediti zaostalo ulje iz njih.
Upotrebljeni antifriz (na bazi etilen-glikola) je produkt redovnog održavanja motora mobilnih sistema u poljoprivredi. U zavisnosti od vrste i proizvođača antifriza i od fabričkih preporuka, intervali zamene se kreću od jedne do pet godina. Antifriz je otrovan ako se proguta (utiče na centralni nervni sistem), a zbog slatkog ukusa može biti privlačan deci ili životinjama. Nekorišćeni antifriz je ipak biorazgradiv i vremenom će se etilen-glikol, ako dospe u tlo, razložiti na ugljenik i vodu. Međutim, u korišćenom antifrizu se, osim etilen-glikola, mogu nalaziti i tragovi teških metala i drugih supstanci (npr. olovo, kadmijum, bakar, hrom, benzen i antikorozivni aditivi) koje ga čine opasnim otpadom. Ako dospe u kanalizaciju, zemlju ili vodu, antifriz može biti smrtonosan za biljni i životinjski svet.
Zamena pneumatika se vrši prema stanju, a kriterijumi zamene poljoprivrednih pneumatika su pohabanost rebara ili mehanička oštećenja. Iako se ne tretiraju kao opasan otpad, dimenzije i oblik pneumatika su takvi da za njihovo skladištenje treba veoma mnogo prostora. Skladištenje isluženih pneumatika mora biti takvo da se izbegnu potencijalne opasnosti od požara, kao i mogućnost da dođe do zadržavanje vode u njima, jer bi to moglo predstavljati podlogu za razvoj neželjenih insekata (komaraca npr.).
Akumulatori se menjaju prema stanju, tj. smatraju se neispravnim kada vise ne mogu pouzdano pokrenuti motor poljoprivredne mašine ili vozila. Olovni akumulatori u sebi imaju rastvor sumporne kiseline što ih svrstava u opasan otpad.
Plastični otpad po pravilu potiče od ambalaže (pakovanja eksploatacionih tečnosti i tečnih hemijskih poljoprivrednih sredstava, od jedne, pet ili deset litara) i brzo se nagomilava na deponijama, zbog slabe razgradljivosti plastičnih materijala. Sa druge strane, nerazgradljivost plastičnih masa je prednost u smislu da zbog toga plastika direktno ne zagađuje zemljište i vodu.
U poljoprivrednoj mehanizaciji preovladuju metali na bazi gvožđa (sivi liv, čelik i čelični limovi), a njihova reciklaža postaje aktuelna na kraju radnog veka elemenata i sistema mašina ili oruđa.
U nemetalne otpatke koji spadaju u opasni otpad spadaju elementi koji sadrže azbest, kao što su zaptivni materijali i frikcione obloge kočnica i spojnica. Iako je upotreba azbesta za navedenu svrhu smanjena u poslednjim godinama, u postojećim agregatima, a i na tržištu se još uvek mogu naći kompozitni vlaknasti materijali sa azbestnim vlaknima.
Otpadne vode nastaju na lokacijama na kojima se vrši održavanje i reparacija poljoprivredne mehanizacije. Ovde se takode mogu ubrojati i otpadne vode koje nastaju pranjem sredstava mehanizacije korišćenim za manipulaciju sredstvima za zaštitu bilja. Izlivanjem u prirodne vodene resurse (direktno ili preko kanalizacije) ili u zemljište, bez prethodnog tretmana, predstavljaju opasnost za prirodne procese ili za obnovu kvaliteta i količine vode, te umanjuje mogućnost njihovog višenamenskog korišćenja.

2. Reciklaza otpada od poljoprivredne mehanizacije

Sagledavajući mogućnosti i sadašnje stanje deponovanja određenih vrsta materija, staro gvožđe i čelik, obojeni i laki metali i akumulatori spadaju u najtraženije sekundarne sirovine, te se za njih može reći da se na teritoriji AP Vojvodine recikliraju gotovo u celini. Kritičan otpad u oblasti održavanja i eksploatacije poljoprivredne mehanizacije predstavljaju korišćena ulja i pneumatici, iz razloga količina, njihovih karakteristike u smislu uticaja na okolinu i uslova deponovanja.

Skladištenje otpadnih ulja mora biti tako izvedeno da ono ne može curiti iz posuda niti da u posude može dospeti atmosferska voda. Da bi se mineralno motorno, hidrauličko i transmisiono ulje moglo predati na reciklažu, ne sme se mešati sa sintetičkim uljima, sa gorivima niti sa bilo kakvim drugim otpadnim tečnostima. Staro mineralno ulje se pravilno može iskoristiti na dva osnovna načina:
• Kao sirovina za izradu novog ulja (najveći procenat predaje rabljenog ulja na rerafinaciju od ukupne količine sakupljenog ulja imaju Italija - 83%, Nemačka - 61%, Danska - 42% i Francuska - 35%), što je preporučljiv način rada zbog mogućnosti višekratne reciklaže. Efikasnost postupka rerafinacije može biti i do 70¬80%, što znači da bi se od sakupljenog otpadnog ulja u AP Vojvodini godišnje moglo dobiti od 1200 do 1500t rerafinisanog baznog ulja.
• Kao izvor toplotne energije, kontrolisanim sagorevanjem u namenskim gorionicima koji omogućavaju potpuno sagorevanje i imaju zadovoljavajuću emisiju produkata sagorevanja. Sagoreva se samo staro ulje ili njegova mešavina sa gorivima (koinsineracija), ali se time sirovina trajno uništava.

Reciklaža antifriza ili njegovo posebno odlaganje kao potencijalno opasnog otpada se ni u AP Vojvodini, a ni sire, ne primenjuje. Recikliranje antifriza se zasniva na filtriranju i/ili destilaciji, zajedno sa ostalim postupcima za odstanjivanje kiselih jedinjenja, metala, kamenca i korozije (neutralizacija, jonizacija). Nakon odstranjivanja kontaminanata, bazni antifriz se oplemenjuje dodavanjem aditiva kojim će mu se obezbediti potrebne karakteristike za ponovnu upotrebu (antikorozivnost, sprečavanje penušanja, sprečavanje formiranja kamenca...). Pravilnim sakupljanjem i reciklažom antifriza moguće je povratiti čak i do 90% količine HT3. Uslov za to je da se antifriz ispušten iz motora skladišti u hermetički zatvorenim i označenim posudama, bez mešanja sa drugim otpadnim tečnostima.

Najveća količina pneumatika pripada teškim vanputnim vozilima poljoprivredne mehanizacije. Kako je udeo pneumatika prečnika preko 20" veći od 50%, to dodatno otežava skladištenje i transport ove vrste otpada. Osnovni načini iskorišćavanja pneumatika kao sekundarne sirovine su:
• Kontrolisano spaljivanje na visokim temperaturama, npr. u cementarama gde se može dobiti određena količina toplotne energije (približno trećina od energije uložene za izradu pneumatika).
• Korišćenje celih pneumatika u razne svrhe (ne za mobilnu mehanizaciju): niskogradnja, železnica i si.
• Sečenje na manje komade, nakon čega se izdvaja metal. Tako dobijen materijal može se koristiti u različite svrhe (putevi, različiti proizvodi, ispune i si.)
• Devulkanizacija, nakon čega se guma ponovo može vulkanizovati za upotrebu u različitim proizvodima. Cena i niži kvalitet proizvoda razlog su za malu primenu ovog postupka
• Protektiranje pneumatika drumskih vozila, ali ne i pneumatika poljoprivredne mehanizacije, jer se se takav postupak obnove ne primenjuje.

Sva tri osnovna sastojka akumulatora (olovo, kiselina i kućište) po pravilu se recikliraju u celini. Olovo se koristi u fabrici akumulatora za izradu novih ploča u akumulatorima, kućište se lomi i drobi radi izrade granulata za izradu novih kućišta. Kiselina se neutralise u odgovarajućem pogonu, takode u fabrici akumulatora. Ostaju jedino relativno male količine nusprodukta prerade olova.
Plastična ambalaža se posle upotrebe može iskorititi na sledeća dva osnovna načina:
• u energetske svrhe (kontrolisanim spaljivanjem), u svrhu smanjivanja količine i obima ambalažnog otpada i delimičnog ili potpunog odstranjivanja opasnih karakteristika, i
• za reciklažu, kao prerada plastičnog otpada za prvobitnu namenu (topljenjem ili hemijskom obradom).
Na plastičnoj ambalaži uglavnom postoji znak da je materijal namenjen reciklaži, kao i oznaka o kojoj vrsti plastike je znak. Recikliranjem plastičnih masa moglo bi se uštedeti do 90% energije u odnosu na onu potrošenu na njenu proizvodnju. Međutim, formulacije plastičnih masa su različite, i one često nisu međusobno kompatibilne. Zato je pravilno razvrstavanje prema vrstama plastike od velikog značaja za kvalitet reciklaže. Drugi problem je zaprljanost plastične ambalaže različitim supstancama, koja dodatno usložnjava i poskupljuje postupke prerade plastičnog otpada. Ti razlozi čine odlaganje plastične ambalaže postaje rastući problem u sferi manipulacije otpadom.
Ostale otpadne materije koje potiču od održavanja poljoprivredne mehanizacije (stari prečistači, ambalaža, otpaci koji sadrže azbest i si.), ako se ne mogu iskoristiti u drugu svrhu (npr. opet kao ambalaža), deponuju se sa ostalim čvrstim otpadom na deponije ili spaljuju. Mnoge od tih materija predstavljaju iskoristive sekundarne sirovine (plastična i metalna ambalaža), ili opasan otpad (prazna ambalaža opasnih materija, azbestni materijali, neoceđeni prečistači za ulje...). Iako je zakonom određeno da se sa takvim materijama postupa na poseban način, može se reći da uslovi za primenu zakonskih odredbi nisu stvoreni.

3. Zagađivanje hemikalijama

Zagađivanje hemikalijama dobija svake godine sve veće razmere. Zemljište se zasipa svakojakim hemikalijama, veoma često nekontrolisano, a veliki broj jedinjenja ostaje nepromenjen i dospeva preko ishrane u čovečiji organizam gde pokazuje različito dejstvo. Neke od njih su izrazito toksične, dejstvo pojedinih još nije sasvim ispitano, ali je za veliki broj njih karakteristično da se nagomilavaju u čovečijem organizmu i mogu da izazovu različite posledice. Danas se korišćenje poljoprivrednog zemljišta gotovo ne može zamisliti bez upotrebe pesticida, herbicida i fungicida. Alternative kojima bi se u širokoj praksi zamenili pesticidi gotovo nema i treba računati na njihovom primenom i u budućnosti. Pesticidi koji se danas koriste su najčešće male perzistentnosti (postojanosti) i njihova degradacija se obavlja relativno brzo u zemljištu. Međutim, masovnost njihove primene, dozacije, učestalost primene, širok spektar delovanja, a često i visoka otrovnost primenjenih supstanci mogu u kraćem vremenskom intervalu da izazovu drastične promene u kvalitetu i plodnosti zemljišta.
U našoj zemlji se već dugo godina uzastopno vrše sistematska istraživanja ostataka pesticida u zemljištu. U svim analiziranim uzorcima nađeni su ostaci jedinjenja iz grupe hlorovanih ugljovodonika, lindana, aldrina, dialdrina, DDT-a i drugih jedinjenja, s tim što su po pravilu veće koncentracije zabeležene u zemljištu društvenog sektora i to najviše u zemljištu zasađenom vinogradima.
Osim pesticida, zemljište se masovno zasipa fertilnim sredstvima (mineralnim đubrivima), što je dovelo do zagađenja zemljišta i drenažnih voda sa teškim metalima, nitratima i fosfatima. Ovde naročito treba spomenuti kadmijum i olovo koji u posebnim uslovima, u zemljištu sa velikim pH vrednostima putem lanca ishrane dospevaju u biljke (koje imaju sposobnost njihovog nagomilavanja) i preko njih direktno (slučaj sa salatom i rotkvicama) ili indirektno (preko ovsa, odnosno mleka i mesa) prodiru u ljudski organizam. U ljudskom organizmu olovo i kadmijum se nagomilavaju i čine velike zdravstvene probleme.
Mere zastite, ukratko, podrazumevaju smanjenje upotrebe zagađujućih materija u poljoprivredi, dobro organizovanje deponija, zasađivanje biljaka koje su u stanju da upijaju zagađujuće materije, pa i otrovne. Na primer, ljubičica može da živi u zemljištu bogatim arsenom. I slične druge akcije koje imaju za cilj očuvanje zemljišta. Za sve ovo je potrebna dobra volja države, koja u našem slučaju još uvek nije spremna na takve poduhvate, a nema ni osnovne zakone vezane za zaštitu životne sredine.

4. Generisanje i tretman opasnog otpada u Republici Srbiji

Jedan od najvećih problema u Republici Srbiji je odlaganje i tretman opasnog otpada. U grupu opasnog otpada možemo svrstati i industrijski, elektronski, električni i medicinski opasan otpad. Kod nas nisu razvijena postrojenja za tretman i odlaganje opasnog otpada, niti odgovarajući prostor za skladištenje istog. Tako da velike količine opasnog otpada na kraju završe na komunalnim ili divljim deponijama, a male količine se izvezu.

Zaključak

Zagađenje predstavlja značajan ekloški problem u Srbiji, koji je nastao kao posledica slabih okvira ekološke politike i njenog sprovođenja i desavanja u zemlji i regionu u proteklih 15 – 20 godina. Ekonomski instrumenti su usmereni samo na ubiranje taksi, a ne na svoju osnovnu funkciju, a to je da omoguće podršku za ekološki odgovorno ponašanje.
U Srbiji je prisutan i problem degradacije standarda i kvaliteta života, koja kod stanovništva umanjuje motivaciju, da se uopšte brine o životnoj sredini. Takođe, zastarela tehnologija i uopšte loši uslovi u privredi, nisu stvorili uslove za uvođenje postrojenja, koja će doprineti zaštiti životne sredine. Zagađenju u Srbiji posebno doprinosi nedostatak zakona, uopšte o životnoj sredini, koji uključuje ključne zahteve Evropske unije za zaštitu životne sredine.

Treba se zalagati za usvajanje zakonskog okvira koji će jasno definisati upravljanje otpadom i odgovornost za odlaganje otpada kao i kaznene mere za nepravilno odlaganje otpada. Zalagati se za izgradnju Reciklažnog centra koji će prvenstveno služiti za reciklažu opasnog otpada, ali i za reciklažu drugih vrsta otpada.
Različitim merama, bilo podsticajnim ili kaznenim primorati proizvođače da stvaraju proizvode koji je reciklabilni. Zalagati se da uvođenje standarda iz oblasti zaštite životne sredine bude i zakonska obaveza privrednika, jer primena standarda, kao što je to ISO14001 našim privrednicima može pomoći da budu konkurentniji na svetskom tržištu.

Literatura

• Ružić D., Muzikravić V., Poznanović N. Otpadne materije poljoprivredne mehanizacije na teritoriji AP Vojvodine, 2008
• Đukanović, M.: Ekološki izazov, Nolit, Beograd, 1991.
• www.poljoprivreda.info
• www.ekoforum.org.yu

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD