ENERGIJA BIOMASE I BIOGASA

Obnovljivi i altemativni izvori energije, od kojih su pojedini sasvim novi, a neki se koriste već duže vremena, obuhvataju fotonaponske sisteme, toplotne kolektore, vetropotencijal, vodeni potencijal, geotermalni potencijal, biomasu, gorivne ćelije, itd. Neki od ovih izvora omogućavaju profitabilnu proizvodnju električne ili termo energije, dok su pojedini još uvek u razvojnoj fazi, pa se njihova komercijalna primena tek očekuje.
Zajednička karakteristika svih obnovljivih i alterativnih tehnologija karakteriše relativno visok stepen početne investicije, ali i njihova kasnija niska operativna cena. Sa druge strane, prava cena konvencionalnih elektrana obično nije pravilno izračunata, kao ni predstavljena na pravilan način. Treba napomenuti da i dalje postoje brojne državne subvencije za tehnologije prerade i korišćenja nafte, nuklearne elektrane, termoelektrane, kao i prateće tehnologlje. Medutim, kako obnovljivi izvori energije imaju znatno nižu operativnu cenu u poređenju sa konvencionalnim izvorima energije, ukupna cena energije povoljnija je na osnovu analize tehnoloških ciklusa, a posebno sa ekološkog aspekta. Naime, važan aspekt obnovljivih izvora energije predstavlja njihov neznatan uticaj na životnu sredinu, te su sa tog aspekta mnogi od njih ekonomski konkurentni konvencionalnim tehnologijama proizvodnje energjje. Ovaj aspekt je veoma važan pri razmatranju energetske situacije u Srbiji, gde termoelektrane dominiraju u energetskoj proizvodnji. U poređenju sa ostalim tehnologijama proizvodnje električne energije, industrije bazirane na obnovljivim izvorima energije beleže najveći privredni rast u poslednjih šest godina.
Nekad prvi i najstariji izvor energije koji su ljudi koristili, biomasa je danas obnovljivi izvor energije koji se široko koristi i koji prinosi zaštiti naše okoline, kao i generalno, otvaranju novih radnih mesta i ukupnom razvitku gradova, opština i cele države.

2. Energija Biomase

Biomasa je najstariji izvor energije koji je čovek koristio i predstavlja zajednički pojam za brojne, najrazličitije proizvode biljnog i životinjskog sveta. Konkretno postoje različite efinicije biomase, ali kao osnovna može da se navede direktiva EU i Veda Evrope:
Biomasa je definisana kao biorazgradivi delovi proizvoda, otpada ili ostataka iz poljoprivrede, šumski otpad i otpad srodnih industrija kao i biorazgradivi delovi industrijskog i gradskog otpada.

2.1 Podele biomase

U zavisnosti od agregatnog stanja, biomasa se može podeliti na:
• Čvrstu (briketirana bimasa, peletirana biomasa)
• Tečnu (bioetanol, biometanol i biodizel)
• Gasovitu (biogas, deponijski otpad...).

Prema sirovini koju koriste za dobijanje određenje biomase data je slededa podela:
• biomasa iz drvne industrije;
• poljoprivredna biomasa;
• energetski zasadi;
• biomasa sa farmi životinja;
• biogoriva;
• gradski otpad.

2.1.1 Biomasa iz drvne industrije

Biomasu iz drvne industrije čine ostaci i otpad pri rezanju, brušenju, blanjanju kao i pri drugim vrstama obrade drveta. Biomasu iz drvne industrije koristimo kao gorivo u kotlovima i kao sirovinu za proizvodnju briketa. Često je otpad koji opterećuje poslovanje drvnih industrija mnogo jeftinije i kvalitetnije gorivo od šumske biomase (ostaci i otpad iz drvne industrije dobijen kao posledica korišćenja šuma (31% teritorije Srbije), drveda za gradivnu i ogrejnu komponentu), a takođe je daleko opravdanjije za korišćenje nego fosilna goriva. Osnovne karakteristike pri upotrebi drvne biomase kao energenta iste su kao kod svakog goriva: hemijski sastav, toplotna moć, temperatura samozapaljenja, temperatura sagorevanja, fizička svojstva koja utiču na toplotnu moć (npr. gustina, vlažnost i dr). Osnovna veličina za proračun energije iz određene količine drveta jeste njegova toplotna vrednost (moć). Najveći uticaj na nju ima vlaga (vlažnost, udeo vlage), potom hemijski sastav, gustina i zdravost drveta. Za naše podneblje važno je utvrditi i vrstu drveta, radi određivanja njegove toplotne vrednosti, da li je listopadno ili četinarsko, odnosno tvrdo ili meko, jer je udeo pojedinih sastojaka pri tome različit, kao i materija koja se može koristiti kao gorivo.

2.1.2 Poljoprivredna biomasa

Poljoprivrednu biomasu čine ostaci godišnjih kultura kao to su:slama, kukuruzovina, oklasak, stabljike, ljuske, koštice. Za Srbiju bi posebno bila interesantna upotreba ostataka i otpadaka iz poljoprivrede u cilju dobijanja energije, toplotne a i električne, plus ako se zna da je 58% teritorije pod obradivim površinama. Iskustva iz razvijenih zemlja, u Evropi posebno Danske, pokazuju kako se radi o vrednom izvoru energije koji ne bi trebao zanemariti. Sledi primer, nakon berbe kukuruza na obrađenom zemljištu ostaje kukuruzovina, stabljika sa lišćem. Budući da je prosečni odnos zrna i mase 53% prema 47%, proizilazi kako biomase ima približno koliko i zrna. Iako je neosporno kako se nastala biomasa mora prvenstveno vraćati uzemlju, preporučuje se zaoravanje 30%-50% te mase, što znači da za energetsku primenu ostaje najmanje 30%. To predstavlja značajnu količinu, a sa adekvatnim tretiranjem te količine biomase moglo bi se puno uštedeti , jer ako se ta energija iskoristi za ogrev zimi ili za sušenje poljoprivrednih kultura i sl. Uštedela bi se energija koja se do sad koristila za tu namjenu. Procenat od 30% iskoristljivosti biomase kukuruzovine sa jedne strane se može činiti mali, ali za poljoprivredna područja kao što su Semberija, Vojvodina i dr. gde se godišnja proizvodnja kukuruza meri u stotinama hiljada tona to predstavlja jako veliki izvor energije.

2.1.3 Energetski zasadi

Biljke bogate uljem ili šećerom, u velikim količinama (ugljenik C), kao što su: brzorastuće drveće i kineske trske s godišnjim prinosom od 17 tona po hektaru eukaliptus s prinosom 35 tona suve materije po hektaru zelene alge s prinosom od 50 tona po hektaru biljke bogat uljem ili šećerom u Srbiji se najveši prinosi postižu s topolama, vrbama i jablanima. Svojstva ovakvih energetski zasada su : kratka oplodnja, veliki prinosi. Korišćenje otpadnih voda, gnojiva i taloga (vegetacijski filteri). Izbegavanje viškova u poljoprivrednoj proizvodnji. Na toplotnu moć nedrvne biomase podjednako utiču udeo vlage i pepela.Udeo pepela u nedrvnim biljnim ostacima može iznositi i do 20% pa značajno utiče na toplotnu mod. Generalno, supstance koje čine pepeo nemaju nikakvu energetsku vrednost.

2.1.4 Biomasa sa farmi životinja

Izmet životinja (anaerobna razgradnja u digestoru), spaljivanje lešina (npr.prerađivačke farme). Negde oko 110 tona stajnjaka (stajsko đubrivo) i 250 tona kukuruzne silaže godišnje je dovoljno da se dobije oko osam miliona kilovat/sati struje, što je ušteda oko 16000 tona lignita plus, ne ostaje velika količina štetnog pepela. Biogas je mešavina metana CH4 (40%-75%), ugljen dioksida CO2 (25%-60%) i otprilike 2% ostalih gasova (vodonika H2, sumporovodonika H2S, ugljen monoksida CO). Biogas je oko 20% lakši od vazduha i bez
mirisa i boje. Temperatura zapaljenja mu je izmeñu 6500C i 7500C, a gori čisto plavim plamenom. Njegova kalorijska vrednost je oko 20 MJ/Nm3 i gori sa oko 60%om efikasnošću u konvencionalnim biogasnim pećima. Jedan i po kubik biogasa je ravan sa jednim kubikom prirodnog gasa, koji uvozimo. Jedan hektar kukuruzne silaže dovoljan je za proizvodnju 10000 kubika biogasa, od kojeg nastaje preko 20000 kilovat/sati struje, a to je dovoljno za oko pet domaćinstava na godišnjem nivou. Negde oko 500000 hektara raznih biljaka dalo bi snagu oko 1000 MW, što je u srazmeri proizvodnje jedne značajnije elektrane.

2.1.5 Biogoriva

Etanol (alkoholno gorivo) nastaje hidrolizom molekula skroba enzimima u šećeru koji fermentira u alkohol (šećerna trska, kukuruz, drvo, poljoprivredni ostaci ). Za proizvodnju metanola mogu se koristiti sirovine s visokim udelom celuloze kao što je drvo i neki ostaci iz
poljoprivrede. Sirovina se najprije konvertuje u gasoviti medju proizvod iz kojeg se dobije metanol. Biodizel nastaje esterifikacijom biljnih ulja s alkoholom (uljana repica, suncokret, soja, palme), kao i iz otpadnih ulja i masti, procesom transestrifikacije uz prisustvo katalizatora. Može se koristiti nezavisno ili u mešavini sadizelom dobijenim rafinacijom sirove nafte i to u bilo kom odnosu. U zavisnosti od udela biogoriva u mešavini, biodizel se naziva B100 (čist,100% biodizel), B20 (20% biodizel i 80% fosilni dizel), B5 (5% biodizel i 95% foslini dizel), itd. U srbiji je 2007 potrošeno oko 1,4miliona tona dizela goriva. Podataka o proizvodnji biodizela nema, a nema ni podataka o potrošnji biodizela. Procenjuje se da potrošnja biodizela čini manje od 0,5% potrošnje dizela u Srbiji 2008.

2.1.6 Gradski otpad

Gradski otpad predstavlja zeleni deo recikliranog kudnog otpada, biomasa iz parkova i vrtova, mulj iz kolektora otpadnih voda. Gradski otpad zahteva velike investicijske troškove, ono predstavlja vredno gorivo koje sadrži značajne kalorične vrednosti, pa je njegovo zbrinjavanje metodom deponiranja i biološkom razgradnjom štetno u svakom pogledu. Danas se koriste tri najzastupljenije tehnologije sagorevanja otpada na rešetkama proizvoñača Martin, Von Roll i Keppel Seghers. Tehnologija sagorevanja otpada na rešetkama je trenutno najrasprostranjenija tehnologija za termičku obradu otpada, a koristi se više od stotinu godina. Efekti u zaštiti životne sredine su i glavne preprerke, ali i prednosti tehnologije za sagorevanje otpada. Spaljivanjem (sagorevanjem) otpada smanjuje se zapremina i masa otpada, uništavaju se opasne materije iz otpada, ali ipak, gasovi nastali ovim procesom štetni su i moraju prodi postupak prečišćavanja kako bi se slobodno pustili u atmosferu

2.2 Primarne tehnologije obrade biomase

Osnovni problem u preradi biomase je velika vlaga, a nedostatak je mala energetska vrednost po jedinici mase. Prerada biomase se vrši sa ciljem dobijanja u pogodnijeg oblika za transport, skladištenje i upotrebu.


Slika 1. Primarne i sekundarne tehnologije obrade biomase

Primarne tehnologije za obradu biomase su:

2.2.1 Mehanička prerada

Tehnologija briketiranja – peletriranja je postupak prilikom kojeg se usitnjeni materijal pod viskom pritiskom pretvara u kompaktnu formu velike zapreminske mase, pogodne za dalju manipulaciju i korišćenje. Konačan proizvod briketiranja naziva se briket. Proces briketiranja primenjuje se odavno u rudnicima uglja. Na klipnoj presi presuje se prašina i sitni otpatci od uglja. Reč „briquet“ na engleskom jeziku znači cigla ili opeka. Zbog toga briket može da bude u obliku opeke (prizmatičan) ili u obliku cilindričnog valjka. Reč „pellet“ na engleskom znači loptica, kuglica ili valjak. Faze u procesu dobijanja briketa su:
• usitnjavanje sirovine do odreñene granulacije
• sušenje sirovinskog materijala do odreñene vlažnosti
• transport usitnjenog materijala
• doziranje sirovine
• presovanje u presama za briketiranje
• skraćivanje briketa na potrebnu dužinu
• hlađenje i pakovanje gotovih briketa (Kod vlažnih materijala ova procedura može biti dopunjena internim skladištima i sušarama koje dovode biomasu na odgovarajuću vlažnost za briketiranje. Pod biobriketima se podrazumeva proizvod tehnološkog postupka briketiranja kompaktna forma biomase koja ima daleko veću zapreminsku masu, nego što je zapreminska masa materijala biomase od koga je biobriket napravljen. Našim standardom se pod energetskim briketom podrazumeva proizvod dobijen postupkom briketiranja lignoceluloznog materijala.
Sam postupak briketiranja se sastoji u sabijanju lignoceluloznog materijala u što manju zapreminu pomodu presa. Obzirom na svojstva, koja čine glavne nepogodnosti za masovniju upotrebu biomasa kao goriva čini se da je jedno od rešenja izrada biobriketa. Time se postiže da biomasa prestaje da bude autonomno gorivo. Može biti namenjena širem krugu korisnika kao to su domadinstva, poljoprivredna imanja, staklenici, i sl. Sa druge strane, sam proces briketiranja ima i odreñene nedostatke, kao što su:
• potrebna je priprema materijala na odreñenu vlažnost i granulaciju
• u izvesnim slučajevima su neophodni aditivi
• mora se ulagati u novu tehnologiju koja je nužna za odvijanje procesa neophodna je potrošnja energije.

2.2.2 Biohemiska prerada

Anaerobna digestija (truljenje, razgradnja)
Postoje dva osnovna tipa anaerobne digestije (vrenja):
• Aerobna digestija (uz prisustvo kiseonika) proizvodi ugljen dioksid, amonijak i ostale gasove u malim količinama, veliku količinu toplote i konačni proizvod koji se može upotrebiti kao đubrivo.
• Anaerobna digestija (bez prisustva kiseonika) proizvodi biogas: metan, ugljen dioksid, nešto vodonika i ostalih gasova u tragovima, vrlo malo toplote i konačni proizvod (đubrivo) sa velikom količinom azota nego što se proizvodi pri aerobnoj fermentaciji. Takvo ñubrivo sadrži azota u mineraliziranom obliku (amonijak) koje biljke mogu brže preuzeti nego organski azot (posebno pogodno za poñubrivanje obradivih površina).
Sam proces anaerobnog vrenja se odvija u tri faze, i to:
1) Hidroliza – u ovoj fazi dolazi do razgradnje velikih molekula na manje i početak razvoja kiselinskih bakterija.
2) Kiselinska faza – u ovoj fazi se raspadaju molekuli proteina, masnoda i ugljenih hidrata – na organske kiseline, ugljendioksid, vodonik, amonijak, alkohole i dr. Raspad molekula izazivaju kiselinske bakterije.
3) Metanska faza – u ovoj fazi nastavlja se dalja razgradnja organskih materija i intenzivno stvaranje metana i ugljendioksida (u neznatnoj meri ¬ i drugih gasova).
Za uspešan tok anaerobnog vrenja (postizanje visokog stepena razgranje organskih materija) potrebno je da budu ispunjeni odreñeni tehnološki uslovi:
• Krupnoća i vrsta materije koja se izlaže fermentaciji
• Temperatura procesa
• Otsustvo kiseonika
• Vreme trajanja procesa
• Otklanjanje plivajuće kore sa površine fermetisane mase
• Mešanje fermetisane
• Kiselost (pH vrednost) mase
• Kvalitet metanskih bakterija Pritisak u sudu (digestoru) u kojem se proces fermentacije odvija
• Odnos ugljenika i azota u fermetisanoj masi
• Odnos suve organske materije i vode u fermetisanoj masi
• Drugi specifični uslovi vezani za prisustvo različitih materija, antibiotika i dr.
• Fermentacija

Bioetanol je alkohol proizveden iz biomase i/ili biorazgradive frakcije otpada, a koristi se kao biogorivo. Bioetanol je odlična zamena za benzin (do 20% udela u mešavini sa dizelom bez ikakvih prepravki na motoru automobila). Sirovine za proizvodnju bioetanola su: šećer (šećerna trska, šećerna repa), skrob (kukuruz, pšenica, sirak, krompir), celuloza (drvo, poljoprivredni ostaci). Osnovne faze u procesu proizvodnje etanola su:
-Priprema sirovine
-Fermentacija
-Destilacija etanola

Priprema sirovine je zapravo hidroliza molekula skroba enzima u šećeru koji može da se fermentuje. Uobičajna tehnologija za proizvodnju etanola je fermentacija u peći s običnim kvascem za proizvodnju 8 do 10%tnog alkohola nakon 24 do 72 sata fermentacije.Nakon toga sledi destilacija tog alkohola u nekoliko faza čime se dobija 95%tni etanol.Za proizvodnju čistog etanola, kakav se koristi za mešanje s benzinom, dodaje se benzen i nastavlja destilacija pa se dobija 99,8%tni etanol.
Vodeća zemlja u proizvodnji i primeni etanola za vozila je Brazil, u kojem se svake godine proizvede više od 15 milijardi litara. Oko 15% brazilskih vozila se kreće na isti etanol, a oko 40% koriste 20%tnu smesu s benzinom. Kao efekat toga imaju smanjenu zavisnost od uvoza nafte i otvaranje dodatnih tržišta domaćim proizvođačima šećera (troškovi proizvodnje: 0,16 US$/l, 1000000 litara etanola 38 radnih mesta, a 1000000 litara benzina 0,6 radnih mesta). U SAD¬u etanol čini oko 9% ukupne godišnje prodaje benzina.

Transesterifikacija
Proces transestrifikacije je najčešće primenjivan postupak industrijske sinteze metilestara masnih kiselina (MEMK) odnosno biodizela. Biodizel je komercijalni naziv pod kojim se metilester (ME), bez dodatnog mineralnog dizelskog goriva, nalazi na tržištu tečnih goriva i prodaje krajnjim korisnicima. Ono je standardizovano, tečno nemineralno gorivo, nije otrovan, biorazgradiva zamena za mineralno gorivo, a možese proizvoditi iz biljnih ulja, recikliranog otpadnog jestivog ulja ili životinjske masti.

Transestrifikacija triglicerida je reakcija u kojoj dolazi do hidrolize estarskih grupa glicerida u prisustvu drugog alkohola i ponovne reakcije estrifikacije u kojoj sada nastaje metilestar masnih kiselina. Pri ovoj reakciji nastaje glicerol kao sporedni proizvod. Biodizel može da se proizvede od bilo koje vrste biljnog ulja (zrno repice, suncokreta, soje, palme i sl.) ili bilo koje druge mešavine ovih ulja. Pri proizvodnji biodizela postoje određeni zahtevi prema kavalitetu ulazne sirovine (ulje), koji moraju da se poštuju: Vrsta ulja ¬ proces sinteze metilestera funkioniše sa bilo kojim trigliceridima, ali su neke osobine estara direktno povezane sa vrstom ulja: jodni broj, viskoznost, održivost i dr. Sadržaj slobodnih masnih kiselina ¬ postoji pravilo da “visok sadržaj slobodnih masnih kiselina znači visoku
potrošnju katalizatora (što je skupo) i veliki sadržaj sapuna“. U toku transestrifikacije slobodne masne kiseline momentalno reaguju sa katalizatorom i formiraju sapune. Kako se ovi sapuni nakon faze razdvajanja nalaze u glicerolskoj fazi, bide potrebno više kiseline da razdvoji sapune na masne kiseline i vodu.
Konačno, više katalizatora i više kiseline znači više soli u dobijenom glicerolu, a to opet znači umanjenje kvaliteta. Kako bi se izbegli ovi problemi potrebno je da se ulje delimično rafiniše . Najbolji rezultati se postižu sa neutralnim uljem (neutralizacija je standardan proces u rafinaciji biljnih ulja), sa sadržajem slobodnih masnih kiselina ispod 0,5%. Sadržaj fosfora/fosfatida ¬ fosfor je u ulju prisutan kao deo kompleksnih molekula fosfolipida, koji su veoma dobri emulgatori. Veliki sadržaj fosfora/fosfatida u ulju utiče na gubitak estra (smanjijući prinos biodizela i ekonomičnost procesa), kao i na pad kvaliteta masnih kiselina. Povoljan nivo fosfora u ulju je od 3 do 5 mg/kg. Nerastvorljive materije (negliceridni sastojci) – sadržaj ovih materija u ulju bi trebao da bude što manji. Budući da one ne učestvuju u procesu transestrifikacije, na kraju se pojavljuju u estarskoj fazi. Maksimalan dozvoljena količina ovih materija unutar biodizela ne bi trebala da pređe granicu od 0,8%.

2.2.3 Termičko-hemijska prerada

U zavisnosti od vrste, vlažnosti i krupnoće komada otpadne biomase razlikuju se tehnologije njene pripreme i sagorevanja – odnosno tipova (konstrukcija) ložišta kotlova u kojima se vrši sagorevanje (kotlovi malih,srednjih i velikih snaga). Za sagorevanje se, uglavnom koriste klasične tehnologije sagorevanja na rešetci(nepokretnoj, pokretnoj, kosoj i stepenastoj), sagorevanje u letu, sagorevanje u mehurastom fluidizovanom sloju i cirkulcionom fludizovanom sloju. Najčešde korišćeni oblici goriva za ovakva postrojenja su drvniotpadci iz šumarstva i drvne industrije, slama i razni poljoprivredni otpad, komunalni i industrijski otpad koji je biorazgradiv. Prema načinu neposredne pripreme biomase za sagorevanje, razlikuju se:
-Tehnologije kod kojih se vrši neposredno sagorevanje biomase u ložištima klasičnih ili posebnih konstrukcija kotlova.
-Tehnologije kod kojih se prvo vrši gasifikacija biomase u predložištima i sagorevanje gasa u ložištima klasičnih konstrukcija kotlova za sagorevanje gasnog goriva.
Princip funkcionisanja ovih tehnologija se zasniva na proizvodnji vruće vodene pare za grejanje u industrijskim postrojenjima i kućama ili za dobijanje električne energije u malim termolektranama napravljenim za korišćenje biomase kao goriva. Najjednostavnije rešenje sagorevanja biomase predstavlja sagorevanje krupnih komada biljne (bolje reći drvne) mase koja se vrši u kotlovima klasičnih konstrukcijai rešenja. To se takođe odnosi i na sagorevanje briketa biomase. Faze u tom procesu su:
1. Zagrejavanje i sušenje
2. Destilacija (isparavanje) sastojaka piroliza
3. Vađenje sastojaka (mase)
4. Sagorevanje (mase) čvrstog uglja.

3. Korišćenje, prednosti i nedostaci energije biomase

Biomasa je organska materija životinjskog ili biljnog porekla koja se pomoću različitih procesa pretvara u upotrebljivu energiju. Energija biljnog porekla predstavlja, procesom fotosinteze akumuliranu svetlosnu energiju kojom se svetlost transformisala u hemijsku energiju. U toku fotosinteze biljke koriste ugljen dioksid iz vazduha i vode u cilju stvaranja ugljenih hidrata, koji predstavljaju osnovne gradivne elemente biomase. Na ovaj način se svetlosna odnosno sunčeva energija akumulira u hemijskim vezama strukturnih komponenti
biomase. Ova energije može se eksploatisati na razne načine. Sa druge strane, osnovni izvor biomase životinjskog porekla je prirodni tečni stajnjak. Upotreba biomase ili goriva i otpadnih materija dobijenih iz biomase kao izvora energije zahteva njihovo sagorevanje i oslobađanje toplote koja pokreće generatore električne energije.

Energija akumulirana u biomasi je hemijske prirode pa u njenoj eksploataciji nema prekida rada, kao što je to slučaj sa solarnom ili energijom vetra. Sa ovog aspekta, biomasa ima više karakteristika fosilnih goriva nego obnovljivih izvora, sa razumljivim razlogom jer su fosilna goriva ustvari fosilni oblik biomase. Istorijski gledano, biomasa je bila osnovni izvor energije za čovečanstvo, uglavnom u obliku drveta koje se koristilo za grejanje i spremanje hrane, dok su industrijskom revolucijom primat preuzela fosilna goriva. I pored toga biomasa danas učestvuje sa 15% u ukupnoj potrošnji energije, a značajno je da je ovaj udeo znatno vedi u zemljama u razvoju nego u industrijalizovanim zemljama. Jedan od najbitnijih faktora kojiodređuju potencijalnu ulogu biomase u energetskoj industriji, predstavlja jaka konkurencija koja postoji između vrednosti biomase i zemljišta neophodnog za njen uzgoj, što nije slučaj sa ostalim obnovljivim izvorima. Biomasa može da se koristi kao hrana, đubrivo, za proizvodnju papirnih vlakana i kao gorivo.

Čak i među derivatima biomase postoji konkurencija koja može da smanji njen značaj kao potencijalno gorivo: stajnjak je važno đubrivo, papir može da se reciklira, ljuspice pamuka mogu da se koriste u naftnim bušotinama, piljevina može da se koristi kao zaštitini sloj plodnog zemljišta, aotpadne masti iz restorana kao hrana za domaće životinje. Iako mnogi stručnjaci smatraju da biomasa može da se uzgaja isključivo za energetske potrebe, njihova dvostruka ili višestruka uloga se ne može zanemariti uključujudi i ulogu sekundarnih proizvoda žetve.

Osnovni aspekt pri korićenju biomase treba da bude održivost korišćenja. Održivost korišćenja pre svega podrazumeva da količina biomase koja se koristi za dobijanje raznih vrsta energije uvek bude manja ili jednaka prirastu količine biomase. Kada se govori o poljoprivrednim kulturama, održivost korišćenja biomase treba da podrazumeva plansko i redovno vraćanje odreñene količine organske materije biomase (oko 30%) u zemlju u vidu zaoravanja,jer se time održava ravnoteža i postiže se veća plodnost zemljišta.Potreba vraćanja
minerala u tlo za šumsku biomasu podrazumeva ostavljanje izvesne količine materije (najčeše lišća ili iglica ako je reč o četinarskim šumama) u šumskom tlu. Takođe, održivost korišćenja šumske biomase podrazumeva dugoročna planiranja u pogledu pošumljavanja i eksploatacije šumske biomase.

Od svih goriva koja su danas u upotrebi jedino biogorivo zadovoljava kriterijum zatvorenog sistema (bar u pogledu stvaranja ugljen dioksida i čvrstih materijalnih produkata sagorevanja). Ulaz u proces sagorevanja predstavlja biomasa kao gorivo, i vazduh (odnosno kiseonik). Izlaz iz njega čine: dobijena energija, pepeo i gasoviti produkti sagorevanja sa ugljen¬dioksidom kao glavnim predstavnikom. Živi biljni svet procesom
fotosinteze vezuje taj ugljendioksid i uz pomoć sunčeve energije izgrañuje svoju masu. Čvrsti materijalni ostatak pepeo, takoñe, kao ñubrivo učestvuje u izgradnji nove biljne mase. Na taj način se vrši recikliranje ugljen ¬ dioksida i čvrstih produkata u prirodi tako da se pritom ne remeti postojeda ravnoteža, a za sistem se kaže da je zatvoren.
Postoji mnoštvo aspekata sa privrednog i ekološkog stanovišta koji pokazuju opravdanost primene i korišćenja biomase kao energenta. Ekološki aspekti korišćenja biomase:
biorazgradivost biomase u tlu je izvrsna jer gotovo 95% materije biomase se razgradi za 28 dana.
• biogoriva sadrže neznatne količine sumpora pa u produktima nema sumpor dioksida (to je neizbežan produkt sagorevanja fosilnih goriva)
• prilikom sagorevanja biomase dobia se tzv. čisti pepeo
• nema emisije ugljovodonika, kao nepotpunih produkata sagorevanja
• u potpunosti je biomasa obnovljiv izvor energije
• sva ta biomase već postoji na planeti Zemlji i nije je potrebno stvarati , već je treba samo planski iskoristiti, i pomoći joj u regeneraciji.

Iz ovih razloga biomasa, pored drugih obnovljivih izvora energije (vetra, vode i solarne energije), dobija na značaju kao resurs za dobijanje "čiste energije".
Privredni aspekti korišećenja biomase:
• prevencija erozije
• smanjenje opasnosti od požara
• zaštita životinjskog i biljnog sveta i drugih komponenti njihovih raznolikosti
• manja emisija štetnih materija iz generatora električne energije koji koriste biomasu kao gorivo, u poređenju sa sličnim tehnologijama koje koriste fosilna goriva
• Redukcija gasova koji proizvode efekat staklene bašte
• Otvaranje novih radnih mesta
• Ekonomske koristi u ruralnim sredinama
Međutim, i pored mnogih prednosti koje poseduje biomasa kao izvor energije u eksploataciji biomase postoje i određene nepogodnosti za primenu. Neka od njih su:
• manipulacioni i ekonomski problemi sa sakupljanjem, pakovanjem i skladištenjem biomase
• periodičnost nastanka biomase
• mala zapreminska masa i toplotna moć biomase svedena na jedinicu zapremine
• razuđenost u prostoru
• nepovoljan oblik i visoka vlažnost biomase
• visoke investicije za postrojenja za preradu, pripremu, sagorevanje biomase, itd.

3.1 Potencijali korišćenja biomase u Srbiji

Srbija sa površinom od 77.474 km2, od čega je šumom pokriveno oko 24.000 km2, dok je oko 45.000 km2 poljoprivredno zemljište, ima relativno veliki energetski potencijal u biomasi. Ukupni energetski potencijal ostataka biomase procenjen je na 115.000 TJ/god. od čega 50.000 TJ/god. je potencijal šumske mase koja preostane posle eksploatacije šuma, a oko 65.000 TJ/god. je ostatak poljoprivredne biomase. Šumskom biomasom je već obuhvaćena količina drveta koja se koristi kao ogrev (20.000TJ/god.). Radi procene značaja ovog energetskog potencijala mogu poslužiti podaci o proizvodnji domaćeg uglja. Prema podacima za 2006. godinu proizvodnja uglja iz Kolubarskog i Kostolačkog basena bila je 34,84 miliona tona ili izraženo u energetskim jedinicama oko 247.000 TJ, što je samo dva puta više od energetskog potencijala ostataka biomase.

Jedan od ključnih faktora koji značajno utiče na formiranje cene biomase kao goriva je koncentracija biomase, tj. da li je biomasa koja se koristi za proizvodnju energije već prikupljena zbog potreba osnovnog procesa ili je biomasu neophodno prikupljati po terenu samo za energetske potrebe.
Potrebno je naglasiti da postoje mesta gde se ostaci biomase javljaju kao nusproizvodi osnovnog proizvodnog procesa, što znači da je cena ostataka biomase nula, a da se istovremeno kao energent za dobijanje toplote koristi uvozno tečno gorivo ili čak električna energija. Pored parcijalnog interesa svakog potrošača da koristi što jeftinije gorivo, postoji opšti interes, koji se može odnositi na region, državu ili globalno. Interes poljoprivrednih regiona ili regiona bogatih šumom je da što više razviju delatnosti koje su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa poljoprivredom i šumarstvom, što podrazumeva korišćenje ostataka biomase u energetske svrhe, kako bi se smanjila potrošnja uvoznih tečnih goriva, električne energije ili uglja. Sličan interes bi morala da ima i država.Time se radno sposobno stanovništvo zadržava u seoskim područjima, u slabo naseljenim regionima i industrijski nedovoljno razvijenim regionima. Korišćenjem biomase umesto tečnih goriva znatno se smanjuje zagadenje okoline. Emisija sumpor-dioksida se smanjuje skoro na nulu, dok se emisija pepela u poredenju sa ugljem smanjuje za 10 puta.
Upotreba biomase ne doprinosi globalnom zagrevanju. Biljke uzimaju i ispuštaju ugljen dioksid tokom svog rasta. On se ispusti u atmosferu kada se biljke spale. Druge biljke koje rastu iskorišćavaju taj ispušteni ugljen dioksid u svom rastu. Dakle, upotrebom biomase, zatvara se krug očuvanja ugljen dioksida. Ugljen dioksid je gas koji, kad ga ima previše, može doprineti "efektu staklene bašte" i globalnom zagrevanju.Biomasa je i obnovljiv izvor energije jer biljke koje stvaraju biomasu mogu rasti uvek iznova. Danas se još uvek otkrivaju novi načini upotrebe biomase- Glavna prednost biomase u odnosu na fosilna goriva je manja emisija štetnih gasova i otpadnih voda. Dodatne su prednosti skupljanje i iskorišćavanje otpada i ostataka iz poljoprivrede, šumarstva i drvne industrije, smanjenje uvoza energenata, ulaganje u poljoprivredu i nerazvijena područja i povećanje sigurnosti snabdevanja energijom. Predviđa se da će do sredine 21 veka u svetu udeo biomase u potrošnji energije iznositi između 30% i 40%. Švedska je npr. 1998. god. dobijala iz korišćenja biomase 18% energije, a Finska 10%. Prema dokumentima EU predviđa se da će proizvodnja energije iz biomase u odnosu na ostale obnovljive izvore energije 2010 god. iznositi 73%.

Slika 2. Fabrika za proizvodnju biomase

Uključivarijem Srbije u evropske integracije prihvatiće se i obaveza da svaka zemlja da svoj doprinos smanjenju emisije ugljen-dioksida. Svakoj zemlji je postavljena vrednost emisije ugljen-dioksida koju ne bi trebalo preći, čime se primoravaju sve zemlje da deo energije dobijaju iz obnovljivih izvora energije, a to znači i jedan deo iz biomase.

Povećanje korišćenja biomase u proizvodnji energije može se postići jednovremenim aktivnostima u više oblasti. Neophodno je uspostaviti odnos cena energenata koji neće davati prednost uvoznim energentima i električnoj energiji. Poražavajuće je da je poslednjih godina u seoskim domaćinstvima sve značajnija upotreba električnih termoakumulacionih peći jer cena električne energije i komfor to omogućavaju. Zajedničko angažovanje domaće privrede i istraživačkih institucija, kroz pojedine demonstracione projekte, bilo bi izuzetno značajno za osvajanje pojedinih tehnologija i znanja iz oblasti energetskog iskorišćenja biomase.
U poljoprivredi treba stvoriti uslove da poljoprivredna gazdinstva što više koriste sopstvene ostatke biomase za proizvodnju energije, odnosno stimulisati organizovanje što više energetski nezavisnijih farmi. Na kraju, potrebno je otvoriti pitanje promene strukture poljoprivredne proizvodnje u procesu prilagođavanja uslovima Evropske zajednice, koja se može orijentisati i na proizvodnju brzo rastućih biljaka pogodnih za korišćenje u proizvodnji energije.

4. Biogas

Kada se priča o biogasu, obično se misli na gas sa velikom količinom metana u sebi, koji nastaje fermentacijom organskih susptanci, kao što su stajnjak, mulj iz otpadnih voda, gradski čvrsti otpad ili bilo koja druga biorazgradljiva materija, pri anaerobnim uslovima. Često se za biogas koriste i nazivi kao što su barski gas, deponijski gas, močvarski gas i slično, već prema mestu nastanka. Svaka varijanta ima različite nivoe metana i ugljen-dioksida u sebi, zajedno sa manjim udelom drugih gasova.
Ovaj proces postaje sve popularniji za tretiranje organskog otpada, jer omogućava prikladan način pretvaranja otpada u električnu energiju, čime se smanjuje i količina otpada, kao i broj patogenih supstanci, koje se nalaze u otpadu. Takođe, upotreba biogasa se ohrabruje, jer se na taj način dobija energija, a ne povećava se količina ugljen-dioksida u atmosferi. Takođe, metan sagoreva znatno čistije u odnosu na ugalj. Obrada biorazgradivih supstanci odigrava se u anaerobnom digestoru, koji mora da bude dovoljno jak da izdrži povećani pritisak, kao i da obezbedi anaerobne uslove za bakterije u unutrašnjosti. Digestori se obično grade u blizini izvora organskog inputa, i to najčešće nekoliko jedan uz drugi, kako bi se obezbedila konstantna proizvodnja biogasa.
U novije vreme, sve je veća upotreba biogasa dobijenog sa deponija i iz otpadnih voda. Čak i kada se ne koristi za dobijanje toplotne i/ili električne energije, deponijski gas se mora propisno odložiti i prečistiti, jer sadrži opasne zapaljive materije, od kojih mnoge stvaraju smog. Biogasni digestori koriste biorazgradljive materije, od kojih se dobijaju dva korisna proizvoda: biogas i fermentisano biođubrivo vrhunskog kvaliteta.
Biogas prečićen do nivoa čistoće za gasovod naziva se obnovljivi prirodni gas i moguće ga je koristiti u svakoj primeni u kojoj se inače koristi zemni gas. To uključuje distribuciju takvog gasa putem gasovoda, proizvodnju struje, grejanje, zagrevanje vode i upotrebu u raznim tehnološkim procesima. Kompresovan, biogas može da se koristi i kao pogonsko gorivo za vozila.

4.1 Nastanak i primena biogasa

Biogas je mešavina metana i ugljen-dioksida, koja se dobija prilikom razgradnje organskih materija pod anaerobnim uslovima. To je kvalitetno gorivo, koje može da zameni fosilna goriva, a takođe je i CO2 neutralno. U vreme kada rezerve fosilnih goriva opadaju, energetski troškovi rastu, a životnu sredinu ugrožava nepravilno odlaganje smeća, pronalaženje rešenja za problem biološkog otpada i tretman otpadnih organskih materija, postaje pitanje od najveće važnosti.
Biogas je metabolički proizvod bakterija koje proizvode metan, i koje su uzrok raspadanju. Osim odsustva kiseonika, neophodni uslovi su konstantna temperatura i pH vrednost od 6,5 do 7,5. Raspadanje je najefektivnije na temperaturi od 15°C (psihrofilne bakterije), 35°C (mezofilne) i 55°C (termofilne). U praksi se pokazalo da je zadržavanje od oko 10 dana najefektivnije za termofilne bakterije, 25 do 30 za mezofilne i 90 do 120 za psihrofilne. Većina postrojenja koja danas rade, rade u mezofilnom temperaturnom rangu. Pošto se biogas proizvodi tamo gde se organski materijal razgrađuje bez vazduha, postoji širok spektar organskih materija koje su pogodne za anaerobnu razgradnju. Neke od tih materija su:
• tečno i čvrsto stajsko đubrivo
• posebno prikupljan biolški otpad iz stambenih delova
• obnovljivi materijali, kao što su kukuruzna silaža, semenke koje se ne koriste za ishranu, itd
• mulj iz kanalizacije i masti
• korišćeni podmazivači
• trava (npr. u EU neobrađena zemlja)
• biloški otpad iz klanica; pivara, destilerija; prerade voća i proizvodnje vina; mlekara; industrije celuloze, šećerana...

Slika 3. Dijagram procesa proizvodnje biogasa

Kao što je prikazano na dijagramu, organski materijal se prvo skuplja u tanku za pred-skupljanje i mešanje (sl.3 - 2). Ovaj tank služi za mešanje i homogenizaciju različitih fermentacionih materija. Nakon čišćenja na 70°C, gde se uništavaju sve bakterije negativne po proces fermentacije (sl. 3 - 3), materijal se prebacuje u anaerobni digestor (sl.3 - 4). U slučaju prestanka rada postrojenja (npr. redovan servis), kao i u slučaju veće proizvodnje gasa, neophodna je gasna baklja, koja taj višak sagoreva (sl.3 - 5). Prečišćena biomasa predstavlja početak anaerobne razgradnje. Neophodni uslov je konstantna temperatura i pH vrednost 6,5 do 7,5.
Biogas je gasna mešavina, koja se sastoji od 60-70% metana (CH4) i 30-40% ugljen-dioksida (CO2). Sa toplotnom vrednošću od 6,5 kWh/Nm3, jedan kubni metar biogasa sadrži približno istu količinu energije kao 0,6 litara lož-ulja, ili 0,65 Nm3 prirodnog gasa (sl.3 - 6).
Kako bi se osigurao stalni dotok gasa, nezavisno od protoka inputa, proizvedeni biogas se skuplja u gasnom rezervoaru (sl.3 - 7), odakle se zatim prosleđuje u gasni motor (sl.3 - 8). Toplota koja se stvara tokom rada motora, može da se efektivno iskoristi preko izmenjivača toplote (sl.3 - 9). Ukupno je moguće iskoristiti oko 50% inputa kao toplotnu energiju za potrošače, preko izmenjivača toplote iz gasne smeše, ulja, rashladne vode i izduvnih gasova.
Zahvaljujući dobrim gorivim karakteristikama biogasa i optimalnoj Jenbacherovoj tehnologiji sagorevanja, zahtevani limiti emisija sigurno se postižu. Biogas, kao obnovljivi energetski izvor, proizvodi izduvne gasove koji slobodno mogu da se vrate u prirodni krug. Stoga se može reći da je biogas CO2 neutralan (sl.3 – 10).
Korišćenjem generatora, mehanička energija gasnog motora se pretvara u električnu energiju (sl.3 – 11). Električna efikasnost motora GE Jenbacher je oko 40%. Substrat može da se koristi kao poljoprivredno đubrivo (sl.3 - 12).
Ključni parametri (zapremina biogasa u Nm3 po toni tečnog materijala)
o Biološki otpad: 100 – 200
o Otpad od hrane: 120 – 150
o Mast iz kolektora: 80 – 150
o Korišćeno ulje, mast: 1.000
o Destilerija: 20
o Mlečna surutka: 25
o Otpad iz klanica: 100
o Tečni otpad, balega: 20 – 70

4.2 Vrste biogasa

Prema mestu nastanka biogas se uslovno deli na:
• Deponijski gas
• Biogas iz poljoprivrede
• Biogas iz drveta
• Biogas iz otpadnih voda

4.2.1 Deponijski gas

U industrijskim zemljama nastaje 300-400 kg smeća godišnje po osobi. Ovo smeće se skuplja i odlaže na bezbednim i sanitarnim deponijama, koje podrazumevaju zaštitu podzemnih voda kao i zaštitu vazduha od prljavog i opasnog deponijskog gasa. Pomenuti deponijski gas nastaje razgradnjom organskih supstanci pod uticajem mikroorganizama u anaerobnim uslovima. U središtu deponije nastaje nadpritisak, pa deponijski gas prelazi u okolinu. Prosečan sastav deponijskog gasa je 35-60% metana, 37-50% ugljen-dioksida i u manjim količinama se mogu naći ugljen-monoksid, azot, vodonik-sulfid, fluor, hlor, aromatični ugljovodonici i drugi gasovi u tragovima.
Na osnovu navedenog sastava deponijskog gasa, može se uočiti da je on vrlo opasan po čovekovu okolinu, kako za zdravlje živih organizama, tako i po infrastrukturne objekte u blizini deponija, jer je metan u određenim uslovima vrlo eksplozivan. Metan je više od 20 puta štetniji po klimu i ozonski omotač nego ugljendioksid, što praktično znači da 1 tona metana oštećuje ozonski omotač (efekat staklene bašte) kao 21 tona ugljen dioksida. Da bi se odstranili negativni uticaji nekontrolisanog širenja deponijskog gasa, izvodi se plansko sakupljanje i prisilno usmeravanje gasa ka mestu sagorevanja, što takođe pospešuje bržu stabilizaciju svežih delova deponije, smanjuje zagađivanje otpadnih voda, omogućava korišćenje energije na deponiji (grejanje, topla voda, struja). Zakonska obaveza sakupljanja i spaljivanja deponijskog gasa nameće pravo rešenje: sagorevanje gasa u energetske svrhe uz stvaranje ekonomske dobiti.

Novim Zakonom o energetici definišu se povlašćeni proizvođači električne i toplotne energije sa pravom na odgovarajuće subvencije i povlastice, a to su oni proizvođači koji koriste obnovljive izvore energije (biogas, deponijski gas, vetar, ...) i istovremeno proizvode električnu i toplotnu (rashladnu) energiju uz ispunjavanje uslova u pogledu energetske efikasnosti, odnosno zaštite životne sredine.

Slika 4. Primer dobro održavane deponije

Legenda: 1. Deponija 2. Gasne sonde 3. Cev za skupljanje ocedne vode 4. Gasni kolektor 5. Kompresor za isisavanje gasa 6. Visokotemperaturna baklja 7. Kogeneracioni motor 8. Trafo-stanica 9. Toplovod

4.2.2 Biogas iz poljoprivrede

Energetski potencijal biomase na farmama se odreduje prema broju tzv. uslovnih grla stoke. Uslovno grlo (UG) predstavlja životinju (ili više njih), težine 500 kg žive vage, OSM je organska suva materija, a HPK - hemijska potreba kiseonika.

Slika 5. Toplotne vrednosti nekih poljoprivrednih kultura

Toplotna moc biogasa zavisi od sadržaja metana i za prosecan sadržaj od 65% metana iznosi Hu=6,4kWh/Nm3. Koristeci GE Jenbacher gasne motore, moguce je u prakticnom pogonu proizvoditi iz 1 Nm3 biogasa 2,5 kWh elektricne i 3,3 kWh toplotne energije.

4.2.3 Biogas iz drveta

Gasifikacija drvenog otpada može da reši vrlo znašajan ekološki problem kontaminacije tla, vodotokova i vazduha, koji nastaje na mestu odlaganja otpada iz pilana, drvoprerađivačke industrije, industrije papira, šumskog i poljoprivrednog čvrstog otpada. Gasifikacija drvenog otpada, uz rešavanje ekološkog problema, ima značajnu ekonomsku karakteristiku, jer omogućava iskorišćenje energetskog potencijala sadržanog u otpadnom drvetu za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije. Na ovaj način, energetski potencijal starog i otpadnog drveta se može plasirati potrošačima koji su udaljeni od deponija drvenog otpada, tako što se gas transportuje do potrošača energije ili se električna energija plasira u elektro-distribucionu mrežu i tako dolazi do potrošača (industrija, naseljena mesta, turistički centri).
Iz svakog kilograma suve mase moguće je proizvoditi oko 2 Nm3 gasa energetske vrednosti od 1,6 do 2,4 kWh/Nm3. Pripremljena drvena masa se ubacuje u reaktor gde se odvijaju procesi sušenja, termičkog razlaganja, redukcije, oksidacije i gasifikacije. Rezultat procesa je razgradnja dugih organskih molekula CHmOn i stvaranje molekula C, CO, CO2, H2 i CH4. Gasovita faza napušta reaktor, a čvrsta materija (šljaka, pepeo, ugalj) u zavisnosti od sastava, koristi se kao sekundarna sirovina. Nastali gas se priprema (hlađenje, uklanjanje kondenzata, tera i čađi, filtriranje) lageruje ili vodi direktno do kogeneracionog postrojenja, gde se proizvode električna i toplotna energija. Proizvedena energija se koristi za interne potrebe ili se plasira u ED mrežu, odnosno daljinski sistem grejanja.

4.2.4 Biogas iz otpadnih voda

Na uredajima za precišcavanje otpadnih voda sa anaerobnom stabilizacijom mulja nastaje biogas, koji predstavlja vrlo interesantan izvor energije. Efikasnost produkcije biogasa obezbeduje se održavanjem temperature (oko 35oC), pH vrednosti, mešanjem i odstranjivanjem kiseonika i toksicnih materija. U anaerobnim reaktorima (digestor) nastaje biogas kao mešavina gorivih i negorivih gasova prosecnog sastava (u zapreminskim %): metan 55-75%, ugljen-dioksid 25-45%, i ostalih gasova, kao što su vodonik, kiseonik, ugljen-monoksid, azot, vodonik-sulfid, amonijak i vodena para.

Slika 6. Mehanizam za prečišćavanje otpadnih voda

Zaključak

Srbija godišnje na uvoz kvalitetnih energenata i pokriće troškova proizvodnje finalne energije iz domaćih energetskih resursa mora da izdvoji preko dve milijarde evra. Za novac koji se odvaja za uvoz energenata (oko milijardu evra) moguće je napraviti sve predviđene male mini hidroelektrane, ili moguće vetrenjače, postaviti solarne kolektore, i iskoristi potencijale biomase i geotermalnih izvora u Srbiji
.
Programima, planovima ali i operativnim merama, većina zemalja sveta je za cilj do 2020. godine, postavila dupliranje i tripliranje proizvodnje električne energije iz ovih izvora, uz stalan rast izdvajanja za istraživanje i razvoj. Koliko god da su skeptici bili zabrinuti zbog visine troškova proizvodnje energije iz ovih izvora, danas kada je cena barela sve viša, tom osećanju nema mesta. Pored energetskih i ekoloških prednosti, omogućavaju privredni rast i otvaranje novih radnih mesta. Samo u industriji vetra Nemačke godišnji povraćaj je bio oko 5 milijardi evra i otvoreno je preko 40 hiljada radnih mesta u periodu od 1990 do 2001. godine.

Obnovljivi izvori energije predstavljaju jedan od načina da se ovaj problem prevaziđe. Karakteriše ih održivi razvoj i ekološki su prihvatljivi. Međutim veliki problem su još uvek značajne investicije u poređenju sa konvencionalnim izvorima energije, što mnoge investitore u startu odvraća od ulaganja. Kako bi se ovaj problem na pravi način regulisao potrebno je na nivou države doneti zakonsku regulativu koja će jasno definisati status proizvođača energije iz obnovljivih izvora. Potrebno je uzeti mnoge faktore u obzir koji će kao krajnji rezultat imati odgovarajuću cenu na tržištu.

Investicije u zelenu energiju mogu biti dobro rešenje s obzirom na njihov životni vek i sve veću potrebu da se sačuva životna sredina. Bez obira na sve, nove investicije su poženjne u svim državama jugoistočne Evrope, što će na duge staze smanjiti cenu električne energije od čega će na kraju najveću korist imati potrošači.

Literatura:

[1] Office for Official Publications of the European Communities, 2000. Biomass: An
Energy Resource for the European Union.

[2] European Commission (2000) Green Paper: Towards a European strategy for the security
of energy supply, COM(2000).

[3] Berndes, G., Hoogwijk, M. and Broek, R. van den (2003) The contribution of biomass in the future global energy supply:a review of 17 studies, Biomass and Bioenergy.

[4] Reith, J.H., Wijffels, R.H., Barten, H.: Biomethane & bio-hydrogen; status and perspectives of biological methane and hydrogen production, 2003.

1. www.google.rs 2. www.sr.wikipedia.org 3. www.balkanenergy.com 4. www.our-energy.com 5. www.ees.etf.bg.ac.yu 6. www.galileoscientific.com 7. www.ekoforum.org.yu 8. www.planeta.org.yu 9. www.sci.co.yu

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD