PROCESI U EKOMENADŽMENTU

Apstrakt: Sistem upravljanja životnom sredinom ili ekomenadžment predstavlja težnju da se eliminišu negativne tendencije i uticaji u odnosu na žiovtnu sredinu i zdravlje ljudi. Prema tome, zaštita životne sredine ne treba da bude limitirana ekonomskom i društvenom razvijenošću. Upravljati životnom sredinom znači sprovoditi osnovne strateške aktivnosti kojima se definišu planski principi i kriterijumi zaštite, određuju se sredstva i definišu pravci razvoja životne sredine. Ekomenaždment se odvija kroz četiri dugoročna i međusobno povezana procesa: privredno perstrukturiranje, smanjenje zagađenosti životne sredine, prostorno planiranje i racionalno korišćenje prirodnih sresursa.

Strateško ekomenadžment planiranje poseduje neophodne integrativne potencijale za upravljanje promenama u prostoru, dugoročni vremenski horizont i poziciju katalizatora za usklađivanje javnog, društvenog i privatnog interesa. Koncept ekološki održivog društveno-ekonomskog razvoja postaje u savremenim uslovima kamen temeljac planiranja razvoja, ostvarujući uticaj na sve sfere ljudske delatnosti. Međutim, put ka održivosti je složen i dugotrajan proces, jer zahteva promenu mišljenja i ponašanja svih društvenih činilaca, odnosno prihvatanja stava da je ekološki učinak razvoja jednako važan kao i ekonomski.
Proces planiranja je izražen u izuzetno složenim aktivnostima, koje mogu ostaviti dugoročne posledice na veliki broj ljudi. Od izuzetnog je značaja da se prouče posledice i preduprede faktori koji ih izazivaju, i to tako što će se pozitivna dejstva faktora podsticati a negativno dejstvo će se sprečavati ili će se poznavati aspekat ispoljavanja.

Koncept održivog razvoja nije nov, ali u našoj zemlji sistem ekomenadžmenta nije uspeo da obezbedi uravnoteženu organizaciju i uređenje prostora, koje bi na zadovoljavajući način zaštitio životnu sredinu. Suprotstavljenost različitih mišljenja i interesa na relacijama "društveni i ekonomski razvoj - urbanističko planiranje - zaštita životne sredine" uticala je na stvaranje parcijalnih i međusobno nepovezanih pristupa zaštiti životne sredine. Postojeći modeli strateškog ekomenadžment planiranja pretežno uključuju zaštitu životne sredine kao poseban sektor planiranja, što sa stanovišta održivog razvoja ne može dati celovite rezultate.

Navedene okolnosti ukazuju da u sadašnjem trenutku nedostaju mnogi preduslovi za ostvarivanje suštinske uloge ekomenadžment planiranja u zaštiti životne sredine. Međutim, bez obzira na uočena ograničenja, a imajući u vidu da je planiranje ključna karika u sistemu upravljanja promenama u životnoj sredini, treba pokušati odrediti okvire za formulisanje strategija upravljanja životnom sredinom u planiranju u novim i promenjenim uslovima. Ukoliko se želi postići sveukupni pozitivni razvoj urbane aglomeracije izuzetno bitan faktor čini ekološka slika grada i ekološka valorizacija njegove sredine. Koristeći iskustva razvijenih zemalja i potpisanih globalnih deklaracija, gradovi i prostor oko njih mogu naći pravilan put ka održivom razvoju svoje teritorije. Istovremeno, pretpostavka je da održivi razvoj grada ne podrazumeva samo pravilne planerske odluke već i permanentnu edukaciju donosilaca odluka (na lokalnom ili republičkom nivou) kao i sveukupno (eko)informisanje stanovnika o neophodnosti zdrave životne sredine. Jedan od načina približavanja ovakvih stavova građanima je i efikasan ekomarketing nadležnih organa i institucija koji bi propagirao održivi način razmišljanja. Sve ove aspekte pokrivao bi sistem ekomenadžmenta koji mora postati imperativ u budućem razvoju urbanih područja.

2. ODRŽIVI URBANI RAZVOJ

Održivi razvoj je put koji obezbeđuje korišćenje dobara na naćin koji zadovoljava potrebe razvoja sadašnjih generacija, a obezbeđuje i buduće generacije da i one zadovolje svoje potrebe. Briga za održavanje i poboljšanje kvaliteta životne sredine i zaštite zdravlja ljudi sve više raste. Postizanje učinaka u zaštiti životne sredine zahteva od svih aktera prihvatanje obaveze da se sistematski pristupi uvođenju sistema upravljanja zaštitom životne sredine (Environmental Management System (EMS)) i njegovom stalnom poboljšanju.

Urbani prostor plaća visoku cenu razvoja i bez uvažavanja ekoloških zakonitosti i poštovanja osnovnih ekoloških kriterijuma dalji razvoj, jednostavno ne bi ni bio moguć. Svedoci smo da je stanje kvaliteta životne sredine u gradovima sve problematičnije. U tom cilju treba preduzeti dve vrste aktivnosti:

1. već degradiranu sredinu treba dovesti u stanje koje ne ometa funkcionisanje života,
2. zaštititi je na postojećem nivou kvaliteta.

Obe aktivnosti se mogu postići sistemom mera usmervanja i upravljanja. Sistem različitih mera koje, kroz sistem organizacije društva, obezbeđuju kvalitetniju životnu sredinu može se definisati kao upravljanje životnom sredinom. Prilikom sprovođenja ovih mera u praksi mora se poći od organizacione, finansijske i pravno-legislativne konsolidacije u oblasti zaštite životne sredine.

Ekološki sistem poseduje karakteristike dinamičnog i otvorenog sistema u kojem antropogeni uticaj konstantno narušava postojeću ravnotežu u njemu i preti da jednog dana ravnoteža bude uspostavljena na štetu ljudi. način korišćenja raspoloživog prostora u okvirima formiranja i razvoja urbanih naselja predstavlja jedan od bitnih faktora kojima čovek svesno utiče na stanje u svom ekosistemu.

Održivi razvoj grada može se posmatrati samo kroz integralnost ekonomskog, socijalnog, komunalnog i ekološkog razvoja, Jasno je da se principi održivog razvoja moraju sprovoditi prilikom planiranja ili rekonstrukcije urbanih naselja, kao i pri samom gradskom funkcionisanju. Pri tome se ne sme zaboraviti da grad predstavlja poseban entitet i kompleks prirodnih uslova i fizički izgrađenih struktura. U urbanom prostoru dominiraju ekonomski, socijalni, komunalni i ekološki problemi pa je iz tog razloga potrebno postizanje konsenzusa razvoja ove četiri oblasti. Postizanje ciljeva integralnog i održivog razvoja grada obezbeđuje se uravnoteženim razvojem i odnosima između ove četiri komponente. To je preduslov za postizanje suštitnki kvalitetnog nivoa života u gradu.

Slika 1: Komponente održivog razvoja urbanih naselja

Može se reći da je cilj urbanog ekomenadžmenta poboljšanje kvaliteta životne sredine u gradovima. To podrazumeva postojanje niza mera kojima se obezbeđuje optimizacija prirodnih i društvenih činilaca koji neposredno utiču na kvalitet urbane sredine i kvalitet uslova života ljudi.
Kvalitet životne sredine se definiše državnim standardima ali i uredbama i aktima koje donose lokalni organi uprave. Ovim propisima određuju se norme koje mora da zadovolji određena sredina da bi se smatrala povoljnom za život, rad i odmor stanovnika.

3. NAČELA UPRAVLJANJA ŽIVOTNOM SREDINOM

Ekomenadžment mora biti jedan od osnovnih principa urbanističkog planiranja s obzirom da grad predstavlja složen polifunkcionalni sisitem. Stoga, prostorni raspored elemenata i funkcija su veoma značajni kako zbog funkcionisanja zajednice, tako i zbog kvaliteta života u gradu. Upravljanje životnom sredinom nije samo vezano za problem zagađivanja vode, vazduha i zemljišta, već i za obezbeđivanje ravnoteže u ekosistemima i zaštitu prirode, kao i za upravljanje resursima, razvoj tehnoloških procesa i opreme, usavršavanje pravnih akata, sistem ekološkog obrazovanja i drugo.

Osnovu za funkcionisanje efikasnog sistema upravljanja životnom sredinom čine usaglašena načela, razgraničene nadležnosti i savremene i efikasne društveno-upravne mere.
Sagledavajući specifičnosti vezane za jedan urbani prostor mogu se izdvojiti pet grupa aktivnosti koje, u međusoboj interakciji, imaju za rezultat efikasan sistem ekomenadžmenta, to su:

1. ekonomsko prostorni aspekti upravljanja,
2. pravne osnove upravljanja,
3. tehničko-tehnološki aspekt,
4. organizacioni (institucionalani) nivo upravljanja,
5. informacioni sistem kao osnova upravljanja.

Koje će se vrste akcija preduzeti, u cilju poboljšanja kvaliteta životne sredine, zavisi od potreba za nivoom kvaliteta, stanja same sredine, urbanih karakteristika, organizacionih i tehničkih mogućnosti zajednice da sprovede predviđene mere.

Sllika 2: Aktivnosti u sistemu ekomenadžmenta

Do sada je u svetu doneto više rezolucija, programa, deklaracija i drugih dokumenata u kojima su data neka opšta uputstva koja bi trebalo da se poštuju prilikom razvoja gradova. Prilikom ekološkog planiranja održivog razvoja grada mora se voditi računa o graničnom (ekološkom) kapacitetu prostora. Ojav koncept se zasniva na proučavanju i definisanju sposobnosti određenog prostora (ekosistema) da prihvati emisiju zagađujućih materijala i iscrpi njihov negativni uticaj do granice koja mu obezbeđuje funkcionisanje. Drugim rečima, treba odrediti nivo opterećenja sredine a da ne dođe do narušavanja ravnoteže u ekosistemu. Pri tome se, naravno, uzimaju u obzir sve predviđene mere kontrole i ograničavanja ispuštanja zagađujućih materijala iz bilo kog izvora. Za definisanje ekološkog kapaciteta bilo kog prostora, a posebno urbanog, potrebna su određena istraživanja koja podrazumevaju primenu metoda sistemske analize, eksperimentalnog modelovanja i direktnog osmatranja. Upravo ovakva kompleksna istraživanja ukazuju na postojanost datog ekosistema i njegovu sposobnost da podnese spoljašnje i unutrašnje presije. Definisanje ekološkog kapaciteta urbanog područja u celini za koje se strateške plan aktivnosti odnosi, ili pojedinih njegovih delova, predstavlja stratešku osnovu i preduslov ostvarivanja plana sa aspekta aktivne zaštite i upravljanja životnom sredinom.

U savremenim uslovima, primena ekoloških načela u strateškom planiranju održivog razvoja gradova predstavlja imperativ. Prema brojnim autorima, osnovna načela u ovom planiranju su:

1. međuzavisnost ekoloških faktora,
2. granica tolerancije, i
3. složenost odnosa u ekosistemima.

Važno je napomenuti da ekoplaniranje održivog urbanog razvoja mora predstavljati kvalitativno viši nivo planiranja od urbanističkog. Urbanisti uglavnom nisu posmatrali grad kao ekosistem, već su prilikom tehničkog projektovanja grada prednost davali ekonomskim, higijenskim i estetskim principima. Ne ulazeći detaljnije u analizu prednosti i nedostataka ovakvog pristupa, treba anpomenuti da se u skladu sa svetskim standardima i principima održivog razvoja akcenat mora staviti na ekološkim principima urbanog razvoja. To znači da se primenom ekoloških principa u planiranju urbanog razvoja i poštovanjem ekoloških standarda može napraviti sinteza između ekologije, menadžementa i urbanizma a u cilju održivog urbnaog planiranja. takođe, poštovanjem ekoloških faktora prilikom planiranja smanjila bi se mogućnost prekoračenja ekoloških kapaciteta sredine a sasmim tim obezbedio kvalitetniji zdravstveni nivo stanovništva.

4. IZGRADNJA SISTEMA EKOMENADŽMENTA

Upravljanje kvalitetom životne sredine je složen multidisciplinaran zadatak čiju stratešku osnovu sačinjavaju principi održivog urbanog razvoja i koji može biti uspešno ostvaren ukoliko postoji dobro organizovan informacioni sistem o životnoj sredini. Informacioni sistemi koji se koriste za potrebe planiranja i zaštitu životne srdine imaju manje ili više naglašen upravljački karakter.
Savremeni pristup upravljanju životnom sredinom i planiranje razvoja nije moguće bez kvalitetnih, detaljih i ažurnih informacija o izvorima zagađivanja, o stanju životne sredine na svim područjima, raspoloživim tehničko-tehnološkim rešenjima, kao i o ekonomskim analizama i pravnoj regulativi.
Zaštita i uprvljanje životnom sredinom je sastavni deo upravljanja na svim organizacionim nivoima i on je kontinuiran proces koji mora biti koordiniran sa društvenim i ekonomskim procesima ( kao što su zaštita zdravlja, bezbednost zaposlenih, kvlitet, finansije, i dr.). Principi i elementi upravljanja životnom sredinom su:
• politika zaštite životne sredine,
• planiranje,
• uvođenje i implementacija,
• merenje i vrednovanje (proveravanje i korektivne mere),
• preispitivanje i poboljšavanje, i
• kontinuirano poboljšanje

Prema tome, u svakoj strategiji upravljanja životnom sredinom javljaju se četiri osnovne komponente, to su:
1. faza identifikacije,
2. faza monitoringa,
3. faza valorizacije, i
4. faza regulacije.

Slika 3. Komponente sistema uopravljanja životnom sredinom (ekomenadžmenta)

U fazi identifikacije ključni elemenat predstavlja dobijanje informacija na osnovu kojih bi se došlo do saznanja o potencijalnim efektima zagađivanja. Identifikacija u suštini predstavlja najznačajniju fazu, jer je u ovoj fazi upravo potrebno prepoznati i popisati sve vrste izvora zagađenja, mesta, tj.lokacije zagađenja, kao i hemijske materije koje u tom zagađenju učestvuju. Sastavni deo ove faze trebalo bi da predstavlja i katastar izvora zagađenja. Sastavni deo strategije upravljanja je i faza monitoringa. U ovoj fazi se sprovode neposredna praćenja i merenja zagađujućih materija, njihovo rasprostiranje i lokalizacija. Cilj sistema monitoringa je da se dobije što preciznija slika zagađenja urbane oblasti i da se postavi mreža kontrolinih mernih stanica na ugroženoj teritoriji. U fazi monitoringa se definišu jedinstveni pokazatelji, jedinice i način merenja, period praćenja kao i način obrade i prikazivanja rezultata. Treća faza, koja je definisana kao faza valorizacije ili ocene, završava se u zbiru svih informacija u vezi sa životnom sredinom koje su dobijene u ranijim fazama. Na taj način se određuje stvarni nivo kvaliteta sredine. Kao posebna grupa metoda izdavaja se metoda valorizacije koja je posebno značajna za potrebe prostornog, odnosno urbanističkog planiranja. U zavisnosti od postavljenih zadataka, ciljeva i specifičnosti urbane sredine može biti reči o kompleksnoj valorizaciji celokupne urbane sredine, zatim o komponentnoj (granskoj) valorizaciji, elementarnoj valorizaciji i atributivnoj valorizaciji i upoređivanju. Poslednja faza je faza regulacije odnosno primena raznih instrumenata i mera u cilju efikasnog upravljanja životnom sredinom.

Za usmeravanje željenog stanja životne sredine u budućnosti moraju se koristiti prognostičko-planske metode i modeli kako bi se upravljanje dovelo do egzaktnog nivoa. Zbog toga je neophodno uticati na razvoj metoda upravljanja životnom sredinom, kako na teorijskom nivou tako i na nivou propisa, standarda i uputstava. Upravljanje složenim sistemom, kakva je životna sredina, zahteva da se ukaže na osnovne koncepte i procedure analiza kvaliteta životne sredine nekog prostora. Model upravljanja mora da pokazuje dobar odnos između subjekata (nadležni državni organi) i objekta upravljanja (elementi životne sredine), sredstva upravljanja (zakoni i planovi), kao i poziciju instrumenata upravljanja (regulative, standadi, normativi, kriterijumi i informacije). Sprovođenje planskih rešenja zasniva se na usklađenoj primeni instrumenata i mera u različitim oblastima usmeravanja razvoja, izgradnje i korišćenja prostora i zaštite životne sredine.

5. NIVOI UPRAVLJANJA ŽIVOTNOM SREDINOM

Strategiju urbanog razvoja definiše odgovarajući dokumenat nanivou države. razrada tog dokumenta na nivou naselja je osnov za planiranje urbanog razvoja. U savremenim uslovima, osnov svih dokumenata za razvoj ljudskih naselja jeste usklađeni razvoj, odnosno razvoj u skladu sa prirodnim mogućnostima, koji će budućim generacijama obezbediti mogućnost kontinuiraniog razvoja.

Pitanje životne sredine je ključni faktor u razvoju naselja, prvenstveno zbog izraženog konflikta čoveka sa prirodom. Atmosfera se sve više zagađuje na svim nivoima što dovodi do degradacije životne sredine i utiče na zdravlje ljudi, biljni i životinjski svet. Kao potvrda činjenici da zagađenje životne sredine narušava zdravlje stanovništva govori podatak da su loši uslovi sredine odgovorni za 40 od 100 smrtnih slučajeva. Zagađenje izduvnim gasovima u gradovima direktno ugrožava 3 mijijarde ljudi u svetu, a buka oko 150 miliona ljudi koji su svakodnevno izloženi buci iznad 65 dB, prvenstveno od motornih vozila. Broj automobila raste tri puta brže od broja stanovnika. Ekolozi i biolozi stalno upozoravaju da se na ivici istrebljenja nalazi 25000 biljnih vrsta i 1000 vrsta ptica što čini oko 10% od ukupnog broja na zemlji, a oko 700 životinjskih vrsta je u opasnosti od istrebljenja. Urbani razvoj je danas mora biti podređen zaštiti životne sredine. Upravljanje zaštitom životne sredine je jedan od najvažnijih zadataka u procesu planiranja i implementacije na svim nivoima upravljanja životnom sredinom. Ključni nivo upravljanja životnom sredinom predstavlja komunalni nivo, odnosno grad, iz razloga što se na ovom nivou javljaju najveći problemi narušavanja životne sredine. U kreiranju i sprovođenju zadataka upravljanja životnom sredinom učestvuju svi institucionalni nivoi državne administracije. Upravljanje životnom sredinom podrazumeva skup usklađenih startegija, aktivnosti i mera u oblasti očuvanja, uređenja i zaštite kao i korišćenja prirodnih resursa i životne sredine na svim nivoima. To podrazumeva strateški pristup usklađivanja dugoročnih privrednih i društveno-ekonomskih ciljeva i ciljeva zaštite životne sredine. Upravljanje kvalitetom životne sredine može biti samostalan sistem upravljanja, ali isto tako i organizovani deo druptvenog upravljanja. Potrebno je naglasiti da je ekomenadžment veoma kompleksan a u savremenim uslovima oslanja se na sisteme marketinga, kontrolu i upravljanje resursima, kvaliteta i na kompjuterski integrisanoj piodršci. Naravno, za uspešno sprovođenje promena na svim nivoima upravljanja životnom sredinom, osnovni uslov je znanje, stalno osposobljavanje za novi način rada, nove tehnologije i nova organizacija u čemu treba da učestvuju svi akteri a glavnu reč imaju menadžeri (rukovodioci) na pojedinim nivoima upravljanja pogotovo u organizacijama koje se bave urbanističkim planiranjem. Donošenje odluka (odlučivanje) se može okarakterisati kao vid uređenja odnosa među ljudima uz istovremenu relativizaciju konflikata, kao rezultata međusobno suprotstavljenih interesa.

Slika 4: Nivoi upravljanja životnom sredinom

Poboljšanja se mogu ostvariti uvođenjem upravljačkih modela u planiranje. Sa stanovišta vremena koje je obuhvaćeno upravljanjem u sistemima se razlikuju tri vrste upravljanja:

1. operativno,
2. taktičko i
3. strategijsko.

Operativno upravljanje predstavlja osnovni nivo i odvija se u realnom vremenu, sa vrlo brzim upravljačkim odlučivanjem, a u skladu sa događajima koji se neposredno odvijaju u sistemu i njegovoj okolini. Ovo je najkonkretniji vid upravljanja koji zahteva savremen i operativan informacioni sistem u kome je pristup informacijama brz i nekomplikovan. Na ovom niovu vrši se prikupljanje podataka vezanih za različite oblike merenja parametara životne sredine, kao i drugih strukturiranih i nestrukturiranih informacija.

Taktičko upravljanje je viši nivo upravljanja, na kome se zadaju ciljevi, kriterijumi i ograničenja operativnog upravljanja. Ono se bavi optimizacijom sistema na vremenskom nivou u intervalima koji nisu duži od srednjoročnih programa. Na ovom nivou se nalaze podaci dobijeni na osnovnom nivou (rezultati merenja) i podaci koji se ovde generišu (normativi, standardi, registri). Ovako generisani podaci se koriste na svim nivoima.

Strategijsko upravljanje se bavi planiranjem dugoročnog razvoja sistemima i parametrima koji imaju strateški značaj za upravljanje sistemima.

6. STARTEGIJE UPRAVLJANJA ŽIVOTNOM SREDINOM

Samit o životnoj sredini i razvoju (Rio 1992.) predstavlja prekretnicu u globalnom pristupu zaštiti životne sredine. Koncept održivog razvoja je prihvaćen kao dugoročna strategija razvoja, koja reformiše pravo čoveka na zdrav i produktivan život u skladu sa prirodom. Usvojeni dokumenti predstavljaju temelj odnosa međunarodne zajednice prema životnoj sredini. Posebno je značajan dokument Agenda 21. kao putokaz za formulisanje nacionalnih i lokalnih politika, strategija, planova i programa za upravljanje životnom sredinom na osnovama koncepta održivog razvoja.

Savremena ekonomska misao je dugo vremena bila pod uticajem doktrine da je proizvodnja motorna snaga ekonomskog rasta, da su kapital ostvaren kroz ekonomiju i prirodni resursi međusobno razmenljivi, te da je priroda besplatna. Novi pristup, umesto pojma "ekonomski rast" uvodi pojam "održivi razvoj". Razlika je u tome što se "rast" odnosi na povećanje fizičkog obima proizvodnje (promene u veličini ili broju), dok se "održivi razvoj" odnosi na kvalitativne promene fizički nepromenjenog ekonomskog sistema. Osnovni smisao novog pristupa je da se stvori novi efikasan sistem distribucije i korišćenja resursa, polazeći od principa da se zalihe prirodnih resursa ne smeju trošiti preko granice regenerativne sposobnosti prirodnog sistema.

Održivost ne treba, kako se to čini, smatrati završenim konceptom, već ga treba smatrati ciljem razvoja. U prilog tome ide i činjenica da se u EU govori o "potrebi promena u ekonomskoj strukturi sa ciljem da se postigne prelaz ka održivoj ekonomiji". Poslednjih godina učinjen je značajni napredak u razjašnjavanju osnovnih elemenata, relacija i pristupa u strategiji održivog razvoja, koji se zasnivaju na podjednakom tretiranju ekonomskih, ekoloških i društvenih ciljeva. Integralni pristup i tretiranje međuzavisnosti navedenih činilaca može se očekivati samo ako se pri planiranju razvoja postigne uravnoteženost sva tri aspekta održivosti. Održiva društvena zajednica je, dakle, ona koja obezbeđuje materijalnu i duhovnu ravnopravnost u okviru jedne generacije, uz pretpostavku da takva zajednica može opstati kroz buduće generacije.

Ekološki aspekti koncepta održivog razvoja odnose se na formulisanje strategija očuvanja ekološkog integriteta, odnosno zaštite životne sredine i zansivaju se na tri osnovna faktora, to su:

1. Odnos prema upotrebi konačnih zaliha neobnovljivih resursa. Stepen korišćenja neobnovljivih resursa ne treba da bude veći od brzine kojom se razvija njihova odgovarajuća obnovljiva zamena.
2. Način upotrebe obnovljivih resursa. Stepen korišćenja obnovljivih resursa ne može biti veći od sposobnosti njihovog obnavljanja. Mnogi od ovih resursa su obnovljivi u okviru ograničenja samog ekosistema u kome nastaju, kao što su izvorišta pitke vode, zemljište, šumski fond, poljoprivredne kulture i životinjski fond.
3. Održavanju obima emisije otpadaka u granicama apsorcionog kapaciteta životne sredine. Nivo emisije gasovitih, tečnih i čvrstih otpadaka mora se održavati u granicama sposobnosti lokalnih ekosistema ili globalnog sistema Zemlje da ih apsorbuje, a da se pri tome bitno ne poremeti ravnoteža tokova energije i materijala.
U Srbiji još uvek ne postiji konsenzus u opredeljenju za održivi razvoj. Nastojanje da u procesu tranzicije svoj politički, društveni i ekonomski sistem približivo uzorima sa razvijenog zapada, izaziva dilemu pri formulisanju startegije ekonomskog razvoja prema jednom od sledećih modela:

1. Ponoviti model privrednog razvoja sa zapada, gde je ekonomski rast ostvaren na račun degradacije životne sredine,
2. Forsirati ekonomske prioritete u periodu tranzicije, a zaštitu životne sredine ostaviti za kasnije, ili
3. Odmah prihvatiti strategiju ekološki održivog ekonomskog razvoja.

Treba imati u vidu da je posledica dosadašnjeg modela industraijalizacije Zapada, degradiranost i zagađenost životne sredine usled enormnog trošenja i iscrpljenosti prirodnoh resursa. Razvijene zemlje Zapada upravo prolaze kroz fazu otklanjanja ekoloških šteta učinjenih u prošlosti. Visoke cene popravljanja narušene životne sredine su i dovele do shavatanja da je ipak jeftinije delovati preventivno, kroz razvoj ekološki kvalitetnijih tehnologija i racionalijim korišćenjem prirodnih resursa, uključujući i prostor kojim se do skora u većini zemalja nije adekvatno gazdovalo.

Kod nekih zemalja u tranziciji prisutna je ideja o potrebi razdvajanja ekonomskih i ekoloških ciljeva razvoja. Ova varijanta ne odbacuje strateške ciljeve zaštite i unapređenja životne sredine, ali se njihovo rešavanje ostavlja za kasnije, pošto se ostvari dogovarajući ekonomski napredak. Ovakav pristup nije perspektivan, jer ako se kod novih investicija ne bi preduzele mere zaštite životne sredine i uračunali njihovi troškovi, došlo bi do neopravdano velikih oštećenja životne sredine i znatno većih troškova kasnije.

Bez obzira na izbor strategije razvoja, cena njene primene mora da se plati bilo kroz troškove sadašnje generacije, bilo da se troškovi prebace na račun budućih generacija. Svaka od navedenih alterantiva imaće dugoročne posledice na nacionalnu ekonomiju, životnu sredinu i socijalni staus građana. Elementi održivog razvoja sadržani su u nacionalnom investicionom planu gde je definisan cilj racionalne organizacije i uređenja prostora usklađivanjem njegovog korišćenja sa mogućnostima i ograničenjima u raspolaganju prirodnim i stvorenim vrednostima i sa potrebama dugoročnog socijalnog i ekonomskog razvoja. Za ostvarivanje navedenog cilja definisana su osnovna polazišta koja, pored ostalog, obuhvataju:

• Zaustavljanje dalje degradacije prostora, ugoržavanja i uništavanja prirodnih resusra i dobara,
• Ravnomerni razmeštaj stanovništva, privrednih i ostalih aktivnosti, u skladu sa potrebama proklamovanog ravnomernog regionalnog razvoja zemlje,
• Usklađivanje dinamike između procesa deagrarizacije, industrijalizacije i urbanizacije,
• Zaštita životne sredine.

U oblasti zaštite životne sredine definisani su sledeći ciljevi:
1. Kvalitetna zaštita životne sredine. Ovaj cilj podrazumeva obezbeđenje: čistog vazduha, dovoljne količine vode za piće, očuvano poljoprivredno zemljište, ekolsistemi i biološka raznovrsnost, zdravstveno bezbedna hrana, uređena naselja i ugodnost boravka na radnom mestu i mestu stanovanja.
2. Racionalno korišćenje prirodnih resursa. Ovaj cilj se iscrpljuje u racionalno korišćenju naročito neobnovljivih ili delimično obnovljivih, bolje iskorišćavanje sirovina i energije, smanjenje otpada i povećanje stepena recikliranja, bezbedno deponovanje svih vrsta otpada, sanacija ekoloških i prostornih posledica eksploatacije sirovina.
3. Zaustavljanje dalje degradacije životne sredine. Posebno je aktualan u kritično zagađenim urbanim i industrijskim centrima, u ekološki najvrednijim područjima.
4. Zaštita prirodnih predela, ambijenata i pejzaža.
5. Podrška vaspitinim i obrazovnim programima u oblasti zaštite životne i prirodne sredine.

7. MODELI EKOMENADŽMENTA

Dosadašnji pristup zaštiti životne sredine nije dao zadovoljavajuće rezultate u unapređenjeu stanja životne sredine. Budući da su korišćenje zemljišta i drugih prirodnih resursa u uskoj vezi sa stanjem životne sredine, primena kriterijuma zaštite životne sredine u planiranju namene zemljišta, industrijskih aktivnosti, energetike, saobraćaja, turizma i drugih sektora treba da postanu ključni faktor za obezbeđivanje kvaliteta životne sredine. Stoga planiranje, a naročito kontrola planske i investicione dokumentacije i aktivnosti, treba da postanu glavno sredstvo za zaštitu i unapređenje životne sredine. Za postizanje tog cilja neophodno je razviti i usavršiti instrumente i metode za upravljanje i zaštitu životne sredine u procesu planiranja, kao i u procesu sprovođenja planova. Akcije se sastoje u donošenju odluka, izboru varijanti i nastojanju da se izbor učini efikasnim.
Za potrebe klasifikacije modela donošenja odluka, mogu se izdvojiti modeli:
• otvoreni / zatvoreni,
• demokratski / nedemokratski
• racionalan / neracionalan,
• efikasna / neefikasan.

Osnovni cilj je da se upravljanje predstavi kao uređen sistem u okviru koga se unapred zna utvrđen redosled. Modeliranje predstavlja jedan od načina ostvarivanja osnovnog cilja. Prioritet je da model bude racionalan i efikasan. Modeliranjem se ne isključuje mogućnost "odstupanja" od unapred utvrđenog redosleda prioriteta ili nepredviđenih uticaja, jer je nemoguće napraviti idealan model.
Nedostatak sistematizovane metodologije upravljanja kvalitetom životne sredine u ekomenadžmentu nije slučajan, jer je za svaku prostornu celinu karakteristična složena struktura prirodne i izgrađene sredine, te pormneljivost stanja i stohastičko odvijanje prirodnih i veštačkih procesa u prostoru i vremenu.
Sistemski pristup upravljanju životnom sredinom privlači veliko interesovanje, ali nije se odmaklo dalje od konceptualnih modela, posebno kada je u pitanju ukupnost sistema zaštite životne sredine. Zato se u projektovanju modela sistema koriste kombinovane tehnike, kao što su:
• Konceptualni modeli,
• Hijerarhijsko modelovanje,
• Dijagrani tokova.

Konceptualni modeli predstavljaju skraćeni opis posmatranog dela realnog sveta, iskazan tekstom i sliko. Takvi modeli olakšavaju komunikaciju između učesnika u procesu planiranja i u procesu donošenja odluka, jer obuhvataju osnovnu strukturu posmatranog sistema, definišu ograničenja modela i uslove za njihovo dalje razvijanje. Jedan konceptualni model sadrži objekte u sistemu i njihove relacije. Objekti su u principu grupe pojedinačnih entiteta, koji imaju slične funkcionalne osobine. Objekti međusobno imaju odgovarajuće funkcionalne veze koje ukazuju na položaj objekata u strukturi sistema, kao i međudejstvo jednog objekta na drugi. Najednostavniji konceptualni model prostora obuhvaćenog granicama negog plana može se teorijski predstaviti modelom crne kutije. Svrha ovog modela je da ukaže na osnove koncepta i postupak upravljanja promenama u prostoru korišćenjem povratne sprege između ulaznih i izlaznih faktora sistema.
Pristup projektovanju integralnog modela zaštite zasniva se na činjenici da je transformacija životne sredine kroz izradu i implementaciju planova suštinski zavisna od:
- identifikacije i analize zatečenog stanja životne srdine,
- procene ekološkog učinka planiranih aktivnosti i procesa u prostoru, i
- sredstava i mera za ostvarivanje politika zaštite i unapređenja sredine.

Ekološki pristup planiranju zasniva se na proceni ekološkog kapaciteta prostora, što zahteva stvaranje obimne baze podataka o stanju životne sredine, izvođenje indikaotra životne sredine, a u novije vreme indikatora održivog razvoja. Posebno značajan instrument za preventivnu zaštitu životne sredine jeste primena sistema procene uticaja planskih rešenja na životnu sredinu, koji omogućuje da se u okviru planova različitih nivoa obezbedi strateški okvir, čime se stavraju uslovi za usklađivanje pristupa zaštiti životne sredine na državnom, regionalnom i lokalnom nivou. Planirane aktivnosti i zahvati u prostoru mogu da predstavljaju izvore degradacije i zagađenja fizičkih delova živtone sredine, usled promena tokovami potrošnje energije, vode, vazduha i materijala. Poremećaji u fizičkoj sredini, koji prevazilaze ekološki kapacitet prostora, nužno izazivaju negativne posledice kod ljudi, ekosistema, prirodnih i kulturnih dobara. Povezivanjem navedenih relacija između pojedinih objekata dobija se celovit i fleksibilan model upravljanja životnom sredinom.

Slika 5: Integralni model upravljanja zaštitom životne sredine

Proces planiranja je isprepleten procesom donošenja odluka a sam proces upravljanja nezamisliv je bez odgovarajućeg informacionog sistema. Naime, u procesu upravljanja od suštinskog značaja je adekvatno i pravovremeno donošenje odluka i to na osnovu pouzdanih informacija. Viši stepen otvorenosti i demokratičnosti modela odlučivanja može se postići primenom načela transparentnosti. Obavezna web prezentacija sa osnovnim informacijama, javni tenderi sa kriterijumima za izbor obrađivača, precizno i nedvosmisleno formulisanje ugovornih obaveza između naručioca i obrađivača su samo prvi korak u novoj organizaciji sistema planiranja održivog razvoja gradova.

8. METODE I INSTRUMENTI EKOMENADŽMENTA U PLANIRANJU ODRŽIVOG RAZVOJA

Porast svesti o značaju životne sredine i mogućnosti uticaja na životnu sredinu povećao je interes za razvoj metoda za bolje razumevanje i smanjenje štetnih uticaja na životnu sredinu. Međunarodni standardi (koji su i kod nas prevedeni) opisuju principe i okvire za sprovođenje zaštite životne sredine uz poštovanje propisanih minimalnih zahteva. Upravljanje zaštitom životne sredine je jedan od osnovnih zadataka sadašnjih i budućih generacija.

Opšte je prihvaćen stav da ekomenadžment ima pet osnovnih funkcija: planiranje, organizovanje, kadrovsku politiku, rukovođnje i kontrolu procesa. Razvoj sposobnosti kod ljudi koji se bave ekomenadžmentom uslovljen je obrazovanjem i obukom. Može se izdvojiti da ekomenadžer može da se javi u šest uloga:
• Regulator - ponašanje menadžera kreiraju drugi ali i on utiče na ponašanje drugih,
• Inovator - menadžeri nastoje da stvore promene i da se prilagode promenama koje su drugi izazvali,
• Katalizator - inovacije koje se prihvataju moraju što je moguće više ispunjavati i zahteve za rastom efikasnosti,
• Opunomoćeni staratelj - menadžment mora da se štedljivo odnosi prema potrošnji resursa,
• Posrednik - posreduje između sistemskih zahteva i zahteva okruženja,
• Vođa - naučnim tehnikama rukovođenja, ali i emocionalnom povezanošću sa podređenima motivisati podređene da maksimalno obavljaju zadatke.

Preko Adižesovog modela idealnog menadžera pokazano je da se svi potrebni kvaliteti nikada ne mogu sresti u jednoj osobi, što postaje jasno zašto nema idealnog menadžera, što se ne bi moglo reći i za menadžment. Sledeće osobine se mogu vrlo lako kompletirati u menadžerskom timu:
• Proizvođač - "majstor svog zanata", da bi ovo postigao mora poznavati sve tajne svoje primarne profesije: tehnologiju, marketing, finansije ili neke druge oblasti, sem toga mora biti svestan kada radi dobro,
• Upravnik - nije dovoljno da poznaje način kako se nešto "proizvodi" naročito kada to treba da uradi neko drugi. Mora biti izvrstan upravljač, dakle čovek koji planira, koordinira i kontroliše sprovođenje,
• Preduzetnik - neophodno je da ostvaruje funkciju preduzetništva, neophodnost postojanja ove funkcije navodi dinamična okolina u kojoj se neprestano pojavljuju nove prilike i opasnosti. Menadžer mora biti sposoban da menja ciljeve i strategije, da brzo odlučuje a time i rizikuje. Mora biti sposoban da prepozna, predvidi novi tok stvarnosti i da ga iskoristi,
• Integrator - pod integracijom se podrazumeva proces u kojem rizik pojedinca postaje rizik grupe. Zadatak integratora je da nađe kompromis između zahteva i mogućnosti organizacije i pojedinaca i time ih međusobno približi.

Proces planiranja je izražen u izuzetno složenim aktivnostima, koje mogu ostaviti dugoročne posledice na veliki broj ljudi. U najkraćem urbani ekomenadžment:
• predstavlja skup aktivnosti vezanih za fizičke promene u prostoru koje se preduzimaju u cilju unapređenja kvaliteta življenja sa ekonomskog, ekološkog i socijalnog aspekta i podizanja efikasnosti rada komunalnih sistema i ostalih urbanih funkcija,
• obuhvata elemente planiranja zemljišta, stanovanja, finansiranja i socijalnog razvoja,
• mora biti zasnovan na potpunim informacijama o postojećem stanju i na raspoloživoj dokumentaciji, a odluke koje se donose baziraju se na analizi i dijagnozi postojećeg stanja,
• omogućava stvaranje ravnoteže između ekonomskog, ekološkog i socijalnog razvoja čije pokazatelje i podatke treba ugraditi u planove i standarde,
• artikuliše javni interes i definiše mere za njegovu zaštitu, a sve eventualne promene usmerava prema parametrima koji služe za zaštitu javnog interesa,
• predstavlja metod prikupljanja sredstava za ekonomsku valorizaciju zemljišta kao resursa i njegovu reprodukciju i uređenje u cilju daljeg racionalnijeg korišćenja.

Ekomenadžment predstavlja deo dobre poslovne prakse kod svih organizacija koje imaju jasnu strategiju i cilj zasnovan na stalnom poboljšanju svojih procesa. Za organizacije koje se bave planiranjem održivog razvoja gradova ono predstavlja izazov i način za dokazivanje i opredeljenje za nove pristupe, nove filozofije, nov način mišljenja, kritički i naučni pristup, spremnost i osposobljenost za promene, za napuštanje polovičnosti i preduzimanje poslovnih i drugih poduhvata sa boljom efketivnošću i uz opštu afirmaciju delotvorne prakse.

Metode i instrumenti za upravljanje životnom sredinom su sistematizovana sredstva za pribavljanje informacija o životnoj sredini i pomoć pri donošenju odluka o ekološkom učinku tekućih ili planiranih aktivnosti u cilju zaštite i unapređivanja životne sredine, odnosno ostvarivanja ciljeva održivog razvoja. Ova sredstva mogu biti korišćena od strane svih društvenih subjekata (bilo iz privatnog ili javnog sektora), u sim delatnostima i na svim nivoima, počev od lokalnog, preko regionalnog, nacionalnog pa do internacionalnog.
U praksi se primenjuje veći broj sredstava ekomenadžmenta, odnosno upravljanja ekološki održivim razvojem. Neki od instrumenata se koriste kao zakonska obaveza, neki su standardizovani na naivou nacionalnih ili međunarodnih standarda i njihova primena je dobrovoljna, a ostali se nalaze u fazi razvoja i usavršavanja. Metode i alti se mogu razvrstati na različite načine, zavisno od tumačenja održivosti. U nekim pristpuima održivosti, instrumenti su više tehnički orijentisani na utvrđivanje ekološkog kapaciteta prostora i uticaja ljudskih aktivnosti na životnu sredinu, dok u drugim pristupima, pored tehničkih alata značajno mesto zauzimaju politička sredstva, koja imaju za cilj stvaranje uslova za adekvatnije uključivanje javnosti u procese odlučivanja o životnoj sredini i razvoju. Za okvir ove studije, čine se pogodnim da se metode i instrumenti za upravljanje životnom sredinom razvrstaju u nekoliko grupa:
1. Identifikacija i analiza stanja životne sredine,
2. Korišćenje informacija za definisanje politika i akcija,
3. Procena efekata politika i akcija,
4. Upravljanje akcijama i informisanje o pitanjima održivog razvoja,
5. Stvaranje društvene klime za održivi razvoj.

Osnovne karakteristike pojedinih metoda i insturmenata prikazane su u narednoj tabeli.

Tabela 1. Pregled primene metoda i instrumenata za upravljanje zaštitom životne sredine u funkciji održivog razvoja gradova

Strateška procena životne sredine može imati više oblika:
1. Sektorski (strategije razvoja saobraćaja, energetike, vodoprivrede),
2. Prostorni (procena prostornih planova na državnom, regionalnom i lokalnom nivou),
3. Indirektni (ekološkoocenjivanje naučnih programa, planova za privatizaciju javnih preduzeća, itd.)

Obuhvat strateške procene životne sredine podrazumeva ispitivanje kvaliteta: voazduha, voda, zemljišta, biodiverziteta, kao i recikliranje otpada. Pored toga, može da obuhvata procenu uticaja više izvora (kumulativna procena uticaja) i procenu socijalnih uticaja.
Kumulativna procena uticaja uzima u obzir uticaje koji pojedinačno mogu biti prihvatljivi, ali kumulativno neprihvatljivi zbog akumulacije u vremenu i prostoru, sinergizma, indirektnih i interaktivnih efekata. Procena socijalnih uticaja obuhvata procenu uticaja većih projekata, programa i planova na socijalni status stanovništva, koji se odnosi na zdravstveni aspekt, ekonomske aktivnosti, ekonomski status društvenih grupa, političku efikasnost.

ZAKLJUČAK

Poslednjih godina problemi urbanog razvoja, kao i zaštita životne sredine kod nas postaju veoma složeni, u orvom redu zbog dramatičnih političkih i društvenih promena, produbljivanja društveno-ekonomske krize i veoma velikih migracija stanovništva. Ograničenja realne strategije razvoja na duži rok, sa stanovišta efikasnog i racionalnog planiranja, korišćenja, organizovanja i pravnog uređenja jeste krupan nedostatak, budući da se u prostoru ništa ne dešava a da nije u interakciji sa društveno-ekonomskim razvojnim procesima. Imajući u vidu da je planiranje ključna karika u sistemu upravljanja promenama u životnoj sredini, treba odrediti okvir za formulisanje strategija ekomenadžmenta u novim i promenljivim uslovima. S tim u vezi, predložen je pristup ekomenadžmenta u planiranju, koji obezbeđuje kompleksno rešavanje ekoloških problema i veću fleksibilnost u donošenju odluka. Omogućuje kombinovanje preventivnih i mera sanacije, izborom odgovarajućih metoda i instrumenata koji se mogu primeniti na različitim nivoima planiranja.

Planiranje kao elemenat ekomenadžmenta, koje je zasnovano na ekološkim principima, poseduje neophodne integrativne potencijale za upravljanje promenama, dugoročni vremenski horizont i poziciju katalizatora za usklađivanje sektorskih razvojnih politika i strategija. U savremenim uslovima i vremenu kada je koncept održivog razvoja prihvaćen na globalnom nivou, uloga strteškog planiranja u ekomenadžmentu postaje još značajnija, jer je jasno da su posledice sadašnjih odluka kritične odrednice kako za troškove ekonomskog i socijalnog razvoja, tako i za cenu obezbeđenja kvaliteta životne sredine.

Društveno-ekonomska situacija i odnos prema životnoj sredini kod nas, ukazuju da u sadašnjem trenutku nedostaju mnogi preduslovi za ostvarivanje suštinske uloge urbanog planiranja. Međutim, bez obzira na uočena ograničenja, a imajući u vidu da je planiranje ključna karika u sistemu održivog upravljanja promenama u životnoj sredini, predloženi su okviri za formulisanje strategija upravljanja životnom sredinom.
Strategija ekomenadžmenta u planiranju održivog razvoja urbanih sredina zasniva se na sledećim načelima:
• zaštita prirodnih vrednosti i kulturnog dobra jeste apsolutni prioritet,
• racionalno korišćenje zemljišta, vode, energije i ukupnih prirodnih resursa,
• dosledna primena principa predostrožnosti za one aktivnosti koje mogu da dovedu do rizika i neizvesnosti ili da izazovu ekološku štetu,
• kao bolju i elegantniju varijantu u rešavanju ekoloških nedoumica koristiti pristup "predvideti i sprečiti" umesto pristupa "reagovati i lečiti",
• obezbediti usaglašenost politika i strategija zaštite životne sredine na svim nivoima ( od lokalnog do nacionalnog),
• obezbediti primenu modela ekološke predvidljivosti i učešća javnosti u donošenju odluka o urbanom, prvenstveno prostornom razvoju.

Novi pristup obezbeđuje veću fleksibilnost u donošenju odluka, jer pored ekološko-tehničkih faktora uvažava u većoj meri društveno-ekonomska pitanja, tako da se kroz konsenzus zainteresovanih strana može doći do usklađivanja interesa države, investitora, lokalnih zajednica i građana.

LITERATURA

[1] Đurić, S., Stošić-Mihajlović, Lj., "Menadžment sistemi u funkciji povećanja energetske efikasnosti", monografija, Održivi prostorni razvoj gradova, IAUS, Beograd, 2008., 273-783
[2] Đukanović, M., "Životna sredina i održivi razvoj", Elit, Beograd, 1996., 172
[3] Lješević, M., "Determinacija indikatora održivosti grada", monografija, Strategija razvoja i uređenja naselja u novim uslovima, UUS, Beograd, 1998., 235-248.
[4] Mihajlović, P., Đurić, S., Stošić-Mihajlović, Lj., "Upravljanje raspoloživim alternativnim energetskim resursima u urbanoj sredini", monografija, Održivi prostorni razvoj gradova, IAUS, Beograd, 2008., 172-190.
[5] O' Riordan, T., "Environmental Science for Environmental Management", Longman Group, Singapore
[6] 6. Stošić-Mihajlović, Lj., "Strateški aspekti ekonosmkog, ekološkog i prostornog razvoja i investiranja", monografija, Industrijski menadžment i razvoj, FIM, Kruševac, 2007., 125-142.
[7] Stošić-Mihajlović, Lj., "Strategije lokalnog ekonomskog razvoja", monografija, Industrijski menadžment i razvoj, FIM, Kruševac, 2007., 157-189.
[8] Stošić-Mihajlović, Lj., Đurić, S., "Ekonomska održivost prostornog razvoja Srbije", monografija, Održivi prostorni razvoj gradova, IAUS, Beograd, 2008.
[9] Stošić-Mihajlović, Lj., Đurić, S., "Analiza troškova i dobiti u ekonomskoj problematici upravljanja industrijskim otpadomtrategije lokalnog ekonomskog razvoja", monografija, Održivi prostorni razvoj gradova, IAUS, Beograd
[10] Stošić-Mihajlović, Lj., Đurić S., "Organizacija poslovnih sistema", VŠPSS, Vranje, 2008., str.174.
[11] Filipović, D. (2000): Modelovanje zagađivanja životne sredine gradova - monitoring i zaštita, monografija, zadužbina Andrejević, Beograd

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD