Mi Srbi koji smo na strani i uspeli da privucemo pažnju stranog sveta na sebe, treba da govorimo o našem narodu kad god nam se za to ukaže prilika... Ko se ponosi svojim selom, porodicom i svojim narodom, taj je na dobrom putu da se ceo svet ponosi njime, jer ništa nije uzvišenije od covekove ljubavi prema svemu onome što sacinjava njegov narod.
Mihailo I. Pupin (1928.)

Odliv mozgova Migracija je populacijski fenomen koji je najteže predvideti; posebno se to odnosi na migriranje visokoobrazovanog segmenta populacije jer je taj segment, više nego ostali, podvrgnut sinergijskim uticajima konjukturnih i politickih cinioca na tržištu radne snage. Stoga je migriranje specificnog segmenta visokoobrazovane radne snage (mozgova) uputno opisati kao kompleksno polje odlucivanja individue u interakciji sa sistematskim ciniocima.Poslednji oblikuju regulativno polje individualnih odluka a cinioci su: vreme (kraktkorocnost i dugorocnost), informisanost (selektivnost, transparentnost informacija), »mreža kontakata« (networking) pre i posle migriranja), konjuktivni prostor (globalizacija, lokalnost politike zapošljavanja, brzina savladavanja fizikalnog prostora (cene i dostup globalnom transportu) te iskorišcavanje intelektualnih resursa (globalne i lokalne politike vlada i privrede).
Isti cinioci oblikuju polje migriranja i ostalih obrazovnih segmenata populacijskih kretanja; ipak, njihovo sudelovanje u definisanju polja migracija mozgova ima posve specificnu strukturu. Ona se u devedesetima oblikuje u jedno novo, moglibismo reci »prodorno novo« polje cinjenica migracionih kretanja mozgova u svetu. Za takvu tvrdnju nalazimo dovoljno argumenata u temeljnim kao i u empirijskim istraživanjima u svetu i kod nas. Pa ce tako sklop farijacija kod migriranja mozgova – za razliku od migriranja ostalih segmenata migranata – na operacionoj daljini indicirati pre mobilnos (cilkuliranja) nego odliv ljudi, pre visoku, selektiranu i transparentnu informiranost nego povodljivost i višefaznost migriranja, pre mrežu profesionalnih i prijateljskih kontakta nego »objedinjavanje porodica« i lancane migracija.
U ovom radu prikazacemo naše videnje tog inovativnog polja migriranja mozgova (koncepte i modele), uporedicemo ga u osnovnim crtama sa postojecim znanjem u svetu i kod nas i opisati naše istraživanje na podruciju odliva mozgova u SCG kako bi smo pokazali strukturu stvarnog ipotencijalnog odliva iz SCG u novije doba.

1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE SAVREMENIH MIGRACIJA

Tokom minule cetiri decenije ukupni broj medjunarodnih migranata više je nego udvostrucen, ali je pritom procenat svetskog stanovništva koji se iseljava iz svoje domovine ostao manje-više konstatan. Sada u svetu postoji oko 175 miliona medjunarodnih migranata što je oko 3,5 posto ukupnog broja stanovnika Zemljine kugle. Ipak, ako pogledamo samo unutrašnje migracije u Indiji i Kini i ako ih sagledamo zajedno videcemo da broj onih koji se odlucuju na takvu vrstu preseljavanja premašuje ukupan broj medjunarodnih migranata. Da li su migracije pozitivne ili negativne za rodnu ravnopravnost i razvoj? U suštini, one mogu delovati i pozitivno i negativno. Kako je mogucno kroz politiku i prakticno delovanje osnažiti pozitivni potencijal migracija i ublažiti rizike koje one nose.
Godine 2000. od svakih 35 lica jedno je bilo migrant; ono što je za neke verovatno u još vecoj meri iznenadujuce jeste cinjenica da polovinu tih migranata danas cine žene. Kada je rec o internim migracijama, ukupan broj je još veci (Medjunarodna organizacija za migracije - IOM - 2000). Ipak, dosad je postignut vrlo mali napredak u zajednickom radu agencija za razvojnu saradnju na planu postizanja rodne ravnopravnosti u vezi sa intervencijama u oblasti migracija a istraživanja rodne prirode migracija još nisu uspela da privuku onu pažnju koju zaslužuju.
U poslednje tri decenije, tacnije od šesdesetih godina, kada je i ekonomska migracija iz ranije Jugoslavije pocela da igra znacajnu ulogu prvenstveno na evropskom prostoru, fenomen medjunarodnih migracija do danas se dosta menja. Te promene su pracenje i promenama odnosa država i politike njihovih vladanja prema ovom fenomenu. Ono što se nekad smatrala jasno razlicitim pojmovima – npr., stalna u odnosu na privremenu migraciju, ekonomska u odnosu na humanitarnu, dobrovoljna u odnosu na prisilnu – danas se vidi kao jedinstveni fenomen sa razlicitim aspektima.
Motivacija za migraciju stanovništva postaje danas mnogo kompleksnija. Ljudi koji traže azil danas to cine u velikoj meri i iz ekonomskih razloga. Zbog toga standardna klasifikacija migracionih tokova – kao što su migracija radne snage, porodicno okupljanje i traženje azila – nije više jasno razgranicena. Konvencionalna dihotomija izmedju dobrovoljnih i nedobrovoljnih migracija je pomucena. Veza izmedju tokova ekonomskih migracija (regulisanih i neregulisanih) i izbeglica (ukljucujuci tražioce azila) postala je tako tesna da se to ne može ignorisati. S druge strane, podela zemalja na tri ciste kategorije – eligracione, imigracione i tranzitne – nije više validna. U stvari, povecao se broj zemalja koje ne samo što su promenile svoj status vec imaju kombinovane karakteristike dve ili cak sve tri kategorije.
Ekonomske migracije, po definiciji, imaju neka zajednicka obeležija, mada uzroci njihovog nastajanja ne moraju biti sasvim isti. Razliciti su licni atributi ekonomskih migranata: stepen obrazovanja, etnicko poreklo, geografsko poreklo, godine starosti i pol. Uz to ekonomske migracije mogu biti stalne ili privremene, legalne ili skrivene. One takode mogu biti planirane ili spontane, organizovane ili neorganizovane.
Bez obzira na odsustvo precizne statistike, stranci predastavljaju rastucu komponentu savremene globalne radne snage, u cemu prednjaci Evropa kao region sa najviše stranaca i najbrojnijom radnom snagom. Procene pokazuju da je u 1993. godini u svetu izmedju sedamdeset i osamdeset miliona ljudi živelo kao stranci, od kojih su oko tri petine bile izdržavana lica.

Migracija stanovništva može se klasifikovati sa stanovišta zemalja porekla (emigracija) i sa stanovišta zemalja prijema (imigracija), ili alternativno, sa stanovišta samih ucesnika u njoj. Tako se u jednoj zemlji simultano javljaju razliciti tipovi migranata, i to:

1) Migracija radi zapošljavanja – ugovorna migracija
Savremena migracija po ugovoru dobila je na znacaju kada su tokom šezdesetih i sedamdesetih godina radnici iz manje razvijenih mediteranskih zemalja krenuli u razvijene zemlje Severne i Zapadne Evrope. U raznim oblicima ugovorna migracija u velikoj meri obuhvata nekvalifikovanu i polukvalifikovanu radnu snagu koja se zapošljava i u zemljama kao što su Kanada, Republika Koreja, Singapur, Južna Afrika, SAD, i Venecuela. I sezonska migracija je posebna vrsta ugovorne migracije.

2) Migracija radi obrazovanja.
Ovaj tip migracije neobuhvata, strogo govoreci, ekonomski aktivna lica, ali su ona ukljucena u ovu grupu buduci da je njihov motiv ekonomski. Prema ocenama UN, ova vrsta migracije vrši se cesto medju zemljama na približno isom nivou razvijenosti i sa slicnim kulturnim nasledem. Na primer, studenti iz africkih zemalja odlaze na studije u Egipat, medjutim, studenti iz zemalja u razvoju više teže da studiraju u SAD, Kanadi i Evropi. Poslednjih godina kineski studenti odlaze na studije u Japan.

3) Migracija radi usavršavanja.
Numericki, ovaj tip migracije je skroman segment osnovnih medjunarodnih migracija ali ekonomski je vrlo koristan. Ucesnici u ovoj vrsti migracije su, po pravilu, pozvani u privatne ili javne ustanove (otvorena predjuzeca) razvijenih zemalja da provedju nekoliko meseci ili godina radi sticanja novih ili viših kvalifikacija ili da se upoznaju sa modernom tehnologijom. Ova migracija se odvija kroz poslovne kanale.

4) Migracija u profesionalne ili poslovne svrhe.
Hiljade profesionalnih, tehnickih ili menadžerskih radnika, kao i poslovnih ljudi svih kategorija putuju svakodnevno iz jedne u drugu zemlju. Neki ostaju nekoliko meseci ili godina, dok se jedan broj permanentno naseljava. Na primer, Evropska unija je domacina za oko dva miliona stranih strucnjaka koji su došli iz zemalja clanica EFTA, Kanade, Japana, SAD. Pored strucnjaka ili poslovnih ljudi koji migriraju svojom voljom, mnogi menadžeri i drugi strucnjaci vršeci specificne zadatke sele se unutar transnacionalnih predjuzeca prelazeci granice pojedinih država.

5) Migracija radi useljenja u drugu zemlju.
Ovo je klasican tip migracije (permanentno useljavanje), karakteristicno za Australiju, Kanadu, Novi Zeland i SAD, u koje se svake godine useljava više od milion ljudi. Mnogi medju njima su izdržavana lica onih migranata koji su se ranije uselili. Pored njih, stotine hiljada useljenika su radno aktivni, od kojih se veliki broj odnosi na visokokvalifikovane, a samo mali broj su niskokvalifikovana radna snaga. Sa izuzetkom visokostucnih a posebno deficitiranih strucnjaka, kandidati moraju pre nego što udu u zemlju useljenja da obezbede zaposlenje.

6) Migracija predjuzetnika.
Ovaj tip migracije se, u okviru permanentnog useljenja, vrši radi otvaranja novih radnih mesta. Australija, Kanada, Singapur, i SAD nastoje da privuku strane predjuzetnike koji ce, za uzvrat, otpoceti biznis ili uložiti svoj novac u profitabilne investicije radi otvaranja novih radnih mesta, za sebe i za druge radnike.

7) Neregularna migracija.
Sva prethodhodne kategorije medjunarodne ekonomske migracije obuhvataju regularne migracione tokove: pojedinci su ovlašceni da dodu u imigracionu zemlju i, ako su ekonomski aktivni, da se angažuju u nekoj isplativoj aktivnosti, u skladu sa zakonima i propisima te zemlje. S druge strane, neregularna migracija predstavlja ilegalne ulaske, boravak ili ekonomsku aktivnost stranaca u zemljama prijema. Ilegalni migranti teže da steknu regularni posao, ili da dobiju sezonsko zaposlenje, a zatim da okupe clanove svoje porodice.

2. EFEKTI SAVREMENIH MIGRACIJA

U mnogim aspektima, savremena migracija je dvosmerni proces koji ne pogadja samo ucesnike u njoj (migrante) vec i involvirane zemlje (one u koju ulaze i oni iz koje odlaze). Medju glavnim ciniocima koji uzrokuju dobrovoljne migracije ubrajaju se stepen ekonomske razvijenosti, demografski razvoj i uslovi tržišta radne snage u obe grupacije zemalja – u zemljama porekla i zemljama prijema. Procena dobitaka i gubitaka (cost and benefits) pokazuje da se interesi zemalja nepoklapaju uvek sa interesima migranata. Migracija može znacajno da poboljša zarade radnika i bude od koristi zemlje prijema, ali i da u prekomernim i permanentnim tokovima, posebno kvalifikovanih ljudi, ozbiljno ugrozi ekonomski rast zemlje porekla, narocito ako je ona u razvoju.
Saradnja izmedju zemalja iz kojih se odlazi u migracije i zemalja u koje se migrira.
Da bi se stalno poboljšavao nivo životnog standarda migranata i da bi se u maksimalnoj meri iskoristili pozitivni uticaji na ukupni kvalitet života migranata i na jacanje samopouzdanja medju ženama, neophodno je da zemlje porekla i zemlje destinacije ozbiljno saradjuju. U tom cilju, UNIFEM podržava regionalne programe ucenja i saradnje i unutar zemalja i izmedju zemalja, kroz organizovanje poseta i regionalnih konferencija. Na jednom takvom nedavno održanom regionalnom seminaru ucesnici su se obavezali da ce uspostaviti svestranu saradnju kako unutar zemalja iz kojih se emigrira, tako i medju tim zemljama, sve u cilju zaštite radnickih prava; na to su se obavezale vlade, nevladine organizacije i medjunarodne organizacije iz Indonezije, Bahreina, Bangladeša, Hong Konga, Jordana, Nepala, Filipina i Šri Lanke.
UNIFEM se nada da ce dugorocno gledano kako zemlje porekla, tako i zemlje destinacije, predstavnici vlada i civilnog društva, saradivati na podsticanju bezbednih migracija i da ce sprovoditi politiku koja ce se temeljiti na jednakim pravima i rodnoj ravnopravnosti kao i programe koji ce omoguciti da radnici-migranti steknu vece samopouzdanje.
Za zemlje porekla, u procesu migracije tri elementa su od najveceg interesa – regrutovanje migranara (organizovano ili spontano, dokumentovano ili nedokumentovano, visokostrucno, kvalifikovano ili nekvalifikovano), devizne doznake i povratak migranata. Uslovi koji determinišu selekciju i odlazak odredjuju, u stvari, i licne i profesionalne atribute migranata, a sve to ima odraza na proizvodnju, zaposlenost i demografski razvoj u zemljama porekla.
Efekti savremenih migracija na zemlje prijema su, u najvecoj meri, pozitivne, jer one same odlucuju o tokovima i intenzitetu priliva stranih radnika. Strani radnici služe za uravnoteženje ponude i tražnje na tržištima rada razvijenih zemalja. Mada se ovde detaljnije ne analiziraju efekti migracija po zemlje prijema tj. zemlje imigracija, ili pak treba istaci da su oštre restrikcije koje su razvijene zemlje uvele u sferu legalnog priliva migranata doprinele porastu na pritisak azila. Tako da je danas sve više tražilaca azila koji vrše pritisak na tržište rada imigracionih zemalja. Na primer, od 684.500 zahteva koliko je razmatrano tokom 1993. godine samo 45.100 je dobilo status izbeglica, dok je 178.000 ljudi dobilo odobrenje na humanitarnoj osnovi ili na neko drugoj osnovi.

3. NEKI STRATEGIJSKI ELEMENTI MIGRACIONE POLITIKE NA GLOBALNOM PLANU

Poslednjih decenija XX veka karakteriše masovna migracija ljudi širom sveta. Najznacajniji i najnoviji proces je migracija iz bivših socijalistickih zemalja u razvijene zemlje Zapada, koji ukljucuju veliki broj ilegalnih migranata, tražioce azila i izbeglice.
Za utvrdivanje osnova za regularnu migraciju potrebna je dosledna strategija znatno više nego ad hoc (»na parce«) napori vezani za proces migracije. Moralo bi da se lek za probleme nade na globalnom planu. Rešenja bi morala da budu relevantna za današnje potrebe i za one koje ce nametati sutrašnjici. Ako se konstruktivne mere ne budu danas predjuzimale, društveni rashodi u buducnosti ce biti veci za sve ucesnike u procesu migracije.
Neke mere sugerišu medjunarodne organizacije, a one bi se mogle sažeti na sledeci nacin:
1) Medjunarodna trgovina, investicije i pomoc treba da budu usmereni prema podrucijima i zemljama koji proizvode izbeglice i migrante,
2) Migraciona politika treba da je usmerena ka sinhronizaciji eksternih cinilaca i domacih potreba,
3) Odgovarajuce vladine strukture koje se bave migracijom u zemljama porekla, tranzitnim zemljama i zemljama prijema moraju biti ojacane ili u nekim slucajevima razvijene tj. unapredene. Odsustvo migracionog režima vodi u neregularne migracione tokove,
4) Ocekuje se da ce mogucnosti legalnih migracija – i permanentnih i privremenih – u buducnosti biti povecan. Mogucnosti zasnovane na migraciji kvalifikovanih, okupljanja porodica, humanitarnim potrebama i nacionalnim interesima zaslužuju posebnu pažnju,
5) Informisanje je kljucni faktor na svim nivoima migracione politike. Potencionalni migranti treba u isto vreme da budu primaoci, ali i izvor informacija,
6) Regularni i neregularni migracioni tokovi treba da budu predmet kontinuiranog pracenja i pažnje kreatora politike. S druge strane, istraživaci bi morali da anticipraju migraciona kretanja i prognoziraju efekte, kako bi mogle da se predjuzmu odredene mere.
7) Obrazovanje u zemljama porekla treba da bude dostupno svima koji žele da povecaju svoj standard života. Zemlje porekla treba da imaju svoje programe i organizovanje školovanja i specijalizaciju strucnjaka u razvijenim zemljama koji ce poslužiti kao multiplikator i koji ce voditi ubrzanju transfera know-how nakon njihovog povratka u zemlju,
8) Programi koji posticu migrante na dobrovoljni povratak u zemlju porekla treba da se prošire i unapredjuju, posebno kada je rec o finansijskoj podršci za osnivanje manjih predjuzeca i njihovoj reintegraciji,
9) Prava pojedinih migranata i izbeglica treba da budu poštovane. To znaci da zemlje, ukljucujuci i našu, treba da prihvate medjunarodne standarde ratifikovanjem instrumenata u kojima su oni sadržani kao što je Konvencija Ujedinjenih nacija o zaštiti prava svih radnika migranata i clanova njihovih porodica i druge relevantne konvencije.

Uprkos dosadašnjem odsustvu razvojne politike koja bi u svom fokusu imala migracije, agencije poput DFID sve više gledaju na migracije kao na potencijalno važne strategije za obezbedivanje egzistencije siromašnih žena i muškaraca - kao i na strategiju koja može obezbediti razvoj kako zemljama porekla migranata, tako i zemljama njihove destinacije. Ipak, iako i žene i muškarci imaju koristi od migracija, potreban je zaokret u pristupu kako bi se krenulo sa stanovišta rodno utemeljenih ljudskih prava i na taj nacin obezbedilo da razvojna politika i praksa ne budu ograniceni samo na ekonomske aspekte migracije (kao što su, na primer, novcane doznake koje migranti šalju svojim kucama iz inostranstva), vec da se obezbedi šira razvojna "slika" koja obuhvata i kulturu, ljudska prava i opštu ravnopravnost. Za to je potrebno da se mnogo podrobnije sagledaju takvi faktori kao što su "nevidljivost", odsustvo zaštite, ilegalni status, niski radni standardi, nasilje i stigma. Takvi faktori su kriticno rodno zasnovani u tom smislu da postoje razlicite potrebe muškaraca i žena kada je rec o zdravstvenoj zaštiti, zapošljavanju, resursima, informacijama i mogucnosti uticaja na procese odlucivanja.
Trenutno postoje neki pozitivni primeri iz kojih bismo mogli dosta toga da naucimo. Vladine inicijative poput one u Šri Lanki mogu obezbediti suštinski znacajnu obuku pre odlaska iz zemlje kako ženama, tako i muškarcima, što ce im omoguciti da se bolje snadu i osete sigurnijima po dolasku u zemlju destinacije. Bilateralni sporazumi izmedju zemalja iz kojih migranti odlaze i zemalja u koje se doseljavaju, takode mogu podstaci zemlje destinacije da obezbede bolje aranžmane za žene-migrantkinje, kao i zemlje porekla da formulišu odgovarajucu politiku kojom ce odgovoriti na situaciju u kojoj veliki broj strucno osposobljenih radnika napušta svoju domovinu (takozvani "odliv mozgova"). Projekt UNIFEM za jugoistocnu Aziju trenutno se bavi formulisanjem memoranduma o razumevanju izmedju Jordana i Indonezije i Jordana i Filipina; osnovni cilj tih dokumenata jeste da se posebno ukaže na prava žena-migrantkinja. Važan deo posla mogu da obave i nevladine organizacije kao što je ALMATERRA iz italijanskog grada Torina koja pruža pravnu pomoc, informacije, transkulturno posredovanje, deciju zaštitu i odgovarajuce kurseve za obuku žena-migrantkinja (Lean Lim i drugi 2003).
Medjunarodno-pravni okviri vezani za migracije, izbeglice, ljudska prava žena i trafiking predstavljaju važno polazište i smernicu za mobilisanje resursa i napora kako na nivou vlada, tako i na nivou civilnog društva. Na kraju krajeva, neotudiva su ljudska prava na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i informisanje. Za pristup tim pravima i za njihovo uživanje neophodno je da oni koji kreiraju politicke odluke i oni koji te odluke sprovode u praksi priznaju kontekst migracija. Šta je (ili ko je) primoralo (primorao) nekog da emigrira, u kakvoj su se situaciji migranti našli pošto su migrirali i da li su izloženi fizickoj ugroženosti ili opasnosti od izolacije - sve ce to bar delimicno zavisiti od njihove rodne pripadnosti. Rodna pripadnost utice na to u kojoj meri ljudi mogu da doprinesu zajednici u koju su migrirali i koliko koristi imaju od te zajednice - samim tim, od toga zavisi i u kojoj ce meri moci da odigraju neku važnu ulogu u ostvarivanju osnovnih ciljeva kako socijalnog, tako i ekonomskog razvoja.

4. GRAÐANI SRBIJE I CRNE GORE NA RADU U INOSTRANSTVU

Gradani SCG koji žive i rade u inostranstvu imaju, u najvecem broju, status radnika na privremenom radu. Njih, prema popisu stanovništva izvršenog 1991. godine, najviše ima u razvijenim zemljama Evrope, samo u Nemackoj 24,9%. Slede Austrija (22,5%), Švajcarska (14,1%) i Francuska (7,7%). Prema istom popisu, u inostranstvu je na radu bilo 215838 naših gradana i 86652 clana njihovih porodica.
Medjutim, s obzirom da popis stanovništva nije bio sveobuhvatan, ukupan broj naših radana koji žive i rade u inostranstvu je znatnno veci, posebno ako se ima u vidu da je veliki broj gradana SR Jugoslavije napustio zemlju posle 1991. godine kada su poceli etnicki sukobi i gradanski rat na teritoriji ranije Jugoslavije. Uz to, znatan broj ljudi, narocito visokoobrazovanih i strucnih, otišlo je u prekookeanske zemlje.
Naši gradani borave u inostranstvu u svim navedenim svojstvima. Status nacionalne manjine Srbi imaju u “starim” zemljama boravka, kao sto su Albanija, Madjarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Hrvatska, Slovenija. Taj status je odredjivan, pre svega, politickom voljom nasih suseda, a potom i medjunarodnim konvencijama, koje su status manjine limitirale procentom ucesca stranaca u domicilnoj drzavi. Srbi su nekada u Madjarskoj cinili cak 12 odsto stanovnistva, a danas je taj procenat ispod 5 odsto. Srbi iseljenici su taj status dobili u prekookeanskim zemljama, koje su od pocetka proslog veka, pa do danas, aktivno radile na “uvozu” raznih svetskih nacija, pa i srpske. SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija, Juzna Amerika, a poslednjih godina i Novi Zeland i Juznoafricka republika otvorile su granice za useljavanje stranaca, koji su pozeleli da prime njihovo drzavljanstvo. Zbog takve useljenicke politike za ove drzave jedno vreme su bili zainteresovani prevashodno siromasni slojevi, a potom i imucniji, obrazovaniji slojevi stanovnista sa Starog kontinenta, Azije i Afrike. Kanada je, na primer, poznata kao drzava koja je iz Srbije prosto usisavala mlade diplomce sa fakulteta prirodnih nauka. Ekonomski migranti su svoj status radnika na privremenom radu resavali preko bilatelarnih dogovora srpskih drzava i zemalja zapadne Evrope, koje su uvozom fizicke radne snage, majstora i tehnicara svih vrasta resavali probleme za donjom klasom zaposlenih u svojoj privredi. Kako su, medjutim, vremenom ti gastarbajteri, kako ih zovu Nemci, izrodili decu, koja su postala punopravni gradjani EU, to se i njihov status promenio utoliko sto su nekada privremeni radnici, postali pravi i trajni useljenici. Status izbeglica poslednjih decenija, od kako raste broj lokalnih ratova, dobijaju generacije prebeglica iz BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore i sa Kosmeta. O njima su podjednako krajem devedesetih brinuli Nemcka, Francuska, Austrija, Italija, Svajcarska, Svedska, Norveska, da bi se pocetkom 21. veka za ratne prebeglice pobrinuli i Sjedinjene Americke Drzave, Kanada i Australija. Bude li proces asimilacije ovih dosljaka uspeo, Srbija ce verovatno od izbeglica u ovim dalekim zemljama dobiti novu generaciju iseljenika.
Od pocetka devedesetih godina do danas, sa prostora bivše i sadašnje države otišlo je u svet više od 400000 Srba. U Kanadu, Ameriku, Australiju, Novi Zeland, Južnoafricku Republiku tragajuci za znanjem, boljim životom i vecom zaradom, krenuli su studenti, inženjeri, lekari, profesori i naucnici.
Ako se uzme u obzir da obrazovanje jednog strucnjaka našu zemlju košta oko 50.000 evra, i ako to pomnožimo sa brojkom sa 200.000 mladih koji su Srbiju napustili samo u nekoliko poslednjih godina, dolazimo do stravicnih podataka. Negubimo samo novac, jasno je da je slika poražavajuca.
Sa aspekta socio-demografskih varijabli medju onima koji su spremni da odu bilo gde skoro je podjednak broj muškaraca (49.5%) i žena (50.5%), a u pogledju obrazovanja prednjace oni sa završenom srednjom školom (65.7%). Interesantno je da se iznad proseka isticu osobe sa stalnim zaposlenjem (42%). Nezadovoljstvo uslovima rada u pogledju razlicitih aspekata je verovatan uzrok težnje vecine osoba sa stalnim zaposlenjem za preseljenjem bilo gde ako je u pitanju bolji posao. Za osiguranjem bolje egzistencije koju donosi novi posao unutar Srbije ili u inostranstvu najviše su spremne osobe sa primanjima do 75 evra (37.8%). Mladi i sredovecni koji pripadaju uzrasnim kategorijama izmedju 15 - 49 godina su iznad proseka kada je u pitanju migracija za poslom. Ambicije u pogledju profesionalnog razvoja na pocetku ili sredini karijere su jedan od mogucih uzroka zašto se pripadnici ovih uzrasta lakše odlucuju na promenu mesta boravka zbog posla. Ovi podaci nisu zacudujuci ako imamo u vidu celokupnu bolnu i nezdravu klimu u našem društvu i privredi u cijoj osnovi je svakako proces tranzicije. Visoka stopa nezaposlenosti, likvidacije društvenih predjuzeca koje su dovele do tehnoloških viškova, nagli rast privatnog sektora koji u vecini slucaja još uvek nije uhvatio korak sa zakonodavstvom o radu, licni dohoci koji su na granici egzistencije, nesigurna radna mesta ali i strah od gubitka posla dovode do toga da je više od polovine naših gradana spremno na mobilnost za poslom.

5. SVE SRPSKE SEOBE

Seobe su neraskidivi deo istorije srpskog naroda. Vec jedanaest vekova Srbi se sele širom planete od matice do tudine i natrag. Najvece migracije Srbi su imali na prostorima Balkana i jugo-istocne Evrope, na kome je proces formiranja država bio neprestano pracen ratovima i pokretanjem naroda. Ta tudina, medjutim, ma koliko bila cemerna, bila je i slasna, jer je Srbima u otadžbini podarila pamet, veru, pismenost, umetnost, bogastvo, ugled i ponos. Prva pisana i štampana rec Srba stizala je u maticu iz Italije, Austrije, Madarske, Rusije, Nemacke. Poslednjih decenija iz rasejanja u otadžbinu stižu konvoji humanitarne pomoci, devizne doznake, koje se procenjuju na preko 4 milijarde evra, i nova srpska pamet. Srbi u dijaspori su poslednjih godina bili i direktno ukljuceni u bitku za srpsku istinu u svetu i u promociju srpskih nacionalnih interesa. Zato je ministar dijaspore dr Vojislav Vukcevic jednom javno i priznao da nas Srbe u otadžbini Srbi u rasejanju “hrane i brane”.
Srbi u rasejanju su uspeli ne samo da sacuvaju i neguju svoje iskonske korene vec i da ostave jako vidljive nacionalne tragove i kulturne pecate. Zvanicnici tvrde da danas u svetu imamo 479 spomenika srpske kulture u 35 država. Nama se cini da je tih obeležja najmanje deset puta vise, jer srpski pecat van Srbije nisu ostavljali iza sebe samo predstavnici drzave, krune i crkve, vojnici i zarobljenici, vec i svojim delima naucnici, umetnici, sportisti, ali i obicni ljudi. A to sve Srbe sveta cini uzvišenim i ponosnim.
Srpski narod, cije je se ime prvi put na tlu današnje Srbije pominje jos 822. a u Grckoj još 610. godine, doselio se na Balkan sa starim Slovenima. Kretali su se iz severnih stepa iza Karpata na topli jug Evrope i probili sve do granica Azije. I danas u Judejskoj pustinji postoji manastir Svetog Save osvecenog jerusalimskog, koji svedoci o prisutnosti srpskog bica i duše. Srbi su kao pleme slovenskog naroda živeli severoistocno iza Karpata, na izvorima i gornjem toku reka: Visle i Odre, Dnjestra i Buga, i u zapadnom delu dnjeparskog kraja. Krajem IV veka nove ere, kada su iz Azije preko Rusije i Ukrajine poceli Huni da prodiru, pokoravajuci mnoge evropske narode, Sloveni koji su bili podeljeni i nesložni u odbrani, pod tom najezdom krenuli su u veliku seobu.
Citav vek i po je protekao u tim seobama starih Slovena. Na današnjoj teritoriji Srbije, pre dolaska Slovena, ziveli su Iliri i Tracani. Sloveni su se na jugu Starog kontineta pojavili zajedno sa Avarima, u najezdi plemena, koja je nastala posle pada i podele Rimskog carstva. Sloveni, a i Srbi sa njima, zaustavljeni su ispred Carigrada 626. godine, kada im je vizantijski car Iraklije dozvolio da se nasele oko Soluna. Kako je zabeležio car Konstantin Porfirogenit po jednom narodu, verovatno najvecem i najacem, iz tog slovenskog bratstva, Srbima, oblast oko Soluna je tada i dobila ime Servija.
Srbi su u IX veku primili hrišcanstvo, a knez Vlastimir , oglasio je ujedinjenje srpskih plemena, stvaranje srpske vojske i države na teritoriji Raške. Srbija se i pod carom Dušanom širila, pa je u drugoj polovini XIV veka zahvatila skoro dve trecine Balkanskog poluostrva. To širenje države i naroda može se tumaciti i kao druga velika seoba Srba po Balkanu. Posle smrti cara Dušana pocinje pad srpske države, koji je za posledicu imao ostavljanje i ostajanje srpskog naroda u tudim zemljama.
Prodor Turaka na Balkan i porazi Srba u bitkama sa njima pred kraj XIV veka, pokrenuli su treci veliki talas iseljavanja srpskog naroda na sever i zapad. Stanovništvo je tada bežalo iz krških predela na Primorje. U primorske gradove sklanjala se i srpska vlastela, pre svega u Dubrovnik, Kotor i Zadar. S vremena na vreme, usled upada Turaka, stanovništvo je u masama bežalo ka obali. Od 1416. do 1418. godine "sirotinja (pauperes) iz unutrašnjosti nije bila puštena u Dubrovnik, nego je stanovala ispred grada u pecinama kraj morske obale". Docnije, kada ni tamo nisu više nalazili posla, prebacivali su se u Apuliju.
Dalje tursko nadiranje, teror najpre janicarskih, a potom krdžalijskih hordi, neuspele pobune, izbegavanje davanja "danka u krvi", potakli su iseljavanje Srba u Vojvodinu, današnje rumunske delove Banata, u Liku i druge krajeve pod Austrijom, sve do Zumberka gde se srpsko stanovništvo izmešalo sa Slovencima.
U istoriji je, medjutim, ostala najviše upamcena seoba 60.000 Srba u Ugarsku, koju je vodio patrijarh Arsenije III Carnojevic u leto 1690. godine. Ova cetvrta seoba je trajala cetrdesetak dana, a Srbi su naselili Madarsku, Austriju, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju i dosli do Ceske. Srbi koji su u ovom talasu preplavili Evropu udarili su temelje srpske zajednice, koja je u narednom periodu, neprestano rasla, a mnogo rede i opadala.
Cetiri decenije kasnije Srbi su se opet, peti put, pomerili prema Istoku, ovog puta u Rusiju, Ukrajinu, Slovacku, Belorusiju, Moldaviju. Racuna se da je tada unutar beckog casrtsva pokrenuto 100.000 Srba prema istoku, od cega je oko 10.000 Srba otišlo u Rusiju i Ukrajinu. Oni su formirali dva naselja Novu Serbija i Slavjano-Serbija. Medju ovim Srbima bilo je pripadnika našeg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore.
Raštrkan na prostoru od Ugarske do Grcke srpski narod, primoran da traga za golom egzistencijom, krajem XIX i pocetkom XX veka je opet krenuo u šestu veliku seobu ka zapadnim državama Starog kontinenta. U prvim decenijama XX veka, pred Prvi svetski rat, a potom izmedju dva rata, kada su razvijene zemlje Zapadne Evrope dostizale veliki ekonomski prosperitet, migracije Srba sa jugoslovenskih prostora dobile su na znacaju.
Godine 1931. broj jugoslovenskih gradana koji su se nasli u ovim evropskim zemljama dostigao je 131.000. Glavne zemlje koje su ih privukle bile su Francuska i Belgija, a potom Nemacka i Cehoslovacka. Medjutim, kako tvrdi dr Vladimir Grecic, medju iseljenima je bilo najmanje Srba, a mnogo više Slovenaca i Hrvata. Ekonomska kriza, a narocito dolazeci fašizam i novi rat, vratili su mnoge ekonomske migrante natrag u Jugoslaviju.
Pored evropskih zemalja ovaj šesti talas zahvatio je sva tri americka kontinenta. Tada su se u SAD preko Kalifornije, na primer, useljavali ponajviše Srbi iz zapadnih krajeva, pre svega, Boke, Hercegovine, Like, Korduna, Dalmacije, Bosne i Vojvodine. Prema nekim procenama, pre balkanskih ratova samo u SAD je živelo oko 20.000 Crnogoraca. Ova migracija Srba trajala je najduže, cak do pocetka Drugog svetskog rata.
U vreme Drugog svetskog rata, prilikom sedme migracije, sa srpskih teritorija je zarobljeno ili proterano preko 260.000 lica, dok se posle rata po Evropi rasuto još 390.000 ljudi. Zarobljenici su bili po logorima Treceg rajha, od Nemacke i Austrije preko Poljske, Ceske, Slovacke do Italije i Afrike, iz kojih su odlazili u emigraciju u prekookeanske države, jer su zbog komunizma u Jugoslaviji, odlucili da ostanu u tudini. Drugu vrstu politickih emigranata cinili su novi begunci, antimokunisti iz svih jugoslovenskih republika, koji su ilegalno izlazili iz Jugoslavije. Podaci Komesarijata za izbeglice OUN iz 1957. pokazuju da je iz tadašnje Jugoslavije prebeglo ukupno 18.000 ljudi u Austriju, Nemacku, Italiju i Grcku. Glavna odredišta za ovu ratnu i poratnu emigraciju bile su Zapadna Evropa, SAD i Velika Britanija, Australija i Argentina. Ovog puta Srbi, prilikom sedme seobe, su u SAD ulazili preko istocne kapije u Njujorku. Manjina njih imala je status politickih izgnanika, a vecina status jeftine radne snage.
Useljavanje Srba u SAD traje skoro dva veka i predstavlja, posle srpskih seoba po juznoj i istocnoj Evropi, durgi najveci pokret srpskog naroda sa svojih ognjista. U istoriji americke imigracije opšte je prihvacena podela na tzv. period "stare" imigracije, od 1820, kada su podaci o imigrantima prvi put zabeleženi, pa do 1888. i "nove" imigracije u SAD, od pocetka devedesetih godina XIX veka naovamo. Velika vecina srpskog iseljeništva pripada upravo ovoj poslednjoj etapi naseljavanja Severne Amerike.
Prihvatajuci podelu americke imigracije, na "staru" i "novu", profesor Majkl Boro Petrovic useljavanje Srba u SAD grupiše u pet karakteristicnih perioda. Prvi obuhvata najranije doseljenike u periodu "stare" imigracije do 1880. Drugi period pojave "nove" imigracije (1880-1914). Treci, useljenika u periodu izmedju dva svetska rata (1918-1941). Cetvrti, dolazak raseljenih lica iz Evrope posle Drugog svetskog rata (1945-1965). Peti, najnovije useljavanje u SAD od 1965. naovamo. Ovom treba svakako dodati i sesti talas useljavanja u SAD koji pocinje od burnih zbivanja 1991. godine.

6. NOVI ISELJENICI

Proces otvaranja komunisticke Jugoslavije i njena saradnja sa zapadno-evropskim državama imala je za posledicu osmi i najmasovniji talas iseljavanja Srba. Sredinom šezdesetih godina, posle potpisivanja bilatelarnih ugovora o odlasku srpskih radnika na privremeni rad u evropske metropole, za samo desetak godina broj srpskih gastarbajtera u Zapadnoj Evropi popeo se na skoro 500.000. Ova evropska srpska migracija, tvrdi dr Vladimir Grecic, bila je uslovljena iskljucivo ekonomskim faktorima, i bogatih zemalja, kojima je bila potrebna jeftina i strucna radna snaga, i Jugoslaviji, koja je želela da reši problem nezaposlenosti i viška strucne radne snage. Do 1973. i do naftnog udara, zemlje Zapadne Evrope vodile su imigracionu politiku "otvorenih vrata", jer su dozvoljavale slobodno useljavanje stranih radnika, a od 1974. su vodile politiku "zatvorenih vrata" za zapošljavanje stranaca, koja nije dala nikakve rezultate, jer se priliv stranih radnika kontinuirano nastavljao. Tu seobu radnika i strucnjaka država Jugoslavija i Republika Srbija su regulisali medjunarodnim bilatelarnim ugovorima sa zemljama Zapadne Evrope, koje su ove strance podvodile pod status "gostujuci radnici" (gastarbajteri). Ti dogovori su bili u skladu sa principima tržista radne snage i pitanja vezana za ostvarivanje cilja "slobodne cirkulacije ljudi" unutar Evropske unije.
Tako su Srbi našli svoja nova utocista u Austriji, Nemackoj, Francuskoj, Italiji, zemljama Beneluksa i Skandinavije,Švajcarskoj, ali i Engleskoj, pa cak i Sovjetskom savezu.
Ekonomske migracije jeftine radne snage na zapad, potakle su krajem sedamdesetih i pocetkom osamdesetih godina proslog veka i kretanje srpskih poslovnih ljudi, strucnjaka svih vrsta, umetnika i sportista preko granice srpskih prostora u tadašnjoj SFRJ. Od tada do danas preko 3.400 srpskih fudbalera, košarkaša, rukometaša, vaterpolista, atleticara, trenera i ostalih sportskih radnika otišlo je na privremeni rad u svet. Ti Srbi, ucesnici devete seobe naroda, našli su svoje nove domovine u bogatim zemljama Starog kontinenta, SAD, Kanadi, Meksiku, Južnoj Africi, Novom Zelandu, Kipru, SSSR-u, arpaskim državama, Kini i cak i Japanu.
Pocetak novog rata na Balkanu, izazvao je devedesetih godina raspad komunisticke Jugoslavije u kojoj je živelo 9,5 miliona Srba i Crnogoraca. Politicka kriza 1990. i gradanski rat zapocet 1991. izazvali su masovni i egzodus srpskog naroda. Ovaj deseti talas iseljavanja Srba zahvatio je srpski narod iz svih bivših jugoslovenskih republika. Da bi Srbi izbegli stradanja u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini krenuli su u seobu u dva pravca - ka otadžbini Srbiji i ka inostranstvu. Prema podacima Viskog komesarijata UN za izbeglice, do jula 1993. samo u Nemacku je došlo oko 350.000 lica iz bivše Jugoslavije, od kojih je 180.000 podnelo zahtev za azil. Vecinu su cinili Srbi. Procenjuje se da je još toliko naših ljudi izašlo iz bivše Jugoslavije i krenulo preko Starog kontinenta i u druge krajeve sveta.
Novi iseljeni Srbi, njih oko 400.000 ljudi, koji su dobijali status izbeglica ili su živeli bez njega, našli su svoja utocišta u Madarskoj, Ceskoj, Slovackoj, Skandinaviji, Nemackoj, Italiji, Beneluksu, Francuskoj, Austriji, ali i u SAD, Kanadi, Južnoj Africi, u Australiji, na Novom Zelandu, i Kubi i drugim dalekim zemljama Južne Amerike. U ovoj desetoj seobi, koja još traje, gotovo 40.000 iseljenih Srba, kako tvrdi prof. dr Vladimir Grecic zamenik direktora Instituta za medjunarodnu politiku i privredju, cine mladi obrazovani Srbi, školarci i diplomci, koji pronose srpsku pamet od Aljaske do Novog Zelanda.
Najvažnije prekookeanske zemlje prijema mladih pametnih Srba poslednjih decenija i danas su Kanada, koja je apsorbovala oko 30.000 useljenika, potom SAD i Australija, koje su zajedno tokom minule decenije prihvatile vise od 73 hiljade ljudi. Kanada je, na primer, primila od nas oko 430 menadžera, 4.600 naucnika prirodnih nauka, inženjera i matematicara, 480 naucnika društvenih nauka i slicnih profila, kao i oko 600 ljudi kao medicinskog osoblja. Shodno sopstvenoj klasifikaciji, SAD su registrovale priliv sa useljenickom vizom iz SRJ oko 2.200 aktivnih lica, strucnih i tehnickih specijalnosti. Ovakva migracija strucnih ljudi i u naciji se naziva odliv mozgova.

7. GDE ŽIVE SRBI

U svetu danas ima 11,5 miliona Srba. Srpski narod živi u tri svoje države, Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj i u devedeset stranih zemalja na svih pet kontinenata. Najviše Srba zivi u Srbiji - 7 miliona, zatim u Republici Srpskoj - 1,5 miliona, a u Crnoj Gori ih ima oko 600.000. Prema popisima useljenickih država u dijaspori zivi oko 2,8 miliona Srba. To je široko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda preko Azije, Evrope i Amerike do Aljaske, iznosi cetrdeset hiljada kilometara.
Kako je to vec istorijska sudbina, a i politicka volja odlucila, Srbi u rasejanju imaju najmanje cetiri statusa – nacionalne manjine, iseljenika, radnika na privremenom radu i izbeglica. Taj status Srbima su dale zemlje useljavanje, koje su shodno svojoj politici brinule o deseljavanju i integraciji Srba.
Najviše Srba danas ima u SAD, oko 560.000, dok ih je u Kanadi jos 180.000. I u državama Zapadne Evrope, u SR Nemacka - 390.000, Austriji - 190.000, Francuskoj - 110.000, Švajcarskoj - 130.000, Velikoj Britaniji - 55.000, Irskoj 400, Švedskoj - 70.000, Norveškoj – 3.500, zemljama Beneluksa - 42.000, Ceskoj 7.000, Slovackoj 2.300 i Italiji - 20.000.
Ruska Federacija ima oko 25.000 Srba, a Ukrajina do 12.000. U Grckoj ih je do 9.000, Spaniji 7.000 i na Kipru ima oko 3.000 Srba. U Hrvatskoj ih je prema najnovijim podacima blizu 300.000. Od susednih zemalja Srba ima jos u Albaniji - 35.000, Makedonija - 90.000, Rumuniji - 50.000, Madjarskoj - 8.000, Bugarskoj – 3.000 i Sloveniji - 50.000.
Srbi naseljavaju i daleke zemlje. Australija ima oko 135.000 Srba , Novi Zeland - 4.000, Južna Afrika - 30.000, a zemlje nesvrstanog sveta do - 21.000. Ostale države sveta, kao, na primer, Argentina, Island, Peru, Cile, Kina, Japan, imaju blizu 95.000 Srba.
Uvek željni parceta svoje zemlje, svoje nacije i vere, Srbi u rasejanju su kupovali zemljište podizali hramove i klubove, da bi se u njima družili sa Bogom i izmedju sebe, da bi se obrazovali i kulturno uzdizali, da bi negovali svoj nacionalni identitet. Tako su nastali Hilandar i jos 200 manastira i hramova SPC u dijaspori, velika nacionalna udruženja Srpska narodna odbrana, Srpska bratska pomoc i Srpski federalni savez, ali i na stotine klubova svih vrsta.
Saradnja države i dijaspore bila je aktivna sve do dolaska komunista na vlast, kada se zvanicni Beograd ogradio od Srba i Srpske pravoslavne crkve u emigraciji. Punih 50 godina Jugoslavija i Srbija nisu imale vezu sa srpskim iseljenicima u prekookeanskim zemljama, jer je SFRJ brinula samo o jugoslovenskim gastarbajterima u Evropi.
Ta pravilnost se najbolje vidi u cinjenici da je, na primer, 1977. godine u dvanaest najrazvijenijih evropskih imigracionih zemalja bilo svega 248 jugoslovenskih klubova. Analizom naziva ovih klubova, koji su imali i nacionalna obeležja, može se zakljuciti da Srbi nisu imali pravo ili nisu želeli da isticu svoju naciju ili su se pokrštavali u Jugoslovene. U Švedskoj su, na primer, klubovi "Vuk Karadžic", "Nikola Tesla" i "Mladen Stojanovic" proglašeni su jugoslovenskim. Hrvati, Slovenci i Makedonci su u vreme SFRJ imali svoje nacionalne klubove, cak i ribolovacka i planinarska društva, a da su Srbi ne ili vrlo retko. U Švedskoj su od 122 kluba samo tri, "Svetozar Markovic", "Srbija" i "Sindjelic", bila i zvanicno srpska.
Do promena je došlo posle raspada SFRJ i stvaranja nacionalnih država od bivših jugoslovenskih republika. Tada su Srbi u dijaspori preuzeli mnoge klubove i krstili ih srpskim imenima. Prema podacima ambasada i konzulata SRJ srpska dijaspora je 1993. ima 590 organizacija. Toliko ih ima i danas.
Medju nama kod kuce, Srbi su decenijama bili podeljeni na Srbe u otadžbini i Srbe u dijaspori. Najnoviji dogadjaji na balkanskom prostoru, cini se, da su prvi put posle 60 godina, približili srpsku maticu i srpsko rasejanje. Duhovno objedinjenje medju Srbima je vec oglašeno pocetkom devedesetih, patriotske veze su uspostavljene, a ideološka netrpeljivost je smanjena. Stoga, Srbi danas sebe doživljavaju kao jedno nacionalno bice.

ZAKLJUCAK

Rezultati naših analiza pokazuju da se prediktorski skup potisnih varijabli svodi na nezadovoljstvo perspektivom u instiruciji i opšte nezadovljstvo »mogucnostima za znacajno usavšavanje i razvoj«. Medjutim saznanje da se negde radi puno bolje i da iz takve sredine dolazi poziv za odlazak – to opravdava cinjenicu o poražavajucim statistickim podacima o odlivu mozgova. Drugim recima, ma šta ucinili u aktuelnoj politici SCG, segment pozitivno selekcioniranih mladih strucnjaka (i studenata) uvek ce biti izložen izazovima konkurencije i samopotvrdivanja u najboljim istraživackim institucijama u inostranstvu. I na tom saznanju, izmedju ostalog , trebalo bi zasnovati politiku mladog strucnjackog kadra u SCG.
Citavo podrucje Balkana i svih država koje su nastale po raspadu bivše Jugoslavije, za Evropu je, po prirodi svog geografskog i kulturno-istorijskog položaja – margina. I ta margina, medjutim, po prirodi stvari, ima svoju marginu. A svaka margina, kao i svaka granicna pojava, u sebi sadrži brojne paradokse. Zanimljivo je stoga obratiti pažnju na to kako se u dogadjajima, koji se odigravaju u Beogradu, i to uglavnom na margini, percipira Zapadna civilizacija, njene kulturne i materijalne vrednosti.
Smatramo da se odliv mozgova može ograniciti ili, bolje, kontrolisati: povecanjem plata, razlicitim pogodnostima (krediti za rešavanje stambenog pitanja), ulaganjem u opremu i literaturu. Iako treba imati na umu da ce jaz u životnim ocekivanjima, demografskoj i ekonomskoj strukturi, socijalnim uslovima i politickoj stabilnosti izmecu manje razvijenih i razvijenih zemalja i dalje pogodovati procesu odliva ljudskog kapitala, ipak treba ocekivati da ce dodatna ulaganja u znanje uspeti zadržati strucne populacije koja znaci reprodukciju, ne i inovativnu produkciju znanja.

LITERATURA

1. Prof.dr. Vlajko Petkovic – MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA, Beograd, 2005.godine,
2. Prof.dr. Vladimir Grecic – JUGOSLOVENSKE SPOLJNE MIGRACIJE, Beograd 1998. godine,
3. Prof. Mirjana Adamovic, Prof. Silva Mežnaric – POTENCIJALNI I STVARNI ODLIV MOZGOVA, 2003. godina,
4. Prof.dr Vladimir Grecic – SAVREMENE MIGRACIJE U EVROPI, 1994, god
5. VECERNJE NOVOSTI, izdanje 29. novembar 2005. godine,
6. VECERNJE NOVOSTI, izdanje 12. decembar 2005. godine.

PRILOZI

1. www.glas-javnosti.co.yu
2. www.unesco-hp.cg.ac.yu/nasitekstovi.html
3. www.osim.cg.yu/fosi_rom_cg/cg/nov_pob28feb05.html
4. www.danas.co.yu/20041207/vojvodina1.html

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD