RADNO MESTO

Radno mesto je najmanje ekonomsko-tehnička celina u procesu proizvodnje, mesto gde se odvija postupak izrade proizvoda, mesto gde se nalazi sam radnik.
Proizvodna delatnost radnika na radnom mestu, odnosno, proces rada, ima tri, međusobno neodvojiva činioca. To su: predmeti rada, sredstva rada i sam radni čovek. Sadržina pojma radnog mesta je, prema tome, dvojna neophodan prostor za odvijanje procesa rada i skup sredstava i predmeta rada neophodnih u procesu rada.
Uslov za realizaciju procesa rada je da čovek dovede u međusobnu vezu predmete rada i sredstva rada i da učestvuje u oblikovnom procesu. Mera i karakter učešća čoveka u procesu rada zavisi od tipa procesa rada, od tehničkog nivoa sredstava i predmeta rada, od stepena mehanizacije, odnosno, automatizacije. Učešće čoveka u procesu rada niskog tehničkog nivoa uglavnom se javlja u formi neposrednog-fizičkog angažovanja, dok kod višeg tehničkog nivoa, u formi usmeravajuće-koordinirajuće aktivnosti. "Unutrašnje relacije" nastaju kao interakcija sredstava za rad koja se u oblikovanom procesu koriste, predmeta rada koji se oblikuju i čoveka koji koordinira oblikovni proces. "Spoljne relacije" nastaju u odnosima između radnog mesta i organa-organizacije koja opslužuje to radno mesto. Te su relacije pod uticajem ne samo tehničkih i ekonomskih činilaca proizvodnje već i karaktera društvenih i socioloških veza koje se razvijaju i ustaljuju među ljudima na radu. Veze među činiocima procesa rada formiraju se u sledećim kombinacijama:
Sredstvo rada - predmet rada: Tu se radi o usklađenosti mašina, uređaja alata sa predmetom obrade i propisanom tehnologijom, nadalje, radi se o analizi stepena intenziteta korišćenja osnovnih sredstava zavisno od radnog zadatka.
Sredstvo rada - čovek: Ova se relacija može posmatrati sa dva aspekta, sa aspekta prilagođavnja sredstava rada čoveku, i sa aspekta prilagođavanja čoveka sredstvima rada, odnosno usklađivanju zahteva koji se radom postavljaju pred čoveka i njegove sposobnosti.
Predmet rada - čovek: Ova su pitanja u vezi sa opskrbljenošću radnog mesta, sa manipulacijom materijala, sa razmenom predmeta obrade, kao i sa mehanizovanošću i automatizovanošću radnog procesa.
Analiza ovih triju relacija ima za svrhu izgradnju takve organizacije koja će voditi računa koliko o tehničkim aspektima rada toliko i o obezbeđenju principa fiziološkog optimuma radnih ljudi, ali i o ekonomskoj isplativosti odabranih rešenja. Nas od posmatranih relacija interesuju one u kojima se pojavljuje čovek.

U radnom procesu mašine i alati zajedno sa radnikom treba da čine jednu organsku celinu. Kako se najveći deo posla s alatom i strojevima vrši organizovanim pokretima u prostoru i vremenu uz neprestanu perceptivno-osetnu kontrolu, jasno je, da upravo podaci, koji se odnose na motorne i perceptivne sposobnosti ljudi, treba da posluže konstruktoru pri planiranju radnih oruđa.
Pri radu sa mašinom radni elementi kao što su tok, smer, oblik, ritam i trajanje, pokreta u velikoj su meri determinisani karakteristikama mašine. Pošto mašina daje radniku manje mogućnosti da radi onako kako to njemu najbolje odgovara, potrebno je da konstrukcija mašine bude što je moguće bolje usklađena sa mogućnostima radnika. Pri takvom uskladivanju treba voditi računa o tome da mašina, pre svega, po svojim dimenzijama odgovara osnovnim antropometrijskim karakteristikama radnika tj. njegovoj visini u stojećem ili sedećem položaju, dužini njegovih ekstremiteta itd.
Pored antropometrijskih podataka, pri konstrukciji mašine treba uzeti u obzir i podatke o motornim i perceptivnim mogućnostima radnika. Pri tome je bolje poznavati granice u kojima se kolebaju individualne vrednosti, nego li njihove proseke.
U pogledu motorike potrebno je uvažavati sve osnovne Principe ekonomije pokreta i njima prilagođavati položaj i raspored svih onih delova mašine kojima radnik rukuje (poluge, ručke, dugmad i sl.). Osim toga, treba uzeti u obzir i brzinu kojom radnik može da obavlja neke operacije, i to one koje zadiru u rad mašine. Nepravilno je i nesvrsishodno konstruisati takvu mašinu čija brzina prevazilazi preosečnu brzinu reagovanja radnika pošto, u takvim slučajevima mašina izmiče kontroli radnika, a delotvornost mašine ostaje neiskorišćena.
Važno je, nadalje i to da je otpor što ga različiti komandni uređaji daju bude u skladu sa mišićnom snagom onih delova tela kojima se tim uređajem rukuje. Pri tome se mora poštovati zahtev da snaga, koju angažovane mišićne grupe moraju da razviju, bude u njihovim optimalnim a nikako maksimalnim granicama. U slučaju dužeg savladavanja nekog otpora, kao naprimer, pri držanju pritiska na nekoj poluzi bilo rukom ili nogom, dakle pri statičkom radu, poželjno je da se takav rad obavlja samo težinom noge ili ruke, a ne aktivnosti izometričnom (izo-isti, jednak; metron-mera) kontrakcijom mišića.
Pošto konstruktivni elementi mašine i uređaja determinišu smer, veličinu i sukcesiju pokreta, potrebno je da te tehničke karakteristike omoguće najekonomičniji i najprirodniji sled pokreta. Eksperimenti pokazuju da je u sedećem stavu, a neznatnom otporu komandne poluge najekonomičniji onaj pokret koji ide od tela ka mašini, a u obrnutom slučaju, kada je otpor komandne poluge velik, najekonomičniji je onaj pokret koji ide od mašine prema telu.
Pored navedenog, konstruktivni elementi mašine i uređaja moraju odgovarati i sukcesiji pokreta. Raspored komandnih uređaja mora da bude takav da omogući kontinuitet pokreta u sukcesiji. Pošto su kontinuirani pokreti u zakrivljenoj ravni uspešniji od pravolinijskih, raspored komandnih uređaja na mašini mora da odgovara ovom zahtevu.
Nadalje, pokreti mašine treba da budu u istom smeru sa pokretima radnika. Ako se neki deo mašine mora pomaknuti u levo, tada pokret uređaja koji upravlja tim pomeranjem mora ići u istom smeru, pošto to odgovara prirodnoj tendenciji pokreta. Ukoliko nije uspostavljen sklad u navedenom smislu, rad sa mašinom će zahtevati kočenje takve, prirodne tendencije i stalnu kontrolu, što može sprečiti ili otežati automatizaciju pokreta, a u stanju zamora može dovesti do pogrešnih kretnji ili značajnog usporavanja reakcija:
Pored brige o konstruktivnim elementima mašine, treba voditi računa i o rasporedu mašina kao i o organizaciji dovođenja materijala i odnošenja obrađenih predmeta.
Pri oblikovanju tj. projektovanju radnog mesta treba voditi računa i o konstrukciji i rasporedu kontrolnih i signalnih uređaja pomoću kojih radnik kontroliše rad mašine, pa i sopstveni rad. Ne retko se motornoj spretnosti daje prednost u odnosu na perceptivne, premda i od ove sposobnosti zavisi tačnost, uspešnost i sigurnost u radu.
Pri rasporedu instrumenata važi isti princip kao i za uređaje kojima se rukuje. Instrumenti koji su od posebnog značaja za ispravan rad i koji se najčešće upotrebljavaju, treba da su smešteni nasuprot radnika u polju njegovog direktnog, odnosno, najasnijeg vida.

OSVETLJENJE I USLOVI VIZUELNOG POSMATRANJA

Pošto se čovek pretežno optički orijentiše - gotovo 80-90% informacija prima posredstvom vida - važnost ovog elementa uslova rada ne treba posebno isticati.
Zahtevi u pogledu osvetljenosti radnog mesta kreću se po dosta širokoj skali počev kod specifične boje svetla i slabe osvetljenosti radnog mesta (na primer, kabina pilota) do jakog belog svetla (na primer, kancelarije i hale sa mašinama). Obezbeđenje optimalnih vizuelnih uslova znači jedno za konstruktora nekog sredstva za prevoz, a drugo za planera mašine alatljike. Bez da se ovim zahtevima u celosti ne udovolji, radna okolina inače u smislu ergonomskih zahteva pravilno oblikovana, postaje za radnika neadekvatna.
Svetlo, odnosno, osvetljenje .je sredstvo rada čije pravilno tehničko rešenje uz uvažavanje estetskih zahteva, traži saradnju najrazličitijih stručnjaka - arhitekte, tehničara rasvete, lekara sa područja medicine rada, psihologa rada i drugo.
U pogledu vrste osvetljenja razlikujemo dve glavne vrste i to prirodno osvetljenje i veštačko osvetljenje. Nesumnjivo je da je sa biološkog aspekta najprikladnije prirodno osvetljenje, otuda treba težiti tome da se ono omogući uvek kada je to moguće. Pri projektovanju fabričkih hala treba predvideti staklene krovove i velike prozore koji omogućavaju ravnomerniju osvetljenost radnih prostorija. Uzima se kao opšte pravilo da površina prozora pri osvetljavanju radne prostorije isključivo dnevnim svetlom, bude 15-20% osnove površine radne prostorije.
U praksi se problem osvetljavanja radne prostorije prirodnim svetlom sukobljava sa brojnm teškoćama. Sve je više takvih poslava - radnih-mesta kod kojih važe veoma strogi tehnološki zahtevi koji isključuju ugradnju prozora. Osim ovakvih zahteva treba računati i sa čunjenicam da nisu svi dani u godini jednako bogati svetlom - zimski period.
Prednost veštačkih izvora svetla je u tome što obezbeđuje ravnomernu osvetljenost radne prostorije a radna mesta ne moraju biti razmeštena isključivo kraj prozora. Istraživanja na području tehnike osvetljavanja su toliko napredovala da se u pogledu intenziteta i spektralnog sastava svetla može veoma uspešno imitirati prirodno osvetljenje. Najvažniji činioci adekvatne osvetljenosti radnog mesta su:

Distribucija svetla - Kvalitet osvetljenosti radnog mesta u velikoj meri zavisi od toga da li se ono u svim njegovim delovima rasprostire u određenoj srazmeri. Imajući u vidu ovo pitanje razlikujemo kod veštačkih izvora svetla tri vrste osvetljenja: direktno, indirektno i difuzno. Direktno osvetljenje obezbeđuje maksimalnu osvetljenost radnog mesta, pošto je 90-100% svetlosti usmereno na radno mesto. Nedostaci direktnog osvetljenja su veliki kontrasti u osvetljenosti, zbunjujuće senke i blještavost. Do blještavosti dolazi onda kada se u vidnom polju radnika nalazi jak izvor svetlosti ili odsjaj te svetlosti. Bilo da je u pitanju direktna ili indirektna blještavost umanjuje se vidna sposobnost radnika, uzrokuje osećaj vizuelnog diskomfora, čini radnika razdražljivim i u krajnjoj liniji umanjuje njegovu produktivnost i uvećava sklonost ka traumama na radu.

Direktna blještavost se ublažava zaklanjanjem izvora svetla, uvođenjem indirektnog osvetljenja i upotrebom većeg broja slabijih izvora svetla. Indirektna blještavost se ublažava uvođenjem difuznog osvetljenja, zatim umesto sjajnih radnih površina treba predvideti zagasite matirane površine, osim toga i sjaj okolnih površina ne može biti jači od sjaja radne površine, poželjno je da ta osvetljenost tj. sjaj bude bar za 10% manja od sjaja radne površine.
Indirektna osvetljenost, po pravilu rezultira u osvetljenosti bez blještanja, bez senki. To se postiže time što se najveći deo svetla, 90-100% usmerava na tavanicu i gornje delove zidova.
Intenzitet svetla - Još su Hawthorne-ski eksperimenti pokazali koliko je teško jednoznačno izraziti uticaj intenziteta osvetljenja na produktivnost rada, međutim, novija istraživanja uspevaju sa većom pouzdanošću da dokažu taj uticaj.
Naredne slike ilustruju difuziju svetla pri različitim izvorima svetla.

Da bi se postigao određeni intenzitet osvetljenosti potrebna je kombinacija opšteg osvetljenja i direktne osvetljenosti radnog mesta. Bilo da je u pitanju direktno bilo indirektno osvetljenje treba ga kombinovati sa difuznim svetlom.
Za pravilno uređivanje odnosa osvetljenosti površina možemo usvojiti sledeće preporuke:

U vezi sa intenzitetom osvetljenja opšta je preporuka da treba težiti većoj disperziji svetlosti, kako bi se izbegle senke i blještavost.
Pri odredivanju intenziteta osvetljenja treba uzeti u obzir i godine života radnika. Starijim radnicima treba obezbediti veći intenzitet osvetljenja.
Kvalitet i boja svetlosnih izvora i radnih površina - Stepen intenziteta osvetljenja u velikoj meri zavisi od faktora odraza radnih površina. Traženi intenzitet se smanjuje u slučaju takvih radnih mesta koja su okružena sjajnim površinama i obrnuto, zagasite radne površine traže veći intenzitet osvetljenja.
Kontrast između predmeta obrade i detalja sa tog predmeta - U vezi sa kontrastom u osvetljenosti možemo reći samo toliko da veći kontast samo do određene granice omogućava veću vidljivost, međutim, bojama predmeta se može nedvosmisleno odrediti, jedino onda kada je osvetljenost predmeta obrade bliža osvetljenosti radne pozadine. Zbog toga, u svim onim slučajevima gde se traži nepogrešiva diskriminacija boja, potrebno je koristiti niske vrednosti u kontrast osvetljenju.

UTICAJ BUKE NA RADNI UČINAK I UBLAŽAVANJE ŠTETNIH POSLEDICA

Štetni uticaj buke Lehmann je klasifikovao na tri područja: na vegetativni sistem, na čulo sluha i na psihu čoveka.
Promena u vegetativnom nervnom sistemu pod uticajem buke - Iskazan je uticaj buke na sistem cirkulacije, taj je uticaj naročito štetan kod mladih, između 16 i 20 godina života. Vegetativne reakcije nisu samo pod uticajem jačine zvuka već i širine polja frekvencije.
Promena u čulu sluha pod uticajem buke - Zavisno od intenziteta, frekvencije i vremena trajanja zvuka čulo sluha reaguje na tri načina:
Adaptacijom - Nastupa relativno brzo na zvukove određenog intenziteta, a po nestanku nadražaja ta naviknutost brzo nestaje.
Zamaranjem - O slušnom zamoru govorimo onda kada uho nakon kontinuelnog nadražaja u smanjenoj meri reaguje i na druge nadražaje. Slušni zamor izaziva prolazno povećanje praga čujnosti. Zamor slušnog organa zavisi od intenziteta zamarajućeg zvuka, od frekvencije zvuka i od dužine uticaja. Zamarajući uticaj zvuka nastupa iznad 800 Hz, a taj se "prag" snižava sa godinama života.
Trajno oštećenje slušnog organa - Do ovoga dolazi kod radnika koji su duže vremena radili u uslovima intenzivne buke. Već nastupljena oštećenja se ne mogu otkloniti. Posledice nagluvosti vode teškoćama u međuljudskim kontaktima, pre svega na radnom mestu, ali i u porodici.

Na pitanje, koji je to maksimalni nivo buke koji se u dužem vremenskom trajanju može izdržati bez oštećenja slušhih organa, teško je odgovoriti. Vrednosti usvojene u različitim zemljama kreću se od 80-90 dB. Međutim, gde je tačna granica, pitanje je na koje u odgovorima moramo uzeti u obzir puno takvih činilaca, koje još psihologija rada nije raščistila.
Promena u psihi čoveka pod uticajem buke - Pored navedenih, važan je i uticaj buke na psihu čoveka. Uočeno je da kontinuelna buka manje smeta od buke koja se javlja u nepravilnim vremenskim razmacima. Izrazito je neprijatna buka sa periodičnim, kratkim razmacima, a stepen neprijatnosti zavisi i od razlika između maksimale i minimalne jačine zvuka. Isto tako udarajuća buka nepromenjene visine zvuka deluje neprijatno po čovekov organizam. Zvučne "špiceve" koji kratko traju, ne doživljavamo kao neprijatne, čak ni onda kada za 15 dB premašuju osnovnu zvučnu strukturu, a nasuprot tome, izrazito neprijatnim smatramo takve zvučne "špiceve" koji nastupaju u dužem vremenskom periodu, čak i onda kada ti "špicevi" sa jedva 5-6 dB premašuju polaznu zvučnu osnovu.
Ometajući uticaj buke ne nastupa samo zbog fizičkih faktora. Stepen uticaja na psihu čoveka zavisi i od njegovog momentalnog raspoloženja, kao i od situacije u kojoj doživljava buku. Stoga, radnika koji se žali na buku treba shvatiti ozbiljno, čak i onda kada ostali radnici ne uočavaju takve smetnje, treba mu preporučiti mere za zaštitu od uticaja buke, a ne slati ga kod psihologa.
Sve što je do sada rečeno o uticaju buke upućuje na verovatnoću hipoteze da buka smanjuje produktivnost čovekovog rada. Ovako opšte postavljena hipoteza se u praksi ne može potvrditi. Potrebna su konkretna istraživanja, koja bi pokazala u kakvim uslovima ima buka negativan uticaj na produktivnost rada.
Na primer: (1) Istraživanja u jednoj pletionici su pokazala da se pod uticajem intenzivne buke vreme reagovanja produžava, što ima svoj uticaj i na produktivnost rada; (2) Na poslovima obrade informacija srazmerno jačini buke raste i broj grešaka, a u obrnutoj srazmeri kvantitet rada; (3) Prosečan učinak ni pod uticajem jake buke se ne menja. Uticaj buke se može registrovati jedino u vidu varijabiliteta kvantiteta rada, ali i ovo samo kod monotonih poslova. Uticaj buke na učinak kod teškog telesnog rada se ne može iskazati.

Mogućnosti zaštite od prekomerne buke su:
1. Smanjenje nivoa buke. Najednostavnija zaštita je da se kupuju mašine, koje su manje bučne. Kod postojećih mašina, u cilju smanjenja buke treba obaviti neke konstruktivne promene (na primer, umesto vazdušnog hlađenja uvesti vodeno hlađenje). Uvesti neke dodatke na mašini koji "upijaju" buku.
2. Poboljšanje akustičnih uslova u radnoj prostoriji, oblaganjem zidova, tavanice, ugradnjom visećih zidova, koji odvajaju radna mesta jedna od drugih i slično.
3. Lična sredstva zaštite. Kada se ni na koji način ne može smanjiti nivo buke pogonu pribegava se ličnim zaštitnim sredstvima.
4. Pravilnom organizacijom rada može se postići to da radnik ne radi kontinuelno u uslovima buke, koja štetno deluje. Treba obezbediti prostorije za odmor koje su izolovane od takvih uticaja.
5. U postupku provere sposobnosti (profesionalne selekcije) treba eliminisati one koji su osetljivi na uticaj buke.
6. Treba organizovati stalne preglede slušnog organa i stepena eventualnog oštećenja.
Pri određivanju lokacije fabrike treba izmestiti one pogone koji su naročito bučni, koliko zbog ostalih zaposlenih toliko i zbog okolnog stanovništa.

MIKROKLIMA RADNOG MESTA

Kada je reč o mikroklimi po pravilu mislimo na temperaturu. Medutim, klima radnog mesta je rezultat zajedničkog delovanja više činilaca, i to:
temperature radnog ambijenta;
vlažnosti vazduha;
strujanja vazduha;
razmene toplote putem zračenja i
vazdušnog pritiska.

Pošto se radi o sadejstvu više mikroklimatskih činilaca nastojanja su išla za tim da se nađe jedan jedinstveni merni broj za ove činioce. Najpoznatiji među ovim je Yaglou-ova "efektivna temperatura". Efektivna temperatura se utvrđuje tako što se vrednosti sa suvog termometra jednom pravom povezuju sa vrednostima na vlažnom termometru, potom se na ovoj pravoj označava brzina strujanja vazduha dobijena merenjem. Sa obe strane ovih krivih se može očitati koja efektivna temperatura odgovara ovoj tački.
Na primer, temperatura vazduha merena suvim termometrom je 40°C, a vlažnim termometrom je dobijeno 24°C, a brzina strujanja je 1 m/sec. Vertikalnu skalu sa Ieve strane kod 40°C povezujemo sa vertikalnom skalom na desnoj strani kod tačke koja označava 24 °C. U tački u kojoj prava seče krivu koja označava brzinu strujanja vazduha od 1 m/sec, nalazimo efektivnu temperaturu od 28°C. Sve ovo ilustruje nomogram, koji služi za izračunavanje efektivne temperature prema Yaglou-u, a koji se prilagodio visokim temperaturama i uspeva putem znojenja postepeno da smanjuje gubitak soli.
Za održavanje najvažnijih čovekovih životnih funkcija potrebna je konstantna temperatura tela. Dozvoljene granice kolebanja temperature naročito kod unutrašnjih organa su dosta uske. Neodgovarajuća klima ugrožava pre svega krvotok i sistem za razmenu materije. Čovekov organizam se u određenim granicama može prilagoditi ekstremnim ktimatskim prilikama u radnoj sredini. Ta se pojava naziva aklimatizacijom. Ona se manifestuje tako što čovekova telesna temperatura iz dana u dan sve ređe prelazi nivo iznad normale. Simptomi aklimatizovanosti u 70% slučajeva nastupaju već nakon jedne sedmice, međutim, za potpunu aklimatizaciju je potrebno više sedmica. Znači, cilj aklimatizacije je održavanje temperaturne ravnoteže. Ona se po Lehmann-u postiže:

(1) PROVOĐENJEM TEMPERATURE - Provođenje temperature odredeno je temperaturnom razlikom izmedu površine tela i onoga što čovekov organizam okružuje (vazduh, voda, predmeti sa kojima je u dodiru). Na primer, vazduh je dobar izolator, jer je provodna moć slaba, metali su bolji provodnici, tako da hladan predmet brzo rashladi ruku.
(2) RAZMENOM SA OKOLINOM - Razmena temperature sa okolinom nastaje pod uticajem strujanja vazduha. Vazduh koji je u dodiru sa površinom tela brzo se zagreje i pošto je loš provodnik, dobar je izolator. Situacija je međutim, drugačija kada je vazduh u pokretu. Kada je temperatura vazduha viša od telesne, pod uticajem strujanja vazduha organizam se zagreva. Pri normalnoj temperaturi, u stanju mirovanja u prostoriji u kojoj nema promaje, provođenjem i razmenom sa okolinom organizam odaje otprilike 10-15% proizvodene temperature.
(3) ZRAČENJEM - Pod zračenjem odn. isijavanjem podrazumevamo strujanje toplote prema okolini. Razmena toplote između površine tela i okolne površine, srazmerna je veličini tih površina i njihovoj temperaturnoj razlici, a obrnuto je srazmerna sa daljinom između površine tela i okolne površine. Kada su okolne površine toplije od površine tela onda putem zračenja organizam upija toplotu odn. zagreva se.
(4) ZNOJENJEM - Kada se do sada razmatrani načini odavanja suvišne temperature ne pokažu dovoljno efikasnim, nastupa znojenje, odavanje temperature isparavanjem. Znojenje je efikasan način odavanja temperature pošto 1 litar znoja utroši oko 600 kcal (oko 2500 kJ). Razume se, uslov za odavanje suvišne temperature na ovaj način, je da vazduh ne bude zasićen parom.
Odavanje toplote u uslovima sobne temperature, bez strujanja vazduha u stanju mirovanja odvija se u sledećim vrednostima: 25 % putem razmene sa okolinom, 4,5% putem zračenja odn. isijavanja, a 20% putem znojenja. (prema Muller-u, 1962. g.), dok se stepen odavanja putem provođenja može odrediti samo kada znamo sa kakvim predmetima dolazi čovek u dodir. Ova se srazmera menja čim se navedeni uslovi promene (mirovanje, sobna temperatura, bez promaje).
Kao i u slučaju ostalih činioca radne sredine i ovde treba težiti tome da se obezbede najprijatnije vrednosti tih elemenata: To se najčešće postiže uz velika ulaganja naročito onda kada se o tim uslovima nije vodilo računa pri planiranju radnog mesta, odnosno, radnih prostorija. Ukoliko se određenim tehničkim zahvatima uslovi rada ne mogu dovesti u propisane granice onda se pribegava organizacionim intervencijama, uvođenjem pauza u radu u određenim vremenskim razmacima i odgovarajuće zaštitne odeće.

SOCIJALNA "KLIMA" RADA

Čak i neiskusan posmatrač može osetiti drastičnu razliku, koja postoji između jednog rudnika i jedne bolnice, između kancelarije i škole, u pogledu društvene i kulturne "atmosfere", koja vlada u njima. Ta atamosfera jednako vlada i onima koji rade u rudniku, kao i onima koji organizuju rad rudara (inženjeri). Pod atmosferom radnog mesta Miller i Form podrazumevaju jedinstvo fizičke okoline i vladajuće drušvene i kulturne atmosfere.
Čini se da većina socio-psihologa deli mišljenje J. Brown-a po kome "klima" preduzeća zavisi od moći vladajuće strukture, odnosno, od stava rukovodioca.
Nasuprot ovome, Miller i Form odlučujućim smatraju fizikalne uslove rada. U analizi rada u rudniku ističu nepovoljne uslove rada: tamu, prašinu, buku i težak i opasan posao.
Zajedničko u istraživanjima pomenutih autora u vezi sa "atmosferom" radnog mesta je to što polaze od onih datosti preduzeća kojima su jednako izloženi svi zaposleni, dakle oni u neposrednoj proizvodnji kao i oni u kancelarijama.
Vraćamo se na mišljenje po kome kolektiv utiče na izgradnju klime preduzeća i na osnovu ovoga stavljaju znak jednakosti izmedu "klime" radnog mesta i onih neformalnih veza koje su ustaljene među ljudima na radu. Pri tome se pravi razlika između "klime" radnog mesta koja je uspostavljena putem zakona, sporazuma, dakle institucionalne povezanosti i povezanosti koja proizilazi iz društvene klime preduzeća. Pod društvenom klimom se podrazumevaju one neuhvatljive veze među ljudima koje se manifestuju u vidu načina obraćanja, volje za rad, radosti zbog ostvarenog uspeha, uobičajenog raspoloženja i drugo. Na osnovu ovoga postaje diskutabilno da li uobičajena dihotomija pravila u preduzeću na formalne i neformalne elemente, olakšava razumevanje "atmosfere" kolektiva, pa time u vezi pitanje da li "atmosfera" preduzeća počinje samo tamo gde prestaje delovanje formalnih elemenata. Ukoliko "klimu" preduzeća naprosto priključimo neformalnim elementima, odvojićemo je od odlučujućih uslova rada, a skrenućemo je na kolosek gde su moguće manipulativne intervencije. Zaključujemo da treba pomiriti dva suprotna stave da "klima" rada zavisi od objektivnih faktora preduzeća (uslova rada i strukture moći) i od neformalnih elemenata pravila rada. "Klima" rada sjedinjuje u sebi objektivne i subjektivne elemente, te se ne može prikačiti ni jednom ni drugom polu, ona se nalazi negde između objektivnih faktora i subjektivnih odn. psihičkih činilaca.
Teškoće nastaju zbog preplitanja objektivnih i subjektivnih elemenata, a "klima" rada nastaje kao rezultat, s jedne strane subjektivnih očekivanja a sa druge strane objektivnih faktora.
Mada sociolozi još nisu usavršili sredstva za merenje "klime" preduzeća, njeno postojanje se ne može negirati. "Klima" preduzeća se uzima kao jedna od najvažnijih determinanti u formiranju stavova radnika, u tome se dakle, sastoji značaj ovog fenomena.
U traganju za odgovorom kako meriti "klimu" rada jedan od autora insistira na uzajamnoj uslovljenosti "klime" rada i nivoa produktivnosti. U tumačenju uslovljenosti ide tako daleko da zadovoljstvo radom dovodi u vezu sa produktivnošću, prvo na nivou preduzeća potom i na nivou društva, što opet rezultira većem životnom standardu i društvenom i političkom napretku. Razume se, veza izmedu "klime" preduzeća i produktivnosti nije tako jednostavna i jednoznačna.
Po jednom drugom izvoru (Benad) o "klimi" preduzeća se govori kao o opštem skladu između svih pojava u preduzeću. Radi se o pojavama kao što su vernost preduzeću, zadovoljstvo preduzećem kome pripada, poistovećivanje sa preduzećem i slično.
Nadalje, "klima" preduzeća ocenjuje se i kroz odnos prema preduzeću. Pitanje je, kako pristupiti ovim istraživanjima? Da li odnos prema preduzeću kao celini ili prema nekim važnijim segmentima? Osim toga, odnos prema preduzeću nije statičkog karaktera, u istraživanja treba uneti i vremensku dimenziju. Od elemenata koji se koriste u određivanju odnosa prema preduzeću navodimo:

U anglo-saksonskoj terminologiji se za izraz odnos prema preduzeću koristi pojam radni moral. Pod radnim moralom podrazumevaju mobilizaciju emocija svih onih, koji učestvuju u izvršavanju zadataka u društvenim okvirima. Maier u vezi sa radnim moralom kaže da je to pre svega društvena pojava koja je izložena društvenim uticajima. Ukoliko se ne bavimo opštim stanjem u društvu već nekom njenom izdvojenom jedinkom, onda govorimo o motivisanosti, upornosti i samouverenosti. Zajednička crta većine pojmovnih i operativnih odrednica je da se radni moral odnosi na objedinjavanje pojedinačnih nastojanja.
Činioci od kojih zavisi stav radnika su: stalnost zaposlenja; pravični rukovodioci; interesantnost posla; dobri odnosi sa kolegama; socijalne institucije; mogućnost napredovanja; dobra organizacija rada; razumevanje; cenjen rad koji ide sa prestižom; visoki zahtevi u pogledu znanja i umešnosti; i miran, lagan rad.
Naučna analiza "klime" preduzeća pretpostavlja razlaganje ukupne "klime" na njene činioce i razmatranje njihovog međusobnog uticaja i pojedinačnog uticaja na ukupnu "klimu".

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

OBLIKOVANJE RADNOG MESTA

OSVETLJENJE I USLOVI VIZUELNOG POSMATRANJA

UTICAJ BUKE NA RADNI UČINAK I UBLAŽAVANJE ŠTETNIH POSLEDICA

MIKROKLIMA RADNOG MESTA

SOCIJALNA "KLIMA" RADA