Mеђународна трговина и савремени проблеми економског раста

1. Међународна трговина – динамика и структурне промене

Захваљујући технолошким и институционалним променама, светска трговина се у прошлом веку изузетоно динамично повећавала. Такав тренд се наставио до почетка првог светског рата, па се учешће извоза у светској производњи повећало са неколико процената на око 33% у 1913. години. Први светски рат, велика економска криза, а посебно други светски рат, тешко су разорили међународну трговину.
После другог светског рата развијене земље, а пре свих САД и Велика Британија, чине покушаје да се реинтегрише светска привреда, што је требало да се оствари преко новог светског привредног поретка. Било је замишљено да се поред две монетарне и финансијске институције – Светске банке и Међународног монетарног фонда, формира и Међународна трговинска организација (The International Trade Organization). Основни елементи ове организације били су формулисани у тзв. Хаванској повељи. У исто време почели су преговори о смањењу царина из којих је произашао Општи споразум о царинама и трговини(GATT). Међутим, Хаванска повеља је пропала и Међународна трговинска организација није формирана.
Недостатак светске трговинске организације у извесној мери су компензирале конференције Уједињених нација о трговини и развоју (United Nations Conference of Trade and Development – UNCTAD) које се практикују од 1964. године и Организација за индустријски развој Уједињених нација.
И поред институционалних слабости, GATT, доприноси значајном расту светске трговине и јачању процеса интернационализације светске привреде. Значајан допринос у тој сфери дали су и Европска заједница (European Communiti – EC), формирана 1957. године и Европско удружење слободне трговине (Еuropean Free Trade Associoation – EFTA), основано 1960. године.
Резултат активности GATT-a, EC и EFTA јесте значајно смањење просечних царинских стопа у увозу велике већине земаља, а посебно најразвијенијих, што се може видети у следећој табели:

Табела број 1 - Просечне царинске стопе на увоз индустријских производа у развијеним земљама у %

Извор: UNCTAD, World Investment Report 1994. p. 123

Као што се може видети из података у тебели број 1, код већине наведених развијених земаља, царинске стопе су у 1990. години вишеструко ниже него што су биле на крају „златног доба“ либерализације светске трговине (1870-1913.), што је с обзиром на доминантне позиције ових земаља у светској трговини, допринело динамичном расту светске трговине, поготову трговине између самих западно-европских земаља. Тако је од укупног извоза Европске уније у 1992. години на територији саме Уније пласирано 61%, 1993. години 58,4%, а у земље EFTA 9,3% и 9,1% респективно. Земље EFTA су у 1992. години од укупног свог извоза реализовале на тржишту Европске уније 59,8%, а на свом подручју 11,9%, док су одговарајуће цифре за 1993. годину 57,0% и 11,2%. У целини земље западне Европе су у 1992. години 70,3%, а у 1993. години 68,0% свог укупног извоза реализовале на свом подручју. У извесној мери, више индиректно него директно, динамици светске трговине производа и услуга допринос је дала и Организација за економску сарадњу и развој (Organization for Economic Cooperation and Development – OECD), формирана од стране развијених земаља крајем 1960. године.
Динамичном расту светске трговине значајан допринос су дале директне стране инвестиције, односно транснционалне компаније.
Директан и индиректан допринос динамичном развоју светске трговине после другог светског рата дали су и Међународни монетарни фонд, Светска банка, Организација Уједињених нација за пољопривреду и храну (Food and Agricurtural Organization – FAO), UNCTAD – ов и GATT – ов Центар за међународну трговину и низ других међународних и регионалних институција, организација и споразума.
Врло значајан допринос динамичном расту светске трговине дао је веома изражен технички прогрес у саобраћају и комуникацијама, напредак у међународном платном промету, остварена конвертибилност великог броја националних валута, либерализација националних законодавстава која регулише директене инвестиције и више, сложеније облике сарадње са иностранством, развој међународног маркетинга и сл.
Садејством свих наведених фактора светска трговине се после другог светског рата врло динамично развијала, динамичније него што се развијала светска производња.

Табела број 2 – Раст светске трговине и светске производње у периоду од 1950-1993. године (просечне годишње стопе раста)

Извор: UNCTAD , World Investment Report 1994. p. 127. i GATT, International Trade – Trends and Statistics, 1994.

Као последица динамичнијег раста светске трговине од светске производнје, учешће извоза у светској производнји се повећавало са око 15%, колико је износило 1950. године, на 17,6% у 1970. години и 22,3% у 1985. години. Одговарајући извозни коефицијенти, односно учешће извоза у производњи развијених земаља се повећало са 15,5% (у 1970. години) на 22,0% (у 1985. години), а земаља у развоју већих извозница индустријских производа са 15,5% на 25,3% и централно-планских привреда са 14,7% на 20,3%. С обзиром да је од 1985. године, закључно са 1993. годином светска трговина осетно брже расла од светске производње, учешће извоза у светској производњи у 1993. години износило је 29,2%.
Импресиван раст извозних коефицијената за свет у целини само је пондерисани збир раста извозних коефицијената свих земаља, а многе од њих су у повећању извозне усмерености својих привреда постигле изузетне резултате. У том погледу се посебно истичу мале развијене земље, затим новоиндустријализоване земље југоисточне Азије, али и низ великих земаља које по природи мање зависе од спољне трговине. Тако је Аустрија повећала извозни коефицијент са 12,6% у 1950. години на 24,0% у 1986. години, Белгија са 20,3% на 61,4%, Холандија са 26,9% на 45,3%, Јужна Кореја са 2,3% на 45,8% (у 1987. години), а Тајван са 8,6% на 60,7% (у 1987. години). И највеће развијене земље су оствариле значајно повећање својих извозних коефицијената: Француска са 10,6% (у 1950. години) на 17,5% (у 1992. години), Немачка са 8,5% на 24,0%, Јапан са 4,7% на 9,2%, Велика Британија са 14,4% на 18,2% и САД са 3,6% на 7,1%. На крају наведимо да је Кина, која има огромно унутрашње тржиште за последњих десетак година извозни коефицијент повећала са око 4 на чак 20% у 1993. години.
За разлику од света у целини, развијених и новоиндустријализованих земаља, група од 48 најмање развијених земаља, на чијој територији живи укупно око 580 милиона људи, забележила је смањење просечног извозног коефицијента са 17%, колико је износило у 1980. години, на 14% у 1992. години.
Најдинамичнији раст међународне трговине оствариле су развијене земље, поготову земље Европске економске заједнице, док су земље у развоју, посматрано у целини, имале осетно спорији раст међународне трговине. Као последица тога учешће развијених земаља у светској трговини имало је дугорочну тенденцију раста, па је у 1992. години достигло 72,4%. С друге стране, учешће земаља у развоју у светској трговини, које је почетком 50-тих година износило 33%, имало је тенденцију израженог пада, тако да је у 1970. години износило само 17,7%. У првој половини 70-тих година, учешће земаља у светској трговини, због израженог раста цена примарних производа, осетно се повећало, а затим поново испољава тенденцију пада и у 1992. години износи 22,6%. Земље источне Европе достигле су највеће учешће у светском извозу 1963. године, када је оно износило око 12%, да би последњих година, због тешких проблема у којима се оне налазе то учешће свело на само неколико процената, а у 1992. години је износило само 2,6%.
И група 48 најнеразвијенијих земаља смањила је своје и иначе маргиналоно учешће у светском извозу са 0,6%, колико је износило у 1980. години, на само 0,3% у 1992. години, што је последица економске кризе у којој се већина тих земаља дуго налази, али и паду тражње и цена примарних производа који доминирају у њиховом извозу.
И у групи развијених, и у групи земаља у развоју по неколико земаља су оствариле изузетно динамичан дугорочни раст извоза. У том погледу међу развијеним земљама посебно се истичу Јапан, Немачка, Белгија, Холандија, Француска и Италија, а међу земљама у развоју Хонг-Конг, Јужна Кореја, Тајван и Сигнапур.
Као последица тога, учешће ових земаља у светском извозу и светском увозу је динамично расло. Ове земље, уз једну мању групу земаља које су увек имале висок удео у светској трговини и неколико осталих развијених земаља, које су такође оствариле динамичан раст свог извоза и увоза, чине гро светске трговине у 90-тим годинама. Тако је у 1993. години на 15 земаља највећих извозника отпадало 72,6% светског извоза и 15 земаља највећих увозника 70,5% светског увоза.
Светска робна трговина је после другог светског рата доживела значајне структурне промене. Учешће примарних производа се динамично смањује, поготову у периоду после средине 70-тих година, тако да је оно пало са 53%, колико је износило 1953. године, односно са 40,5%, колико је износило у 1975. години, на само 23,9% у 1993. години. У исто време учешће индустријских производа се повећало са 57,8% на 73,3%.

Табела број 3 – Земље највећи извозници и увозници робе у 1993. години

Извор: GATT, International Trade – Trends and Statistics, 1994.

Међу примарним производима смањење учешћа бележе све четири основне категорије ових производа: храна, производи рударства, репродукциони материјали из пољопривреде и горива. Учешће хране се смањило са 16,8%, колико је износило 1965. године на само 9,5% у 1993. години. Учешће производа рударства истовремено се смањило са 24,3%, колико је износило у 1983. години на 11,9%, а репродукционих материјала из сектора пољопривреде, који не служе за људску исхрану, са 3,5% на 2,5% респективно. Учешће горива у светској трговини имало је тенденцију пада до 1973. године да би се, након вишеструког раста цена нафте, оно значајно повећало, тако да је у 1980. години износило 24,1%. Због израженог пада цена нафте, након 1980. године учешће енергетских сировина у светској трговини драстично пада и у 1993. години износи само 8,8%.
У оквиру индустријских производа далеко најдинамичнији раст бележе машине и транспортна средства, па се њихово учешће повећало са око 15%, колико је износило средином 50-тих, на 28,8% у 1983. години и на чак 37,8% у 1993. години.
Бројни су разлози драстичног пада учешћа примарних производа у светској трговини, а међу њима се посебно истиче дугорочни пад цена ових производа. Као последица пада цена примарних производа, али и раста извоза и извозних цена индустријских производа, учешће примарних производа у извозу земаља у развоју у целини се смањило са 84,2%, колико је износило 1975. године на само 39,9% у 1992. години, а код најмање развијених земаља са 89,7% на 69,1% респективно. Као последица таквих кретања у 90-тим годинама развијене земље постају већи извозници примарних производа него што су земље у развоју.

2. Пад и нестабилност цена примарних производа

Из претходно наведених података о драстичном паду учешћа примарних производа у светској трговини, може се наслутити зашто долази до погоршања односа размене тзв. terms of trade.
Реалне цене примарних производа, или другим речима, однос цена примарних производа према ценама индустријских производа (тзв. terms of trade) имао је изражен тренд погоршања од 1870. године до почетка другог светског рата. Други светски рат и корејски рат, до кога је дошло 1950. године и који је трајао неколико година, имали су за последицу изражен раст цена примарних производа. Међутим од 1953. до 1973. године реалне цене примарних производа поново испољавају изражен пад, што је земље у развоју, у чијој је структури извоза учешће ових производа доминантно, довело у огромне тешкоће. У 1973. и 1974. години цене примарних производа, а посебно енергетских сировина су значајно повећане. Након тога поново падају, а у 1979. и 1980. години поново осетно расту, опет захваљујући пре свега расту цена нафте. Од 1980. па закључно са 1993. годином цене примарних производа у целини и у све четири основне категорије, па и огромне већине конкретних производа номинално и реално значајно опадају. Посебно су номинално, а поготово реално, цене примарних производа драстично падале у периоду 1980. до 1987. године.
Пад цена примарних производа и њихова слаба продаја на светском тржишту имали су за последицу драматично смањење девизног прилива земаља у развоју по основу овог извоза. Тако је прилив по основу извоза примарних производа земаља у развоју смањен за 405 млрд. $, колико је у просеку износио у периоду 1979-1981., на само 271 млрд. $ у периоду 1987-1989. док су одговарајуће величине у тзв. специјалним правима вучења износиле 325 и 208 млрд. $.
Након 1989. године цене примарних производа у целини и свих основних категорија поново падају, па су у 1993. години вероватно биле на нешто мало вишем нивоу него 1986. и 1987. Тако је индекс цена примарних производа, изражен у америчким доларима, у 1993. години био за 15,7% нижи него 1989. године, хране за 9%, тропских напитака за 31%, репродукционог материјала из пољопривреде за 5%, минерала и метала чак за 51%, а сирове нафте за 27%. Додајемо да је ниво цена примарних производа у целини, које извозе земље у развоју, изражено специјалним правима вучења у 1993. години био за 19% нижи, а у америчким доларима за 11% виши него 1985. године.
Велики је број фактора који су допринели драстичном паду цена примарних производа, а међу њима се истичу:
- спор раст индустријске производње и пад њеног учешћа у друштвеном производу развијених земаља
- смањење употребе природних сировина по јединици финалних индустријских производа и јединици светског друштвеног производа (последица техничког прогреса и његових ефеката на употребу сировина)
- минијатуризација многих финалних индустријских производа
- супституција природних вештачким сировинама
- рециклажа
- револуција у светској пољопривреди (индустрализација, хемизација, хибридизација и сл.)
- форсирање и субвенционисање пољопривредне производње у западноевропским земљама
- битно побољшање политичке климе у свету
- интерес транснационалних компанија које доминирају у светској трговини низа примарних производа
- све већа немоћ удружења земаља извозница примарних производа
- повећана понуда из презадужених земаља у развоју
- драстичан пад привредне посебно индустријске активности земаља централне и источне Европе
- рецесија у развијеним земљама итд.

Поред драстичног пада цена примарних производа, њихова стална карактеристика је мање или више изражена нестабилност која се мери посебним индексом који се добија на бази процентуалног одступања остварених цена скупа најважнијих примарних производа од њихове цене која произилази из статистичког тренда за дати период. Посебно су изражене флуктуације цена пољопривредних производа, а међу њима се истичу шећер и кафа. Високе флуктуације цена имају и минерали и обојени метали.
Земље произвођачи и земље потрошачи већ 60-тих година закључују међународне споразуме за стабилизацију цена примарних производа. У том циљу прихваћен је и Интегрални програм за сировине, који је ушао у живот средином 1989. године и који је имао велике амбиције да смањи флуктуације цена 18 примарних производа. Међутим, релативно остварење стабилизације цена примарних производа у целини није резултат тзв. међународних робних споразума, ни Интегралног програма за сировине, јер се они од краја 80-тих година налазе у великој кризи.

3. Институнациолизација међународне трговине
примарних производа

С обзиром да су цене многих примарних производа биле изузетно нестабилне, да је то доводило у тешкоће како земље произвођаче, односно извознике, тако и увознике, већ почетком овог века почиње се размишљати о заједничким акцијама у циљу њихове релативне стабилизације. За време велике економске кризе, тј. почетком 30-их година овог века, цене примарних производа су пале на до тада најнижи ниво. Тада је у земљама највећим потрошачима, које су у два случаја истовремено биле и највећи произвођачи (било директни, било индиректни преко својих колонија) сазрела свест о неопходности регулисања понуде и тражње основних примарних производа на светском нивоу, како би се остварила релативна стабилност њихових цена. Тако су 1931. године земље велики потрошачи, углавном колонијалне силе и земље приизвођачи, по правилу њихове колоније, потписале Први међуародни споразум о калају (International Tin Agreement) којим су земље потписнице прихватиле стриктно одређене рестрикције, како у производњи тако и у потрошњи. У 1933. години закључен је Први међународни споразум о пшеници (International Wheat Agreement) који је потписало 9 земаља извозница и 12 земаља увозница. Пошто је у то време на светском тржишту понуда била обилна а цене ниска, земље произвођачи, по правилу развијене, су прихватиле извозне квоте и обавезу да смање сетвене површине под овом културом, како би се понуда ускладила са тражњом и цена подигла на прихватљив ниво. У 1934. години закључен је и Први међународни споразум о природном каучуку (Inernational Natural Rubber Agreement). У 1937. години закључен је и Први међународни споразум о шећеру (International Sugar Agreement) којим су се земље извознице и земље увознице обавезале да регулишу производњу, извоз, с једне стране, и увоз, с друге стране. Међутим, ефекти ових предратних међународних робних споразума по плану стабилизације цена били су занемарљиви, односно они нису били ефикасни и нису обезбедили стабилизацију цена.
Хаванском повељом било је предвиђено закључивање међународних робних споразума, земаља произвођача и земаља потрошача, у којима би постојали механизми за регулисање понуде и тражње којим би се ублажиле флуктуације цена које се не могу ублажити регуларним дејством закона тржишта. По тој Повељи међународним робним споразумима требало је обезбедити „правичне“ цене које обезбеђују раст извозих прихода земаља извозница, али водећи рачуна и о интересима земаља увозница. Хаванска повеља није ступила у живот, али су друге институције UN и поједине државе давале иницијативу за закључивање међународних робних споразума за поједине производе.
Први међународни робни споразум закључен после другог светског рата био је за пшеницу (1949. године) на иницијативу САД. Овим споразумом уводе се категорије „гарантоване куповине“ и „гарантоване продаје“ као специфични облици увозних и извозних квота. Наиме њима се утврђују максималне количине којим је свака земља увозница, потписница овог Споразума, овлашћена да захтава од извозничких земаља да јој продају по максималним ценама које су предвиђене Споразумом, иако су у том тренутку цене на тржишту знатно изнад тог договореног максимума. С друге стране, земље увознице се обавезују да купују од земаља извозница, потписница Споразума, по договореним минималним ценама и у условима када су цене на тржишту пале испод тог минимума. Каснији, па и споразум који је сада на снази, не предвиђају интервентне механизме, па су они претворени у форум и институцију на којима се сагледавају стање и перспективе и дају сугестије земљама произвођачима и земљама потрошачима из сфера производње, маркетинга и потрошње. Овај споразум је једини у коме се на страни извозница налазе углавном развијене земље (САД, Канада, Аустрија), а на страни увозница неразвијене земље. Последње међународне споразуме о пшеници потписује преко 30 земаља увозница и извозница, на које отпада око 90% од светске трговине овог производа.
Први послератни међународни споразум о калају закључен је 1953. године, али је ступио на снагу тек 1956. године. Овим Споразумом, чији је циљ био да обезбеди средњерочну равнотежу између понуде и потражње и да спречи велике флуктуације цена, формирани су тзв. тампонски стокови (buffer stocks) и прикупљена су финансијска средства којима се интервенисало на тржишту у случају када цене пређу договорене распоне. Наиме ако се цена приближи горњој договореној граници са тампонских стокова се износи део метала на тржиште и са тако повећаном понудом покушава се враћање цене у договорене оквире и обрнуто, ако се она приближи доњој граници, финансијска средства се користе за куповину метала за тампонске стокове и тако се повећаном тражњом покуша одржати цена у договореним оквирима. За случај неуспеха овакве интервенције на светском тржишту, биле су предвиђене и извозне квоте за земље извознице овог метала. Ни овај споразум није био ефикасан. Каснији споразуми о калају истицани су као узорни. У свим тим споразумима истицани су следећи циљеви:
- да се обезбеди равнотежа између светске прозводње и потрошње и да се ублаже озбиљне тешкоће које би могло да створи постојање вишкова или несташица калаја,
- да се спрече претеране флуктуације цена и прихода од извоза калаја па се доносе уредбе које ће доприносити повећању прихода које земље произвођачи, а нарочито земље у развоју, добијају извозом овог метала, али водећи рачуна о интересима потрошача и
- да се обезбеде услови за динамичан раст производње и потрошње калаја.

Међутим, четврти спорозум о калају, закључен 1982. године, није успео да заустави драстичан пад цене овог метала, до чега је дошло у периоду 1983-1985. Сва финансијска средства, како расположива, тако и позајмљена, употребљена су за куповину на тржишту, али то није дало резултате, тако да је тај, по многима узоран Споразум, крајем 1985. године нестао са економске сцене.
Нови међународни споразум о шећеру закључен је 1953. године и у њему су предвиђене рестиктивне клаузуле, односно извозне квоте и обавезе земаља извозница да формирају залихе до око 20% њихових извозних квота из којих би се интервенисало на тржишту у случају непредвиђеног великог раста цена. Касније је закључено више споразума о шећеру, а у последњем, закљученом на Конференцији Уједињених нација о шећеру, одржаној 1992. године на којој је било присутно 63 земље извознице и увознице и Европска заједница, а Кина и С. Кореја су имале статус посматрача, нема интервентних механизама.
У целини посматрано, споразуми о шећеру и када су имали врло детаљне регулативне механизме нису успели да стабилизују изузетно велике флуктуације цена овог производа на светском тржишту.
Први међународни споразум о кафи (International Coffee Agreement) закључен је 1962. године и потписало га је 40-ак земаља извозница и 20-ак земаља увозница. Основни циљ овог, и каснијих међународних споразума о кафи, био је остварење разумне равнотеже између понуде и тражње, али тако да се потрошачима обезбеде довољне количине кафе по „правичним“ ценама, и да се избегну велике флуктуације понуде, залиха и цена, да се подстиче потрошња кафе и сл. Основни механизми који су први међународни споразуми о кафи користили били су извозне квоте земаља извозница и формирање одређеног нивоа залиха у земљама извозницама, којима се интервенише на светском тржишту, када цене пређу горњи договорени ниво. И поред тога, овај и следећи међународни робни споразуми о кафи нису успели да стабилизују цену овог производа која је увек била изузетно нестабилна. Последњи међународни споразум о кафи, закључен 1994. године, готово да само формално постоји и он не предвиђа интервентне мере за стабилизацију цена.
Први међународни споразум о какаоу (International Cocoa Agreement) потписан је 1972. године и њиме се уводе извозне квоте и регулационе залихе којима се интервенише на тржишту када се цене приближе и пређу договорене границе. Овај и каснији споразуми имали су релативне успехе на плану стабилизације цена. Међутим, Споразум закључен 1986. године који је продужен и на 90-е године, запао је у озбиљну кризу и тренутно предвиђени механизам за стабилизацију цена није оперативан.
У 1979. години закључен је Међународни споразум о природном каучуку, а ступио је на снагу тек 1982. године. Овим, као и Споразумом из 1987. године предвиђене су интервентне залихе. За реализацију основног циља – стабилизација цена формиране су, поред интервентних залиха и финансијска средства за интервентне куповине на тржишту. Ови споразуми су релативно успешни и данас је то једини Међународни споразум са интервентним механизмом који је оперативан.
Поред међународних споразума везаних за примарне производе и UNCTAD, у оквиру GATT-a, на иницијативу развијених земаља, закључене су четири међународна робна споразума о текстилу и текстилним производима. Први, који је био замишљен као краткорочни споразум о памуку (Shart Term Cotton Agreeement), претворио се у дугорочни (Long Term Cotton Agreement), јер је закључен 1961. године и важио је до 1973. године. Због испољене потребе свеобухватног третмана међународне трговине текстилним производима, 1973. године закључен је Споразум о међународној трговини текстилних производа (Multifibre Agreement – MFA) осим тврдих влакана. Његови циљеви, као и циљеви каснијих међународних споразума о текстилним производима су:
- експанзија трговине текстилним производима и њена постепена либерализација
- повећање прихода од извоза текстила из земаља у развоју и избегавање мера које би могле нанети штету произвођачима из развијених земаља
- развијање и примена мултилатералних принципа и обезбеђење повољнијег третмана земаља у развоју у односу на друге при увозу ових производа у развијене земље.

Споразум MFA IV који је закључен 1986. године, који су потписале ЕЕЗ, осам осталих развијених земаља и 34 земље у развоју и на њих отпада преко 75% светске трговине текстилним производима. Пракса спровођења овог споразума је била у великом нескладу са циљевима и најчешће се сводила на прихватање мера, чак и од земаља извозница, којима се штити текстилна индустрија развијених земаља од конкурентнијих произвођача и извозника из земаља у развоју.
Трансформациом GATT-a у светску трговинску организацију, што ће бити остварено током 1995. године и прихваћеном даљом либерализацијом светске трговине, Међународни споразум о текстилу ће доживети значајну трансформацију и за 10 година ће нестати са економске сцене.
Постоје три међународна робна споразума која никада нису имала интервентне механизме за стабилизацију цена:
- Међународни споразум о маслиновом уљу (International Agreement on Olive oil and Table Olives)
- Међународни спразум о тропском дрвету (International Tropical Timber Agreement)
- Међународни споразум о јути и производима јуте (International Agreement on Jute and Jute Products)

4. Интегрални програм и Заједнички фонд за сировине
(Integrated Programme for Commodities
and Common Fund for Commodities)

Од средине 60-тих година један број експерата истиче да је важан разлог неуспешности међународних робних споразума чињеница да у њиховој активности није било никакве синхронизације, тј. сваки је егзистирао и функционисао независно од других. Тако се дешавало да органима неког међународног робног споразума тренутно недостају финансијска средства за интервенцију на тржишту, а при томе другом споразуму у исто време постоје слободна средства, али због неповезаности могућности финансијске кооперације биле су сведене на минимум. Због тота се земље у развоју већ на првом UNCTAD-у (1964. године) залажу да се стабилизација цена примарних производа решава на мултилатералној основи. Међутим, представници развијених земаља су истицали да није могуће тражити заједничко решење проблема сировина, с обзиром на специфичности појединих производа, па се даље наставила пракса закључивања међународних робних споразума по принципу „производ по производ“.
Због незадовољства изазваног неуспесима или малим успесима дотадашњим међународним споразумима, земље у развоју успевају да се изборе да се организује специјално заседање Генералне скупштине UN (1974. године) на коме је покренуто питање мултилатералног решавања сировинског проблема и развоја неразвијених земаља. На том заседању прихваћена је декларација о „заједничкој одлучности да се хитно ради на успостављању новог економског опоравка који треба да буде заснован на правичности, сувереној равноправности, међузависности, заједничким интересима и сарадњи међу свим државама без обзира на њихове економске и друштвене системе, који ће исправити неједнакости и отклонити постојеће неправде, омогућити уклањање све ширег јаза између развијених и земаља у развоју и обезбедити садашњим и будућим поколењима све бржи економски и друштвени развој у миру и правди“ (UN 1974.).
У складу са том Декларацијом, на IV UNCTAD-у (1976. године) прихваћен је пројекат о Интегралном програму и Заједничком фонду за сировине. Основини циљеви Интегралног програма били су:
- стабилизација цена у трговини сировинама, односно уклањање великих флуктуација цена
- побољшање и очување реалног дохотка земаља у развоју, повећањем прихода од извоза и њихова заштита од флуктуација, у првом реду извоза примарних производа
- диверсификација производње у земљама у развоју, укључујући производњу хране и проширење прераде сировина ради подстицања индустријализације тих земаља и повећања њиговог прихода од извоза
- повећање конкурентске способности земаља у развоју на светском тржишту
- подстицање истраживања и развоја производње природних сировина у њиховој конкурентској борби са синтетичким сурогатима, а где је могуће остваривање споразума о усклађивању производње природних и синтетичких сировина
- побољшање тржишних структура у области сировина и осталих производа за чији су извоз заинтересоване земље у развоју
- унапређење маркетинга, дистрибуције и транспортних система за извоз производа из земаља у развоју, укључујући и њихов повећан удео у тим делатностима и приходима од њих

Ради реализације тих циљева било је предвиђено:
- закључивање међународних робних споразума и формирање међународних стокова за 18 примарних производа (бакар, калај, руда гвожђа, боксит, природни фосфати, природни каучук, јута и производи од јуте, тврда влакна, тропско дрво, кафа, какао, чај, шећер, банане, биљна уља, говеђе месо, памук и манган)
- оснивање Заједничког фонда за финансирање стокова и развој прерађивачких капацитета у земљама произвођачима
- координација политике стокирања на међународним и националним нивоима
- утврђивање ценовних аранжмана на основу кретања производње, тражње девизних курсева, трошкова произвдње, инфлације и сл.
- регулисање снабдевања преко извозних квота, дугорочних мултилатералних споразума о снабдевању и куповини
- снабдевање произвођача информацијама о кретању на светском тржишту
- побољшање услова компензаторног финансирања због флуктуација извозних прихода земаља у развоју
- мултилатералне трговинске мере за олакшани приступ примарних производа и прерађевина из земаља у развоју на тржиштима развијених земаља
- развој трговинских и финансијских инситуција у земљама у развоју преко којих би се реализовао извоз примарних производа и
- истраживање нових могућности употребе и промотивне активности на подстицању потрошње природних сировина.

Формирање и контрола цена у оквиру појединих међународних споразума, на нивоу реалном и прихватљивом како за произвођаче тако и за потрошаче, требало је да обезбеди неопходну сигурност за инвестиција у нове капацитете, складиштења и прераду примарних производа у земљама у развоју, као и гаранцију за стабилан раст извозних прихода. То би истовремено значило бољу валоризацију природних ресурса земаља у развоју, односно значајнију улогу примарних производа у међународној трговини. Са развојног апекта политике земаља произвођача, ове мере требало је да обезбеде већу акумулативност привреда земаља у развоју, као претпоставку за савладавање проблема спољне задужености већине земаља у развоју. Тако замишљена стабилизација цена примарних производа, тврдило се, обезбедила би вишеструке користи земљама потрошачима, јер би то значило стабилну понуду и стабилне трошкове производње финалних производа по основу увоза примарних инпута.
Међутим, више развијених земаља, па и социјалистичких није показало спремност да реализује тај Програм. Након тешких вишегодишњих преговора, почетком 1980. године дошло је до сагласности о оснивању Заједничког фонда за сировине, али је уместо предвиђених 6 млрд. $ обезбеђено само 750 хиљада долара.
Било је замишљено да се у првој фази закључе међународни робни споразуми за десет кључних сировина који би имали интервентне механизме и чија би се финансијска средства у одређеном степену централизовала. Заједнички фонд би (ако би потребе биле веће од расположивих средстава појединих споразума) под повољним условима позајмљивао средства конкретним међународним робним споразумима, а та средства би се враћала када се део стокова конкретног производа прода на тржишту. Такође је било замишљено да се средства за Заједнички фонд, односно његов тзв. други рачун у износу од 350 мил. $, намењен за диверсификацију производње и извоза и развој прерађивачких капацитета у земљама произвођачима, обезбеде преко партиципације земаља извозница, земаља увозница и трећим земљама, а пре свега земаља извозница нафте. На крају, била је предвиђена и могућност позајмице финансијских средстава, ако би то било нужно за обезбеђивање нормалног функционисања Заједничког фонда за сировине.
Усвајањем Интегралног споразума и Заједничког фонда за сировине, земље у развоју су сматрале да је тиме постављен основ тзв. новог међународног економског поретка. Међутим, врло брзо се показало да су идеје и веровања у релативно брзо успостављање тог новог привредног поретка илузије. Наиме, требало је да прође чак 13 година да би се стекли предвиђени услови за ступање у живот Интегралног програма за сировине, па је он почео са радом тек 1989. године, када га је прихватило 90 земаља, а међу њима и СФРЈ.
Многобројни фактори су допринели неуспиху у реализацији тзв. Новог економског поретка, Интегралног програма и Заједничког фонда за сировине. Главни разлог је што су развијене земље показивале све мање спремности да раде на реализацији ових пројеката. У тим земљама све више преовладава, схватање да је економски нерационално интервентним мерама, односно механизмима међународних робних споразума, утицати на кретање цена на светском тржишту и да понуду, тражњу и цене треба да регулишу искључиво „слобоне тржишне снаге“. Због свега може се рећи да су пројекти Новог економског поретка и Интегралног програма за сировине практично економска историја, односно њихова реализација је знатно више теоријска него практична могућност.

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi