Ciljevi i instrumenti monetarno - kreditne politike

Instrumenti putem kojih centralna banka reguliše kolicinu novca u opticaju i kamatne stope na tržištu novca radi ostvarivanja ciljeva monetarne politike dele se na direktne i indirektne. Direktni instrumenti su eskontna stopa, obavezna rezerva, odobravanje kratkorocnih kredita i sl., a indirektni operacije na otvorenom tržištu.
Transmisioni mehanizam monetarne politike predstavlja proces preko koga monetarna politika utice na makroekonomske agregate kao što su agregatna tražnja, proizvodnja i cene. On se ispoljava kroz razlicite kanale, utice na razlicite agregate i tržišta, promenljivom brzinom i intenzitetom. Identifikacija transmisionih kanala omogucava da se utvrdi najefikasniji skup instrumenata monetarne politike i izbor pocetka njegove primene.
Tekuca i ocekivana monetarna politika uticu na tržište novca i finansijsko tržište. Promene na tim tržištima uticu dalje na tržište robe i usluga i, na kraju, na agregatnu tražnju, proizvodnju i cene. Konacno, privredna aktivnost i inflacija povratno uticu na monetarnu politiku.

Ciljevi i instrumenti monetarno-kreditne politike

Monetarno - kreditna politika je skup pravila, propisa, mera i instrumenata kojima se i monetarno-kreditnoj sferi društvene reprodukcije reguliše nivo, struktura i dinamika novcane mase, novcana cirkulacija u prometnim kanalima privrede, nivo, struktura i dinamika kredita, likvidnost privrede, dužnicko-poverilacki odnosi ekonomskih transaktora, privredna stabilnost itd. Pomocu monetarno - kreditne politike, kao intregalnog instrumenta ekonomske politike, ostvaruju se brojni ciljevi i zadaci u nacionalnoj privredi: povecanje zaposlenosti, stabilnost cena, stabilna stopa privrednog rasta, ravnoteža platnog bilansa itd. Aktivnom i angažovanom monetarno-kreditnom politikom osigurava se potrebna kolicina novca u opticaju za nesmetano odvijanje proizvodnje i prometa, obezbedjuje se likvidnost nacionalne privrede i spoljna likvidnost zemlje, uskladjuje se ponuda i tražnja novca i kredita i sl. U ostvarivanju ovih ciljeva monetarno-kreditna politika se služi odgovarajucim instrumentima:

1. Eskontnom ili diskontnom stopom
2. Kamatnom stopom
3. Stopom obavezne rezerve
4. Stopom rezerve likvidnosti
5. Osnovicom za obracun obavezne rezerve i rezerve likvidnosti
6. Selektivnim reeskontnim kreditima
7. Politikom otvorenog tržišta

Eskontna ili diskontna stopa je ustvari kamatna stopa po kojoj Narodna banka Srbije daje poslovnim bankama kredite za likvidnost. Povecanjem ili smanjenjem eskontne stope smanjuje se ili povecava ponuda novca i kredita, u zavisnosti od stabilnosti nacionalne privrede. Time se vodi politika skupog i jeftinog novca i kredita.
Kamatna stopa (na kratkorocne, investicione i potrošacke kredite) poslovne banke vode ekspanzivnu ili restiktivnu monetarno-kreditnu politiku, u zavisnosti od odnosa izmedju ukupne nacionalne ponude i efektive tržišta. Ako je tražnja veca od ponude povecava se kamatna stopa i pooštravaju se ostali uslovi kreditiranja, i obrnuto, ako je realna ponuda beca od efektivne tražnje kamatna stopa se smanjuje i riberalizuju se ostali uslovi kreditiranja.
Politiku stopa obaveznih rezervi vodi Narodna banka Srbije. Povecanjem ili smanjenjem stope obavezne rezerve smanjuje se ili povecava kreditni potencijal poslovnih banaka, pa i mogucnost emitovanja kredita. Centralna banka propisuje procenat na depozite op vidjenju, koji poslovna banka uplacuje kao obaveznu rezervu na racun kod NBS. Time je stopa obavezne rezerve ogranicavajuci faktor kreditne i monetarne multiplikacije i regulisanja kreiranja primarnog rasta.
Stopu rezerve likvidnosti samostalno odredjuju poslovne banke, radi regulisanja sopstvene likvidnosti i solventnosti. Rezerve likvidnosti zavise od nivoa depozita po vidjenju i od oscilacije u nivou ovih depozita, kao i od stope rezerve likvidnosti koja se primenjuje na dati obim depozita po vidjenju, kod odgovarajuce banke.
Osnovicu za obracun obavezne rezerve i rezerve likvidnosti odredjuje nivo depozita po vidjenju kod banaka. Proširenjem ili sužavanjem osnovica za obracun obavezne rezerve i rezerve likvidnosti, sužava se i proširuju kratkorocni krediti potencijala banke,pa sledstveno tome i kreditni potencijal.
Selektivni reeskontni krediti su namenski krediti za regulisanje novcanog optocaja i likvidnosti, kao i ostvarenje odredjenih ciljeva ekonomske politike. Refinansiranje kreditnih plasmana u odredjene namenske pravce (poljoprivreda, prodaja opreme i brodova u inostranstvu, trajna potrošnja dobara itd.) spada u domen instrumenrarija kvalitativnog monetarno-kreditnog regulisanja. Suština reestontnog limita ogleda se u sledecem: ukoliko reeskontni limit iznosi 40% i ukoliko kreditni plasman banke iznosi 100 miliona dolara, Narodna banka Srbije treba da refinansira kreditni plasman u iznosu od 40% što znaci da je u krajnjij instanci poslovna banka dala kredit u iznosu od 60 miliona dolara, aNBS ostalih 40 miliona dolara.
Politiku otvorenog tržišta sprovodi Narodna banka Srbije u okviru svoje funkcije regulisanja novca u opticaju. Narodna banka Srbije preko banaka kupuje samo prenosive kratkorocne vrednosne papire, koja su izdala preduzeca na osnovu robno-novcanih transakcija i koje su avalirale banke. Time se emisija primarnog novca neposredno vezuje za robno-novcane odnose privrede.
U ovom sklopu blagajnicki zapisi su kao dopunski instriment monetarnog regulisanja. Blagajnicki zapisi su oblik kratkorocnih hartija od vrednosti, koje mogu izdavati Narodna banka Srbije i poslovne banke. Poslove osnivanja rtžišta dnevnog novca i kratkorocnih hartija od vrednosti, blagajnicki zapisi treba da postanu efikasan instrument uticaja NBS na likvidnost poslovnih banaka i monetarnog regulisanja.

Kvantitativni i kvalitativni instrumenti monetarno - kreditne politike

Da bi monetarno-kreditna politika u svojoj osnovnoj funkciji regulisala potrebne kolicine novca u privredi bila maksimalno efikasna, u granicama svog dometa, kako u pogledu monetarne i ekonomske stabilnosti, tako i u pogledu stope rasta, potrebno je da raspolaže odredjenim instrumentima svog delovanja.
Raspolaganje odredjenim efikasnim instrumentima pretpostavka je osiguranja realizacije odredjenih kvantifikovanih ciljeva koji se u odredjenom periodu postavljaju pred kreditno-monetarnu politiku. Pod instrumentima monetarno-kreditne politike podrazumevaju se sredstva i metode koje centralna banka primenjuje da bi održala masu i strikturu novca i kredita na optimalnom nivou. U postavljanju i delovanju instrumenata kreditno-monetarne politike presudnu ulogu imaju institucionalni uslovi delovanja bankarskog i finansiskog sistema u odredjenoj zemlji, kao i postojanje jednobankarskog ili višebankarskog sistema.
U decentralizovanom bankarsko-kreditnom sistemu kreditno monetarna politika se sprovodi preko odredjenih instrumenata kojima ona reguliše kreditni potencijal i politiku plasmana poslovnih banaka. Smisao kreditno monetarne politike je upravo u tome da se preko regulisanja primarne emisije deluje na ponašanje celokupnog bankarskog sistema. Regulisanjem kreditnog potencijala poslovnih banaka zapravo se vrši indirektno regilisanje monetarne politike svih poslovnih banaka. Instrumenti monetarne politike modu se podeliti u dve grupe:
1. Kvantitativni instrumenti
2. Kvalitativni (selektivni) instrumenti

Kvantitativni instrumenti monetarne politike treba da deluju samo globalno u celoj privredi, dok kvalitativni instrumenti treba da deluju selektivno u pogledi vrste kredita, korisnika, namena, nacina korišcenja rokova, kamate i sl.
Osnovni oblici kvantitativnih instrumenata u monerarnoj teoriji i polttici su:
1. Politika obaveznih rezervi
2. Politika eskontne i uopšte kamatne stope
3. Politika otvorenog tržišta

Osnovni oblici kvalitativnih instrumenata monetarne politike su:
1. Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama
2. Regilisanje uslova kredita
3. Selektivna kreditna politika

Osnovno pitanje koje se ovde postavlja jeste: da li centralna banka kod nas treba da uz kvantitativnu monetarnu politiku treba da sprovodi i kvalitativnu monetarnu politiku .
U našem kreditnom sistemu centralna banka sprovodi kako kvalitativnu tako i kvantitativnu monetarno-kreditnu politiku, ali zu sve vecu samostalnost, poslovnih banaka u tome.
U daljim izlaganjima poci cemo od pretpostavke institucionlalnih uslova koji postoje u našem bankarskom i kreditnom sistemu.
Instrumenti monetarno-kreditne politike, koji se primenjuju kod nas, mogu se podeliti u cetiri grupe:

1. Regulisanje kreditnog potencijala poslovnih banaka od strane centralne banke (regulisanje stope obavezne rezerve, regulisanje stope rezerve likvidnosti, regulisanje kredita Narodne banke poslovnim bankama)
2. Regulisanje visoke kamatne stope, posebno povecanje ili smanjenje eskontne stope centralne banke
3. Regulisanje uslova kreditiranja ili selektivna monetarna politika
4. Medjubankarski sporazumi
5. Politika „otvorenog tržišta“

Obavezna rezerva banaka kao instrument monetarne politike

Osnovne karakteristike i delovanja obavezne rezerve

Suština ovog instrumenta sastoji se u tome da svaka poslovna banka mora držati odredjeni teo depozita po vidjenju na poslovnom racunu obavezne rezerve kod centralne banke. Pošto se izdavanje vrši u odredjenom postotku, u odnosu prema tim depozitima po vidjenju, stopa obavezne rezerve je funkcija navedenih depozita. Ova sredstva se ne mogu koristiti za kreditno poslovanje ovih banaka.
Obavezna rezerva može dvostruko delovati u pogledu korištenja izdvojenih sredstava kod centralne banke:
1. Kao instrument regulisanja kreditnog potencijala poslovnih banaka, kada se sredstva potpuno iskljucuju iz potencijala banaka
2. Kao instrument za održavanje dnevne likvidnosti poslovnih banaka, kada poslovne banke mogu plasirati deo sredstava svog potencijala koji bi inace cuvale za održavanje tekuce likvidnosti.

Zbog toga je obavezna rezerva u rukama centralne banke, kao instrument monetarnog regulisanja, uz regulisanje kolicine novca u opticaju, postala i instrument kontrole likvidnosti i kreditnog potencijala banka.
Ako se ocenjuje da je u datom periodu potrebna restruktivna kreditno-monetarna politika i ogranicavanje kreditnog potencijala banaka, provodi se povecanje stope obavezne rezerve, što dovodi do imobilizacije dela potencijala poslovnih banaka. Prema tome, ako u privredi vladaju inflacione tendencije realno je ocekivati ogranicavanje nivca i kredita u privredi uz smanjenje kreditnog volumena banke, što se provodi povecanjem stope obavezne rezerve. Potpuno je suprotna situacija kada u privredi vlada deficit, odnosno depresivne tendencije, koje treba otklanjati ekspanzijom novca i kredita. Tada se pristupa smanjenju stope obavezne rezerve.
Mnogi smatraju da je delovanje obavezne rezerve znatno jace u ogranicavanju „nevidljivog“ procesa kreiranja depozitnog novca, u procesu kreditne multiplikacije, od „vidljive“ strane, putem imobilizacije depozita banaka.
Stopa obavezne rezerve je zakonom maksimalno odredjena do 30%, s pravom centralne banke da do te granice operativno menja stopu – u zavisnosti od ciljeva monetarno-kreditne politike. Stopa obavezne rezerve može se odrediti diferencirano, prema vrsti depozita. Tako da depozite po vidjenju može biti viša, a na dugorocna sredstva niža.
Obavezna rezerva banaka, kao globalan kvantitativan instrument monetarnog regulisanje, ima nekoliko , cisto „sporednih“ delovanja:
1. odraz za strukturu izvora sredstava u kreditnom potencijalu banaka
2. stavljanje u vecu ili manju zavisnost poslove banke od centralne banke
3. razlicito regionalno delovanje
4. redistribuciono delovanje
5. dolazi do prelivanja dohotka izmedju poslovnih i centralne banke preko razlike na kamati na obaveznu rezervu i na dobijene kredite od centralne banke

Instrument obavezne rezerve banaka je dosta efikasan i najcešce koristan instrument monetarnog regulisanja, mada ima i odredjenih slabosti.
Ove slabosti se ogledaju, uglavnom u sledecem:

1. Stopa obavezne rezerve je previsoka, znatno viša u odnosu na druge zemlje, što vodi velikoj imobilizaciji depozita banaka i sve vecoj njihovoj zavisnosti od kredite centralne banke. Visoka stopa obavezne rezerve smanjuje kreditnu sposobnost banaka, dovodeci do velikog prelivanja sredstava iz poslovnih u centralnu banku.
2. Na izdvojena sredstva obaveznih rezervi poslovne banke nisu dobile kamatu, ali su placale kamatu na kredite dobijene od centralne banke. To se moralo odraziti na cenu kredita i kapitala poslovnih banaka.
3. Banke koje imaju najveci deo depozita u svom kreditnom potencijalu znatno više su pogodjene u odnosu na banke koje imaju kredite kod Narodne banke na koje se ne izdvaja obavezna rezerva.
4. Neelasticnost stope obavezne rezerve i njeno zadržavanje na najvišoj dozvoljenoj visini, dok su cešce oscilacije i manje izmene redovno bole posledica pokušaja centralne banke da ovaj instrument ucini efikasnim i elasticnijim. S druge strane dugo se koristila jedinstvena stopa koja se obicno nalazila na maksimalnom nivou, a ne diferencirana stopa. To su i najveci prigovori poslovnih banaka Narodnoj banci i ovom instrumentu monetarnog regulisanja.
5. Nesinhronizovane operacije obaveznom rezervom i promene eskontne i uopšte kamatne stope na bankarske kredite.
6. Decentralizacijom novca- i akumulacije uz sve vece ucešce sektora organizacija udruženog rada u potencijalu banaka (jacanjem depozitne banke) nastaje sve vece zahvatanje mase sredstava obaveznom rezervom, mada se stopa obavezne rezerve može pri tome i snižavati.
lz strukture osnovice za obracun obavezne rezerve vidljivo je da su to najvecim delom sredstva sektora privrede, koja se na ovaj nacin zahvataju i prelivaju iz privrede u nadgradnju, makar i indirektno. Na depozite sektora privrede otpada gotovo 62-68% svih depozita zahvacenih obaveznom rezervom banaka.
7. Obavezna rezerva, mada linearno deluje, u suštini vrlo razlicito pogada svaku poslovnu banku. Ovo se posebno ispoljava kod banaka koje imaju visoka dinarska i devizna sredstva stanovništva, koja su potpuno izvan domašaja delovanja ovog instrumenta.
Obavezna rezerva znaci i preraspodelu sredstava koja se ostvaruje ,.oduzimanjem i davanjem" (jednom rukom se uzima, drugom daje), ali pod nejednakim uslovima i pod nejednakim regionalnim delovanjem.
Obaveznu rezervu treba smanjiti. Jer, ni pod pretpostavkom ukidanja stope obavezne rezerve nema opasnosti od beskonacne kreditno-monetarne multiplikacije.

Prema nekim stavovima pri vrlo niskim stopama obaveznih rezervi, monetarni sistem postaje potencijalno nestabilniji i potrebna je znatno kvalitetnija centralna banka jer se svaka greška u kreiranju primarnog novca multiplicira sa vecim faktorom.
Postoji mogucnost da se vec sada brže pristupi smanjenju osnovice obavezen rezerve za iznos reeskonta vrednosnih papira, uz smanjenje stope obavezne rezerve na 10-12%, kao i njihovo korišcenje za odredene razvojne izabrane selektivne namene (ali ne i za kreditiranje države). Sistem indirektnog, „negativnog" globalnog regulisanja novcanog opticaja za sada potpuno dominira, dok stimulativni selektivni krediti neposrcdno dati privredi sada izostaju.

Osnovica obavezne rezerve

lnstrumentom obavezne rezerve može se delovati na tri nacina:
1) Da se menja stopa obavezne rezerve pri datoj osnovici sredstava banaka na koja se primenjuju;
2) Da se zadržava postojeca stopa obavezne rezerve, ali da se proširuje krug sredstava koja ulaze u osnovicu za obracun obavezne rezerve u pravcu širenja ili sužavanja osnovice;
3) Da se istovremeno menja i stopa obavezne rezerve i osnovica za obracun.

Ako se radi o kratkorocnoj monetarnoj politici, s željom za brzim efektima, obicno se pristupa promeni stope obavezne rezerve, a ako se radi o dugorocnoj monetarnoj politici pristupa se izmeni osnove za obracun.
Tako je u Jugoslaviji 1995. ukinuta obavezna rezerva, a zatim u toku 1996. ponovo uvedena, najpre u visini od 10% na sva kratkorocna sredstva (bez obzira ni kvalitet sredstava i rocnost), a zatim povecana na 15%.
Osnovica za obracun obavezne rezerve je nekvalitetno odredena, što je naišlo na burne negativne reakcije poslovnog bankarstva.
U osnovu za obracun obavezne rezerve ukljucena su sledeca sredstva banaka: depozit po videnju, depoziti oroceni do tri meseca, sredstva prikupljena izdavanjem hartije od vrednosti do tri meseca, krediti dobijeni od pravnih lica i gradana sa rokom do tri meseca, kao
i navedena sredstva orocena i dobijena na tri i više meseci i visina minusa na žiro racunima banaka.
1) Da se u osnovu uzmu samo transakcioni depoziti (depoziti po videnju)
2) Da se u osnovicu ukljcuje, uz transakcione depozite i oroceni depoziti i štednja kod banaka. Prvi koncept je zasnovan na tezi da centralna banka treba da reguliše samo kratkorocni kreditni potencijal banaka, a to se efikasno može provesti preko regulacije kratkorocnih kredita banaka. Drugi koncept polazi od stava da postoji tok prelivanja iz jednog u drugi oblik sredstava, da je teško odvojiti kratkorocne depozite od investicionih i, konacno, da monetarna politika može i treba da reguliše i investicioni deo potencijala banaka, jer se preko njega stvara dodatna kupovna snag na tržištu. S druge strane, politika obavezne rezerve je efikasnija, ako je ova osnovica šira i obracunom obuvhaceni kreditni potencijal veci.

Dugorocna sredstva na duži rok pokazuju tendenciju bržeg rasta od kratkorocnih, cime i prosecna stopa na ukupne depozite pokazuje dugorocno tendenciju stalnog snižavanja.
Stalna je tendencija velikog raspona u stopama obavezne rezerve na dugorocne (niža), u odnosu prema kratkorocnim depozitima (više), pa je i efikasnost monetarne politike preko ovog instrumenta ogranicena. Ako centralna banka, povecanjem stope obavezne rezerve na kratkorocne sredstva pokuša ograniciti likvidni potencijal banaka odnosno pokuša dovesti do prelivanja dohodnog u transakcioni novac ostace bez rezultata zbog rasta medusobnih kredita u privredi. To znaci da centralna banka može dovesti i na sektor investicija i potrošnje, ako je u osnovu za obracun obavezne rezerve ukljucen i deo investicionog potencijala banaka (dohodni novac).
Danas se polazi od stava da centralna banka treba da reguliše samo kratkorocni kreditni potencijal banaka jer bi ogranicavanje investicionog kreditnog potencijala banaka moralo dovesti do velikih efekata na planu visine kamatne stope na štednju i kredite stanovništvu i privredi.

Struktura stopa obaveznih rezervi

U pogledu strukture stopa obaveznih rezervi, teorijski se mogu postaviti tri kpncepta:
1) Viša stopa na transakcioni nego na dohodni novac,
2) Viša stopa na dohodni novac nego na transakcioni, i
3) Jedinstvene stope obavezne rezerve na sve depozite.

Viša stopa obavezne rezerve na transakcioni novac objašnjava se višm monetaraim multiplikatorima na ovom segmentu nego kod multiplikatora na podrucju investicionih kredita. Istina i na bazi investicionih kredita banaka dolazi do pojave multiplikatora dohotka, all zbog brojnih faktora ogranicenja, taj proces je znatno uži i multiplikator manji. Ovde se radi o tipicnom multipiikatoru investicija, ciji je Inicijalni priliv nastao, a proces zapoceo investicionim kreditom banaka. Ako se uvede obavezna rezerva na sve oblike depozita, onda ce doci do smanjenja monetarnog multiplikatora. To znaci da teorijski postoji osnova da se stopa obavezne rezerve na transakcioni novac nalazi znatno iznad stope obavezne rezerve na dohodni novac. Drugi mornenat koji se uzima pri tome u obzir je i brzina opticaja razlicitog oblika novca, jer je brzina opticaja transakcinog novca znatno veca od brzine opticaja investicionih sredstava kod banaka.

Ravnotežna i prosecna stopa obavezne rezerve

Kada u monetarnom sistemu funkcionišu diferencirane stope obaveznih rezervi, onda prosecna stopa obavezne rezerve postaje samo ponderisani prosek koji se dobija iz Visina razlicitih stopa obavezne rezerve na razne oblike depozita i ucešca u strukturi tih oblika sredstava na koje se primenjuju takve stope. Monetarnom politikom se, dakle, ne odreduju prosecne stope, vec se ona posredno izracunava i služi samo za druge svrhe, a ne kao direktni instrument monetarnog regulisanja.
Sigurno je da je znacaj obavezne rezerve na kredniti potencijal veci nego na regulisanje finansijskog potencijala. Prosecna stopa obavezne rezerve prema kreditnom potencijalu iznosi 11,5%, a prema finansijskom 5,0%.
Danas se mogu izdvojiti optimalne stope obavezne rezerve i ravnotežne stope obaveznih rezervi.
Optimalna stopa obavezne rezerve bila bi takva stopa po kojoj izdvajanja (i oslobadanja) sredstava omogucavaju bankarskom i kreditnom sistemu normalno funkcionisanje, uz održavanje normalne kreditne aktivnosti i likvidnosti privrede i banaka, bez pojave ekspanzione ili restriktivne kreditne politike. Optimalna stopa znaci ukljucuje u sebe i elemenat vece fleksibilnosti, u smislu vecg ili manjeg menjanja u kracim intervalima vremena. Optimalna stopa rezervi može se formirati i u nestabilnim privrednim kretanjima (inflacija ili recesija) kojim monetarna politika tada treba da se brzo i efikasno prilagodava. To znaci da je vrlo teško voditi politiku optimalne slope rezervi, posebno u kracem vremenskom periodu — kada se od monetarne politike obinocno i ocekuju najbrži rezultati.
Ravnotežna stopa obavezne rezerve bila bi takva stopa koja bi odgovarala nekom dugorocnom kretanju ove stope (linija trend) oko koje bi se kolebale kratkorocne stope rezervi. Ako su stope rezervi visoke i nalaze se iznad ravnotežne, vodi se politika veceg zahvatanja depozitnih sredstava banaka. Njihova imobilizacija kod centralne banke bi trebalo da predstavlja i restriktivnu kreditnu politiku u tom periodu. Medjutim, tako visoka stopa smanjuje kneditni potencijal banaka, dovodi do njihove vece zavisnosti od centralne banke.
Ona je pracena istovremenim prelivanjem dohotka od poslovnih ka centralnoj banci, za razliku placene i neplacene kamate. Time jaca i pozicija centralne banke u sistemu banaka i njena uloga u monetarnom regulisanju (posebno selektivnog programa, kada se sistemom obaveznih rezervi oduzimaju sredstva od banaka, da bi se usmeravala drugim hankama- vec prema usvojenoj selektivnoj kreditnoj politici i pojednim bankama nosiocima te politike).
Ako se vodi politika nižih stopa obaveznih rezervi u odnosu prema ravnotežnoj stopi, vodi se u osnovi ekspanziona kreditna politika, bar što se tice ovog instrumenta, uz povecanje kreditnog i depozitnog procesa mutiplikacije. Istovremeno dolazi i do znacajnog porasta oscilacija monetarnog multiplikatora, zbog sve veceg finansijskog delovanja nosioca prava, kao što je sektor stanovništva, privredni subjekti i država. Time je potrebna opreznija kreditna politika, monetarni sistem postaje nestabilniji, a potrebni su drui vrlo efikasni instrumenti monetarnog regulisanja, da bi se na vreme sprecili negativni efekti niske stope obavezne rezerve (multiplikujuci efekti).
.
U pogledu operisanja ovim instrumentima, teorijski se može poci od tri polazna koncepta:

1) Fiksirana stopa obavezne rezerve u dužem periodu, gotovo u periodu dužine ciklusa, cime ona automatski deluje preko promena visine i strukture depozita u bankama i u privredi, u zavisnosti od faze ciklusa u kojem se nalazi privreda. Osnovni instrument monetarne politike je ponuda novca centralne banke, dok se obavezna rezerva svodi uglavnom na faktor kojim se ogranicava proces monetarno-kreditne mutiplikacije.
2) Promene obavezne rezerve vršiti samo izuzetno u unapred odredjenim uslovima razvoja privrede i monetarne politike. Ovaj koncept je nešto širi i elasticniji od prethodnog (dozvoljava i promene ovih stopa), ali se ovaj instrument svodi na pasivno ili indirektno delovanje. Prema nekim autorima, ovo je teorijski i prakticno najispravniji pristup. Polazi od cinjenice da centralna banka ima gotovo potpunu kontrolu nad primarnim novcem, i preko toga nad kreditnim potencijalom banaka i novcanom masom, a izuzetno kada izgubi kontrolu pribegava i promeni stope obavezne rezerve.
Ako, dakle, centralna banka izgubi kontrolu nad ponašanjem novcane mase preko kreiranja i povlacenja primarnog novca (npr. kreditiranjem države, platno-bilansnom situacijom i sl), ona treba da pribegne ovom mehanizmu monetarnog regulisanja.
3) Radi sprovodjenja efikasnijeg monetarnog regulisanja, i u kracem intervalu vremena, treba vršiti promene ovih stopa, kako naviše, tako i naniže. Time ovaj instrument postaje jedan od osnovnih u regulisanju kreditnog potencijala banaka u kratkom periodu, posebno kada drugi instrumenti monetarnog regulisanja ne pokazuju vecu efikasnost.

Smanjenje stope obavezne rezerve za banke i privredu ne predstavlja nikakav problem, posebno u privredi u kojoj postoji permanentno veca tražnja novca i kredita od ponude. Medjutim, problem se javlja u slucaju kada treba pristupiti povecanju stope obavezne rezerve. Povecanje obavezne rezerve obicno dovodi do povlacnja kredita iz privrede, jer se efekti povecanja obaveznih rezervi brže osecaju kod banaka nego što je njihova mogucnost da povuku deo kredita iz privrede i usmere ga u povecanu obaveznu rezervu. Time se banka nalazi u situaciji da se prilagodava i odluci se:
(a) da smanji, eventualno, ranije visok nivo likvidnih sredstava (neplasirana sredstva na žiro-racunu), ili
(b) da koristi medubankarske pozajmice, ili
(c) da koriste u toj medufazi kredit za likvidnost kod centralne banke, koji ce otplatiti kasnije kroz relativno sporije povlacenje kredita krajnjih korisnika.

Da bi se izbegao takav udar na ukupan kreditni potencijal, kao i kreditnu politiku likvidnost banaka, obicno se povecanje stope obaveznih rezervi sprovodi postepeno — kroz manja povremena povecanja ove stope.
U slucaju potrebe sprovodjenja restriktivne kreditne politike i povlacnja vece mase novca iz privrede, smatra se da je povecanje stope obavezne rezerve, zbog svog linearnog delovanja na sve banke, podesniji instrument nego smanjenje kredita centralne banke poslovnim bankama za odredjeni procenat. Jer, ristrikcija kredita razlicito pogaca svaku banku, to zavisi od strukture njenog kreditnog potencijala (pretežno kratkorocni ili investicioni), visine korišcenja kredita kod centralne banke, vezanosti ovih sredstava u privredi i dr.
Da bi se otklonili nepovoljni „udari" povecane obavezne rezerve banaka, predlaže se uvodjenje tzv. marginalnih stopa obaveznih rezervi, koje se ne bi obracunavale na stanje, vec na promene depozita u odrecenom periodu. Takve stope mogu se kretati od 50% do 100% porasta tih depozita. Ovaj sistem marginalnih stopa funkcioniše paralelno s vec tradicionalnim sistemom obavezne rezerve, ali kako nije podesan za naš bankarski sistem, to ga je moguce samo izuzetno koristiti. Do sada ovaj sistem nije korišcen u našoj monetarno-kreditnoj politici.

Eskontna stopa kao instrument monetarne politike

Monetarna politika i eskontna politika

Eskontna stopa je jedan od najznacajnhjih instrumenata preko koga centralna banka vrši monetarnu kontrolu i monetamo upravljanje u skladu sa postavljenim ciljevima monetarne politike.
Eskontna politika (ili diskontna politika) se sastoji u podizanju ili spuštanju kamatne stope po kojoj centralna banka daje kredite poslovnim bankama radi delovanja na tražnju novca i kredita, troškove kredita i kreditni potencijal banaka.
Eskontna politika se ne sastoji samo u operisanju eskontnom stopom (po kojoj centralna banka prima u reeskont od poslovnih banaka menice i druge vrednosne papire), vec i celi niz drugih aktivnosti, kao: uslov reeskonta, vrste poslovne aktivnosti koja se reeskontuje, rokovi reeskonta, procenat reeskonta i dr.
Eskontnom politikom centralna banka u stvari odreduje cenu kredita koje odobrava poslovnim bankama, bilo preko reeskontnih kredita, bilo drugih oblika kredita. To je „zvanicna" cena novca u privredi od koje dalje zavisi visina kamata po kojoj ce posovne banke odobravati kredite svojim komitentima. Regulisanjem kamatne stope po kojoj centralna banka daje kredite poslovnim bankama i preko toga kamatne stope po kojoj poslovne banke daju kredite komitentima, neposredno se deluje na visinu tražnje kredita i novcani opticaj. Prateci materijalno-finansijske tokove monetarna vlast smatra da je visina novca i kredita u privredi dostigla nivo koji ugrožava privrednu stabilnost, da prate inflacione promene, centralna banka pristupa podizanju eskontne stope, to znaci da dolazi do poskupljenja kredita, zbog cega nastaje opšte povecanje kamatne stope u zemlji. Posledica toga bi trebala biti da se novac i kredit manje traže, da se vec uzeti krediti vracaju, ,,da se investicioni planovi odlažu" i sl. Naši privredni subjekti nisu osetijivi na promene kamatne stope i daleko vece od 1-2%, koliko se obicno menja eskontna stopa.
Promenama u visini eskontne, centralna banka nastoji delovati na ponudu i tražnju novca na novcanom tržištu i uslove koji vladaju na podrucju kamatne politike u celom kreditnom sistemu.
Povecanje eskontne stope trebalo bi da automatski dovede do smanjenja tražnje kredita. Suprotno navedenom, sniženje eskontne stope treba da dovede do porasta tražnje bankarskih kredita. Prema tome, kada zajmovna cena postane viša i kredit skuplji treba da dode do kontrakcije kredita, i obrnuto, kada zajmovna cena postane niža I kredit jeftiniji, treba da dode do ekspanzije kredita.
Povecanjem eskontne stope stvaraju se nepovoljni uslovi za reeskontne kredite, time se deluje na opštu kamatnu stopu i tražnju kredita. Povecanje kamatne stope primenjuje se kada se na tržištu oseca veca kolicina novca i inflacioni poremecaji. Suprotno tome, smanjenje ove kamatne stope, treba da dovede do povecanja novcane tražnje i podizanje privredne aktivnosti — kada je njen pad posledica deflacije, odnosno nedostatka novca u privredi.
Eskontna politika, uz regulisanje kamatne stope, obuhvata i druge uslove po kojima centralna banka odobrava reeskontne kredite poslovnim bankama (uslovi reeskonta, rokovi, vrednosni papin koji se uzimaju u reeskont, plafon reeskonta i dr.). To je, dakle, jedno kompleksno podrucje monetarnog regulisanja koje ulazi i u podrucje delovanja drugih instrumenata, a ne samo operisanje eskontnom stopom u smislu njenog dizanja ili spuštanja.

Faktori efikasnosti eskontne stope i politike

.
Efikasnost eskontne politike centralne banke zavisi od nekoliko faktora:
1) Stepena razvoja bankarskog sistema i monetizacije privrede.
2) Povezanosti centralne banke s ostalim bankama, odnosno intenziteta kreditnih
odnosa centralne banke i poslovnih banaka. Efikasnost eskontne politike tesno je povezana i s delovanjem, visinom i strukturom tržišta novca i kredita i tržišta kapitala. Što su ova tržišta razvijenija i udeo banaka u njima veci, to je i uloga eskontne politike centralne banke veca.
3) Tražnja novca i kredita i kretanja u monetarnom sektoru,
4) Navedenim faktorima treba dodati i stepen povezanosti kamatne stope poslovnih banaka s eskontnom stopom (dugorocne, kratkorocne, kamate na kredite i na sredstva),
5) Stope inflacije u zemlji koja smanjuje znacaj i efikasnost kamatne stope u privredi uopšte, a tako i eskontne stope. Postoje brojni faktori, zbog kojih politika kamatne stope nije tako efikasan instrument monetarnog regulisanja kao drugi instrumenti,
6) Postavljeni ciljevi (targeti) monetarne politike,
7) Zavisnost privrednih subjekata i kredita;
8) Zavisnost kreditne politike banaka od centralne banke,
9) Stopa rasta društvenog proizvoda, rast investicija potražuje i zaposlenost u realnom sektoru;
10) Nivo prometa deviznog kursa;
11) Brzina opticaja novca;
12) Stanja bilansa poslovnih banaka i likvidnost banaka privrede;
13) Uticaj promena na svetskom tržištu novca i kapitala i promena kamatnih stopa i dr.

Poznato je da eskonta stopa centralne banke razlicito deluje na pojedine poslovne banke u sklopu celog bankarskog sistema, te je njeno opšte delovanje u stvari ponder velikog broja razlicitih uticaja na pojedine poslovne banke. Ako je ucešce kredita centralne banke u strukturi ukupnih sredstava poslovne banke vece, i uticaj eskontne stope na politiku kamatnih stopa takve banke bice veci, i obrnuto.
Efikasnost eskontne stope u zemljama razvijene finansijske strukture i razvijenog novcanog i kreditnog tržišta je znatno veca, u odnosu prema privredama koje nemaju takve karakteristike. Eskontna stopa centralne banke u privredama s razvjenim finansijskim tržištem spada u red vrlo efikasnih kvantitativnih instrumenata monetarne politike.
Delovanje eskontne stope centralne banke može biti dvojako:

1) Unutrašnje delovanje u privredi jedne zemije preko regulisanja mase novca i kredita, a zatim preko njihovog delovanja na privredu,
2) Medjunarodno delovanje na podrucju kredita novca i kapitala (posebno danas vezano za kretanje hot money-a).

Delovanje promena eskontne stope unutar jedne privrede odražava se kroz nekoliko pravaca:
a) Delovanje promena eskontne stope na promene tržišne kamatne stope i strukturu kamatnih stopa u okviru bankarskog sistema,
b) Delovanje promena tržišnih i bankarskih kamata na ponašanje mase i strukture bankarskih kredita u privredi,
c) Delovanje promena mase i strukture kredita banaka na materijalno-finansijske tokove u privredi (investcije, dohodak, potrošnja, likvidnost, uvoz, izvoz, zaposlenost i dr.)

Postoje velike razilke u kretanju nivoa eskontnih stopa centralnih banaka, kao i njihovih promena. Promene su cešce kod razvijenih nego kod nerazvijenih zemalja, što ukazuje na njihovu „ukocnost" kod nerazvijenih i fleksibilnije ponašanje kod razvijenih, posebno u odnosu na ponašanje konjunkture.
Kod razvijenih zemalja operacije na novcanom tržištu preko promena eskontne stope daleko su cešce jer postoji veca osetljivost i na manje promene ove stope u odnosu na nerazvijene zemlje.
Uloga centralne banke u regulisanju novcanih tokova se bitno promenila. Sve veca pažnja banaka usmerenai je u pravcu formiranja i razvoja depozita u bankarskom sistemu, likvidnim sredstvima nebankarskih sektora (posebno stanovništva), ali i uz sve vece ucešce drugih oblika novcanih surogata (,.druge linije likvidnosti") u obliku bonova i kratkorocnih vrednosnih papira, posebno sve razvijenijeg javnog duga i drugih nosilaca obveznica.

Eskontna stopa ili eskontna politika

Danas u ekonomskoj literaturi prevladavaju shvatanja da podizanje zvanicne eskontne stope i poskupljenje kredita, što iz toga proizilazi, ne uzrokuju manju tražnju kredita od strane banaka, kontrakciju kredita i smanjenje tražnje, kao i ublažavanje inflacionog pritiska na tržištu. Smatra se da samo smanjenje eskontne stope, odnosno pojeftinjenje kredita, bez delovanja drugih faktora, ne može samo po sebi toliko uticati i biti dovoljno za oživljavanje privrede.
Potpuno suprotno se misli, kada je u pitanju povecanje eskontne stope, radi obuzdavanja preterane konjunkture i inflacionih poremecaja. Ovo se posebno odnosi na našu privredu, u kojoj je stopa inflacije znatno iznad „cene" novca centralne banke, tako da se redovno javlja negativna realna kamatna stopa, što stvarno predstavlja „premiju" za uzimanje kredita.
Promene eskontne stope imaju u takvim uslovima slabo delovanje na tražnju kredita iz prostog razloga što je ta stopa znatno niža od svih ostalih oblika kamate, a s druge strane što se radi redovno o negativnoj realnoj stopi. To je i jedan od razloga zbog cega se ne koristi šire u regulisanju tražnje novca i kredita u privredi, tako da je došlo do bazne preorijentacije eskontne politike na druge uslove i elemente reeskontne politike.
Eskontna politika mora biti vodjena u uskoj koordinaciji sa ostalim segmentima makroekonomske regulacije, a pre svega instrumentima politike tržišta i cena, politike dohodaka, fiskalne politike, spoljnotrgovinske politike, politike deviznih i robnih rezervi, politike reeskonta, opšte kamatne politike u bankarskom sistemu i dr. Mere se moraju preduzeti simultano i uz promenu pozitivnih i negativnih efekata ovih mera, ali i njihova uzajamna delovanja, narocito kada je privreda u dubokoj krizi i visokoj inflaciji. Tada su i mnogi instrumenti medusobno suprotstavljeni odnosno kontraindikativni.
Centralne banke razvijenih privreda veliki znacaj daju stabilnosti monetarnih agregata, pri cemu je relevantna stabilnost eskontne stope i njeno pažljivo doziranje. To je pre svega znak da je došlo do potreba i zaokreta monetarne politike i konjunkture, ali ponašanja svih subjekata u privredi. Jer, monetarna baza i drugi elementarni agregati posmatraju se u najužoj vezi sa kretanjem privrede (posebno kretanje cena, stabilnost novca, nivo uposlenosti, realnog društvenog proizvoda, investicija, budžetske potrošnje i dr.). Eskontna stopa je efikasan deo državnog instrumentarija makroekonomske politike, ali i najuže vezana za privredna i monetarna kretanja.

Regulisanja kredita centralne banke poslovnim bankama

Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama pokazalo se kao najvažniji i najinteresantniji instrument, ne samo u pogledu regulisanja kreditnog potencijala banaka, vec celokupnog monetarno-kreditnog regulisanja uopšte.
Veliki deo sredstava koje poslovne banke koriste za podmirenje kreditnih zahteva privrede i drugih korisnika one dobijaju od centralne banke na bazi primarne emisije. Krediti centralne banke, dati poslovnim bankama, stvaraju i odredene multiplikujuce efekte, cime je ucinak kreditne politike veci kada se primarnom emisijom kreditiraju poslovne banke, a ne drugi krajnji korisnici kredita. Regulisanje kredita centralne banke može se odnositi na reeskontne kredite (menice ili drugi oblici vrednosnih papira koji se monetizuju kod centralne banke) ili kredita za likvidnost poslovnih banaka kod centralne banke. Regulisanje jednog oblika u odnosu na drugi oblik kredita u osnovi se znacajno razlikuje. Navešcemo neke karakteristike:
1) Reeskontni krediti su odredjeni, namenski, za sasvim odredene robno novcane transakcije,
2) Reeskontni kredit deluje strukturno, odnosno selektivno,
3) Ovaj oblik kredita se lakše kontroliše u pogledu upotrebe (obzirom na robnu dokumentaciju koja mu služi kao osnova),
4) Kod kredita za likvidnost ne postoje takve karakteristike. Radi se o opštem podržavanju kreditnog potencijala i likvidnosti bankarskog aparata (odnosno pojedine poslovne banke).

Naplata kredita od strane Narodne banke primorava poslovnu banku na povlacenje kredita iz privrede što znaci povlacenje novca iz opticaja i restriktivnu orijentaciju kreditne politike. Ekspanzivna ili restriktivna monetarna politika centralne banke automatski se prenosi na poslovne banke, a preko njih i na privredu.
Ovakvi efekti su vec i neposredniji u zemljama gde su poslovne banke u visokom stepenu zavisne od kredita centralne banke, kao što je slucaj kod nas.

Selektivna kreditna politika

Kvantitativnim instrumentima regulisanja novca i kredita u privredi deluje se na opšte promene mase novca i kredita, što znaci izvesno globalno regulisanje novcanog opticaja. Nasuprot tome, selektivnim ili kvalitativnim instrumentarijem monetarno-kreditne politike deluje se na promene novca i kredita samo u odredjenim sektorima privrede, namenama, regionalnom razmeštaju i dr.
Uz cesto kvantitativno (globalno) regulisanje novca i kredita i kreditne aktivnosti banaka kod nas se redovno provodi i odredeno kvalitativno ili selektivno regulisanje kreditnog potencijala banaka u sferi kratkorocnog kreditiranja. Narodna banka kod ovog sistema regulisanja pristupa detaljnom propisivanju uslova, namena i vrsta kratkorocnih kredita, odnosno poslova koji se mogu kreditirati. Selektivno usmeravanje kredita i dalje je u nadležnosti Narodne banke, ali se postepeno prenosi u nadležnosti osnovnih banaka. Umesto kvalitativnog (selektivnog) regulisanja sve više se prelazi na kvantitativno regulisanje u kojem Narodna banka treba da reguliše samo masu novca i kredita na tržištu i kreditni potencijal poslovnih banaka.
Selektivno regulisanje od strane centralne banke svodi se na to da se indirektno reguliše kreditni potencijal poslovnih banaka, preko mogucnosti veceg ili manjeg procenta reeskonta kod centralne banke za plasmane u odredene pravce ili namene. Ovde postoje tri elementa kojim centralna banka indirektno provodi selektivnu kreditnu politiku preko poslovnih banaka. Prvo, poslovne banke imaju pravo na reeskont ukoliko su svoja sredstva u namene koje ne preferira (izvoz na primer), ako su plasirale svoja sredstva u namene koje ne preferira monetarno-kreditna politika i centralna banka -one nemaju pravo na reeskont. Drugo, buduci da su poslovne banke zainteresovane za reeskontna sredstva to ce se odlucivati za plasman u te namene, jer imaju podršku centralne banke, a i dobijaju relativno vrlo jevtina sredstva. Na ciste izvozne kredite kamata je svega 1%, na kredite za poljoprivrednu proizvodnju i zalihe u poljoprivredi 3%, na kredite za prodaju domace opreme 6% ltd. Trece, stimulativni faktori su i dosta povoljni rokovi na koje se odobravaju ova sredstva od strane centralne banke. Naime, rokovi se krecu od 24 do 36 meseci, u zavisnosti od namene za koju se daju i kakvi se monetarni efekti žele postici u pogledu veceg ili manjeg angažovanja primarne emisije u selektivne namene.
Selektivna kreditna politika centralne banke najviše je povezana s ciljevima opšte ekonomske politike zemlje. Kvalitativnim instrumentima monetarno-kreditne politike centralna banka može da kontroliše namensko korišcenje i usmeravanje novokreiranog novca u one pravce i poslove kojima je dat prioritet (uvoz-izvoz, izvoz brodova, poljoprivredna proizvodnja i dr.) u ostvarivanju odredjenih ciljeva tekuce ekonomske politike. Selektivnom kreditnom politikom se odreduju uslovi kreditiranja u pogledu namena kredita, rokova, kamata, korisnika, nepostojanje plafona reeskonta i sl, što znaci da se radi o kvalitativnoj kontroli novca i kredita, mada se preko odredivanja tih uslova kredita istovremeno odreduje i kvantitativno reguliše kreditni potencijal banaka i masa novca i kredita u privredi.
Selektivni krediti zajedno s oblikom monetizacije, poslova, beneficiranjem uslova kredita, stopom reeskonta (nivo reflnansiranja) su znacajan elemenat u podržavanju zajednickih ciljeva i strukture razvoja privrede, zbog toga oni deluju dvostruko:

(a) Strukturno, i
(b) Konjunkturno.

Zbog predimenzionisanog ucešca selektivnih kredita u emisiji primarnog novca, u poslednje vreme se istice od strane nekih ekonomista da treba: prvo, prebaciti selektivni program s Narodne banke na poslovne banke; drugo. da se centralna banka orijentiše samo na kvantitativno (globalno) regulisanje mase novca i kredita u privredi, i trece da dominantan kanal emisije primarnog novca bude reeskont menica i drugih vrednosnih papira (monetizacija). U novoj reformi centralne banke predlaže se da se selektivni program ukine te da se emisija primarnog novca vrši iskljucivo preko „politike otvorenog tržišta". Medjutim, osnovne pretpostavke za ovu politiku monetarne regulacije ne postoje u jugoslovenskoj privredi, zbog cega se predlaže i dalje zadržavanje setektivnih kredita u prelaznoj fazi od godinu dana.

Saradnja centralne banke sa poslovnim bankama

Veoma znacajan, mada, istina, nov instrument monetarnog regulisanja kod nas, su dogovori i saradnja izmedu svih bankarskih institucija u zemlji u sprovodjenju zacrtane monetarno-kreditne politike. Unutar celokupnog kreditnog sistema centralna banka koordinira aktivnost svih banaka, dajuci pravce ponašanja i poslovanja u konkretnim finansijskim uslovima u kojima se nalazi privreda. Dogovori izmedu centralne banke i poslovnih banka o realizovanju odredene zajednicke monetarnokreditne politike, posebno za plan podržavanja stabilizacije privrede, jedinstvenog sistema kreditiranja, regionalnog i strukturnog razvoja, usmeravanja sredstava u odredene selektivne namene, održavanje discipline i dogovora u monetarnoj politici i sl.
Saradnja medu centralnim bankama prelazi nacionalne granice jedne zemlje, posebno danas kada treba otklanjati spekulacije na medjunarodnom flnansijskom tržištu, podržavati medusobnu likvidnost u ocuvanju stabilnosti deviznih kurseva, stabilizaciji medjunarodnog monetarnog sistema u celini, razvojnoj politici, sprovodjenju antiinflacione politike u medjunarodnim relacijama i dr.

Ogranicavanje (limitiranje) visine kredita poslovnih banaka

Ogranicavanje daljnjeg rasta kredita banaka i njihovo kontrolisano kretanje je najcešce izuzetna mera kojoj pribegava centralna banka. Ovoj meri se pribegava u slucajevima kada centralna banka oceni:
1) Da je masa kredita banaka u privredi znatno iznad planirane (projektovane za odnosnu godinu),
2) Da prate inflatorne tendencije, visoka likvidnost privrede, pritisak na uvoz i dr.
3) Da nije moguce drugim merama kvalitativnog ili kvantitativnog monetarnog regulisanja ostvariti brze i željene efekte.

Ako se odluci za ogranicavanje (limitiranje) kredita poslovnih banaka, centralna banka to može provesti na dva nacina:
1) Zadržavanjem kredita na dostignutom nivou na odredjeni, izabrani dan,
2) Manjim procentom povecanjem u toku svakog meseca (npr. 2%, 3% i sl.) do kraja tekuce godine.

Manje je prihvatljiva mera smanjenja kredita banaka i njihovo povlacenje iz privrede, prema jednom terminu iz pretodnog perioda. Ovo pre svega zbog ocito negativnih implikacija koje bi takve mere izazvale u privredi i poslovnim bankama.
Svaka od navedenih mera gotovo redovno nailazi na otpor poslovnih banaka, mada ih ne moraju provesti.

Politika minimalne stope likvidnosti poslovnih banaka

Svaka poslovna banka, da bi bila likvidna (sposobna za placanje ili odobravanje kredita), mora imati na raspolaganju uvek dovoljno sredstava na svom žiro-racunu. To predstavlja primarnu likvidnost poslovne banke.
Stopa primarne likvidnosti je iznos sredstava koje poslovna banka mora držati na svom žiro-racunu u odnosu prema svojim depozitima po videnju, odnosno tekucim obavezama. U Zakonu o Narodnoj banci se kaže: „Narodna banka Jugoslavije može propisati da poslovne banke, kao minimalnu obavezu za održavanje svoje likvidnosti, drže deo svojih sredstava na žiro-racunu ili drugim racunima, kod Narodne banke Jugoslavije i u odredjenim likvidnim plasmanima".
Stopa primarne likvidnosti ima identicno delovanje kao i stopa obavezne rezerve.
Kada se povecava ova stopa, dolazi do smanjenja raspoloživog potencijala za plasman poslovne banke, a ako se smanjuje ova stopa, onda dolazi do oslobadanja dela kreditnog potencijala sposobnog za plasman. To je instrument koji ima dva osnovna oblika delovanja:
1) osigurava dnevnu likvidnost poslovnih banaka, da bi bile u stanju da vrše normalne kreditne funkcije,
2) deluje kao ogranicavajuci faktor u procesu kreditno-monetarne multiplikacije, identicno delovanju obavezne rezerve.

Ako centralna banka oceni da su plasmani banaka previsoki i da privredi preti pojava inflacije, ona može da propiše povecanje stope rezerve likvidnosti, to istovtemeno znaci smanjenje mogucnosti banaka da odobravaju kredite ili, cak povlacenje kredita iz privrede.
Centralna banka može, ukoliko oceni da je potrebno (u situaciji kada smatra da je likvidnost bankarskog sistema visoka i da preti opasnost od visoke kreditne ekspanzije), da na bazi slobodnih sredstava banaka traži upis odredenog oblika vrednosnih papira (obaveznice zajma, odredjeni oblici ogranicavanja depozita, usmeravanja u odredene namene i sl).
Kontrola centralne banke nad likvidnošcu poslovnih banaka sprovodi se na nekoliko nacina:
1) Propisivanjem oblika minimalne likvidnosti poslovnih banaka i drugih finansijskih institucija,
2) Odredivanjem rocne strukture kredita banaka,
3) Odredivanjem nacina korišcenja obavezne rezerve za popunu likvidnosti banaka,
4) Odredivanjem nacina korišcenja rezervnog fonda banaka u održavanju potrebne likvidnosti,
5) Odredivanjem opštih uslova kreditne sposobnosti poslovne banke,
6) Odobravanjem ili neodobravanjem kredita za likvidnost poslovnoj banci,
7) Preduzimanje zakonom odredjenih mera prema nelikvidnoj poslovnoj banci i dr.

U našem kreditnom sistemu empirijski je utvrdeno da je normalna stopa rezerve likvidnosti banaka oko 4% u odnosu na depozite po videnju.
Naravno, svaka poslovna banka odreduje za sebe potrebnu ili optimalnu stopu likvidnosti, što zavisi od dinamike priliva i odliva sredstava na podrucje i sa podrucja banke, strukture komitenata, strukture sredstava koja formiraju njen kreditni potencijal, strukture odobrenih kredita i dr. To je tzv. primarna likvidnost ili platna likvidnost banaka. Postoji i sekundarna likvidnost, koja obuvhata rezervne fondove banaka i kratkorocna devizna sredstva, to predstavlja znatno višu stopu od primarne. Postoji i tercijalna likvidnost, koja uz navedene izvore obuhvata i kredite centralne banke za likvidnost banaka i korišcena sredstva i obavezne rezerve.

Politika otvorenog tržišta

Politika otvorenog tržišta („Open market policy") i danas predstavlja, jedan složenijih i efikasnijih instrumenata u kapitalistickim privredama. Prvi put se primenjuje u V. Britaniji pre prvog svetskog rata, ali se sistematski pocela provoditi i šire koristiti tek od dvadesetih godina, posebno u SAD, V. Britaniji, Nemackoj i drugim zemljama koje imaju razvijeno finansijsko tržište. Politika otvorenog tržišta je postala osnovni instrument regulisanja kreditnog potencijala komercijalnih banaka.
Osnovna pretpostavka za funkcionisanje politike otvorenog tržišta jeste vrlo razvijeno tržište obveznica na kojem centralna banka može uspešno provoditi politiku kupovine i prodaje ovih obveznica, a preko toga i odgovarajucu monetarno-kreditnu politiku.
Tržište vrednosnih papira obicno nastaje razvojem javnog duga i deficitnog finansiranja, kada država zbog vecih rashoda od prihoda budžeta pristupa pokricu deficita kroz emisiju obveznica i formiranje javnog duga. Time država vrši planisanje obveznica prema vlasnicima raspoloživih kapitala, a ne neposredno kod centralne banke. Obveznice se emituju po razlicitim rokovima, apoenima, kamatama koje tada vrede na kreditnom tržištu.
Treci znacajan momenat za funkcionisanje finansijskog tržišta je da postoji uvek dovoljno velika tražnja tih obveznica i da obveznicu vlasnik svakog momenta može unovciti. Osim toga treba da postoji dovoljna tradicija u poslovanju ovim vrednosnim papirima, viškovi kapitala i spremnost objekata da drže jedan deo svoje aktive u raznim vrstama državnih obveznica.
Politika otvorenog tržišta sprovodi se preko kupovine ili prodaje vrednosnih papira (obveznica) na finansijskom tržištu od strane centralne banke, a u sklopu njene kr,atkorocne kreditne politike. Uglavnom se radi o kupovini i prodaji državnih vrednosnih papira, i to od strane centralne banke u svrhu operisanja monetarnom masom i kupovnom snagom u privred.
Kupovina i prodaja vrednosnih papira na finansijskom tržištu od strane drugih ucesnika (privatne osobe, država, preduzeca) u svrhu menjanja strukture svoje imovine, ne smatra se operacijama otvorenog tržišta.
Politika otvorenog tržišta ima dve osnovne funkcije:
1) Održavanje kursa državnih vrednosnih papira na željenom nivou, jer je to pretpostavka za buduce emisije državnih zajmova. U slucaju pada kurseva ovih vrednosnih papira, centralna banka, kupovinom veceg broja i iznosa ovih papira na finansijskom tržištu, povecava opštu tražnju, što dovodi do povecanja ovog kursa.
2) Centralna banka odredjenim intervencijama, odnosno kupovinom ili prodajama ovih obligacija na kreditnom tržištu, reguliše kreditni potencijal banaka, a preko njega i masu novca i kredita u privredi. Preko regulisanja masa novca i kredita, ona nastoji delovati i na ponašanje investicija, lišne potrošnje, cena i platno-bilansne odnose.

Mehanizam delovanja prodaje vrednosnih papira od strane centralne banke odvija se na taj nacin da se za prodani iznos vrednosnih papira iz portfelja centralne banke povlaci iz privrede ili od poslovnih banaka deo novca, to dovodi do smanjenja depozita kod komercijalnih banaka, odnosno do smanjenja njihovog kreditnog potencijala i povlacenja kredita iz privrede. Restrikcija kredita treba da izazove smanjenje likvidnosti privrede, ogranicenja investicija, ostalih oblika potrošnje, stabilizaciju cena i dr, što je inace cilj kontraktivne politike otvorenog tržišta.
Na otvorenom tržištu ova politika se provodi preko kupovine vrednosnih papira na kreditnom tržištu, cime se za vrednost kupljenih vrednosnih papira pušta u opticaj odgovarajuca kolicina novca u privredu. Ako su u pitanju privredni subjekti i fizicke osobe, oni za prodane vrednosne papire centralnoj banci dobijaju novac koji zatim ili položu u komercijalne banke, kroz proces mulitplikacije ili ih neposredno troše na trižtšu kupovinom roba ili usluga, što opet vodi preko preduzeca do porasta depozita kod banaka.
Ako vrednosne papire prodaju poslovne banke, one za iznos obveznica dobijaju primarni novac centralne banke, a što im povecava slobodni oblik krediznog potencijala za dodatno kreditiranje privrede ili stanovništva. Povecanje kredita i depozita je vece od iznosa dobijenog primarnog novca za visinu multiplikatora.
Porast bankarskih kredita i dodatno ubacivanje novca u privredu treba da dovede, preko povecanja kupovne snage, do oživljavanja privredne aktivnosti i izlaska iz recesije. Politika otvorenog tržišta, bilo da se vodi ekspanzivno, bilo kontraktivno, ima direktno delovanje na kolicinu novca i kredita u privredi. Medjutim, ova politika se može provoditi i razvijena je samo u onim zemljama koje imaju organizovano tržište vrednosnih papira, a to su zemlje s velikom masom slobodnih kapitala, s masom koja je delom plasirala u razne oblike vrednosnih papira (faktivni kapial).
Sve vecim deficitnim finansiranjem javnih rashoda i budžetskog deficita u vecini razvijenih zemalja i njihovim pokricem preko zaduživanja na finansijskom tržištu stvara se široka osnova za formiranje i funkcionisanje ovog specificnog tržišta novca i kredita.
Bitno je naglasiti da centralna banka operacijama na otvorenom tržištu, nije ni u kakvoj direktnoj vezi s državom u pokrivanju njenog budžetskog deficita. Sve se svodi na indirektno pokrice, preko kupovine obligacija državnih dugova od strane centralne banke, na ovom tržištu, time se pušta u opticaj dodatna kolicina primarnog novca, te time država ucestvuje indirektno u definitivnom rasporedu, tereta budžetskog deficita.
Politikom otvorenog tržišta jaca se i uloga eskontne stope centralne banke, koja u tome ima posebno mesto, jer u razvijenim zemljama novac kojim se vrše placanja nije kamatonosan, dok su obveznice kamatonosne. Upravo zbog toga ce privredni subjekti sav višak novca, koji nije potreban za placanja, pretvoriti u obveznice (radi dobijanja kamate). I obrnutno, kada su potrebna tekuca sredstva za placanje (novac), subjekti ce pristupiti prodaji obveznica (unovcvanju), racunajuci na vrstu, oblik, kamat i sl., sa što manjim gubitkom i finansijskim rizikom. Prednost ove politike nad operacijama povecanja ili spuštanja eskontne stope je u tome, što se ova politika provodi permanentno, bez buke i reagovanja publike, a što nije slucaj kod promena eskontne stope, pošto publika reaguje odmah na svaku, pa i neznatnu, promenu eskontne stope.

Osnovni pravci reforme instrumenata monetarne politike

Osnovni pravci reforme instrumenata monetarne politike vezani su za proces liberalizacije finansijskog sektora. Taj proces u sebe ukljucuje sledece segmente:
1) Dominacija tržišnih instrumenata monetarne politike, nasuprot direktivnim;
2) Preventivna kontrola kvaliteta poslovanja banaka i utvrdivanje rejtinga banke;
3) Brži razvoj finansijskog tržišta (tržišta novca i tržišta kapitala);
4) Postepeno ukidanje direktnih instrumenata monetarne regulacije;
5) Unapredenje i veca efikasnost u upotrebi operativnih bankarskih I monetarnih procedura;
6) Redovno pracenje i utvrdivanje odstupanja od usvojenih operativnih ciljeva monetarne politike;
7) Koordinacija i razvoj metoda i instrumenata vece koordinacije mera monetarne i fiskalne politike, ali i veca povezanost sa spoljnotrgovinskim (platno-bilansnim) sektorom;
8) Promene I pracenje efekata promena kamatnih stopa u monetarnom i realnom sektoru,
9) Razvoj sekundarnog i reotkupnog tržišta, uz ukljucivanje kratkorocnih i dugorocnih sredstava na finansijskom tržištu;
10) Instumenti sve razvijenijeg javnog duga i vece operacije tim instrumentima na sekundarnom tržištu kapitala;
11) lzgradnja, usavršavanje i pracenje tako usavršenih ekonomskih i finansijskih indikatora, bez cega nije moguce efikasno i kontrolisano vodjenje monetarne i ukupne makroekonomske politike.

To su pravci u kojima se odvija proces reformisanja i nove uloge instrumenata monetarne politike i monetarne kontrole u svim razvijenim privredama. Paralelno s tim odvija se i novi proces u sledecim pravcima:
1) Preventivna monetarna politika i veca uloga centralne banke u tome, što traži ex ante ocenu kretanja rezervi likvidnosti, brzu popunu ili apsorbovanje likvidnih sredstava banaka. Fleksibilna politika rezervi likvidnosti kao osnova kreditne politike banaka traži uvodjenje novih instrumenata uz mogucnost njihove brze aukcije na finansijskom tržištu i refinansiranje kod centralne banke. Takva politika je prvi korak u procesu liberalizacije kamatnih stopa u razvoj finansijskog tržišta.
2) Sve više se postavlja zahtev i potreba preventivne kontrole ukupnog poslovanja banaka, kvaliteta poslovanja i poslovne politike, posebno uskladenost visine kapitala banaka sa njihovim poslovnim angažovanjem. To traži njihovu brzu restrukturaciju i dokapitalizaciju, posebno u cilju popravljanja njihove solventnosti. Finansijska kriza cesto u prvom redu najpre potresa banke vodeci ih u nesolventnost i stecaj.
Procesi dokapitalizacije uz jaku i efikasnu kontrolu kvaliteta poslovanja banaka sprecavaju masovni stecaj banaka i raspad finansijskog i bankarskog sistema.
3) Povecana monetarna kontrola razvijena regulativa bankarskog poslovanja
omogucavaju brži razvoj finansijskog tržišta uz jacanje konkurencije medu bankama.
Kamatne stope postepeno treba sve više liberalizovati, dok se obavezna rezerva treba
postepeno snižavati.
4) Ukidanje direktnih instrumenata monetarne regulacije, uz sve vecu upotrebu indirektnih instrumenata je proces koji je vec u toku. To ne znaci da odredena kontrola kamatnih stopa i marži nece i dalje biti zadržana od strane centralne banke.
5) Tržišni sistem monetarne kontrole i politike traži visoku koordinaciju sa merama fiskalne politike. Ovo iz razloga što kamatne stope i valutni kursevi postaju sve znacajniji kanali prenosa efekata monetarne politike, ali i indikatori vece ili manje uspešnosti ukupne makroekonomske politike.

Centralna banka odredjenim intervencijama, odnosno kupovinom ili prodajom ovih obligacija na kreditnom tržištu, reguliše kreditni potencijal banaka, a preko njega i masu novca i kredita u privredi. Preko regulisanja mase novca i kredita, ona nastoji delovati i na ponašanje investicija, licne potrošnje, cena i platno-bilansne odnose.
U slucaju pojave inflatornih tendencija u privredi kreditno-monetarna politika je orijentisana defiatorno kroz restrikciju novca i kredita. Tada centralna banka pristupa prodaji vrednosnih papira na kreditnom tržištu, što dovodi do povlacenja novca od vlasnika tih papira.
Mehanizan, delovanja prodaje vrednosnih papira od strane centrane banke odvija se na taj nacin da se za prodani iznos vrednosnih papira iz portfelja centralne banke povlace iz privrede, ili od poslovnih banaka deo novca, što dovodi do smanjenja depozita kod komercijalnih banaka, odnosno do smanjenja njihovog kreditnog potencijala i povlacenja kredita iz privrede.
Na otvorenom tržištu ova politika se provodi preko kupovine vrednosnih papira na kreditnom tržištu, time se za vrednost kupljenih vrednosnih papira pušta u opticaj odgovarajuca kolicina novca u privredi. Ako su u pitanju privredni subjekti i fizicke osobe, oni za prodane vrednosne papire centralnoj banci dobijaju novac koji zatim ili polažu u komercijalne banke, kroz proces multiplikacije ili ih neposredno troše na tržištu kupovinom roba ili usluga, što opet vodi preko preduzeca do porasta depozita kod banaka.
Politika otvorenog tržišta, bilo da se vodi ekspanzivno, bilo kontraktivno, ima direktno delovanje na kolicinu novca i kredita u privredi. Medjutim, ova politika se može provoditi i razvijena je samo u onim zemljama koje imaju organizovano tržište vrednosnih papira, a to su zemlje s velikom masom sbobodnih kapitala, s masom koja je delom plasirana u razne oblike vrednosnih papira.
Sve vecim deficitnim finansiranjem javnih rashoda i budžetskog deficita u vecini razvijenih zemalja i njihovim pokricem preko zaduživanja na finansijskom tržištu stvara se široka osnova za formiranje i funkcionisanje ovog specificnog tržišta novca i kredita.
Bitno je naglasiti da centralna banka, operacijama na otvorenom tržištu, nije ni u kakvoj direktnoj vezi s državom u pokrivanju njenog budžetskog deficita.
Sve se svodi na indirektno pokrice, preko kupovine obligacija državnih dugova od strane centralne banke na ovom tržištu, time se pušta u opticaj dodatna kolicina primarnog novca, te time država ucestvuje indirektno u definitivnom rasporedu tereta (pokrica) budžetskog deficita. U zemljama u razvoju, kao i kod nas, nije razvijeno „otvoreno tržište" upravo zbog toga jer ne postoje osnovne institucionalne druge pretpostavke za njegovo funkcionisanjc.
Politikom otvorenog tržišta jaca se i uloga eskontne stope centralne banke, koja u tome ima posebno mesto, jer u razvijenijim zemljama novac kojim se vrše placanja nije kamatonosan, dok su obveznice kamatonosne. Upravo zbog toga ce privredni subjekti sav višak novca, koji nije potreban za placanja, pretvoriti u obveznice (radi dobijanja kamate). I obrnutno, kada su potrebna tekuca sredstva za placanje (novac), subjekti ce pristupiti prodaji obveznica, racunajuci na vrstu, oblik, kamatu i sl, sa što manjim gubitkom i finansijskim rizikom.

Zakljucak

Instrumenti monetarne politike Narodne banke Srbije su:
-obavezna rezerva,
-operacije na otvorenom tržištu,
-kolateralizovani krediti za održavanje likvidnosti,
-deponovanje viškova likvidnih sredstava banaka kod Narodne banke Srbije,
-kamatne stope Narodne banke Srbije,
-minimalni uslovi kreditne sposobnosti banaka, i
-uskladivanje plasmana stanovništvu sa osnovnim kapitalom banke.

Navedeni instrumenti ne uticu direktno na ciljeve. Nekada prode i mnogo meseci pre nego što njihovi efekti postanu evidentni. Zato se NBS usredsreduje na ostvarenje targeta – nešto izmedu instrumenata i ciljeva. Postoje dva "tipa" targeta: (a) operativni i (b) prelazni. Operativni target se lako kontroliše, ali je udaljen od ciljeva. Prelazni target se teško kontroliše, ali je bliži ciljevima.
Za razliku od razvijenih tržišnih privreda, u kojima referentna kamatna stopa (medubankarska stopa na prekonocne kredite) predstavlja operativni target, kod nas se kao operativni targeti koriste:
nepozajmljene rezerve (višak likvidnosti), i
primarni novac (neto inostrana i neto domaca aktiva).
Za razliku od razvijenih tržišnih privreda, u kojima dugorocna kamatna stopa predstavlja prelazni target, kod nas tu funkciju preuzimaju monetarni agregati (M1, M2, M3).

Literatura:

1. Monetarna ekonomija i bankarski menadžment – Slobodan Komazec, Žarko Ristic, Jovan Savic, Slavko Vukša, Viša poslovna škola Cacak, 2006. Cacak
2. Finansijski menadžment – Žarko Ristic, Slobodan Komazec, Miroslav Dincic, Marko Radicic, Viša poslovna škola Cacak, 2006. Cacak
3. Monetarne i javne finansije – Žarko Ristic, Slobodan Komazec, Miroslav Dincic, Marko Radicic, Viša poslovna škola Cacak, 2006. Cacak
4. www.NBS.yu
5. www.krediti.co.yu

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi