PROCEDURA ODOBRAVANJA KREDITA

Prva reklamna poplava o ponudi bankarskih usluga namenjenih malim i srednjim preuzećima ukazuje da su poslovne banke svoje usluge stavile u funkciju efikasnijeg biznisa. Za razliku od pre nekoliko godina, kada je «malom» biznisu kredit retko kad bio dostupan i kada se sa izuzecima retko i govorilo o izvorima finansiranja te grupe privrednika, danas je situcaija drugačija. Bankarski sektor kao najznačjniji izvor finansiranja, upravo se usredsređuje na sektor malih i srednjih preduzeća, kao najpoželjniju grupu privrednih klijenata. Dakle malo i srednje preduzeće je klijent kome se raduje bankar. Neretko ti klijenti postaju centar interesovanja bankara, zbog čega poslovne banke ulaze u žestoku utakmicu za pridobijanje njihove naklonosti. Neke banke su formirale i posebne centre za poslove sa MSP i uvele biznis savetnike, koji besplatno pružaju konsalting usluge klijentima.

No i pored činjenice da se danas može govoriti o širokom korisničkom servisu i velikoj kreditnoj ponudi sektoru malih i srednjih preduzeća, mora se konstatovati da je cena kredita visoka, uprkos sniženjima kamata i eventualnim pojeftinjenjima.

Svojevrsni problem domaće privredne scene je i da početnici u biznisu još nisu na listi klijenata koje finansijeri rado kreditiraju. Takozvan start ap krediti su retkost, mada nije ako mali broj banaka koje podržavaju MSP značajnijim finansijskim sredstvima uz dokaz da firma posluje samo nekoliko meseci.

Do zvezda se ipak stiže preko trnja, a ako se prebacimo na teren preduzetništva barijere su brojne, a finansijski podsticaji prepreka broj jedan. U Centru za razvoj MSP i prduzetništva Privredne komore Srbije svojevremeno su istraživanja ukazivala na dosta teške početne korake budućih preduzetnika čiji je start bio podržan pozajmicama novca od najbliže rodbine, rođaka ili prijatelja. Takvih je na žalost u preduzetničkom korpusu bilo čak 98 odsto. Na svu sreću, danas postoji niz finansijskih izvora i kreditnih linija banaka, domaćih i međunarodnih organizacija, koje, ne samo kreditima nego i raznim podsticajima podržavaju nove ili već uhodane projekte. Nudi se «harmonika» preduzetničkih paketa od mini do maksi aranžmana, kratkoročnih i dugoročnih, tako da postoji ozbiljan problem kako će se snaći u toj šarenoj galeriji- bilborda, spotova, novinskih oglasa poslovnih banaka koji su svoje pakete usmerili na propulzivan preduzetnički sektor.

Banke su konzervativne organizacije kojima je najvaznije osigurati povrat kredita, kamata i kreditnih troskova, pa automatski taze kolaterale koji ce ih spreciti od mogucih glavobolja u vezi s poslovanjem kreditnog duznika uzrokovanim konkurencijom, tehnoloskim promenama, ljudskim konfliktima, ekonomskim okolnostima, strukturom finansija…

Vazno je znati da su banke I preduzetnici na suprotnim pozicijama: banke cuvaju I prodaju tudji novac za svoj profit, a preduzetnici I pravna lica stvaraju nove vrednosti za profit I dobro drustva.

Uz postojecu ekonomsku politiku danas je bankarski novac, koji je kod nas u poslednjih nekoliko godina bio pretezno destimulativnog karaktera, dostupniji nego ikada dosad. Posetom banci ili jos prakticnijie posetom web stranica putem interneta, svako ce naci pregrst materijala I dokumentacije u vezi sa zahtevom za finansiranje, programima…Zalosno je da se mnogi preduzetnoci I pravna lica – pocetnici gotovo I ne mogu krditirati/finasirati zbog nepostojanja prikladnih programa I nepostojanja prikladne strukture.

Banke su inace skepticne prema kategoriji preduzetnika, posbno pocetnika. Svaki preduzetnik treba sebi I drugima olaksati pocetnu situaciju ispravnim stavom , pripremljenoscu, znanjem I postenjem. Kao prvo zeli li uopste otplatiti kredit ili neko drugo finansijsko resenje koje dobije? Zatim svaki preduzetnik treba dobro analizirati hoce li njegovo preduzetnistvo rezultatima biti u stanju da otplacivati rate kredita I kamatu( ili nekog drugog finansijskog resenja)? Treba odrediti tacnu svrhu, rok kredita, treba se sto preciznije utvrditi koliko ce kredit opteretiti poslovanje I na kraju svako treba razmisliti o najoptimalnijim stvarno mogucim kolateralima za kredit (ili neko drugo finansijsko resenje). Nije slucajno da banke traze od preduzetnika I pravnih lica stavljanje obezbedjenja vrednih delova imovine kao doka vere u projekat za koji se traze finansijska sredstva. Na taj nacin zapravo moze se uvideti ozbiljnost kreditotrazitelja, koji u brojnim slucajevima osim price o sigurnom superprofitu zapravo malo sta drugo ulazu…
U svakoj ce banci zeleti znati kakve su poslovne knjige preduzetnika (ukoliko nije rec o pocetniku I novom preduzecu), ko su glvni poslovni partneri, placaju li svoje obaveze na vreme, kolika je pokrivenost polisa osiguranja , postoje li dugovanja… Banke ce zanimati I stanje preduzetnika I pravnih lica, bilansni pokazatelji, kakav je promet kapitala, da li je previse novca vezano za trajnu imovinu, postoji li hipotekarni kredit, leasing opreme.. Zatim sledi izbor pravog kredita . Odgovara li preduzetniku I pravnom licu kreditna linija( u sklopu nekog od programa), kredit s dugorocnom otplatom ili kratkorocni kredit (do godinu dana)? U svetu postje tzv. Osigurani I neosigurani krediti. Neosigurani krediti su izmedju njih, krediti kada se banci, tj. Izvoru kapitala ne daje klasian kolateral, vec banka ili neki drugi izvor kapitala odobrava kredit zbog komitentskog odnosa s licem koje zatrazilo kredit , njegovom dobrog stanja, ugleda I sl… Osigurani krediti su vrsta kredita kod kojih banka zatrazi kolateral za otplatu kredita, kamate I troskova. Kolaterale predstavljaju kreditno sposobni jemac, nekretnine, roba, potrazivanja, polise zivotnog osiguranja, obveznice, depoziti I sl…

Opšte karakteristike kratkoročnih kredita

Kreditiranje podrazumeva proces finansiranja klijenata odobravanjm finansijskih sredstava u vidu kredita uz obavezu klijenata da ih u određeno vreme vrati banci.
Bankarski kredit je dugoročno-poverilački odnos u kojem se banka nalazi u ulozi kreditora i dužnik u ulozi korisnika kojem banka daje novac za određeno vrema i uz određene uslove.
Kamata je novčana naknada koju klijent plaća kreditoru odnosno banci za period korišćenja kredita.
Krediti mogu biti dugoročni i kratkoročni. Dugoročni krediti su oni krediti koje banke odobravaju sa rokom vraćanja dužim od jedne godina. Kratkoročni krediti su oni koje banka odobrava sa rokom vraćanja kraćim od jedne godine.
Bankarski kratkoročni krediti predstavljaju jedan od važnih izvora finansiranja privrednih tokova, realizuju monetarno-kreditnu politiku makrosistema odnosno Centralne banke i značajna su komponentna u strukturi aktive ili plasmana poslovnih banaka.
Postupkom kreditiranja utvrđuje se način obavljnja aktivnosti vezanih za kreditiranje, koje obuhvataju:
1. Prijem i evidentiranje zahteva,
2. Kontrola i obrada zahteva,
3. Predlaganje i donošenje odluke,
4. Izrada dokumentacije,
5. Realizacija kredita,
6. Obračun naknade i kamatne,
7. Knjiženje dokumentacije,
8. Plaćanje korišćenja kredita,
9. Naplata dospelih potraživanja,
10. Čuvanje i arhiviranje dokumentacije.

Bankarski kredit kao oblik plasmana

Privredna preduzeća se sve vise suočavaju sa problemom da potrebe za finansijskim sredstvima premašuju obim novostvorene akumulacije koja im ostaje na raspolaganju. Ovakva kretanja utiču na finansijsku tražnju koja vrši direktan pritisak na tržištu finansijskih sredstava, pri čemu se jedan deo te tražnje podmiruje u neposrednom odnosu između preduzeća (koja emituju hartije od vrednosti) i imaoca štednje. Drugi, najveći deo te tražnje podmiruje se posredstvom poslovnih banaka, tj. pomoću bankarskih kredita, jer plasiranjem kredita banke omogućavaju likvidnost, kontinuitet i stabilnost proizvodnog procesa. Kreditni plasmani sredstava mogu biti u obliku: kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih kradita. Poslovne banke odobravaju kratkoročne kredite korisnicima obrtnih sredstava, radi zadovoljenja kratkoročnih potreba za tim sredstvima. Prilikom odobravanja kratkoročnih kredita banke su dužne da ispitaju da li će se plasirana sredstva koristiti u obrtne svrhe, za finansiranje robnog prometa ili zaliha materijala, proizvodnje, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda, a ne za pokrivanje nenaplativih ili sumnjivih i spornih potraživanja. Kratkoročni krediti manjih iznosa i sa kratkim rokovima otplaćuju se odjednom , i to obično posle naplate realizacije posla za koji je kredit i odobren, dok se krediti većih iznosa mogu otplaćivati u određenim rokovima.

Srednjoročni bankarski krediti se, po pravilu, odobravaju iz dugoročnih izvora sredstava, mada je moguće i odobravanje iz kratkoročnih izvora, ako se pre toga izvrši njihova ročna transformacija. Karakteristika srednjoročnih kradita je da se odobravaju na rokove duže od jedne, a kraće od 5 godina i da se najčešće otplaćuju kvartalno; banke ih mogu odobravati za pokrivanje potreba za obrtnim sredstvima i potreba za investicionim sredstvima. Dugoročni bankarski krediti se odobravaju na period od 5 do 20 godina, da bi se zadovoljile potrebe proširene reprodukcije. Prilikom odobravanja dugoročnih kredita banke posebno vode računa da se oni ne ulažu u nerentabilne investicije, jer se po pravilu neće moći vratiti na vreme, što može izazvati nelikvidnost banaka i angažovanje njihovih sredstava rezervi u većem obimu. Za ove kredite je karekterističan visok rizik prilikom njihovog odobravanja, koji zahteva daleko veću dokumentacionu podlogu i dovoljno visoku kamatnu stopu da se pokriju svi eventalni rizici. No, i kada se preduzmu mere obezbeđenja, plasiranje bankarskih sredstava je donekle rizično. Kreditni rizik nastaje kada potraživanja ne mogu biti realizovana na dan njihovog dospeća u punoj knjigovodstvenoj vrednosti. Kreditni rizik pokazuje trajnu ili netrajnu nelikvidnost dužnika i njegovu nesposobnost da ispuni obaveze u dogovorenom roku. Analiza uzroka kreditnog rizika predstavlja izuzetno važnu kategoriju za menadžent poslovne banke; rizici se mogu bar delimično predupreti ukoliko se posveti puna pažnja istraživanju faktora koji utiču na:
a) određivanje vremenskog perioda kreditiranja,
b) kreditnu sposobnost dužnika,
c) određivanje kreditnog limita,
d) kontrolu korišćenja kredita,
e) obezbeđenje povraćaja kredita uz realno pokriće: garancije (jemstva), ustupanja i zalaganja potraživanja, ustupanja i zalaganja prava, zaloge na pokretnostima i u robi, zaloge u hartijama od vrednosti, lombardom, hipotekom i dr.

Opšte karakteristike kredita

U ekonomskoj i finansijkoj nauci kredit predstavlja privredno-pravni pojam pod kojim se podrazumeva dužničko-poverilački odnos u kome poverilac ustupa pravo raspolaganja novcem (ili nekim drugim preedmetom) dužniku na izvesno vreme i pod izvesnim uslovima (pokriće, kamata, rok, način otplate itd.).
Kredit je, u stvari, privremena usluga koku čini poverilac dužniku tako što mu ustupa na raspolaganju od sopstvenosti. Bitno je da kod kredita postoji načelo povratnosti, što znači da dužnik ima obavezu da vrati poveriocu uzeti kredit kada istekne rok trajanja kreditnog ugovora. Ovo načelo razlikuje kredit od poklona, dotacija, regresa, subvencija i nekih drugih oblika davanja.
Kredit se, po pravilu, daje uz određenu kamatu, koja predstavlja naknadu za korišćenje sredstava koja su dužniku ustupljena na privremenu upotrebu i raspolaganje. Sam izraz “kredit” potiče od latinske reči “credo”,što znači verovati. Već i u samom etimološkom značenju reči, ističe se poverenje kao veoma važan uslov za zasnivanje kreditnih odnosa. Međutim, u savremenoj privredi je pojam poverenja u odnosima dužnika i poverioca evoluirao, tako da nije više isključiv ili ličnog kredita, gde se zadužuje pojedinac, dok se u masovnoj upotrebi kredita, kreditni odnos manje zasniva na ličnom poverenju (iako je i ono važno), a više na razvijenom sistemu raznih obezbeđenja i garancija koja je korisnik kredita dužan da obezbedi davaoca kredita.
U društveno-ekonomskim formacijama koje su predhodile robnoj tržišnoj proizvodnji, tj. Kapitalizmu, kredit je imao naturalni (jer se davao i vraćao uglavnom u robi), i isključivo potrošački karakter. Kredit se kao ekonomska kategorija pojavljuje sa nastankom robonovčanih odnosa. Međutim, i u robovlasništvu i u feudalizmu javlja se u vidu zelenaških zajmova koji su se koristili za kupovinu potrošne robe i za plaćanje raznih dadžbina; najčešće su ih pod teškim uslovima uzimali sitni proizvođači. U kapitalističkim uslovima proizvidnje, novac koji se pozajmljuje u obliku kredita više ne funkcioniše samostalno I van proizvodnje, jer kredit u zemljama tržišne ekonomije nema isključivo potrošački karakter, već se prvenstveno upotrebljava za proširenje proizvodnje, mada se delimično daje I u potrošačke svrhe, I to pre svega da se roba lakše realizuje I smanje zalihe neprodatih proizvoda.
Novčani kredit u zemljama tržišne ekonomije izjednačava se sa svim ostalim vrstama robe, iako on ima posebno tržište i posebnu cenu koja se izražava u visini kamatne stope. Veliki značaj kredita i njihovog uticaja izražava se u njegovoj mobilizatorskoj ulozi. Bez organizovanog kreditnog angažovanja, velike sume novca koje se nalaze i u privredi i kod stanovništva bile bi neiskorišćene. Pošto se mobilišu i koncentrišu, ta sredstva se bankarskim kreditima dovode tamo gde su najpotrebnija i najkorisnija, čime se ubrzava reprodukcija i doprinosi jačanju proizvodnih snaga. Finansijski i ekonomski gledano, i u zemljama tranzicije (bivšim socijalističkim zemljama) kredit ima isti značaj. Takođe, u uslovima domicilne privredne i bankarske prakse kredit ima ključnu ulogu, jer postaje jedan od značajnijih regulatora procesa rreprodukcije.

Vrste kredita

Kredit se u privrerdnom životu zemlje javlja u nebrojeno mnogo vidova.
- Prema obliku u kojem se daje, kredit se može podeliti na: naturalni, robnonovčani, novčani. Naturalni kredit je kredit koji se daje u nekom realnom dobru (žitu, stoci i dr.); on je praoblik kredita i danas je veoma redak. Robnonovčani kredit je takav kredit koji se daje u robi, a vraća u novcu; ovakav oblik se najčešće praktikuje između pojedinih preduzeća. Organizovani kredit se daje i koristi u novcu, tako da se pod pojmom kredita danas uglavnom podrazumeva novčani kredit.
- Prema upotrebi, tj. prema tome za šta se koriste, krediti mogu biti potrošački i proizvođački. Potrošački kredit je onaj koji se zaključuje radi povećanja potrošačke moći dužnika; on je samo direktno neproduktivan, jer uvek utiče na povećanje potrošnje. Proizvođački kredit se koristi da bi se uvećala proizvodna moć dužnika, u krajnjoj liniji, i njegova svrha je da poveća potrošačku moć dužnika, dok potrošački kredit to postiže tek povećanjem proizvodnje. Bilo da potrošač uzima kredit za seme, đubrivo, traktor, alat, materijal, mašine ili fabričke zgrade, upotrebljavajući kredit on podstiče proizvodnu aktivnost ukupne ekonomije.
- Proizvođački krediti mogu biti: obrtni i investicioni. Obrtni krediti su oni kojima se nadoknađuje nedovoljnost potrebnih obtrnih sredstavavpreduzeća. U tom procesu novac se iz kredita pretvara u sirovine, poluproizvode, proizvode, a njihovom prodajom ponovo u novac, da bi nastavio kružno kretanje na relaciji novac-roba-novac. Osnovna karakteristika obrtnog kredita je što se u kratkom roku može pretvoriti u novac i vratiti. Za razliku od obrtnih, investicioni kredit se odobravaju za nabavku osnovnih sredstava i za izgradnju novih pogona i fabrika radi uvećanja proizvodnje, tako da oni duže zadržavaju svoj primarni oblik. Oni se ne mogu brzo otplatiti, pa se odobravaju na duže rokove, jer sredstva za one kredite potiču iz ostvarena akumulacije i otplaćuju se iz tih sredstava.
- S obzirom na rok odobravanja i naplate, krediti mogi biti: kratkoročni, srednjoročni, dugoročni. Kratkoročni krediti su oni krediti koji traju od jednog dana do dve godine. Srednjoročni krediti su oni koji dospevaju u roku od 2 do 10 godina, a dugoročni oni čiji rok dospeća prelazi 10 godina. Sa gledišta poverioca, krediti se daju isključivo za neku određenu svrhu (za otkup žitarica, tov stoke, otkup duvana, itd), dok za opšte kredite ne postoji uslov korišćenja. Postoje još uvoznički, izvoznički, sanacioni, sezonski i druge vrste kredita. Razvrstavanje oblika kredita prema standardnim kriterijumima ilustruvano je navedenim šematskim pregledom.

PRIKAZ PODELE KREDITA PREMA POJEDINIM KRITERIJUMIMA

Kratkoročni krediti za obrtna sredstva

Ovaj oblik bankarskih zajmova odobrava se u principu za povremene zalihe ili za pokriće potraživanja od kupaca. U principu bi trebalo da se radi o povremenim obrtnim sredstvima preduzeća, polazeći od toga da se trajni obrtni kapital kompanija pokriva iz sopstvenog obrtnog kapitala ili iz dugoročnih/srednjoročnih kredita koji se otplaćuju na bazi anuitetnih programa. Na toj osnovi bi kratkoročni krediti dati za povremena obrtna sredstva bili samolikvidirajući, jer bi mogli da budu otplaćeni u momentu kada prestanu da postoje povremene zalihe ili viškovi potraživanja od kupaca.
Polazeći od gornjeg koncepta, banka kod kratkoročnog kreditiranja obrtnih potreba preduzeća nastoji da ima što precizniju sliku bilansne strukture preduzeca. U tom smislu banke, naročito kod kreditiranja manjih preduzeća, nastoje da izvrše pregled zaliha na licu mesta kao i da provere da li su podaci koji se odnose na potraživanja od kupaca očišćeni od nenaplativih potraživanja. Na toj osnovi banka ima jasnu situaciju u pogledu bilansne strukture preduzeća. Kombinacija ovih elemenata sa generalnim kriterijima u pogledu kreditnih sposobnosti predstavlja dovoljnu analitičku osnovu za odobravanje kratkoročnih kredita za povremene zalihe i obrtna sredstva u celini.
Međutim, u uslovima savremenih tržišnih struktura, kratkoročni krediti se ne koriste samo za finansiranje povremenih obrtnih sredstava. Pre svega finansijska politika preduzeća raspolaže raznim opcijama u pogledu oblika finansiranja svojih potreba u obrtnoj aktivi. Ako preduzeće koristi defanzivnu strategiju finansiranja, ono čak i povremene tekuće aktive delimično finansira iz sopstvenog kapitala ili eventualno iz dugoročnih zajmova. U tom slučaju, ako dođe do smanjenja povremenih obrtnih aktiva, preduzeće može da privremeni višak sredstva pretvori u kratkoročne vrednosne papire. Ali, u praksi se često primenje ofanzivna (agresivna) strategija finansiranja koja se sastoji u tome da se deo trajnih obrtnih sredstava finansira iz kratkoročnih bankarskih kredita. U tom slučaju preduzeća traže nove kratkoročne kredite u momentu kada je istekao rok dotadašnjih kredita. U uslovima povećane konkurencije za plasman bankarskih resursa, banke mogu da prihvate finansiranje i dela trajnih obrtnih sredstava putem kratkoročnih kredita, ukoliko procene da preduzeće ima odgovarajuću kreditnu sposobnost.

U praksi se često koriste kreditne linije (credit lines), što znači da preduzeća mogu da koriste onaj iznos kredita kod banke koji im je u tom momentu potreban, ali do određenog limita koji je unapred dogovoren i u određenom roku trajanja kreditne linije.

Investicioni krediti (term loans)

Sredstava iz dugoročnih zajmova (term loans) koriste se za finansiranje fiksnih aktiva kao i trajnog obrtnog kapitala. U zemljama sa razvijenim tržištem kapitala, jake kompanije mogu da biraju između dva oblika finansiranja: institucionalnog finansiranja kod banaka i finansiranja putem emisije vrednosnih papira na otvorenom finansijskom tržištu. To ne važi za manje kompanije, koje nemaju pristup tržištu kapitala, pa su upućene na korišćenje kredita banaka.

Otplata investicionih kredita vrši se na osnovu anuitetnih programa u kojima mogu da budu predviđeni mesečni, kvartalni, polugodišnji ili godišnji rokovi. Bitno je da se kreditnim aranžmanom ugovore rokovi plaćanja anuiteta koji su u skladu sa finansijskim mogućnostima dužnika, odnosno sa stvaranjem adekvatnog dohotka koji služi kao osnova za servisiranje dugova. Ukoliko preduzeće može da otplati kredit pre roka dospeća, banka prihvata takvu ponudu, ali samo pod uslovom da se otplata kredita vrši iz profita preduzeća. Naime, postoji mogućnost da preduzeće nastoji da izvrši otplatu kredita pre roka na taj način što na finansijskom tržištu dolazi do novog kredita po povoljnijim uslovima. U tom slučaju banka kod prevremenog vraćanja kredita može da naplati novčane penale.

Kamatna stopa na investicionalne kredite zavisi od opšteg nivoa kamatnih stopa na finansijskom tržištu, od stepena kreditne sposobnosti dužnika kao i od iznosa i ročnosti zajma. Visina finansijskog leveridža – odnosa između zaduženja i aktive kompanije – utiče na visinu kamatne stope, jer veći stepen kreditne zaduženosti povlači i povišeni stepen kreditnog rizika. Kod većih investicionalnih zajmova primenjuju se po pravilu varijabilne kamatne stope koje su vezane za neku izabranu bazičnu kamatnu stopu uz odgovarajući dodatak koji zavisi od individualiziranog rizika koji nosi dotični investicioni kredit.

Kod ocene kreditne sposobnosti dužnika za dobijanje investicionog kredita u većoj meri se naglašava profitabilnost dužnika za razliku od kratkoročnih zajmova kod kojih se u prvi plan stavlja likvidnost preduzeća. Treba naglasiti da kod davanja investicionih kredita banka postaje u izvesnom smislu partner preduzeća dužnika, odnosno postaje interesno povezana sa dužnikom u dužem vremenskom periodu. Iz tih razloga banka nastoji da sagleda perspektivnu tržišnu i finansijsku poziciju kreditirane kompanije u periodu dok traje otplata investicionih kredita. Sa gledišta banke naročito je bitno da se sagleda kvalitet menadžmenta u kompaniji, kvalitet tehnologije i istraživačko-razvojnih programa, konkurentska pozicija preduzeća, unošenje novih proizvodnih procesa i novih proizvoda, pozicija preduzeća u kontekstu promene potrošačke tražnje.

U pogledu analitičkih postupaka kod razmatranja kreditne sposobnosti kompanija, banke kod investicionog kreditiranja primenjuju projekcije dohotka i projekcije novčanih tokova (cash flows), dok bilans stanja nije toliko bitan sem ukoliko se ne ide na sagledavanje budućih bilansa stanja. Razume se da banke u kreditnim analizama moraju da procene realnost pretpostavki na kojima se zasnivaju projektovani finansijski bilansi, kako bi se dobila što realnija procena perspektivne kreditne sposobnosti preduzeća dužnika.

Ukoliko neki elementi kreditnog ugovora ne bi bili ispunjeni od strane dužnika, banke na osnovu akceleracione klauzule (acceleration clause) imaju pravo da proglase ukupan zajam dospelim odmah. Pretnja da se primeni akceleraciona klauzula praktično znači za dužnika opasnost da banka pokrene proces bankrotstva, pošto je skoro isključeno da preduzeće iz drugih izvora otplati veliki investicioni kredit koji je dospeo odjednom umesto da bude otplaćivan u dužem vremenu putem sukcesivnih rata.

Na kraju treba pomenuti da banka može da traži participaciju drugih banaka u investicionom kreditiranju, bilo zbog zakonskog limita koji ograničava visinu kredita odobrenog jednom zajmotražiocu bilo zbog diverzifikacije rizika.

STRUKTURIRANJE KREDITA

Pod strukturiranjem kredita podrazumeva se sporazumno utvrđivanje uslova pod kojima se zaključuje kreditni ugovor između banke kao kreditora i kompanije kao dužnika. Konkretni uslovi pod kojima je kredit zaključen treba da odražavaju potrebe i interese obe ugovorne strane. U elemente strukturiranja kredita ulaze pre svega ročnost kredita, visina kamatne stope, pokriće, zaštitne klauzule itd.

Ročnost kredita

Generalna shema kredita na bazi ročnosti izgleda ovako:
- kratkoročni krediti - do 1 godine
- srednjeročni krediti - od 1 do 7 godina
- dugoročni krediti - obično preko 10 godina.

Različite ročne strukture kredita po pravilu se odnose na različite tipove kredita. Tako se kratkoročni krediti, koje koriste kompanije, odnose na finansiranje tekućih potreba u obrtnim sredstvima. Dugoročni krediti odobravaju se za finansiranje fiksnih aktiva ili trajnog obrtnog kapitala. Srednjoročni krediti banaka često se odnose na dugoročno finansiranje kompanija, s tim da se kasnije oblik bankarskog finansiranja može da promeni ili da kompanija dužnik pređe na berzansko finansiranje putem emisije vrednosnih papira.

Ročnost kredita stipulira se u kreditnom aranžmanu, polazeći od principa da bi ročnost kredita trebalo da se poklapa sa protekom vremena u kojem postoji potreba korišćenja kreditnih oblika finansiranja. Na primer, unutar kategorije jednogodišnjih kratkoročnih kredita, konkretnim kreditnim aranžmanom može se odrediti rok vraćanja kredita od recimo 90 dana, ukoliko je to dovoljno da se završi obrt zaliha, tako da je kompanija u stanju da iz novčanog priliva vrati kredit. Kada se radi o dugoročnim kreditima za finansiranje investicionih projekata u fiksne aktive, rokovi vraćanja kredita treba da budu usklađeni sa formiranjem novčanog toka koji služi kao osnova za vraćanje kredita banci zajedno sa kamatom (tzv. sinking fund).

Kod kratkoročnih kredita ročnost predviđena kreditnim aranžmanima može da bude samo nominalna ali ne i efektivna. To znači da se kratkoročni kredit može odobriti na primer sa rokom od 3 meseca, ali da se prilikom isteka tog roka izvrši prolongacija kredita. To će biti posebno slučaj ukoliko se kratkoročni krediti koriste umesto dugoročnog kredita za finansiranje trajnih obrtnih sredstava. Ukoliko banka odobri prolongaciju kredita, ona ima pravo da izvrši izmene u kreditnom ugovoru npr. da koriguje kamatnu stopu, ako je došlo do promene kamatnih stopa na finansijskom tržištu ili ako je promenjen kreditni rejting dužnika.

U vezi sa problemom ročnosti treba napomenuti da je vraćanje kredita zajedno sa kamatama različito kod kratkoročnih i dugoročnih kredita. Kod kratkoročnih kredita se vraćanje sredstava po pravilu vrši odjednom zajedno sa odgovarajućom kamatom. Međutim, kod dugoročnih kredita se vraćanje sredstava banci vrši u ratama prema anuitetnom planu koji uključuje i odgovarajuće kamate. Pri tome je iznos anuiteta (periodična otplata kredita zajedno sa kamatom) jednaka u svakom sukcesivnom periodu. Taj princip praktično znači da se struktura periodičnih anuiteta menja tako da je u početku učešće kamata u anuitetu veće s tim da kasnije dolazi do opadanja tog učešća. Obratno je sa visinom otplate u sukcesivnim anuitetima.

Ukoliko bankarski kredit ima duži rok dospeća, inolviran je veći stepen kreditnog rizika, pri istim ostalim uslovima. Razlog je što se u dužem vremenskom periodu bazični faktori, koji ulaze u ocenu kreditne sposobnosti dužnika mogu više da promene nego u kraćem vremenskom roku. Iz tih razloga kredit sa dužim rokom vraćanja sadrži nešto višu kamatnu stopu, što predstavlja premiju za povećani kreditni rizik.

Zajednički interes banke i dužnika je da se dužina otplatnog perioda što realnije proceni. Ukoliko bi rokovi dospeća kredita bili suviše kratki u odnosu na potencijalne mogućnosti stvaranja novčanog toka od strane dužnika, došlo bi do finansijskog naprezanja dužnika, a verovatnoća da kredit ne bude na vreme vraćen bila bi povećana. To isto važi za kratkoročne kredite čiji rokovi treba da budu utvrđeni sa dužinom postojanja potrebe za povremenim obrtnim aktivama.

Procedura odobravanja kredita

Prema Zakonu o obligacionom odnosima, ugovor o kreditu mora biti u pismenoj formi. Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno vreme, a korisnik kredita se obavezuje da plaća određenu kamatu i da dobijeni iznos vrati u dogovoreno vreme i na način koji je predviđen ugovorom.
Postupkom kreditiranja utvrđuje se način obavljnja aktivnosti vezanih za kreditiranje, koje obuhvataju:
1. Prijem i evidentiranje zahteva,
2. Kontrola i obrada zahteva,
3. Predlaganje i donošenje odluke,
4. Izrada dokumentacije,
5. Realizacija kredita,
6. Obračun naknade i kamatne,
7. Knjiženje dokumentacije,
8. Plaćanje korišćenja kredita,
9. Naplata dospelih potraživanja,
10. Čuvanje i arhiviranje dokumentacije.

1. Prijem i evidentiranje zahteva. Zahtev za kredit prima kreditni referent. Kreditni referet zavodi kreditni zahtev u registar primljenih zahteva i dodeljuje mu broj iz registra zahteva, koji je istovremeno i broj odluke o odobrenju kredita i ugovora o kreditu.
U savremenom bankarstvu proces kreditiranja postaje znatno složeniji nego u ranijim uslovima. Tehnologija kreditiranja privrede počinje sa kreditnim zahtevima od strane kompanija. Ovi kreditni zahtevi ulaze u proceduru koja ima za cilj da se izvrši adekvatna analiza kreditnog rizika. Izvori informacija koji su relevantni za kreditnu ocenu delimično se zasnivaju na informacije koje podnosi tražilac kredita, zatim na osnovu baze podataka kojom raspolaže banka i najzad na osnovu spoljnih informacija koje banka prikuplja. Korišćenje trostrukih izvora za informacije koje se odnose na tražioce kredita važno je zbog toga da bi se ukrštanjem podataka proverila njihova tačnost.

Podaci koje kompanija kao tražilac kredita stavlja na raspolaganje banci jesu pre svega podaci koji su sadržani u bilansu stanja, bilansu tokova (bilans uspeha) i projekcijama novčanih tokova (cash flows). Tražilac kredita podnosi i dodatnu dokumentaciju koja se odnosi na namene korišćenja kredita kao i ostale informacije koje banka zahteva. Ceo ovaj informacioni materijal banka kritički razmatra i proverava u vidu intervjua sa odgovarajućim predstavnicima kompanije.

Baza podataka u samoj banci je veoma značajna, pa se banke smatraju nekom vrstom zatvorenih rejting agencija. Naime, banka ima određene informacije o tražiocu kredita, na osnovu dotadašnje saradnje sa njim. Sem toga, banka raspolaže informacijama o drugim preduzećima koja pripadaju istoj privrednoj grani, pa na osnovu toga može da izračuna prosek perfomansi sa kojima su onda uporedive perfomanse kompanije koja traži kredit.

Treći izvor informacija potiče iz spoljnih izvora, pri čemu posebnu ulogu igraju kreditne agencije.

Elementi kreditnog izveštaja:

- grana privrede,
- kompozitni kreditni rejting,
- godina osnivanja firme,
- brzina plaćanja računa dobavljačima,
- visina prodaje i struktura kupaca,
- broj i struktura zaposlenih,
- trend biznisa firme,
- poslednji bilans stanja,
- kretanje profita kompanije,
- informacija o vlasnicima kompanije,
- normalna visina depozita kompanije kod banke,
- da li kompanija uredno otplaćuje kredite banci.

2. Kontrola i obrada zahteva. Kreditni referent prilikom prijave zahteva za kredit proverava da li je klijent dostavio banci potrebnu dokumentaciju prema Upustvu za odobravanje korišćenje kredita. Svi klijenti nezavisno od vrste kredita koju koriste, uz zahtev za kredit dostavljaju sledeću dokumentaciju:
- Rešenje o registraciji pravnog lica i radnje,
- Karton deponovanih potpisa,
- Periodične i godišnje finansijske izveštaje.
U slučaju da klijent ne dostavi banci potrebnu dokumentaciju za odobrenje I korišćenje kredita, kreditni referent pismenim putem obaveštava klijenta o potrebi dopune dokumentacije po podnetom zahtevu za kredit.

3. Predlaganje i donošenje odluke. Kreditni referent analizira opšte podatke iz kreditnog zahteva, ekonomske pokazatelje, finansijsko stanje I mogućnost vraćanja kredita od strane klijenta. Pri analizi boniteta kreditni referent utvrđuje da li klijent ispunjava osnovne uslove kreditne sposobnosti navedene u Poslovnoj politici banke: ukupnu zaduženost klijenta, poslovni odnos sa bankom kao I instrumente obezbeđenja naplata obaveza po kreditu. Rok za obradu kreditnog zahteva je do 7 dana.
Nakon provere boniteta, kreditni referent uz dobijenu saglasnost šefa odeljenja daje predlog Kreditnom odboru banke u vidu pismene informacije odnosno u obliku referata. Ovaj referat potpisuje kreditni referent i šef odeljenja. Referent treba da sadrži:

a) Opšte podatke o klijentu,
b) Podatke o imovini klijenta,
c) Obim proizvodnje (prometa), kapaciteti, ugovoreni poslovi,
d) Finansijske pokazatelje,
e) Poslovni odnos sa bankom,
f) Predlog odluke.

Konačnu odluku o odobrenju kredita donosi Krreditni odbor banke, prema Upustvu za rad Kreditnog odbora, kao stalni organ banke, kojim predsedava predsenik Kreditnog odbora. Članove Kreditnog odbora imenuje direktor banke, a sačinjavaju ga rukovodeći radnici sektora, službi i odeljenja. Kratkoročni krediti se mogu odobravati u kraćim vremenskim intervalima uz mogućnost produženja roka korišćenja kredita. Odluku o produženju roka korišćenja kredita donosi Kreditni odbor. Zahtev za produženje mora biti dostavljen pre roka dospeća kredita. Rok korišćenja kredita može se produžiti u zavisnosti od strukture kreditnog potencijala banke i uz nastojanje da se maksimalno kreditita proces proizvodnje i očuva likvidnost banke. Sednice Kreditnog odbora održavaju se dva puta sedmično. Ako se kredit ne odobri ili ne produži rok korišćenja kredita, kreditni referent na osnovu zapisnika sa Kreditnog odbora vraća zahtev klijentu uz pismeno obrazloženje.
Na osnovu svih raspoloživih podataka banka donosi pozitivnu ili negativnu kreditnu odluku. U velikim bankama postoji visok stepen decentralizacije donošenja kreditnih odluka, s tim da svako snosi odgovornost za kreditnu odluku koju je doneo. Drugi princip je da funkcioneri banke na raznim nivoima hijerarhije imaju tačno određene limite u pogledu donošenja kreditnih odluka. Funkcioner banke na višem hijerarhijskom nivou ima prava da donese kreditne odluke koje povlače veće iznose. Kreditni odbori donose kreditne odluke za velike iznose kredita. Upravni odbor banke donosi najkrupnije kreditne odluke.

Donošenje kreditnih odluka na svim hijerarhijskim nivoima mora da se zasniva na jasno formulisanoj kreditno politici banke, koju formuliše top menadžment banke. Na taj način, svi funkcioneri banke kao i kreditni odbori imaju preciznu polaznu osnovu za sagledavanje kreditnih zahteva i za donošenje odgovarajućih kreditnih odluka, kojima se operacionalizuje kreditna politika banke. Dokument o kreditnoj politici banke sadrži kriterijume i proceduru za odobravanje kredita.

Kod donošenja kreditnih odluka, banka mora da vodi računa o najmanje tri faktora:
- prihvatljivost kreditnog rizika,
- pozicionim limitima,
- dodatnom iznosu kapitala banke.
Prihvatljivost kreditnog rizika sastoji se u proceni banke o stepenu kreditnog rizika koji se odnosi na konkretan kreditni zahtev. To znači da banka procenjuje stepen rizika da glavnica zajma i kamate ne budu plaćeni u predviđenim rokovima. U tom smislu banka ima svoju rejting skalu koja može da sadrži 5 do 15 stepena kreditnog rizika. Ukoliko je stepen kreditnog rizika niži, kreditna sposobnost tražioca kredita je viša. Sa povećanjem procenjenog kreditnog rizika, banka traži višu kamatnu stopu za zajam, jer u strukturi kamatne stope uključuje premiju za procenjeni rizik. Na taj način struktura kreditnih rejtinga na razne kreditne zahteve povlači za sobom i odgovarajuću strukturu kamatnih stopa. Ako kreditni rizik poraste preko određene granice, banka ne želi uopšte da odobri takve kreditne zahteve, jer je rizik za banku suviše veliki.
Pozicioni limiti sastoje se u tome da banka u svakom momentu ima program strukture svojih kreditnih plasmana. Ideja je da se putem određene diverzifikacije plasmana smanjuje kreditni rizik koji bi inače bio veći kada bi pojedine kategorije kredita imale veliku koncentraciju. Prema tome, banka može da odbije kreditne zahteve, iako ispunjavaju uslove kreditnog rizika, ukoliko bi time bili probijeni limiti za određenu kategoriju bankarskih kredita.

Dodatni iznos bankarskog kapitala je treći bitan faktor kod odobravanja novih bankarskih zajmova. Naime, banke su obavezne da drže dodatni iznos akcijskog kapitala na svaki dodatni iznos kreditnih plasmana, jer je to za banku povećanje njene kreditne izloženosti (tj. kreditnog rizika). Prema tome da bi banka odobrila dodatni bankarski zajam, ona mora da raspolaže ne samo slobodnim kreditnim potencijalom za plasman nego i dodatnim iznosom kapitala koji u određenom procentu mora da pokriva dodatni iznos zajma.
Insert

Faktori kreditnog rizika

Ovih pet faktora kreditnog rizika poznati su kao pravilo 5 C.
Karakter (character) pokazuje spremnost kao i želju da se dug otplati na vreme zajedno sa kamatama. Smatra se da je to početni uslov da bi preduzeće moglo da dobije kredit.

Kapacitet zaduženja (capacity to borrow) znači procenu sposobnosti preduzeća da iz tekućeg dohotka izvrši vraćanje bankarskih kredita zajedno sa kamatama. Ta sposobnost vezana je za generiranje dohotka u periodu u kome treba da se kredit otplati.

Kapital (capital) pokazuje neto imovinu dužnika, što se uzima kao kriterijum ranijeg finansijskog ponašanja kreditnog dužnika. Pored toga, visina neto imovine (kapitala) predstavlja rezervu solventnosti, pa stoga utiče i na visinu kredita koji kompanija može da dobije.

4. Izrada dokumentacije. Za odobrene i obnovljene kredite, kreditni referent pravi Odluku o odobrenju kredita, Odluku o produženju roka korišćenja kredita, Ugovor o kreditu i Aneks ugovora o kreditu. Instrumenti obezbeđenja i naplate potraživanja pribavljaju se od klijenta za čiji račun banka angažuje svoja sredstva, kao i od trećih lica koje banka oceni kao prihvatljive. Vrste obezbeđenja i naplata potraživanja se u svakom konkretnom slučaju utvrđuju posebnim članom ugovora između banke i klijenta, a na osnovu Poslovne politike banke.
Ukoliko je banka donela pozitivnu odluku o kreditnom zahtevu kompanije, pozivaju se ovlašćeni predstavnici te kompanije da sa bankom pregovaraju o preciznim uslovima zajma (iznosu, roku otplate, kamatnoj stopi, kolateralu, zaštitnim klauzulama itd.). kada su uslovi zajma dogovoreni u svim detaljima, priprema se i zaključenje ugovora o zajmu (loan agreement).
Kolateral (collateral) ili zaloga predstavlja realno pokriće koje može da bude u vidu vrednosnih papira, zaliha, potraživanja od kupaca kao i fiksne aktive.
Ekonomske prilike (conditions) označava makroekonomske ili sektorske prilike koje utiču na sposobnost otplate bankarskih zajmova o rokovima zajedno sa kamatom. Na primer, u perodima povoljne konjunkture kreditni rizik je znatno manji nego za vreme recesije.
U pogledu realnog pokrića u vezi odobrenih zajmova, u praksi banaka postoje dva pristupa. Po jednom pristupu banke traže odgovarajuće pokriće za odobreni zajam, s tim da imaju pravo da se naplate prodajom aktive koja služi kao pokriće, ukoliko dužnik ne vrati zajam u roku. Drugi pristup se zasniva na tome da banka ne traži realno pokriće za odobrene zajmove već smatra da je otplata zajma zasnovana na prihvaćenoj projekciji novčanih tokova. U tom smislu može se praviti razlika između kompanija koje zajmove dobijaju na osnovu realnog pokrića (asset-companies) i kompanija koje ne moraju da pruže realno pokriće za dobijanje zajmova (cash-flow-companies).

Velike kompanije sa najvišim kreditnim rejtingom po pravilu dobijaju nepokrivene bankarske zajmove (unsecured loans) za razliku od manjih preduzeća kod kojih se pretežno traži da imaju realno pokriće za zajmove. Manje banke po pravilu odobravaju zajmove prvenstveno manjim preduzećima. Dugoročni zajmovi obično sadrže realno pokriće usled većeg rizika u odnosu na kratkoročne zajmove. Realni oblici pokrića koji se odnose na zajmove koje koriste kompanije mogu da sadrže opremu, zalihe, potraživanja od kupaca, potvrde javnih skladišta za lagerovanu robu, komercijalne nekretnine itd.

Opcija banke između pokrivenih i nepokrivenih zajmova u značajnoj meri zavisi od kvaliteta dužnika. Ukoliko se zajam odobri uz realno pokriće, kreditni rizik banke se smanjuje. S druge strane, postoji opasnost da banka, ukoliko ima obezbeđenje u vidu realnog pokrića, relativizira analitičke kriterijume kod odobravanja kredita. Stoga pokriće bankarskih zajmova ne sme da supstituira primenu adekvatnih analitičkih metoda za procenu kreditnih rizika. Sa gledišta banke je ipak najvažnije da se u toku trajanja kredita generiše novčani tok koji je potreban za servisiranje duga. Ako banka koristi kolateral, ona treba da vodi isto toliko računa o primeni adekvatnih metoda kreditne analize kao i kod nepokrivenih zajmova.
O kreditnim ugovorima mogu se predvideti razne zaštitne klauzule (covenents) koje znače određeno obezbeđenje za kreditorsku banku. Zaštitne klauzule postale su u novije vreme čak značajnije od ugovorenih kolaterala u kreditnim aranžmanima. Postoje vrlo različite kombinacije zaštitnih klauzula koje ulaze u kreditne ugovore, što u osnovi zavisi od finansijske snage dužnika i kvaliteta njegovog menadžmenta. Ove klauzule primenjuju se u većoj meri kod dugoročnih kredita, imajući u vidu povećani kreditni rizik. Generalni smisao zaštitnih klauzula jeste da se utiče na poslovnu politiku i ponašanje preduzeća dužnika sa ciljem da se minimizira kreditni rizik. Najviše se koriste sledeće zaštitne klauzule:

- preduzeće se obavezuje da će u periodu trajanja bankarskog kredita davati banci određeni set periodičnih finansijskih izveštaja;
- preduzeće se obavezuje da će za vreme korišćenja kredita držati sopstveni obrtni kapital iznad određenog minimalnog nivoa;
- preduzeće ne sme da vrši veće bilansne promene ili vlasničke transformacije bez odobrenja banke;
- preduzeće ne sme da ulazi u nova kreditna zaduženja odnosno da povećava u značajnijem iznosu fiksne aktive bez odobrenja banke;
- preduzeće ne sme da kupuje vrednosne papire (sem državnih papira) kako ne bi ulazilo u spekulativne transakcije koje bi mogle da znače povećanje kreditnog rizika;
- preduzeće ne može da kupi druga preduzeća (akvizicije) ili da ulazi u fuzije sa drugim preduzećima bez odobrenja kreditorske banke;
- ukoliko preduzeće probije vrednosti određenih indikatora na osnovu kojih je izvršena kreditna analiza (u pogledu profitabilnosti, obrta sredstava, strukture kapitala i likvidnosti) mogu se primeniti ograničenja isplate dividendi akcionarima, plata i bonusa menadžerima firme i sl.

5. Realizacija kredita. Prenos sredstava korisnika kredita vrši se nalogom za prenos na žiro račun korisnika kredita ili trećeg lica po Ugovoru o cesiji ili Ugovoru o asignaciji, ako je to u skladu sa zakonskim propisima. Nalog se potpisuje sa dva potpisa: levo, šef Odeljenja za odobrenje i korišćenje kredita a desno, šef Službe kreditiranja ili direktor Sektora za poslove sa preduzećima. Akceptni nalozi su blanko popunjeni, potpisi i overeni od strane nadležnog lica a kao hipotekarno založno pravo na nepokretnosti u korist banke.

6. Obračun naknade i kamate. Kreditni referent vrši obračun naknade za usluge obrade i realizacije kreditnog zahteva. Ovaj obračun pravi i potpisuje kreditni referent sa leve strane, a šef Odeljenja za odobravanje kreditni referent dostavlja korisniku krdita, a drugi referentu – likvidatoru u okviru Službe kreditiranja, a treći se odlaže u kreditni dosije. Obračun kamate vrši kreditni referent u saradnji sa Odeljenjem za obradu podataka – Sektor informatike. Obračunata kamata iz Odeljenja obrade podataka se automatski knjiži.
Kamatne stope koje banke primenjuju na kredite odnosno na depozite u osnovi se formiraju na finansijskom tržištu. Nominalna kamatna stopa sadrži dve osnovne komponente: realnu kamatnu stopu i stopu inflacije. Banke prilikom formiranja kamatnih stopa na zajmove uračunavaju i dodatnu maržu koja predstavlja individualizaciju stepena rizika za konkretne dužnike. Ova poslednja komponenta kreditne kamatne stope služi i za formiranje rezervi iz kojih se pokrivaju gubici po zajmovima. Ukoliko je kod konkretnog zajma kreditni rizik veći, mora se zaračunati povećani dodatak u okviru kamatne stope za pokrivanje povećanog rizika. Razume se da banka unapred ne zna koji zajam neće biti vraćen na vreme, jer kad bi znala, ona taj zajam ne bi ni odobrila. Međutim na bazi zakona velikih brojeva, banka može sa visokim stepenom verovatnoće da unapred sagleda stepen kreditnog rizika (default risk) kod raznih kreditnih plasmana.

Na prvoklasne dužnike primenjuje se najniža kamatna stopa koja se obično naziva primarnom kamatnom stopom (prime rate). Ona sadrži ponderisanu cenu izvora sredstava, troškove administracije kredita i prihvatljivu stopu profita banke. Na ovu primarnu kamatnu stopu zaračunava se dodatak koji pokriva stepen kreditnog rizika za razne konkretne tražioce kredita.
Glavna opcija u politici kamatnih stopa banaka sastoji se u izboru između fiksnih i fleksibilnih (varijabilnih) kamatnih stopa. Fiksne kamatne stope predstavljaju tradicionalnu politiku kamatnih stopa banaka koja je ranije bila široko primenjivana. Sad se fiksne kamatne stope uglavno koriste kod kratkoročnih kredita, dok se kod dugoročnih kredita pretežno koriste fleksibilne kamatne stope. To se može objasniti pre svega većim neizvesnostima u pogledu formiranja stopa inflacije kao i moguće veće varijabilnosti stopa inflacije u vremenskom horizontu. Sem toga, postoji povećana osetljivost kako banaka tako i dužnika na kamatni rizik koji proističe iz promena kamatnih stopa. Najzad, postoji tendencija da banke pomeraju strukturu svojih zajmovnih plasmana u pravcu dugoročnih zajmova koji sadrže povećani kreditni i kamatni rizik. Svi ti razlozi deluju u pravcu sve većeg prihvatanja fleksibilnih (plivajućih) kamatnih stopa. Pri tome banke prihvataju promene kamatnih stopa nastale na finansijskom tržištu.

Za banke se ovde postavljaju dva pitanja. Prvo pitanje se odnosi na izbor referentne kamatne stope koja služi kao osnova za formiranje individualiziranih kreditnih kamatnih stopa na razne zajmove, imajući u vidu individualizaciju kreditnog rizika. U tom smislu osnovu predstavlja tržišno formirana bazična kamatna stopa, koja se može smatrati polaznom generalnom cenom finansijskih resursa banaka. Najpoznatija takva stopa je LIBOR (London Interbank Offered Rate), ali postoje i druge referentne odnosno bazične kamatne stope, npr. kamatne stope na državne blagajničke zapise.

Drugo pitanje u vezi sa kamatnom politikom banaka jeste frekvencija ponovnog određivanja kamatnih stopa polazeći od referentne kamatne stope. Naime, promena referentne kamatne stope ima različite efekte na formiranje nivoa fleksibilnih kamatnih stopa po kreditnim aranžmanima u zavisnosti od toga da li se rekalkulacija vrši npr. mesečno, tromesečno ili polugodišnje. Stabilnost finansijskih odnosa po kreditnim aranžmanima vodila bi u pravcu dužih rokova rekalkulacije kamatnih stopa. Međutim, varijabilitet inflacionih stopa deluju u suprotnom pravcu.

Postoji potencijalna opasnost za dužnike da prihvatanje koncepta fleksibilne kamatne stope može da znači suviše veliki porast kamatnih stopa u vezi sa kretanjem stope inflacije. Preterano visoka kamatna stopa deluje u pravcu ugrožavanja profitabilnosti poslovanja preduzeća dužnika. To može da ugrozi i samu banku usled toga što suviše visoka cena kredita za visokozadužena preduzeća može da dovede do smanjene mogućnosti otplate kredita i plaćanja kamatnih obaveza. U tom smislu postoji mogućnost da se u kreditnim aranžmanima odrede okviri u kojima je dozvoljeno formiranje fleksibilnih kamatnih stopa. Na primer, ukoliko inicijalna kamatna stopa iznosi 10% godišnje, ona može da bude ograničena na maksimum od 13% i na minimum od 7%.

Ukoliko banke primenjuju fiksne kamatne stope na dugoročne kredite kao i fiksne kamatne stope na depozite, kao izvore svog potencijala, postoji opasnost da banke izgube profitabilnost, ukoliko dođe do većeg porasta kamatnih stopa na finansijskom tržištu. U tom slučaju dolazi do izraza ročni debalans u strukturi banaka, naime banke uvek imaju kraću ročnu strukturu kod depozitnog potencijala i dužu ročnu strukturu kod zajmovnih plasmana. Stoga se povećanje tržišnih kamatnih stopa brže reflektuje na povećanje cene depozita banaka nego na povećanje cene njenih kreditnih plasmana. To je ključni argument za prihvatanje fleksibilnih kamatnih stopa na srednjoročne i dugoročne bankarske zajmove.

7. Knjiženje dokumentacije. Obrada podataka štampa obračunske liste u dva primerka i dostavlja kreditnom referentu iz Službe kreditiranja. Kreditni refferent kontroliše i potpisuje obračunske liste sa leve strane, a šef Odeljenja za odobravanje kredita šalje klijentu, a drugi primerak se odlaže u kreditni dosije. Visina kamate i naknade definisane su Poslovnom politikom banke i Kodeksom poslovnih pravila banke.

8. Plaćanje korišćenja kredita. Nalog za kniženje po osnovu kredita, naknade i poreza izrađuju refferenti – likvidatori na osnovu dokumentacije dobijene od kreditnih referenata. Kreditni referent vrši namensku kontrolu kredita prema Poslovnoj politici banke i u skladu sa Upustvom o namenskoj kontroli kredita. Namensku kontrolu korišćenja kredita i drugih plasmana kreditni referent vrši na osnovu:
- Knjigovenstvene dokumentacije,
- Ugovorene tehničko-tehnološke i druge dokumentacije,
- Uvidom na licu mesta i stručnom procenom.
Po završenoj kontroli kreditni referent sačinjavaju zapisnik o izvršenoj namenskoj kontroli. Zapisnik se čuva u kreditnom dosijeu. Ako se kontrolnom utvrdi da su sredstva korišćena nenamenski, banka preduzima mere utvrđene Ugovorom o kreditu i Upustvom o namenskoj kontroli kredita, kamate, naknade i drugih troškova i pre isteka ugovorenog roka.
Posle momenta odobravanja kredita, banka ne vrši samo tehničke poslove oko naplate dospelih kreditnih rata i kamata nego i monitoring (praćenje) kredita koji su u operativnoj funkciji. Cilj ovog praćenja je da se sagleda kvalitet celokupnog zajmovnog portfolija kao i da se prate performanse svakog pojedinačnog zajma. Smisao praćenja ukupnog zajmovnog portfolija vezan je za kreditnu politiku banke i njenu politiku likvidnosti. Praćenje pojedinačnih zajmova značajno je da bi se blagovremeno preduzimale korektivne akcije, ukoliko bi došlo do zastoja u servisiranju dugova od strane dužnika. Putem monitoringa zajmova banka procenjuje da li je potrebno da koriguje visinu rezervi i kapitala u cilju pokrića gubitaka po jednom delu zajmova. I najsigurnije banke imaju izvesne gubitke po zajmovima, ali je bitno da ti gubici budu u granicama tolerancije.

Ukoliko banka ne naplati kredit odnosno kamatu u roku od 90 dana po dospeću – a nije došlo do reprogramiranja zajma – smatra se da takvi zajmovi treba da budu otpisni. Otpis zajmova (charge-offs) ne mora da znači definitivni gubitak sredstava za banku, pošto postoji mogućnost da se i otpisani zajmovi naknadno bar delimično naplate. U nekim analizama se koristi pretpostavka da će 50% otpisanih zajmova biti naplaćeno kasnije (tzv. recovery rate).

Monitoring zajmova (loan review) je oblik interne revizije zajmovnog portfolija u okviru same banke. Cilj je da se što brže otkriju problemski zajmovi kao i da se informiše top menadžment banke o kvalitetu zajmovnog portfolija u celini i po kreditnim grupacijama. Preporučuje se da se kod problemskih zajmova odmah preduzmu korektivne akcije putem dogovora o restrukturiranju zajma, zahteva za dodatnim zalogama (kolateralima) itd.

Klasifikacija problemskih zajmova je sledeća:
1. Substandardni zajmovi
2. Sumnjivi zajmovi
3. Zajmovi sa gubitkom
Substandardni zajmovi su oni koji pokazuju lošije performanse od predviđenih. Sumnjivi zajmovi imaju povećani rizik da neće biti naplaćeni. Zajmovi sa gubitkom (loss loans) su zapravo otpisani zajmovi. Otpis zajmova se prvenstveno vrši iz operativnih rezervi za otpis zajmova, koje banke unapred formiraju, imajući u vidu stopu anticipiranih otpisa. Ukoliko operativne rezerve nisu dovoljne, gubici po zajmovima se otpisuju na terer kapitala banke.

9. Naplata dospelih potraživanja. Krediti, kamata, naknada i drigi troškovi nastali po osnovu korišćenja kredita naplaćuju se u skladu sa Ugovorom o kreditu. Ukoliko korisnik kredita ne plati u ugovorenom roku dospele obaveza (glavnicu, naknadu, kamatu i druge troškove), kreditni referent uz saglasnost šefa Odeljenja za odobravanje i korišćenje kredita koristi raspoložive instrumente za naplatu koji su ugovoreni.

10. Čuvanje i arhiviranje dokumentacije. Kad korisnik kredita izmiri sve obaveze banci po osnovu korišćenja kredita, kreditni referent dostavlja:
- Službi računovodstva – partije za gašenje kredita,
- Pravnoj službi – potvrdu o izmirenju duga radi skidanja uspostavljene hipoteke i založenog prava. Sva dokumentacija koja se odnosi na kredite klijenata arhiva se i čuva prema Pravilniku o čuvanju i korišćenju registarskog materijala arhivske građe sa mikrografskom obradom podataka.

Web krediti

U Srbiji su u poslednje vreme postali popularni takozvani web krediti, koji se odobravaju za jedan dan, i to preko interneta. Nažalost takvi kredit zasad ne postoje u NLB LHB banci, ali takve kredite možete dobiti samo u tri banke (Rajfajzen, Inteza i Findomestik). Web-Krediti su najbrži, najjednostavniji, i najmoderniji način kreditiranja, Najbrži su jel se odobravaju istog dana, najjednostavniji su jer su neophodna samo dva dokumenta (zahtev i lična karta), najmoderniji - bez odlaska u banku, elektronska komunikacija putem web-a.

Prednosti i nedostaci

Glavna prednost "web kredita" to što se odobravaju bez žiranata, bez administrativne zabrane, bez menica i bez otvorenog tekućeg računa. Prednost u odnosu na klasične potrošačke kredite jeste u tome što nije potrebno ići u banku, već se ovaj kredit odobrava u prodavnici, uz zahtev koji se popunjava na licu mesta i ličnu kartu. Klijent sam bira broj rata i visinu mesečnih otplata, a prodavac putem interneta prosleđuje zahtev banci, koji se u roku od 15 minuta odobrava. Zato se ovi krediti u nekim bankama zovu "brzi krediti“.
Međutim, postoje nedostaci gde bi korisnici trebali da obrate posebnu pažnju na kamate, koje su još više nego za standardne kredite.
Krediti se odobravaju za kupovinu nameštaja, bele i ostale tehnike, kao i za plaćanje turističkih aranžmana, školarine i zdravstvenih i drugih usluga.

Uslovi koje kupci moraju da zadovoljavaju:
Za kredit mogu da apliciraju svi između 18 i 68 godina, zaposleni na određeno ili neodređeno vreme, kao i penzioneri bez obzira da li su klijenti banke ili ne.
Minimalna mesečna zarada ne sme biti manja od 8.500 dinara.
Iznos rate kredita ne sme prelaziti 30% od njegove neto zarade umanjene za sve druge kredite.
Vrednost rate nije uslovljena tako da možemo tražiti prema vašoj kreditnoj sposobnosti ročnost i vrednost profakture.

Vrste Web-Kredita:

Dinarski - uz fiksnu dinarsku ratu za iznose od 8.000 din. do 400.000 din (kreditiran iznos, bez učešća)
Kredit sa valutnom klauzulom (što znači da su rate vezane za kurs EUR-a), za isnose od 100 EUR do 4.000 EUR-a.

Period otplate:
Uz fiksnu dinarsku ratu – od 3 do 12 meseci
Kredit sa valutnom klauzulom – od 3 do 60 meseci
Banka Inteza u proseku odobri 700 "web kredita" mesečno, a prosečan iznos je 500 evra.

Kao što smo videli iz navedenog Web-Krediti imaju veliku prednost što bi u dalekoj meri povoljno uticalo na NLB LHB banku, jer bi se sa web kreditima privukao veliki broj klijenata, a i olakšao sam proces poslovanja.

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi