Pojam ludila kroz istoriju

Šta je to ludilo?

Da bismo mogli da započnemo razmatranje pojma ludila morali bismo najpre da ga definišemo. Neki bi rekli da je ludilo način ponašanja koji je netipičan za većinu ljudi, odnosno to je takav vid reagovanja na određene situacije kakve bi normalna (psihički) osoba u širokom luku nastojala izbegavati. Ludilo je vezano za pojam “odsustva razuma” i reklo bi se da u tom stanju osoba ne zna šta radi, tj. gubi svest o orijentaciji i postupcima koje čini (Fuko, 1980). Ludilo se može manifestovati kao kršenje socijalnih normi, a luda osoba se može smatrati opasan i po sebe i po društvo.
Često je bilo teško definisati koje lud a ko nije, ko je normalan a ko nije. Gledajući unazad kroz istoriju možemo da nađemo mnoštvo primera koji nam ukazuju na nejasnu određenost ovog pojma. Setimo se Eržebet Batori, mađarske grofice koja je živela u 16. veku. Prema legendi, nakon što je sluškinja dvorca iznervirala nekvalitetno uslugom, Eržebet joj je zabila makaze u glavu. Devojčina krv je pala na njenu ruku i kada je oprala učinilo joj se da joj koža deluje mlađe. Tada je smislila plan kako da povrati svoju mladalačku lepotu, kupajući se u krvi mladih devojaka. Za života je ubila oko 300, odnosno 2000 devojaka (zavisno od izvora). Niko nije posumnjao u njenu normalnost jer je bila plemićkog porekla. Otkrivena je tek 1610. godine kada je u svojoj obesti bacila sa zidina dvorca 4 masakrirane žrtve. Sa druge strane, Vilijam Šekspir je smatran jer je pisao pozorišne komade koji mogu biti, po tadašnjim shvatanjima, jedino proizvod poremećenog uma. Semjuel Beket je to lepo sročio u jednoj rečenici: Lud je onaj čije se ludilo ne poklapa sa ludilom većine.
Danas je pojam ludila odbačen kao takav, opstaje samo kao deo neformalnog obraćanja među ljudima. Današnji naučnici preferiraju izraz psihopatologija, a „ludake“ oslovljavaju sa klijentima i pacijentima. Ipak, ludilo je oduvek bilo prisutno, postoji i uvek će ga biti. Ono ima razne oblike i stanja. Može biti kolektivno ili pojedinačno, skriveno ili transparentno. Uglavnom njegova vrsta zavisi od uzroka koje ga izaziva. To je nešto što čovek ne može da prihvati, što razara njegov nervni sklop i trajno ga onesposobljava (Fuko, 1980). A shvatanja ludila zavise od epoha u kojima se ono manifestuje.

Ludilo u antici

Pojam ludila se da prepoznati u svakom poznatom društvu i u svakoj epohi. Postoji veliki broj svedočenja koji ukazuje da su i prastari narodi, svoje „poremećene“ vodili vračevima, šamanima koji su magijom, travama i drugim narodnim lekovima pokušali da iskorene bizarno ponašanje te osobe. U starom Izraelu se smatralo da su poremećaji misli ili osećanja posledica gneva Boga. Stari Zavet je prepun primera u kojima vidimo da su jevrejski proroci smatrani mentalno bolesnim osobama zato što su se oblačili drugačije, ponašali čudno a naročito zato što su govorili o budućnosti.
Ni stari Grci nisu bili imuni na natprirodna objašnjenja mentalnih bolesti. Najočitiji primer je epilepsija, za koju se smatralo da je „sveta bolest“. Smatrano je da ljudi koji dožive epileptični napad ustvari bivaju zaposednuti od strane demona ili pak doživljavaju vizije koje su im poslali bogovi. Hipokrat, koga smatramo ocem medicine, genijalnom pronicljivošću za ono vreme primećuje da “sveta bolest” (epilepsija) nije božanstvenija, niti svetija od ma koje druge bolesti, zato što ona ima svoje prirodno poreklo. Po njemu, ljudi se iz neznanja čude njenoj prirodi, ne uviđajući da njen uzrok nije božanski, već je poput uzroka svih drugih telesnih bolesti (Golubović, 2008). Pojedini antički učenjaci su predpostavljali da se uzrok mentalnih bolesti može naći u neravnoteži između četiri osnovnih telesnih tekućina. Hipokrat je pod uticajem ove humoralne teorije, predložio je tri osnovne mentalne bolesti koje je nazvao melanholija, manija i frenitis. Takođe je govorio i o drugim bolestima kako što je fobija, i time je među privima odbacio nadprirodna i božanska objašnjenja bolesti. On je verovao da je bolest proizvod sredinskih faktora, načina ishrane i životnih navika, a ne neka kazna bogova. Kako je smatrao da izvor bolesti leži u telesnim tekućinama, u njima je tražio i izlečenje. Platon je tvrdio da postoje dva tipa mentalnih poremećaja: božanski inspirisan mentalni poremećaj koji daje čoveku moć proroka i drugi tip koji je prouzrokovan fizičkim bolestima. Platon je razvio idealističko učenje o „duši koja poznaje i sebe i telo, nasuprot telu, koje ne poseduje nikakvo znanje“. Aristotel je odbacio Platonovu teoriju o „božanskom daru“ i prihvatio samo bolesti izazvane fizičkim oboljenjem. Ovaj velikan antičke misli je obrazložio suštinu kompleksa i razvio koncepciju „osećanja krivice“, kao mogućih uzroka psihičkih poremećaja i ukazao na terapijsku vrednost katarze, odnosno – intenzivnog emocionalnog proživljavanja i pražnjenja (Golubović, 2008). U Antičkoj Grčkoj i Rimu, ludilo je najčešće povezivano sa nasiljem i besciljnim tumaranjima. Sokrat je ipak uočavao neke pozitivne aspekte u ludilu: proricanje budućnosti, magične inicijacije i rituali, pesničke inspiracije, zaljubljeničko ludilo.
U starom Rimu je postojalo značajno interesovanje za duševne bolesti i njihovo lečenje. Kako se cela rimska kultura oslanjala na grčku, i rimske teorije ludila su ličile na grčke tj. i Rimljani su prihvatili teoriju o četiri telesne tekućine. Tako su mnogi rimski lekari lečili duševno obolele prirodnim putem dijeta i masažom. Galen, koji je prihvatio humoralnu teoriju usvojio je pristup zasnovan na pojedinačnim simptomima pre nego široke dijagnostičke kategorije. Njegovo je shvatanje po kome su bolesti posledica poremećaja u raspodeli (odnosu) četiri tečnosti: crne žuči, žute žuči, krvi i flegme. Mada ova predstava ne odgovara stvarnosti, ona je u vreme svoga nastanka bila vrlo napredna, s obzirom da je uzroke bolesti tražila u organskim promenama. Lekar Celzijus tvrdio je da je ludilo povezano sa sposobnošću maštanja. Predložio je da ljudi moraju da leče svoje sopstvene duše kroz filozofiju i snagom ličnosti. Opisivao je mnoge tretmane koji su se primenjivali u njegovo doba kao što su razne dijete, puštanje krvi, lekovi, terapije razgovorom, zatvaranje u hramovima, egzorcizam, kao i sve vrste kazni i mučenja radi povratka razuma, poput izgladnjivanja, kamenovanja i prebijanja. Mnogi od tih nisu bili podvrgnuti medicinskom tretmanu već su ostajali sa svojim porodicama ili su pak lutali ulicama i bili izloženi napadima i raznim uvredama. Sam Celzus zastupa dve oprečne metode lečenja: jednu koja se zasniva na gladovanju, vezivanju u lance i batinanju, i drugu koja protežira bavljenje sportom, slušanje muzike, glasno čitanje, ljuljanje na ljuljašci i uživanje u šumovima vodopada (Golubović, 2008).

Srednjevekovno ludilo

Antički narodi su u svom civilizacijskom razvoju dostigli tačku kada su uspeli da odbace natprirodna obajšnjenja mentalnih poremećaja. Srednji vek je, na žalost, u znaku demonološkog tumačenja duševnih bolesti i poremećaja, i u odnosu na antički period, istorijski gledano, čini korak unazad po ovom pitanju. Psihički bolesnog čoveka, u to vreme, najčešće posmatraju kao opsednutog demonima, zbog čega ga i podvrgavaju svirepim postupcima, tj. najbrutalnijoj torturi sa ciljem isterivanja đavola (egzorcizam). Teorije o četiri humora bile su primenjivane, ponekada odvojeno, a ponekad u kombinaciji sa teorijom o zlom duhu. U opštoj upotrebi bile su telesne metode pročišćenja, puštanja krvi i bičevanja. Ludilo je često bilo viđeno kao moralno pitanje, bilo ono kazna za greh ili test vere i karaktera. Hrišćanska teologija je prihvatila različite terapije, uključujući post i molitve za one koji su zastraneli od Boga i egzorcizam za one koji su bili zaposednuti od strane đavola. Mnogi mentalno poremećeni ljudi su bili žrtve lova na veštice, koji se širio u talasima u Evropi u periodu od 15. do 18. veka. Nesrećni ljudi su živi spaljivani na lomači, na osnovu presuda crkvenih sudova (inkvizicije), pri čemu se, da apsurd bude veći, duboko verovalo da će jedino na taj način biti spašena njihova duša od pakla i vlasti Sotone (Stanojević, 1962). Da ironija bude još veća, na lov na veštice se iz današnje perspektive gleda kao na jedan od najboljih primera masovne histerije - sociopsihološkog fenomena pri kojem se manifestuju isti ili slični simptomi histerije kod više od jedne osobe.
Od 13-og veka bilo je normalno videti ludilo kako stoji između loših vojnika Psihomahije, duhovne borbe. Sada ludilo vodi vešto kolo ljudskih osobina. Neosporeni kolovođa, ono ih vodi, vuče za sobom i imenuje: ”I njih vidite ovde u grupi mojih pratilaca… Ova ovde što tako ponosno uzdiže obrve zove se Filautija (Samoljubivost); ovoj što kao da se smeje očima i pljeska rukama ime joj je Kolacija (Laskanje); ova što napola spava zove se Leta (Zaboravnost); ona tamo što se oslanja na oba lakta prekrštenih ruku naziva se Mizoponija (Lenjost); ova s vencem ruža na glavi i zavijena u mirisni oblak je Hedona (Naslada); ona tamo sa neodređenim i izgubljenim pogledom zove se Anoja (Lakomislenost); ova okrugla, debeljuskasta, s glatkom kožom naziva se Trifa (Razuzdanost). Pored ovih devojaka postoje i dva muškarca jedan se zove Gozba, a drugi Tvrd san.” (Roterdamski, 2000)
Tokom 14. veka Evropom je harala kuga. Bila je to najveća pošast tadašnje civilizacije. Ljudi koji su bili oboleli od kuge bivali su isključeni iz zajednice. Gubavci su bili proterivani iz kuća, crkve, gradova. Kada guba iščezne, a gubavci budu izbrisani, ulogu gubavaca preuzeće siromasi, skitnice, kažnjenici i “pomućeni umovi”. U ovom slučaju gradovi nisu predstavljali krajnja odredišta hodočasnika, ali velika koncentracija ljudi bila je osuđivana na izopštavanje iz crkve kao takve i odbačena od naroda. Gradovi su ludake revno izganjali van svojih bedema, a ako ne bi bili povereni skupini trgovaca i hodočasnika, ostavljani su da tumaraju dalekim poljima. Neki od njih su primani u bolnice i lečeni su kao takvi pre nego što su se ljudi latili toga da za njih naprave posebne domove. Tokom celog srednjeg veka i renesanse postojao je po jedan zatvor za bezumne ljude. Nisu svi ludaci najurivani bez razlike. Najurivani su tuđi, a oni koji pripadaju njegovom stanovništvu grad je prihvatao na sebe. Ti ludaci žive i čuvaju se na račun gradskog budžeta, ali nisu lečeni već su bačeni u tamnice. Ludacima je zabranjeno da kroče u crkvu, ali im nije zabranjeno da koriste sakrament. Međutim, crkva ne preduzima kaznene mere ako sveštenik izgubi razum. Ali, dešavalo se da neki bezumni budu javno bičevani i šibama budu najureni iz grada (Fuko, 1980).
Doba renesanse je doba koje je obeleženo humanistima koji su kulturu, a i život uopšte, usmeravanu prema čoveku suprotstavljali skolastičkoj nauci i teologiji. Iako opterećeno misticizmom, u ovom periodu se javljaju ljudi poput Paracelzusa, koji donose progresivne ideje. Paracelzus, lekar i alhemičar, u svom delu Rasprava o bolestima koje
oduzimaju pamet, piše: „Duševno bolestan je onaj čovek koji ne pokazuje u odgovarajućoj srazmeri i jačini smrtan i besmrtan, nerazuman i razuman duh...“. Uzroke duševnih bolesti nalazi u “prenaprezanju uma, elementima, influenci, konstelaciji i konjunkciji.” Po njemu, ludilo se pojačava pri punom i mladom mesecu, zato što je mozak “mikrokozmički mesec”. Pored ovog, iznosi da su sumpor i živa prauzroci svih bolesti i da živa na vrućini prelazi u stanje sublimacije, destilacije i precipitacije, pri čemu sublimacija prouzrokuje ludilo, precipitacija giht, a destilacija paralizu i melanholiju. Za lečenje duševnih bolesnika Paracelzus preporučuje kauterijum (površinsko sagorevanje tkiva), flebotomiju (otvaranje vena) i primenu plave i crvene boje koje uticu na raspoloženje (Stanojević, 1962).
Krajem 16. i početkom 17. veka menja se stav prema ludilu – ljudi počinju da budu ljubazniji prema ludilu. Ludilo je sve više bivalo posmatrano kao organski, fizički fenomen, više ne uključuju dušu ili moralne odgovornosti. Doba klasicizma stvorilo je domove prinudnog boravka. Smeštali su ih u ćelije kaznenog zavoda, bili su smešteni sa stanovnicima Workhouses, mesta za one koji sebi ne mogu da priušte drugi smeštaj – ovde su mogli da nađu smeštaj i posao. Njihov položaj nije bio jasno određen, niti se moglo reći kakvog smisla ima to susedstvo sa siromašnima, nezaposlenima, bezumnicima i kažnjenicima. Ni po svrsi, ni po delovanju opšte prihvatilište nema veze sa medicinskom zamišlju. Ono ima veze sa poretkom, monarhijom i građanskim poretkom koje se u Francuskoj tada stvaralo i nadovezivalo na kraljevsku vlast. Ova struktura monarhijskog i građanskog prekrila je celu Francusku. Kralj je naredio po jedno osnivanje opšteg prihvatilišta u svakom gradu. Kad je u Engleskoj otvarano opšte prihvatilište, ono se otvaralo sa ciljem da se uklone svi prosjaci sa ulice, a ne da im se nađe posao. Posle je zakon odredio da oni budu jeftina radna snaga. U doba neoklasicizma smisao zatvaranja je dvojak i ono ima dvostruku ulogu: da suzbije nezaposlenost i da kontroliše cene. Ludaci su bili obuhvaćeni velikom zabranom besposličarenja; oni su imali mesto uz siromašne i rđave (Fuko, 1980).
U 18-tom veku otkrivena je potreba da se umno bolesnima odredi poseban način života. Oni se zatvaraju u mentalne institucije – ludnice. Bezumnici kao takvi imaju posebno mesto u svetu utamničenja. Sa njima se ne postupa kao sa kažnjenicima. Mentalno oboleli su obično posmtarani kao neosetljive divlje životinje. U zavisnosti od stepena ludila bili su vezivani, ali ne da bi ih kaznili, već da bi ih smirili. Animalnost koja besni u ludilu lišava čoveka onoga što bi u njemu moglo biti čovečno. Za klasicizam ludilo predstavlja čoveka u neposrednom odnosu sa svojom animalnošću. Takođe, ono smatra da ludilo nije bolest. Životinjska temeljnost ludila čini ludaka neosetljivim na glad, vrućinu, bol… Stoga, smatra se da njih nije potrebno grejati niti pokrivati. Oni se mogu savladati dresiranjem i zaglupljivanjem. Ludilo je najniža tačka čovečnosti. Time se dokazuje da u čoveku nema ničeg tako nečovečnog da se to ne bi moglo iskupiti i spasiti (Fuko, 1980). Tretman u nekoliko javnih azila nije bio ništa bolji, jedva nešto manje suroviji od tretmana koji su mentalno oboleli imali u zatvorima. Najpoznatiji po svojoj surovosti bio je Betlem, azil u Engleskoj, gde je u jednom trenutku posetilac/gledalac mogao da plati peni kako bi posmatrao zatvorenike u cilju sopstvene zabave (McCance, 2004).

Moderno shvatanje ludila

U 18. veku počinje da se razvija pokret humanizacije tretmana duševnih bolesnika. Doba pozitivizma tvrdilo je da je ono prvo izbavilo ludaka iz njegove nesrećne pomešanosti sa osuđenicima, da je razdvojilo nevinost bezumlja od krivice zločina (Fuko, 1980). Fil Pinel, francuski lekar i psihijatar i otac moderne psihijatrije, je smatrao da se ludaci ne trebaju držati zavezani u lancima. Godine 1792. oslobodio je, za manje od nedelju dana, preko 50 bolesnika, od kojih su neki i po tri decenije bili u okovima. Zamenjujući represiju radnom terapijom i humanim odnosom u uslovima azilskog smeštaja Pinel započinje eru reforme u psihijatriji, i ubrzo nalazi niz sledbenika (Golubović, 2008).
Deskriptivna psihijatrija je odlikovala kraj 19. i početak 20. veka. Njen se osnovni zadatak sastojao u statičkom posmatranju i opisivanju simptoma, kao i u pokušaju klasifikovanja duševnih poremećaja. Najznačajniji predstavnik ovoga pravca psihijatrijske misli je svakako Emil Krepelin. Nezavisno od deskriptivne psihijatrije, početak 20. veka označava i radjanje psihoanalize, koja je prevashodno vezana za ime bečkog psihijatra Sigmunda Frojda. Razvoj psihoanalitičke misli uslovio je bolju spoznaju velike grupe tzv. nepsihotičnih poremećaja (Golubović, 2008).
Razvojem psihijatrije, razvijalo se humanije shvatanje mentanih poremećaja. Danas nema govora o agresivnim tretmanima koji su bili karakteristični za ranije epohe. Akcenat se sve više stavlja na terapije medikamentima i psihoterapiju. Došlo je i do pojave pokreta antipsihijatrije, koji naglašava da psihijatrijsko lečenje donosi više štete nego koristi pacijentima i da psihijatrijski dijagnostički kriterijumi nisu dovoljno specifični i da stoga ostavljaju „moćnim lekarima“ dosta prostora za slobodnu interpretaciju a samim tim i zloupotrebu. Pristalice antipsihijatrije se zalažu protiv stigmatizacije psihijatrijskih pacijenata (Kecmanović, 1988).

Završno razmatranje

Možemo reći da je kroz istoriju tretman ludila prošao kroz razne transformacije. Menjao se zajedno sa čovečanstvom. Sazrevanje pojma ludila pratilo je sazrevanje čovečije misli o samom sebi – od pukog sledbenika koji je u milosti i nemilosti Boga do pojma o sebi kao nezavisnom biću koje treba da ostvari pun svoj potencijal. Onoliko smo dobro društvo koliko se dobro odnosimo prema najslabijima među nama. Danas imamo osećaj da živimo u društvou koje propoveda jednakost i u kojem svaki živi stvor može da ostvari svoja prava. Ipak neke stvari se nisu toliko promenile. Pa čak ni odnos prema „ludacima“! To najbolje pokazuje jedno skorije istraživanje. Zdravi ljudi su poslati, sa izmenjenjim biografijama i dosijeima, u psihijatrijsku ustanovu. Imali su instrukcije da se ponašaju normalno a istraživači su posmatrali ponašanje medicinskog osoblja. Pretpostavka je bila da će osoblje lako uočiti ljude koji tu ne pripadaju. Medicinsko osoblje nije uspelo da opravda ovu pretpostavku (Rosenhan, 1973). Što je dokaz da moć etiketiranja i stigmatizacije nije opala čak ni na ovom civilizacijskom nivou. Razvoj društva ipak nije pravolinijski, čovečanostvo večito prolazi kroz uspone i padove.

Literatura

1. Fuko, M. (1980): Istorija ludila iz doba klasicizma. Beograd, Nolit
2. Golubović, G. (2008): Istorijski razvoj psihopatologije i psihijatrije. Niš, Godišnjak za psihologiju, vol 5, No 6-7., 2008, pp. 63-80
3. Kecmanović, D. (1988): Leng i antipsihjatrija. Beograd, Nolit
4. McCance, S. (2004): Madmen and Poor Wretches:Changing Perceptions of Madness in Early Nineteenth-Century London. Springfield, OH, Departement of History
5. Rosenhan, D. (1973): On Being Sane in Insane Places, Science, Vol. 179
6. Stanojević, V. (1962): Istorija medicine. Beograd – Zagreb, Medicinska knjiga
7. Roterdamski, E. (2000): Povala ludosti. Beograd, Beogradski izdavačko-grafički zavod, četvrto izdanje, 40-41

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi