OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHIJATRIJE |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||
PSIHOTIČNI SINDROMI KOD ŽENA
1.Premenstrualni sindrom
Brojna
istraživanja potvrdju da se kod velikog broja žena u generativnom periodu
javlja premenstraulni sindrom i to od 36% do73% žena, a 3% do 5% ispunjavaju
sve relevatne dijagnostičke kriterijume za premenstrualni disforični sindrom.
Ovaj sindrom opisao je američki lekar Dr Rbert Frank 1931.godine i on
se od tada i koristi u stručnoj medicinskoj literatur. Zanimljivo je da
je prvi zapaženiji članak o PMS napisala čuvena Karen Horney, koji više
poznajemo kao vrhunskom psihoanalitičara..
Sindrom je mnogo češći u adolescentnom i ranom zrelom životnom dobu (
učenice srednjih škola i studentkinje). Večina ovih simptoma se ne dijagnostikuje
i ne leči. Još uvek nije dovoljno sazrela stručna svest akušera, ginekologa,
psihijatra i lekara opšte medicine o ovom problemu. Nema sumnje da postoji
značajna pozitivna korelacija izmedju psiholpško-psihijatrijskih simptoma
i odredjenih oblika društvenih i/ili socijalnih poremećaja ( najčešće
poremećaja bračne harmonije i društvenih odnosa ( i premenstrualnog sindroma.
PMS nije jedinstven, već je sastavljen od velikog broja odvojenih premda
povezanih nizova i/ili kompleksa simptoma. Sindrom pretežno čini veća
grupa psiholoških i psihijatrijskih simptoma ( promene raspoloženja, razdražljivost,
napetost, depresija, plačljivost, slaba koncentracija, gubitak efikasnosti
i dr., zatim somatski znaci i simptomi:palpitacije, bol u ledjima, glavobolja,
gastralgija, bolovi u dojkama, vrtoglavica/ nesvestica, muka/povračanje,,
otoci, dobitak na težini, naduvenost, potreba za odmorom, veći rizik od
udesa itd. Neki autori navode veoma veliki broj znakova i simptoma, čak
150, amalgam više simptoma različito kombinovanih i koji odgovaraju na
različite forme lečenja i koji se dovode u vezu sa PMS. Utvrdjeno je takodje
da žene koje se žale na PMS u premenstrualnoj fazi mogu da reflektuju
na veći stepen stresa, što čini ove osebe i ostljivijim prema fiziološkim
dogadjajima premenstruma. Nije utvrdjena sigurnija veza izmedju PMS i
drugih psihijatrijskih poremećaja. Na sreću samo mali procenat žena pati
od psihotičnog stanja koji se javlja u periodu mentraualnog ciklusa, tzv.
menstrualne psihoze. Radi se o tipičnoj, cikličnoj, periodičnoj, "povratnoj"
psihozi. Isto tako se u kliničkoj praksi sreće velika grupažena koje pate
od akutne psihoze i koje su hospitalizovane u premenstrualnoj fazi. Ovde
naročito prevaliraju različiti shizofreni
i shizofreniformi poremećaji, ali je isto tako dosta visok procenat i
endogenih i/ili endorekativnih depresija.
Isto tako se uočavaju značane razlike u patoplastici i simptomatologiji
psihoza kod žena koje su hospitalizovane u pre ili postmenstrualnoj fazi.
tako npr. kod ove druge grupe koja je hospitalizovana u posmentrralnoj
fazi više se uočava anstenična, nedinamička slika, sa osetljivijim halucinacijama,
poremećajem sna, psihomotorna usporenost, glavobolje i oslabljeni impulsi,
a kod prve grupe sa premenstrualnom kliničkom slikom sreću se: eksenzivnija
impulsivnost, povećana želja za motoričkim i drugim oblicima opuštanja
koji blede sa prestankom menstruacije. Izmedju dva ciklusa naročito se
smatra patognomoničnim pri period za psihotični recidiv i koji se izgleeda
značajno smanjuje u drugoj vremenskoj polovini. Ranije su se ove psihotične
reakcije nazivale hipo i hiperfolukularne psihoze Danas se koriste veoma
pouzdane rajtnig skale sa 15 do 20 znakova i/ili simptoma koji se procenjuju
i evaluiraju u odgovarajućim savetovalištima.
Pored poslednje već pomenute dekade posvečene mentalnom zdravlju žena,
takodje se poslednjih nekoliko decenija u psihijatrijskim krugovima sve
više se posvećuje pažnje mentalnom zdravlju žena u različitim generativnim
fazama koje imaju svoj fiziološki tok, a koje su vezane za funkciju ovulacije,
oplođenja, trudnoće, porođaja, laktacije i involucije. Baš zbog toga što
se smatra da su to fiziološke faze kroz koje prolazi ženski organizam,
mnogi poremećaji koji se u toku tih faza pojavljuju ne bivaju zapaženi
ili se preko njih prelazi kao preko nečega što je više ili manje uobičajeno.
Tek onda kako intenzitet tih poremećaja postane takav da se i okolini
čini kao nešto "nenormalno", traži se pomoć lekara. Prave psihoze
u toku tih generativnih faza kod žene nisu retka pojava. One se ubrajaju
u grupu simptomatskih psihoza. Ovde posebno naglašavano sledeću grupu
psihotičnih stanja: psihoze u toku trudnoće, posle porođaja i u toku puerperijuma,
psihoze u toku klimakterijuma i veoma retke psihoze tokom menstrualnog
ciklusa gde preovlađuje više premenstrualna napetost nego psihotične reakcije.
2. Psihotični sindromi u toku trudnoće i postpartalnom periodu
U
toku trudnoće odigrava se čitav niz promena u organizmu žene koje su vezane
i za mnoga posebna doživljavanja. Sva ta stanja mogu biti prvenstveno
razni neurotski poremećaji i/ili stanja straha na pr. od porođaja. Smatra
se da tokom druge polovine trudnoće više raste mogući rizik od psihotične
dekompenzacije. Psihotična slika se manifestuje u vidu mentalnokonfuznih
stanja, depresivnih reakcija ili konfuzije sa psihotičnom anksioznošću
koja dovodi do nemira, agitacije, sumnjičavosti, paranoidnih ideja i pokušaja
samoubistva. Ipak treba naglasiti da su ove psihoze relativno retke.
Mnogi autori naglašavaju određene razlike kod psihoza koje se javljaju
pri porođaju i nešto kasnije u puerperijumu, obično do 6 nedelja posle
porodjaja. I pored velikog napretka u reproduktivnoj medici, postojanja
brojnih mentalno-higijenskih savetovališta za vođenje trudnoće, ipak i
danas u kliničkoj praksi se sreće ova grupa psihotičnih sindroma. Pored
mogućih psihotičnih reakcija vezanih za porođaj i puerperijum ovde treba
uključiti i psihotična stanja koja su samo deklanširana porođajem. Kao
mogući etiološki faktori mogu se navesti sledeći činioci: nagli poremećaj
endokrino - vegetative hormonske ravnoteže, neadekvatno uspostavljanje
nove endokrine ravnoteže zbog mogućih parcijalnih rezidua placente ili
neadekvatne revizije, postpartalna infekcija, mnogi emocionalni stavovi
porodilje i drugo. U grupu psiholoških činilaca spadaju: nezrela ličnost,
otpor prema detetu, njegovom ocu, anksioznost vezana za materinstvo i
budućnost deteta. Mogući socijalni faktori su: vanbračno, neželjeno dete,
socijalna neprilagođenost i drugo. Postpartalna psihoza obično izbija
akutno.
U kliničkoj slici postpartalne psihoze javljaju se brojni simptomi: depresivnost,
anksioznost, konfuzna agitacija, shizofreniformna reakcija i pseudomanična
slika. U nekim slučajevima prisutni su shizofreni simptomi, autizam, slušne
halucinacije i sumanute ideje. Mišljenja o prekidu laktacije u tom periodu
su podeljenja. Sigurno je treba prekinuti u koliko su u pitanju deklanširane
endogene psihoze ili psihoze u celini sa lošom prognozom.
3. Psihotični sindromi u toku klimakterijuma
Klimakterijum
predstavlja završnu fazu generativne aktivnosti u životu žene i početak
nove fiziološke etape, postepenog slabljenja većine endokrinih funkcija.
Ova životna faza kod žene vezana je za čitav niz subjektivnih doživljavanja
vezanih za postepeno slabljenje funkcija mnogih organa. Pošto je u ovom
tekstu dat akcenat na psihotične, ovde nećemo posebno isticati brojne
neurotske, vazomotorne i vegetativne poremećaje i sindrome, subjektivne
psihološke tegobe i endokrine smetnje koje prate period klimakterijuma
svake žene u blažem ili izraženijem obliku. Od psihotičnih poremećaja
ovde ističemo involutivnu melanholiju, odnosno unipolarnu psihotičnu depresiju
koja se istina ne sreće samo kod žena, ali je kod njih 2-3 puta češća.
Teško je bukvalno smestiti sindrom involutivne parafrenije i hronične
halucinatorne i interpretativne sumanutosti samo u generativni period
žena kao što su činili autori 60-tih i 70-tih godina prošlog veka. Ove
psihotični sindromi se danas klasifikuju u grupu perzistentinh poremećaja
sa sumanutošću. Neki psihijatrijsko-epidemiološki podaci i dalje govore
na znatno veću učestlalost ovih poremećaja kod žena nego muškaraca.
4. Unipolarna psihotična depresija kao poseban psihotični sindrom
( sindorm involutivne melanholije)
U domaćoj stručnoj literaturi i kod kod većine psihijatara i lekara starije
i srednje generacije prihvata se klinički entitet pod nazivom involutivne
melanholije kao poseban klinički entitet. U novije vreme postoji tendencija
da se ovaj poremećaj prihvati kao poseban oblik unipolarne odnosno rekurenrtne
depresije. Treća grupa autora je smatra kasnom manifestacijom endogene
depresije, tj. predlažu naziv - " kasna depresija" slično pojmu
kasne shizofrenije. Ipak, neke specifičnosti kliničke slike, premorbidne
strukture ličnosti pacijenta i pretpostavljeni endokrini involutivni proces
možda opravdavaju ako ne posebno izdvajanje ovog oboljenja u klasifikaciji,
ono sigurno poseban opis i analizu ovog sindroma. Uzrok pojave ovog sindroma,
involutivne melanholije je nepoznat, kao što je slučaj sa drugim psihotičnim
sindromima. Sigurno je da mnogi etiološki faktori igraju značajnu ulogu,
pre svega, činioci biološke i psihološke prirode.
U grupi bioloških faktora nalaze se izvesni endokrini činioci značajni
naročito kod žena koji prate menopauzu i kod kojih je ovaj sndrom tri
puta češći. Ovde se misli pre svega na endokrinu genetsku predispoziciju
i na endokrinu vezu sa izmenjenjim neuroendokrinim Bf, biohemijskim procesima
u mozgu koje se, inače, sreću češće kod depresije. Drugu grupu faktora
čine brojni psihološki, emocionalni i psihosocijalni činioci. Brojni emocionalni
faktori udruženi sa biološkim i međusobno kombinovani, čine involutivni
period kod večine ljudi veoma stresogenim životnim periodom u kome se
gube mnogi pozitivni mehanizmi odbrane, koji su do tada zadovoljavajuće
štitili osobu od pojave psihopatoloških simptoma i sindroma i koji pre
toga nisu nikada bolovali od bilo kojeg oblika mentalnog poremećaja. Nekoliko
karakterističnih simptoma čini suštinu kliničke slike ove vrste depresivnih
psihoza: depresivno raspoloženje
koje nije praćeno psihomotornom usporenošću, osećanje straha, psihomotorni
nemir, osećanje nerealnosti, postojanje mnogih hipohondrijskih ideja i
depresivnih nihilističkih sumanutih ideja. Izuzetno izražen strah i nemir
ukazuju da uz depresiju postoji veoma izražena agitiranost. Otud u novijoj
stručnoj literaturi i neadekvatan naziv depresija sa panikom, a zapravo
se radi o već navedenoj agitiranoj formi depresije. Početak bolesti je
postepen. Pojavi psihotične slike prethodniprepsihotični sindrom koji
može da traje nekoliko meseci kada su pacijenti manje aktivni, često zabrinuti,
žale se na nedostatak apetita, gubitak snage, nesposobnost da se koncentriše
pri radu, slab san, osećanje psihiofizičke nemoći, mutnoća u glavi, otežano
mišljenje, ustaju malaksali, bezvoljni i zabrinuti. Posle toga dolazi
do izražaja intenzivan strah, vodeći simptom bolesti: bolesnici su veoma
uplašeni, uzbuđeni, depresivni, uzdišu, plaču, jadikuju, krše ruke, ruminiraju
svoju prošlost, optužuju sebe za mnoge radnje, sasvim beznačajne postupke,
osećanje krivice, grešnosti, odbijaju hranu, satima ne spavaju, stalno
su u pokretu, sa otporom prema terapiji. Depresivno raspoloženje je najizraženije
ujutro. Svi ti simptomi veoma brzo progrediraju u nihilističke sumanute
ideje, ideje negiranja sopstvenih organa, ubeđenošću da su osuđeni na
smrt. U toj fazi bolesti često dolazi do samopovređivanja ili suicida.
Treba istaći da je orjentacija prema ličnostima i prostoru očuvana, pamćenje
bez poremećaja sem falsifikovanog sećanja na prošlost pod dejstvom depresivnog
raspoloženja i sumanutih ideja krivice i veoma retka pojava halucinacija.
Atak involutivne melanholije može da traje vrlo dugo. U koliko dođe do
komplikacija sa nekim psihoorganskim poremećajima, uznapredovale cerebralne
arterioskleroze, izgledi na izlečenje i oporavak su veoma mali. Postoji
veliki rizik od recidiva i/ili suicida. Pomoć lekara je značajna ne samo
u prvoj prodromalnoj fazi bolesti već i kasnijem akivnom praćenju oporavljenih
pacijenata i blagovremenog prepoznavanja novih relapsa, pogoršanja i prevencije
nove rehospitalizacije.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi