OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHIJATRIJE |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||
DEPRESIVNI SINDROM
Priroda depresivnog poremećaja je takva da utiče na način na koji se hranimo, spavamo, kako se osećamo i kako se doživljavamo. Mnogi za sebe govore da su “depresivni”, ali prava depresija nije loše raspoloženje i tuga koja će proći za dan ili dva uz malo dobre volje, dobro društvo, razgovor sa prijateljima ili uz šetnju. Ustvari, prava depresija se ne može odagnati snagom volje i nažalost nema koristi od blagonaklonih reči ljudi oko nas da se saberemo, stisnemo zube i idemo dalje ili opaske poput “Sa obzirom šta ti se dešava nije ni čudo da si depresivan/na i da razmišljaš o najgorem”. Jedna od predrasuda vezanih za depresiju je da je ovaj poremećaj raspoloženja vezan za slabost karaktera i volje što nije tačno. Ova predrasuda je deo širokog dijapazona predrasuda vezanih za mentalne bolesti i kao takva je široko raprostranjena među ljudima i vodi u stigmatizaciju, koja kao posledicu ima diskriminatorno ponašanje. Značano je ukazati na fenomen “samostigmatizacije”. Naime, osobe su usvojile predrasude ranije tokom života, pa po razvoju poremećaja na sebi primenjuju naučeni način percepcije poremećaja, što doprinosi kasnom javljanju lekaru za pomoć, podstiče samoizolaciju i doprinosi produbljivanju same depresije.
Odgovarajući tretman može pomoći u najvećem broju slučajeva, dok odlaganje ili neodgovarajući tretman mogu produžiti ovakvo stanje na mesece i godine.Kako prepoznati depresiju?
Različiti ljudi depresiju doživljavaju različito, ali ipak se mogu izdvojiti simptomi koji su karakteristični. Depresija je bolest raspoloženja koja zahvata i telo i misli. Najlakše je prepoznati depresiju kroz osnovne simptome, a značajno je napomenuti da je potrebno da simptomi traju najmanje 2 nedelje ili duže.Treba napomenuti, da depresija može biti blaga, umerena, teška i teška sa psihotičnim elementima. Osnovnu simptomatologiju čine:
• Gotovo obavezni simptom je nedostatak životne radosti ili barem smanjenje uživanja u mnogim aktivnostima u odnosu na period pre pojave bolesti;
• Osećaj tuge ili žalosti. Osoba se nekada oseća više praznom nego tužnom, ili navodi da je istovremeno i tužna i prazna;
• Bezvoljnost, kao gubitak interesa za hobije i sve drugo u čemu je bolesnik ranije uživao;
• Niska energija i brzo umaranje;
• Strah se javlja kod mnogih, najčešće vezan uz misli kako će se nešto loše da se dogodi;
• Smanjenje sna, najčešće kao nesanica i rano buđenje, ali i kao pojačana potreba za snom;
• Razmišljanje o samoubistvu i smrti uopšte;
• Teškoće u donošenju odluka;
• Oštećena koncentarcija i pažnja;
• Smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje;
• Osećaj krivice, bezvrednosti i bespomoćnosti;
• Stalne fizičke smetnje kao glavobolja, probadanja, vrtoglavica, hronični bolovi, usporenost u kretanju;
• Razdražljivost;
• Nemogućnost opuštanja;
• Gubitak ili povećanje telesne mase.Unipolarna velika depresija (ili veliki depresivni poremećaj) podrazumeva da osoba ima pet ili više ovih manifestacija. Neki ljudi imaju hroničan, ali manje ozbiljan oblik depresije, koji se naziva distimija (ili distimični poremećaj), koji uključuje depresivno raspoloženje koje traje najmanje dve godine i praćen je sa najmanje još dve druge manifestacije depresije pored depresivnog raspoloženja. Mnogi ljudi koji pate od distimije doživljavaju i velike depresivne epizode. Unipolarna velika depresija i distimija su osnovne forme depresivnih poremećaja, ali postoje i različiti podtipovi.
Depresija je u velikom broju slučajeva povezana sa osećanjem strepnje koja može biti vrlo uznemirujuća i oneposobljavajuća, i kaže se da depresija i anksioznost idu ruku pod ruku. Tako da se depresija može kriti ogrnuta strepnjom, ali i nekim drugim nespecifičnim telesnim simptomima, kao što su glavobolje, bolovi u drugim delovima tela koji nemaju organski uzrok, vrtoglavice ili zaokupiranost telesnim bolestima, smetnje disanja, gastrointestinalne smetnje tipa “nervoza želuca” ili zatvor, zatim zloupotrebljvanje alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci. Može se reći da je depresija bolest sa mnogo lica i tada govorimo o tzv. “maskiranoj depresiji”.
Depresija je često udružena sa telesnim bolestima i nepovoljno utiče na njihov tok i ishod. Američka asocijacija za srce npr. predlaže da se depresija uvede kao nezavisni faktor rizika za razvoj kardiovsakularnih bolesti.
Ako se ne tretira, depresija može uništiti sve oblasti uobičajenog života osobe, uključujući porodične odnose, prijateljstva i sposobnost da se radi ili školuje. Mnogi ljudi još uvek veruju da emocionalne patnje prouzrokovane depresijom “nisu stvarne” i da bi ih se osoba morala otresti samo ako bi se dovoljno potrudila. Zbog ovih netačnih uverenja, ljudi koji pate od depresije često ne prepoznaju da imaju ozbiljan i ugrožavajući emocionalni poremećaj ili mogu biti obeshrabreni da traže tretman (ili da ostanu u tretmanu) zbog osećanja stida, doživljaja manje vrednosti ili stigme. Prečesto, netretirana depresija vodi samoubistvu.Pored toga što depresivnost može biti normalna reakcija na nenormalne (nepovoljne) životne okolnosti, depresivni spektar reagovanja može se manifestovati od blage depresije (koja se smatra emocionalnim poremećajem) pa sve do depresije sa psihotičnim simptomima (halucinacije, sumanute ideje, stupor itd) koja se smatra duševnom bolešću i koja zahteva bolničko lečenje. Psihijatri i psiholozi kada procenjuju depresivnost pacijenta oni procenjuju intezitet (jačinu izraženosti depresivnih simptoma), kvalitet (da li pored standardnih simptoma depresije postoje i psihotični i somatski simptomi depresije), trajanje (trajanje depresivnih manifestacija i ponavaljanje depresivnih epizoda tokom života).
Uopšteno gledano, psihijatri razlikuju dve vrste depresija: unipolarnu (podrazumeva samo ispoljavanje depresivnih simptoma) i bipolarnu (depresivni simptomi se smenjuju sa hipomaničnim ili maničnim simptomima – simptomima povišenog raspoloženja). Na osnovu dijagnostičkih kriterijuma psiholozi i psihijatri depresiju mogu dijagnostikovati kao: blagu, umerenu, tešku, ponavljajuću, kao depresivnu epizodu sa ili bez psihotičnih simptoma itd. Dakle, na depresiju ne treba gledati kao na pojavu sve ili ništa, već taj fenomen treba posmatrati kao kontinuum (skalu) koji se proteže od normalnog depresivnog reagovanja, preko blage i umerene depresije pa sve do depresije kao duševne bolesti.
U zavisnosti od dijagnoze koju uspostavljaju psihijatri i psiholozi zavisiće i način tretmana depresivnog poremećaja. Blaži oblici depresije veoma uspešno se tretiraju bez lekova uz pomoć KBT (kognitivno bihejvioralne terapije), dok teži oblici zahtevaju i farmakološki tretman (uzimanje lekova – antidepresiva i još nekih lekova koje psihijatri prepisuju u zavisnosti od težine i kvaliteta poremećaja). Obimna istraživanja u svetu su pokazala da najbolje i najbrže rezultate u lečenju depresije daje kombinovana terapija, psihoterapija zajedno sa uzimanjem antidepresiva.
Antidepresivi
Lekovi koji se koriste u lečenju stanja depresije, anksioznosti ali drugih bolesti su antidepresivi. Antidepresivi nisu anksiolitici tj. sedativi, kao što su Bensedin, Bromazepam, Xanax itd. i ne treba ih brkati sa ovom grupom lekova. Postoji nekoliko grupa antidepresivnih lekova, različitih mehanizama delovanja. Danas, pored mnogih drugih najčešće spominjani su lekovi iz grupe SSRI- Selective serotonin reuptake inhibitors tj. Selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina, sa predstavnikom fluoksetinom poznatijim kao Prozac, koji je kod nas registrovan pod drugim zaštićenim imenima. Lekovi ove grupe deluju tako što stabilizuju količinu neurotransmitera serotonina u mozgu i na taj način deluju i antidepresivno ali i protiv strahova, prisilnih misli i radnji. Nove grupe antidepresiva koje se danas propisuju imaju daleko manje nuspojava. Važno je znati da je antidepresive potrebno uzimati duže vreme I da njihovo delovanje počinje tek nakon 2-3 nedelje kontinuirane upotrebe, pa ih treba strpljivo uzimati prema uputstvima lekara. Lečenje je potrebno uvek sprovoditi pod kontrolom lekara.
Terapija depresije odvija se u tri faze:
Prva, akutna faza lečenja traje četiri do šest nedelja. U bolesnika koji reaguju na propisani antidepresiv početno se poboljšanje može uočiti tek nakon 2 do 3 nedelje lečenja. Ukoliko nakon razdoblja od 4 do 6 nedelja redovnog uzimanja leka u odgovarajućoj terapijskoj dozi nema zadovoljavajućeg poboljšanja, treba ili povećati dozu leka koji se trenutno uzima ili promeniti lek, tako da se uvede lek iz druge farmakološke grupe, odnosno drugog mehanizma delovanja.
Jedan od čestih razloga terapijskog neuspeha je subdoziranje antidepresiva (uzimanje antidepresiva u dozi nižoj od terapijski delotvorne) i neredovno uzimanje leka. Dok je prevremeni prekid terapije razlog učestalog javljanja novih epizoda depresije.
Ako je postignut dobar učinak, sledi druga faza - terapija održavanja koja treba trajati do godinu dana. Cilj terapije je održavanje sprečavanja pojave nove depresivne epizode, jer je utvrđeno da je u ovom periodu osoba koja se oporavlja od depresije vulnerabilna i moguće je da se neki ili svi simptomi depresije obnove. U fazi terapije održavanja lek se uzima u istoj dozi kao i u akutnoj fazi lečenja. U slučajevima kada se nakon određenog vremena odlučimo na prekid terapije on treba da bude postepen.
Treća faza- je faza održavanja i ona se razmatra u bolesnika sa dodatnim faktorima za razvoj nove epizode depresije. Koristi od ove faze imaju osobe sa ponavljanim depresivnim epizodama, hroničnom depresijom, kao i osobe kod kojih postoji rezudualna simptomatika koja ometa svakodnevno funkcionisanje.
U vreme lečenja kao i posle povlačenja simptoma bolesti preporučuje se redovna psihijatrijska kontrola, a broj poseta u ovoj fazi zavisi od vrste odabranog lečenja i kliničkom stanju bolesnika. Najbolja prevencija ponovnog pojavljivanja depresije je uzimanje antidepresiva kao terapije održavanja, čak i neko vreme nakon što su se simptomi povukli. Terapiju nije preporučljivo prekidati bez dogovora sa lekarom! Ako se nakon prekida terapije simptomi depresije ponovo pojave, treba odmah započeti sa uzimanjem antidepresiva kako bismo na vreme sprečili daljnju progresiju bolesti.
Antidepresivna sredstva nisu stimulansi kao npr. amfetamini. Uobičajeni strah od zavisnosti je neutemeljen. Prava zavisnost je praćena neizdrživom potrebom, zloupotrebom, te potrebom za sve većim količinama da bi se osigurao isti učinak, nepoznata je kod uzimanja antidepresivnih sredstava, čak i ako se lek uzima vrlo dugo.
Međutim, lekovi ne mogu da promene način razmišljanja i psihološke uzroke depresije, što dovodi do toga da postoji mogućnost ponovnog depresivnog reagovanja nakon prestanka uzimanja lekova. Iz tog razloga, preporučuje se psihoterapijski tretman depresivnih poremećaja, čiji je cilj upravo menjanje tih psiholoških uzroka depresije.
Kod blažih oblika depresije dobar psihoterapijski tretman daje odlične rezultate. U takvim slučajevima obično se radi o blagom depresivnom reagovanju koje može biti odgovor na gubitak neke značajne osobe, depresivnost kao sastavni deo trenutne životne krize, niza nepovoljnih događaja itd. Ljudi veoma različito reaguju na nepovoljne životne događaje. Nakon tih događaja ne javlja se depresija kao poremećaj kod svih ljudi. Depresivni poremećaj se javlja samo kod ljudi koji su predisponirani (imaju predispoziciju) za depresiju. Uzroci te predispozicije mogu biti biološki (genetska predisponiranost, postojanje drugih organskih poremaćaja), psihološki (odbacivanje, zlostavljanje, zanemarivanje, prezaštićenost, odsustvo ljubavi u porodici, traumatska iskustva itd – što sve zajedno vodi razvoju specifičnog pesimističnog sistema uverenja o sebi, drugima i svetu), socijalni (siromaštvo i egzistencijalni problemi, otuđenosti, socijalna izolovanost, anomija itd).
Treba istaći da depresija nije osećanje, kako to mnogi pogrešno shvataju. Depresija je sindrom (skup simptoma) koji uključuje kognitivne, afektivne i somatske (telesne) simptome. U sklopu depresije (depresivnog sindroma) mogu biti različite neprijatne emocije kao što su: intenzivna tuga, osećanje praznine, očaj, anksioznost, bes, osećanje krivice, osećanja bezvrednosti, bespomoćnosti, beznadežnosti, anhedonija (odsustvo uživanja) itd. Od kognitivnih simptoma javljaju se smanjena koncentracija i pažnja, sumorni i pesimistički pogledi na budućnost, ideje o samopovređivanju ili samoubistvu itd. Od telesnih simptoma mogu se javiti: promene u telesnoj težini, nesanica ili hipersomnija, gubitak seksualne želje, umor i pad energije, neredovna menstruacija, smanjeni apetit, opstipacija, suva usta, glavobolje itd.
Čuveni američki psihijatar (osnivač kognitivno bihejvioralne terapije) Aron Bek je opisao depresiju kao kognitivnu trijadu: negativno viđenje sebe, negativno viđenje sveta, negativno viđenje budućnosti.
Depresivno reagovanje je reakcija na gubitak ili neuspeh koji prema proceni osobe ima značajne posledice za budućnost. Depresivne osobe su sklone sagledavanju samo negativnih aspekata gubitka ili neuspeha, razmišljanju o svim drugim gubicima i neuspesima koje su doživeli tokom života, razmišljanjima o svojoj nesposobnosti da sami sebi pomognu, isključivom sagledavanju bola i svoje crne budućnosti.
Najvažnije je znati da lečenje postoji i da je uspešno u velikom broju slučajeva. Pred navedenih anidepresiva veliku ulogu zauzima psihoterpija.
Terapija razgovorom će pomoći da pacijent otkrije uzroke svoje depresije i da je bolje i brže prebrodi. Lekar može preporučiti dobrog licenciranog psihoterapeuta za individualnu ili grupnu terapiju.
Kognitivno-bihevijoralana terapija će naučiti da osoba preispitate svoje negativne misli i razvijate daleko realističniji pogled na život. Psihoanaliza ili psihoanalitička terapija će pomoći da rekonstruiše svoj psihički život, da se upozna sa samim sobom, da se prihvati i razvije zrele mehanizme odbrane. Mogući izbor uključuje i transakcionu analizu, Rogersovu na klijenta orijentisanu psihoterapiju, kao i psihoanalitičku grupnu terapiju.
Tehnike opuštanja mogu pomoći da se pobedi stres i teskobu koje su često povezane sa depresijom. U svoje lečenje treba uključiti i zdrave životne stilove, kao što su zdrava ishrana, dodatke ishrane poput omega-3 masnih kiselina, te vitamina B-kompleksa, a ne treba zaboraviti na rekreaciju (npr. šetnju). Promena stila života može biti od velike pomoći.
Kako pomoći depresivnoj osobi?
Kada bliska osoba postane depresivna, mnogi odnosi unutar porodice, neke druge grupe ili prijateljstva postanu poremećeni. Iz prva je teško shvatiti šta se događa, pa se javljaju osećaji nemoći, besa, nestrpljenje i neverica prema osobi koja je depresivna. Zbog ovakvih osećanja često padnemo u iskušenje da kažemo osobi : ”Saberi se, nije to ništa”, “Sve je to samo u tvojoj glavi”, “Potrudi se više, nemoj da se prepuštaš”, “I drugima je teško, pa se trude”, “Trgni se”, “Depresija je luksuz, nema se danas vremena za to” itd.. Neophodno je zapamtiti i imati na umu da osoba koja boluje od depresije nije u stanju da pomogne sebi na način kako bi to inače činila. Stoga su nežna briga, iskazivanje ljubavi, strpljenje i ohrabrivanje za javljanje lekaru i primenu terapije ključni načini naše pomoći. Nemojmo preterivati u nameri da razveseljavamo i da predlažemo aktivnosti koje su za depresivnu osobu teške, jer ćemo time samo povećati osećaj nemoći i podstaći ćemo negativne misli. Konstantno ponavljanje negativnih misli i druge manifestacije nemoći su mnogim ljudima teške za podnošenje, zato se vežabajmo strpljenju i ugrizimo se za jezik, kada god posegnemo za argumentacijama koje kod obolelog mogu uzrokovati kontraefekte.Zaključak
Mnogi ljudi upotrebljavaju termin depresija a da pritom ne znaju pravo značenje tog pojma. Treba istaći da ne postoji jedna vrsta depresije i da taj pojam može imati različita značenja. Laici često koriste termin depresivnost da bi označili depresivno raspoloženje, odnosno pad raspoloženja. Svako od nas je sklon povremenim padovima raspoloženja koja se javljaju kao reakcija na raznovrsne nepovoljne životne okolnosti (gubitak posla, neuspeh u školi, neslaganja sa bliskim osobama, neostvarenje nekih važnih želja i ciljeva itd). Ovakav pad raspoloženja uključuje osećanje umora, pada energije, pad motivacije, javljanje tuge, žalosti i drugih neprijatnih osećanja, trenutno povlačenje iz socijalnih odnosa itd. Ovakva vrsta reakcije dešava se svima povremeno, kada se stvari u životu ne odvijaju onako kako to mi želimo. Ova vrsta reakcije je normalna, ne smatra se poremećajem, ona kratko traje i nakon nekoliko dana prolazi sama od sebe, nakon čega osoba nastavlja da normalno funkcionišeLiteratura
1. www.salair.eunet.rs, januar 2011.god
2. www.krnetic.com, januar 2011.god
3. www.savetovaliste.ns.hc.org.rs, januar 2011.god
4. www.vaspsiholog.com, januar 2011.god
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi