Granični poremećaj ličnosti je daleko najšire proučavan poremećaj i to iz brojnih razloga. Jedan od njih je taj da u populaciji osoba koje pate od poremećaja ličnosti, grupa sa graničnim poremećajem pati na verovatno najočigledniji način. Njihov osnovni način odnosa, što čini sržnu temu osoba sa ovim poremećajem, izaziva zabrinjavajuću patnju ne samo njih već i onih koji su u intimnom kontaktu sa njima.
Postoji saglasnost da ih treba shvatati kao veoma teške poremećaje ličnosti. Nije u pitanju proces koji se kreće ka psihozi, već jedno trajno stanje, koje se ne menja tokom celog života, koje nije ni neuroza, mada ima mnoge neurotične simptome, ni psihoza, iako ima mnoge osobine asocijalne psihopatske ličnosti. Od psihopatije se razlikuje težom kliničkom slikom, koja ima i psihotične elementa: afektivnu prazninu, nekad do izvesne mere disocirano mišljenje, izvestan poremećaj suda realnosti, paranoidnu nastrojenost. Zbog toga se teško razlikuje od blagih oblika shizofrenije ili drugih psihoza. Međutim prava psihoza se nikada ne razvija, stanje ostaje isto i simptomi ličnosti se kreću u oblastima u kojima se područja normalnosti, neuroza, psihopatija i psihoza natkriljuju.

Izdvajanje ove kliničke slike samo na osnovu simptomatologije nije moguće. Zbog toga je dinamička i psihogenetička analiza svakog od ovih slučajeva od izuzetnog značaja.
Kod graničnih slučajeva glavni poremećaji su na području funkcija Ega.
Granični slučaj možemo videti kao stanje ozbiljno oslabljenih funkcija Ega koje zahvata sekundarni proces mišljenja, adaptaciju prema okolini, integraciju, održavanje objektnih odnosa i odbrane od primitivnih, nesvesnih impulsa.
Poremećaj identiteta kod ovih bolesnika ima svoje poreklo još u veoma ranoj razvojnoj fazi, kada psihološke granice između sebe-subjekta i objekta-majke, još ne postoje, ili su vrlo slabe. Obrazac odnosa između subjekta i objekta, bio on dobar ili loš, biva introjektovan i postaje deo ličnosti. Ako je ovaj odnos loš ili dođe do odbacivanja deteta od strane majke, ovaj loš obrazac ostaje introjektovan kao trajna struktura Ega. Klinički se to kasnije manifestuje kao osećanje „unutrašnje rđavosti“, „praznine ili slabosti“. Takav bolesnik ne može da razume dobar ljudski odnos, jer su njegovi najraniji obrasci odnošenja sa okolinom upečatili „rđavost“ u njega, što se odražava na njegovo doživljavanje svih izvan njega.
Objektni odnosi su teško narušeni. Bolesnik žudi za bliskošću koja ne može da bude postignuta, jer istovremeno postoji stalni strah od uništenja. Objekat se opaža često u skladu sa dečijom maštom koja se odnosi na majku. To su veoma zavisne osobe, koje se istovremeno plaše svake bliskosti iz straha da je njihova ljubav destruktivna.
U vezi sa poremećajem funkcije Ega nedovoljno je razvijena sposobnost doživljavanja sopstvene realnosti i kontinuiteta sopstvene ličnosti. Stvaraju se jake narcističke odbrane u vidu osećanja grandiozne i destruktivne moći, povlačenje u svet fantazija i magijskog mišljenja, loše rasuđivanje, slab kontakt sa realnošću. Regulisanje i kontrola nagonskih impulsa je rđava, postoji potreba za neposrednom gratifikacijom, što dovodi do direktnog erotičnog ili agresivnog ispoljavanja.
Odbrane se sastoje u negaciji, u projekciji, racionalizaciji, ili su nedovoljne, pa dolazi do osećanja krivice, preterane anksioznosti ili sumnjičavosti. Funkcije Ega popuštaju u svakoj nestrukturisanoj situaciji, kao što su slobodne asocijacije ili anksioznost.
Potrebno je posmatranje bolesnoka duže vreme. Najupadljiviji poremećaji se uočavaju u oblasti afektiviteta i mišljenja ali je najvažnije usmeriti pažnju na celokupno ponašanje bolesnika.
Afektivni poremećaji vode poreklo iz poremećaja objektnih odnosa. Apatija se opisuje kao glavni nalaz. Mnogi od njih pokazuju histerične ispade i prekomerne emocionalne izlive, ili se napijaju i drogiraju, ili stupaju u patološke seksualne odnose da bi istovremeno izbegli nedostatak osećanja, kao i bolna osećanja. I mada žude da iskuse emocije, oni ih istovremeno ne podnose i sa ljudima imaju površne veze, koje često kidaju da bi izbegli dublje ili trajnije odnose. Ovaj strah od bliskosti zasnovan je na strahu od rastanka i strah od gubitka sopstvenog identiteta koji će preplaviti objekat.
Odnosi sa objektima su izraženi u krajnostima i sastoje se u povremenim izazivanjima svađe i odbacivanju objekta. To bolesniku dozvoljava da okrivljuje objekat zbog odbacivanja, da pravda svoj bes i svoje preterane zahteve.
U mišljenju se viđa izvestan poremećaj rasuđivanja, logičkog povezivanja uzroka i posledica, zbog mehanizma negacije i projekcije, koji se koriste kao odbrane, i razlabavljeno razlikovanje unutrašnjih stimulusa. Bolesnici nisu u stanju da izdvoje bitne od nebitnih događaja, ukoliko se ti događaji tiču njih lično. Misaoni proces je siromašan zbog oskudnog znanja i slabe sposobnosti učenja. S jedne strane, učenje zahteva da se samom sebi prizna da se nešto ne zna, što je u suprotnosti sa ogromnim narcističkim potrebama ovih ličnosti, s druge strane, učenje zahteva pozitivno identifikovanje sa različitim osobama čije iskustvo treba prihvatiti, naučiti, a pacijent nije sposoban za pozitivnu identifikaciju.
Izgled bezvoljnosti povremeno smenjuje sa napadima iznenadnog, rušilačkog besa, što je uslovljeno jakim potrebama i impulsima.
Javljaju se i razni neurotični simptomi: fobični, prisilni, hipohondrijski, depresivni, anksiozni, neurastenični.
Ponašanje ovih bolesnika je ubedljivo asocijalno. To je posledica niske tolerancije na frustraciju, nesposobnosti da se odloži gratifikacija i tendencija da se deluje impulsivno. Oni nisu u stanju da budućnost sagledaju realistički, imaju neprijateljski i negavistički stav. Povlače se od drugih, ponekad potpuno, pa izgleda kao da je reč o pravom autizmu. Povremeno napuštaju posao bez razloga, danima leže u krevetu i slično. Radni učinak im je stalno nizak. Nisu u stanju da prihvate disciplinu, obaveze, rutinu i pravila. Puni su prkosa, megalomanskih zahteva, može doći do paranoidnih reakcija koje se javljaju na beznačajne povode.

Granični poremećaj ličnosti je jedan od najčešće dijagnostikovanih poremećaja u širokim urbanim sredinama. Jedan od najčešćih kliničkih grešaka po pitanju ovog poremećaja je kada se kao granični dijagnostikuju pacijenti koji su doživeli ozbiljan situacioni stres.
Treba imati na umu da je ovo poremećaj ličnosti koji se rano javlja i koji je hroničan. Ova dijagnoza treba da se upotrebljava samo za dugotrajno prisutne osobine ličnosti, a ne za prolazne kliničke sindrome.
Oznaka „granična ličnost“ nosi diferencirajuće značenje između neurotičnog i psihotičnog.
Granični sadrži histerični, izbegavajući, zavisni, pasivno agresivni i kompulsivni poremećaj ličnosti.
Bilo bi vrlo opasno u smislu tretmana shvatati pacijenta sa zavisnim poremećajem ličnosti kao graničnog.
Najvažnije ispoljavanje graničnog poremećaja ličnosti je vezano za nestabilnost.
Nestabilnost graničnog se proteže na gotovo sve značajne sadržaje i aspekte njegovog iskustva. On ima nestabilan identitet i ispoljava „jedan“ nivo kontrole impulsa i afekata. Lični ciljevi i interpersonalne reakcije su osnovni okidači njegovog neobičnog načina rukovođenja svojim iskustvom.

Iskustveni ciklus kod graničnog poremećaja ličnosti

Senzacije
Graničnim ličnostima je teško da razgraniče svoje senzacije. Oni osciliraju između doživljavanja senzacija kao manifestacija sopstvenih potreba i identiteta i doživljavanja senzacije kao okidajućeg odgovora na neke realne ili zamišljene pretnje ili uvrede.

Svsenost
Simbolizuju svoje senzacije kroz sopstveno shvatanje selfa. Self doživljavaju kao nesiguran, nezreo i konfuzan. Granične ličnosti su nesigurne u to da li da veruju svojim senzacijama i, najviše, ne mogu da se prilagode činjenici da imaju pomešana osećanja u odnosu na sebe i druge. Kada dozvole da neke senzacije postanu figura, gube mnogo od pozadine u tom procesu. Stoga se potpuno gube u najurgentnijoj potrebi nemajući svest o kontinuitetu.

Mobilizacija
Granični je bipolarna ličnost i stoga je ili visoko mobilisan ili apatičan.

Akcija
Akcije granične ličnosti su iznenadne i neočekivane. Dokaz su slabe inhibitorne kontrole. Pokret ka akciji je vrlo rapidan i, u zavisnosti od okolnosti i osobe, može imati nasilnu ili samokažnjavajuću prirodu.

Kontakt
Granični poremećaj može da se „zakači“ za kontakt i da ima poteškoća da se odvoji. U terapiji može postati dečje zahtevan ili se tvrdoglavo opirati kontaktu.

Povlačenje
Povlačenje kod graničnih pacijenata stvara anksioznost zato što je napunjeno sadržajima napuštanja. Ipak, povremeno, granični pacijent doživljava regresivne periode intenzivnog povlačenja. Upotrebljavajući analitičke termine možemo reći da fuzija zauzima mesto kontakta i cepanja.

Otpor / adaptacija na kontakt kod graničnog poremećaja ličnosti

Konfluencija
Nesiguran doživljaj ličnog identiteta graničnog pacijenta dovodi do perioda konfluencije koji se smenjuje sa prolaznim i reaktivnim naletima „autonomije“

Introjekcija
Pacijent će izgledati kao da introjektuje ili ususava terapeuta, dok će se povremeno preokretati ka izopštavanju introjekta. Geštalt terapeuti moraju biti posebno pažljivi da im ne izmaknu momenti introjektovanja. Čak i ako klijent izgleda olakšano zato što je projektovao nešto pozitivno, terapeut mora ostati budan u slučaju da se situacija preokrene u odbacivanje. Ovo je jedini način da se stabilizuje nešto u terapeutskom odnosu što omogućava terapeutu da se suoči sa iznenadnim zaokretima koji su karakteristični za svakodnevni život graničnog.

Projekcija
Granični pacijent će da projektuje komplementarne strane svog iskustva rađe nego svoj aktuelni život. Ukoliko se oseća neprijatno, neće projektovati da se ostali tako osećaju već da žele da ga ponize. Projekcija izgleda da služi svrsi stabilizovanja internih objekata. Interno iskustvo će biti manje uznemirujuće ukoliko može da se ispolji nekim unutrašnjim okidačem.

Retrofleksija
Na interpersonalnom nivou, granični pacijenti imaju skromnu toleranciju za retrofleksiju. Veliki deo tretmana graničnog će se fokusirati na razvoju njegove sposobnosti da adekvatno retroflektuje i stoga počne da razvija bolji sistem kontrole impulsa i afekata. S druge strane, granični je majstor patološke retrofleksije u formi samodestruktivnog ponašanja.

Defleksija
Nedostatak smislene veze između onoga što se aktuelno dešava oko njega i njegovog iskusutva se odražava putem masivne defleksije informacija koje su u neskladu sa njegovim raspoloženjem.

Sistem podrške kod graničnog poremećaja ličnosti

Interpersonalni
Granični pacijent ima dugotrajne probleme u održavanju adekvatne i podržavajuće socijalne mreže zbog svog visoko nestabilnog karaktera i prirode svojih afekata. Ljudi koji se nađu u intimnom kontaktu sa graničnim zavrašavaju pateći i nerazumevajući šta se desilo. Njeno mentalno stanje nije u mogućnosti da podrži intimne socijalne mreže granične osobe. Većina zdravih ljudi ne želi da bude vezana za neprekidno promenljive afekte graničnog.

Kognitivni
Kognitivno iskustvo graničnog je toliko kapriciozno i nestabilno da ga on teško može upotrebiti kao pouzdanu podršku. U smislu tretmana, ipak neka kognitivna restrukturacija može da se postigne ukoliko terapeut istrajava u tom pravcu i ukoliko je u stanju da se suoči sa nekim od snažnih afekata graničnog u cilju postizanja „proboja“.

Bazične polarnosti

Zadovoljstvo/bol
Senzacije zadovoljstva i bola su prepoznate, međutim na vrlo polarizujući način. Bol je uvek neizdrživ a zadovoljstva nemaju granica.

Self/drugi
Granični pacijent doživljava velike oscilacije između pažnje upućene sebi i pažnje upućene drugima. On je često zbunjen u vezi toga koga pokušava da povredi ili zadovolji.

Pasivno/aktivno
Granični pacijent je pasivan ili aktivan na kružnoj osnovi. Može biti hiperaktivan ili nepokretan ili apatičan.

Fenomenološke transakcije

Kognitivni mod. Jednog dana za graničnog je terapija dobra, sledećeg ne. Jednog dana ste dobri, sledećeg više ne.
Emotivni mod. Granični je emocionalno nestabilan. Njegovi afekti i raspoloženja su često u neskladu sa spoljašnjom stvarnošću. On se pomera iz stanja normalnosti ka depresiji ili uzbuđenju ili doživljava periode apatije koji su prekinuti kratkim izletima ljutnje, anksioznosti ili euforije.

Funkcije kontakta

U periodima stresa, granični mora često da se ispravlja pošto brzo menja percepsiju i kogniciju. U stanju je da vas voli i mrzi gotovo u istoj rečenici.

Pokret, dodir. Može da ima mnogo pokreda i dodira i da ih nema uopšte. U terapeutu može da izazove i želju da ga dodirne ali i potpuno suprotno osećanje.
Granična osoba je posebno sklona ozbiljnoj depresiji i distimičnom poremećaju. Poznato da je imaju određene predispozicije za opsesivno-kompulzivni poremećaj.

Dijagnoza
Da bi se postavila dijagnoza „granični slučaj“ potrebno je duže posmatranje osobe uz posebnu analizu razvoja u ranom detinjstvu (objektni odnosi), analizu afektivnog stanja, procesa mišljenja i celokupnog ponašanja bolesnika, naročito njegovog odnosa prema učenju, radu i prema drugim ljudima.

Dinamika terapije

Iako je granični slučaj stanje koje traje celog života postoji izvesna dinamika koja se sastoji u tome što u kraćem ili dužem vremenskom periodu kliničkom slikom preovlađuju neurotični, psihopatski i ređe psihotični elementi. Takođe postoji period kada se ovi pacijenti ponašaju relativno normalno, a nebrojani simptomi se javljaju u blagom obliku. Najvažnije je razgraničenje ovih slučajeva sa shizofrenijom.
Terapijski cilj u lečenju ovih stanja nije analiza Ida, već jačanje Ega.
Medikamentna terapija ima dodatnu ulogu i bira se u zavisnosti od preovlađujućih simptoma u datom trenutku.

Ekstremna emocionalna nestabilnost graničnog i nekonzistentnost njegovih afekata često čini terapijsku relaciju teškom i napetom. Terapeuta će granični doživljavati kao vrlo dobrog ili vrlo lošeg. U inicijalnim razgovorima, granični pacijent se predstavlja na jedan od dva načina. Neki se pojavljuju kao gotovo potpuno „normalni“. jedino se u trenutku kada počinju da govore o tome šta im se dešava u životu ili o onome šta rade sebi ili drugima može pretpostaviti ozbiljan poremećaj ličnosti. U ovoj tački često je vrlo teško povezati osobu koja pred nama sedi sa karakterom koji opisuje.
Drugi se pojavljuju u vrlo regresivnom stanju. Ponašaju se detinjasto, impulsivno, i manipulativno. Prepoznaje se akting aut nekih stvari o kojima govore da im se u životu dešavaju.

Organizacija transfera

Geštalt terapija može biti vrlo snažna podrška a granični pacijenti nam dolaze sa predispozicijom za intenzitet. On će nas alternativno koristiti kao dobar ili kao loš objekat. Može se ili brzo privezati za nas ili stalno držati distancu. Kada granični pacijent postane vezan, ima tendenciju da se prekomerno vezuje.

Opšte terapijske strategije

Najvažnija tema u induktivnoj fazi terapije je ustanoviti razgovor na način koji gradi terapijski odnos uprkos pacijentovoj očiglednoj nestabilnosti. Od ogromne je važnosti da terapeut održava vrlo jasne granice i da bude posebno stabilan i dobro centriran. Neke od tehnika za provociranje afekata i regresiju mogu biti potencijalno opasne sa ovim pacijentima koji su već dovoljno regresivni i imaju slabu kontrolu impulsa i afekata. Ovo zaista nije situacija za dijalog sa pokojnom majkom, makar do trenutka u kome je terapeut potpuno siguran da je klijent sposoban da izađe iz stanja regresije i dovoljno se konsoliduje.
Terapeuti koji su sposobni da ostanu u okviru označene strukture podržavajućeg regresivnog rada mogu optimalno koristiti svoju sposobnost da rade na granici kontakta. Tako oni rade na procesu sada i ovde na pažljiv i stabilizujući način. Terapijski proces se onda fokusira na ojačavanje veza između selfa i afekta. Terapeut treba da bude sposoban da izdrži neke od snažnih, preplavljujućih afekata kako pozitivnih tako i negativnih u koje će pacijent upadati tokom suočavanja sa stvarnošću činjenica i terapijskih zahteva.
Ovaj pristup mora biti podržavajući, okrenut ka realnosti i u pravcu reedukovanja, pre nego interpretiranja ekstrema iz afektivnog ponašanja. On je zasnovan na podržavajućim i stabilizujućim afektima odnosa terapeut/klijent pre nego na sadržaj klijentove intrapsihičke organizacije. Greengerg (1988) nam daje detaljne indikacije kako da primenimo geštalt pristup u radu sa graničnim pacijentima.

Predlaže da se zadovolje četiri osnovne potrebe graničnog pacijenta:
1. Intenzivan interpersonalni odnos koji omogućava graničnom da bude priznat i poštovan kao jedinstveno ljudsko biće
2. Mogućnost da se odvoji i ponaša samostalno da bi reaktivirao proces rasta
3. Mogućnost da testira nove načine ponašanja u zaštićenoj i sigurnoj sredini
4. Razvezivanje kompleksa primitivnih odbrana i obnavljanje kapaciteta za kontakt u sadašnjem vremenu.

Grupna terapija može da bude dobar oblik tretmana. Ona omogućava različite transfere i bavi se tendencijom graničnog da traži intenzivne jaden-na-jedan odnose. Pacijentu ovaj oblik rada redukuje rizik prevelike regresije, a terapeutu redukuje rizik kontratransfera.
Porodična terapija, ovde terapeut može da opservira i radi sa transferom sa drugim članovima porodice. Obzirom da se granični pacijenti i njegova porodica pre fokusiraju jedni na druge nego na terapeuta, u ovom slučaju će više verovati terapeuti nego ukoliko to pokuša na individualnoj terapiji.
Svesnost-kontakt fokus u okviru geštalta bi trebalo da omogući terapeutu da radi sa negativnim transferom, agresivnim impulsima i primitivnim odbranama kao što su cepanje, projektivna identifikacija, primitivne idealizacije i omniopotencija kroz dinamiku „sada i ovde“ situacije. Ovakav fokus mora da se sprovodi sistematski i pažljivo.Može biti potrebno nekoliko susreta nedeljno tokom nekoliko godina. Terapeut mora da se drži teškog pravca kojima izbegava transfernu reakciju i oslanja se na konfrontaciju, pojašnjavanje i dominaciju „sada i ovde“ interpretacija.

Kontratransfer

Granični pacijenti teže da se preterano vežu za terapeuta i suprotno, neki terapeuti teže da se takođe preterano vežu. Povremeno možemo osetiti ljutnju na infantilne zahteve ovih pacijenata i stoga se osećati kao da bi ih odbacili. Neki terapeuti imaju ličnu potrebu da učine čudo i mogu se uvući u pojavnu spremnost graničnog da udje u kontakt sa dubokim povredama i osećanjima. Sa graničnima je najbolje održati dovoljni distancu da bi smo imali zdravu perspektivu kada, kako se to neizbežno dešava, ceo paket sručio na nas.
Terapeuti ponekad gube svoju sposobnost da budu „učesnici opserveri“, kao posledicu snažnih i nestabilnih afekata graničnih pacijenata. Neophodna je adekvatna podrška i konsultacija kolega. Ovo su teški i izazovni pacijenti i svima nama je potrebna pomoć u radu sa njima.

Primer granične ličnosti :

* Marie

Razvodim se od svog supruga.Ovo poslepodne neočekivano me posetio. Počeli smo razgovor o posli i finansijama. Nema problema. Dok je stajao napolji i razgovarao sa mnom, naša su deca ulazila i izlazila iz kuće pored njega. Nije pokušavao da razgovara sa njima, gotovo ih nije ni pogledao. Čudno.

Zatim smo promenili temu. Rekao je da mu nisam dala priliku (20 godina prilika očigledno nije dovoljno) i da mu nisam rekla da ću otići ako ne potraži psihijatrijsku pomoć (po njegovom mišljenju, trebala sam učiniti više za njega). Pretpostavljam da je zaboravio da mi je otvoreno pretio da će me ubiti. Opet sam ja budalasta – kako ne mogu preći preko pretnje smrću?

Mogla bih beskonačno mnogo pričati o iskrivljenoj logici, prikladnom gubitku sećanja i očitoj manipulaciji. Ali, doći ću do suštine priče. A to je da nem asuštine. On jednostavno ne shvata. Ja sam morala naći primerne načine komunikacije s njim, ja sam morala odrediti granice. Ja sam morala razumeti bolest. A šta je on morao?

Kakvu vezu možete imati kad jedan partner radi sve? Kakva je to veza u kojoj samo jedan partner mora imati razumevanja, mora opraštati i stalno davati zahtevnom partneru?

Na kraju me nekoliko sati posle nazva i počeo uzdisati na telefon i govoriti da će možda dati otkaz na poslu. Rekao mi je da gleda u revolver u kući gde sad živi. Moje dvanaestogodišnje dete pokazalo mi je da spustim slušalicu. Jedva sam se prisilila da to učinim – opet se javio dobri stari sindrom spašavanja.

Ali, spustila sam slušalicu. Ostavila sam ga njegovoj patnji. Učinila sam to. Nisam znala da imam tu snagu. Ali imam. I potpuno je u redu zauzeti se za sebe i paziti na svoja osećanja.

Pišem ovo i gledam u svoje osmogodišnje dete kako puni ukrasni kavez zobenim kolačićima. To je njegov projekat. Zašto je to važno? Jer je slobodan i oseća se sigurno da bude ono što jeste, bez rizika od besa ili verbalnog zlostavljanja koje mora trpeti od nekog kome bi trebao verovati. Jer je njegova majka slobodna i sigurna da mu omogući da bude osmogodišnjak. Jer svi mi koji smo u vezi sa osobom koja ima granični poremećaj, imamo taj izbor i ne moramo se izvinjavati zbog bolesti koju nismo uzrokovali.

* Sylvia

Jako volim svog sina Johna koji boluje od Graničnog poremećaja ličnosti. Godinama sam ili živela ili umirala zavisno od toga kakvo mu je bilo stanje. Pije li opet? Upušta li se u veze sa problematičnim ženama? Troši li sav novac na stvari koje mu ne trebaju? Stalno sam mu davala gotovinu i pronalazila mu mesto za stanovanje jer su ga cimeri stalno izbacivali. Slušala sam ga dok je besneo i okrivljivao mene i svog oca za sve probleme u svom životu.

Sve se promenilo kad je moj suprug doživeo srčani udar. Paul je sada dobro, ali nakratko nismo bili sigurni hoće li se izvuće. Ta mi je kriza pomogla da shvatim da sam se toliko usmerila na svog sina da gubim sebe, svog muža i odnos sa svojom ćerkom.

Morala sam se izvući iz haosa. Odredila sam neke lične granice oko toga hoću li spašavati Johna i slušati njegove propovedi. John nije bio srećan sa novim granicama – tri godine je potpuno prekinuo kontakt sa nama. To je bilo vrlo bolno. Ali, nakon određenog vremena, odlučio je da je bolje da ima vezu s granicama nego nikakvu vezu sa nama. Vidimo se jednom mesečno i razgovaramo telefonom. Napetost postoji, ali sa time mogu živeti.

Opet se osećam kao ljudsko biće – s ciljem, snovima i srećom. granice su koristile svima – čak i Johnu. Naučio je da živi bez nas.

I dalje bih htela biti bliska sa svojim sinom. želela bih da može da se brine o sebi i zatraži pomoć. Ali, naučila sam pomiriti se sa tim da ga ne mogu promeniti. Mogu ga samo voleti i biti što bolja majka, istovremeno voleti sebe i brinuti se za druge članove porodice.

LITERATURA:

- Prof. dr sci M. Antonijević, prof. dr sci Lj. Erić, prof. dr sci M. Ignjatović, prof. dr sci P. Kaličanin, prof. dr sci D. Milovanović, prof. dr sci S. Morić-Petrović, prof. dr sci M. Šternić, prof. dr sci J. Veljković, prof. dr sci J. Vesel i saradnici : Psihijatrija
- Perls, F.S., Heferlajn, R. i Gudman, P. : Geštalt terapija, Tom 2
- Paul T. Mason, m. s., Randy Kreger : Prestanite hodati po ljuskama jajeta
- klinički psiholog, Geštalt terapeut Marija stefanović : teorija u okviru naprednog programa
- Gilles Delisle, PhD : Poremećaj ličnosti - iz perspektive Geštalt terapije

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD