Shizofreni poremećaji spadaju u grupu psihotičnih poremećaja. Stari naziv za ovu bolest je dementio praecox (praecox – pre sazrevanja), uveo ga je Emil Krepelin krajem 19. veka. Početkom 20. veka Blojler demenciju prekoks naziva shizofrenijom i ukazuje na to da rascep izmedju pojedinih psihičkih funkcija predstavlja osnovnu karakteristiku ove grupe poremećaja. Ova grupa duševnih poremećaja ima specifične psihičke simptome koji u velikom broju slučajeva dovode do dezorganizacije bolesnikove ličnosti.
Naziv shizofrenija potiče od grčke reči schizis ( rascep ) i phrenos ( duša ). Sam naziv ukazuje na činjenicu da postoji rascep ili nesklad izmedju pojedinih psihičkih funkcija, a pre svega izmedju mišljenja i afekta.

Akutna shizofrena epizoda, ili na latinskom - psychosis acuta schizophreniae similis je oboljenje slično shizofreniji i spada u „neprocesni tip“ shizofrenije, ili popularno nazvano „pozitivni tip“ shizofrenije sa dominantnim produktivnim simptomima.
U četvrtij reviziji Dijagnostičkog i statističkog priručnika mentalnih bolesti (DSM-IV) ovaj poremećaj nosi naziv shizofreniformni.
Opravdanje za postojanje ove forme shizofrenije nalazimo kod bolesnika kod kojih postoji akutan početak bolesti i razvoj primarnih i sekundarnih simptoma shizofrenije u trajanju od nekoliko nedelja bez progresije, kao i remisije bez skvela. Poremećaj je prolaznog karaktera, a dijagnoza se postavlja prilikom prve hospitalizacije, najčešće u adolescentnom periodu, kada je posle tretmana došlo do skoro potpune kliničke i socijalne remisije. U narodu je popularan naziv ove bolesti „mladalačko ludilo“. U novijim klasifikacijama se termin „akutna shizofrena epizoda“ zamenjuje terminom „akutni prolazni psihotični poremećaj“ koji može biti sličan shizofreniji ili sa shizofrenom simptomatologijom. Postoji i treća varijanta ovog poremećaja - bez shizofrene simptomatologije, ali ona ovde neće biti razmatrana.
Dobro je pomenuti da određene studije opovrgavaju šizofrenoformni poremećaj kao posebnu grupu dijagnostičkom entiteta, tj. podgrupu šizofrenih poremećaja. Oni tvrde da ovaj poremećaj predstavlja samo početnu fazu pre postavljanja dijagnoze šizofrenije ili šizoafektivnog poremećaja.

KLINIČKA SLIKA AKUTNE SHIZOFRENE EPIZODE

Klinička slika akutne shizofrene epizode je identična kliničkoj slici shizofrenije, izuzevsi par karakteristika.
Osoba često smatra da su njene najintimnije misli, osećanja i postupci poznati drugima, ili da ih dele sa njom, o čemu ona može razviti sumanuta objašnjenja u smislu da prirodne ili natprirodne sile utičnu na njene misli i postupke i to često na bizaran način. Česte su halucinacije, naročite auditivne i mogu se javljati u vidu komentara ponašanja ili misli obolelog.
Opažanje je često poremećeno na druge načine: boje ili zvuci mogu se činiti preterano živim ili izmenjenog kvaliteta, a beznačajne osobine običnih stvari mogu se činiti važnijim od celog objekta ili date situacije. U ranim fazama može se javiti smetenost koja često vodi uverenju da svakodnevne situacije sadrže posebno, obično zlosutno značenje usmereno ka oboleloj osobi. Dezorganizacija u šizofeniji obuhvata poremećaj mišljenja i shodno tome govora, ponašanja i afekta.
Proces mišljenja postaje nejasan, eliptičan i opsukran, što se izražava u povremeno nerazumljivom govoru. Česti su prekidi i ubacivanja u misaonom toku, a oboleloj osobi se može činiti kao da joj misli oduzima neka spoljna sila. Raspoloženje je na karakterističan način površno, kapriciozno ili neskladno. Ambivalencija i poremećaj volje može se ispoljavati kao inercija, negativizam ili stupor. Može biti pristuna katatonija.
Poremećaj govora odraz je formalnog poremećaja mišljenja i prema Blojleru, najupadljiviji je simptom šizofrenije. Dezorganizovan govor siromašan je, oskudnog je sadržaja, odgovori na pitanja nisu direktni već više u stranu i obično u razgovoru dolazi do gubitka logičnog asocijativnog toka (gubitak determinišuće tendence, tangencijalno mišljenje). Osim toga, u komunikaciji sa bolesnikom zapažaju se neologizmi, eholalija, blok misli, perservacija.
Dezorganizacija ponašanja postoji kako u sferi motorike, tako i u domenu socijalnih interakcija. Poremećaji motorike idu od potpune ukočenosti u katatonom stuporu, do gubitka kontrole u stanju visoke agitacije, a osim toga, obleli su ponekad skloni da zauzimaju neobične položaje i da ostaju u njima duže vreme, da stereotipno ponavljaju određene pokrete koji nemaju jasnu svrhu. Osoba može pokazivati neodgovarajuća osećanja kao npr. smejuljenje, smejanje ili luckast izraz lica u odsutnosti odgovarajuće draži. Takođe, mogu da neobično grimasiraju, imitiraju pokrete druge osobe, pokazuju automatsku poslušnost i poput robota izvršavaju naloge druge osobe, ili budu negativistični i odbijaju svaku saradnju.

Kod obolelih od šizofrenije (u pitanju su istraživanja metodom faktorske analize), pokazano je da postoje tri glavne dimenzije psihopatologije:
1. pozitivni sindrom (u šizofreniji nastaje usled poremećene obrade informacija i poremećenog doživljaja stvarnosti, a sastoji se od halucinacija i sumanutih ideja)
2. dezorganizacija (formalno oštećenje mišljenja i kontrole ponašanja)
3. negativni sindrom (gašenje pojedinih psihičkih funkcija, loš terapijski odgovor)

Za akutnu shizoidnu epizodu su karakteristični pozitivni simptomi i dezorganizacija.
Prema Šnajderu, postoji nekoliko tipova halucinacija i sumanotosti koji ukazuju na šizofreniju. To su tzv. Šnajderovi simptomi prvog reda, ili produktivni (pozitivni simptomi).
U njih se ubrajaju:
1. Ozvučenost misli
2. Slušne halucinacije dijaloga
3. Glasovi koji komentarišu postupke pacijenta
4. Cenestetičke halucinacije spoljašnjih uticaja na telo
5. Oduzimanje misli
6. Nametanje misli
7. Doživljaj da drugi znaju misli pacijenta
8. Sumanuto opažanje
9. Nametanje ili kontrola osećanja, impulsa i/ili volje

Mathes i saradnici su pokazali da pacijenti sa shizofreniformnim poremećajem imaju manju sposobnost da formiraju interne reprezentacije kompleksnih objekata. Ovi nalazi sugerišu da je deficit relativno stabilan tokom bolesti [9].

DIJAGNOSTIČKA UPUTSTVA ZA AKUTNU SHIZOFRENU EPIZODU

Akutna shizoidna epizoda spada u grupu akutnih i prolaznih psihotičnih poremećaja prema ICD-10 i to kao akutni polimorfni psihotični poremećaj sa simptomima shizofrenije i akutni psihotični poremećaj sličan shizofreniji.
Akutna shizoidna epizoda ima sledeće bitne karakteristike:
• akutni početak (simptomi se razvijaju u roku od dve nedelje)
• prisustvo tipičnih simptoma koji odgovaraju shizofrenom krugu
• produženi akutni stres, ali izvor stresa nisu dugoročne teškoće ili problemi življenja

Akutni početak se definiše kao promena iz stanja bez psihotičnih obeležja u jasno psihotično stanje i to u periodu od dve sedmice ili kraće. Nagli početak se definiše kao promena nastala u roku od 48 sati ili kraće. Kriterijumi od 48 sati i od dve sedmice nije uveden da označi vreme maksimalno izraženih simptoma i poremećenosti, već kao vremenske rokove u kojima su psihotični simptomi bili vidljivi i remetili neke aspekte svakodnevnog života i rada pacijenta. Poremećaj može dostići vrhunac i kasnije. Prodromalni periodi anksioznosti, depresije, socijalnog povlačenja ili blagog nenormalnog ponašanja nisu razlog za uključivanje u ove vremenske rokove.
Tipični sindromi su brzo promenljivo i raznorodno stanje, obeleženo kao ,,polimorfno’’ i prisustvo tipičnih shizofrenih simptoma.
Pridruženi akutni stres podrazumeva da su se prvi psihotični simptomi pojavili u roku od dve sedmice nakon jednog ili više događaja koji se smatraju stresogenim za većinu osoba koje potiču iz iste kulture u sličnim okolnostima. Tipični događaji su: ožalošćenost, neočekivani gubici partnera ili zaposlenja, braka ili psihološke traume rata, terorizma i torture. U ovaj kontekst ne treba uključivati kao izvor stresa dugoročne teškoće ili probleme.

Akutni polimorfni psihotični poremećaj sa simptomima shizofrenije - za postavljanje dijagnoze ovog poremećaja treba da budu ispunjeni sledeći kriterijumi :
- početak mora biti akutan ( iz nepsihotičnog stanja u jasno psihotično stanje u roku od dve sedmice ili kraće)
- mora postojati nekoliko tipova halucinacija ili sumanutih ideja, koje su promenljive i po tipu i po intezitetu i to iz dana u dan, ili u toku istog dana.
- treba da postoji emotivno stanje koje se menja na sličan način.

Pored navedenih kriterijuma potrebno je da dodatno postoje simptomi koji ispunjavaju kriterijume za shizofreniju. Kada klinička slika bolesnika ispunjava sve gore navedene kriterijume može se postaviti definitivna dijagnoza.
Akutni psihotični premećaj sličan shizofreniji - da bi se uspostavila konačna dijagnoza moraju biti ispunjeni sledeći kriterijumi:
- početak psihotičnih simptoma mora da je akutan ( dve sedmice ili kraće u prelasku od nespecifičnog u jasno psihotično stanje)
- simptomi koji ispunjavaju kriterijume za shizofreniju mora da su bili prisutni većinu vremena nakon što je utvrdjena očigledno psihotična slika
- kriterijumi za akutni polimorfni psihotični poremećaj nisu isupnjeni.

Takođe je potrebno da dodatno postoje simptomi koji ispunjavaju kriterijume za shizofreniju.
Kod ovog akutnog psihotičnog premećaje psihotični simptomi relativno stabilni i ispunjavaju kriterijume za shizofreniju. Može biti prisutan izvestan stepen emotivne promenljivosti ili nestabilnosti ali ne u tolikoj meri kao kod akutnog polimorfnog psihotičnog poremećaja.
Zajedničko za ova dva poremećaja je to da ukoliko shizofreni simptomi traju duže od mesec dana, dijagnozu treba promeniti u shizofreniju, a uključuju se: bouffee delirante sa simptomima shizofrenije i cikloidna psihoza sa simptomima shizofrenije za akutni polimorfni psihotični poremećaj sa simptomima shizofrenije, kao i akutna (nediferencirana) shizofrenija, kratkotrajna shizofreniformna psihoza, oneiorofrenija i shizofrena reakcija za akutni psihotični premećaj sličan shizofreniji.
Takođe, da bi se dijagnostikovala oba poremećaja moraju biti prisutni sledeći simptomi koji su karakteristični za shizofreniju prema ICD-10:
1. eho misli, ubacivanje ili oduzimanje misli i emotivanje misli,
2. sumanute ideje o upravljanju, uticaju ili pasivnost, koje se jasno odnose na telo ili pokrete udova, ili pak na specifične misli, postupke ili osećaje; ili sumanuto opažanje,
3. halucinatorni glasovi koji komentarišu pacijentovo ponašanje, ili međusobno raspravljaju o njemu, ili pak druge vrste halucinatornih glasova koji potiču iz nekog dela tela,
4. postojanje sumanute ideje druge vrste, kulturalno neprimerene i sasvim nemoguće, kao npr . o verskom ili političkom identitetu, o nadljudskoj moći i sposobnostima (npr. sposobnost upravljanja meteoroločkim pojavama, ili komuniciranja sa vanzemaljskim bićima)
5. postojanje halucinacije bilo kojeg modaliteta, kada su praćene prolaznim ili poluuobličenim sumanutim idejama bez jasnog afektivnog sadržaja, precenjenim idejama, ili pak kada se uporno javljaju svakodenvno, sedmicama ili mesecima,
6. prekidi misli ili ubacivanja u tok misli, što kao posledicu ima nepovezan ili irelevantan govor, ili neologizme,
7. katatono ponašanje kao npr. uzbuđenje, ,,voštana'' savitljivost, negativizam, mutizam i stupor,
8. ,,negativni'' simptomi kao što su izrazita apatija, oskudni govor, tupost ili nesklad emocija, što obično uzrokuje socijalno povlačenje i pad socijalne efikasnosti. Mora biti jasno da ovo nisu posledice ili neuroleptične terapije,
9. dosledna promena ukupnog kvaliteta nekih aspekata ličnog ponasanja koji se ispoljava kao značajan gubitak iteresa, bescljinost, lenjost, zaokupljenost sobom i povlačenje od društva

Prema DSM-IV, dijagnostičke karakteristike shizofreniformnog poremećaja su sledeće:

a) Karakteristični simptomi:
Dva (ili više) od sledećih, od kojih svaki zauzima značajan deo vremena tokom jednomesečnog perioda (ili kraće, ako je uspešno lečen):
1. Sumanotosti
2. Halucinacije
3. Smeteni govor
4. Jako smeteno ili katatono ponašanje
5. Negativni simptomi, tj. osećanja zaravnjenosti, alogija ili avolicija

Dovoljan je samo jedan od navedenih simptoma ako su sumanotosti bizarne ili su prisutne halucinacije koje se sastoje od glasova koji daju stalne primedbe na pacijentovo ponašanje ili na njegove misli, ili dva ili više glasova koji razgovaraju jedan sa drugim.

b) Isključenje shizoafektivnog poremećaja i poremećaja raspoloženja: shizoafektivni poremećaj i poremećaj raspoloženja sa psihotičnim obeležjima se odbacuju jer ili se velika depresivna, manična ili mešana epizoda ne javljaju istovremeno sa simptomima aktivnog stadijuma; ili ako se epizode simptoma od strane raspoloženja javljaju za vreme simptoma iz aktivnog stadijuma, njihovo ukupno trajanje kratko je u odnosu na trajanje aktivnog i rezidualnog stadijuma.

c) Isključenje psihoaktivnih stvari / opšteg zdravstvenog stanja: poremećaj ne nastaje zbog neposrednog fiziološkog učinka psihoaktivnih supstanci ili opšteg zdravstvenog stanja.

d) Epizoda poremećaja (uključujući prodromalni, aktivni ili rezidualni stadijum) traje najmanje mesec dana, ali kraće od šest meseci.
U DSM-IV shizofreniformni premećaj se opisuje kao psihotični poremećaj koji traje najmanje jedan mesec a najduže šest meseci. Dijagnoza ovog poremećaja se postavlja kada se jave epizode koje su trajale jedan i šest meseci a od kojih se osoba već oporavila i kada osoba ima simptome shizofrenije ali kraće od šest meseci.
Dijagnoza shizofreniformnog poremećaja je privremena jer ne postoji grancija da će se osoba oporaviti u roku od šest meseci. Ako poremećaj traje duže od šest meseci uspostavlja se dijagnoza shizofrenije.
Da bi se dijagnostikovao ovaj tip poremećaja nije potrebno konstatovanje oštećenja socjalnog i radnog delovanja ali većina osoba doživljava smetnje u različitim područjima svakodnevnog života. Ono što je potrebno odrediti kod dijagnostikovanja ovog poremećaja je da li postoje dobra dijagnostička obeležja ili ne postoje.
Većina slučajeva shizofreniformnih poremećaja iz DSM-IV dijagnostikuje se u ICD-10 kao shizofrenija.

Prema učestalosti pojavljivanja simptomi aktunog sindroma u šizofreniji javljaju se na sledeći način:

DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA

Razlika izmedju dijagnostičkih kriterijuma za shizofreniju i shizofreniformni poremećaj se ogleda prvenstveno u trajanju bolesti. Prema DSM-IV shizofreniformni poremećaj traje najduže šest meseci i ako se do tada ne povuku shizofreni simptomi nastupa shizofrenija. U ICD-10 akutni psihotični poremećaj sa simptomima shizofrenije traje do mesec da na gde nakon toga nastupa shizofrenija. Zahtev za trajanjem kod shizofrenoformnog poremećaja je srednji: između onog kod kratkog psihotičnog poremećaja (kod kojeg simptomi traju najmanje jedan dan, ali kraće od jednog meseca) i shizofrenije (kod koje simptomi traju barem šest meseci).
Suprotno shizofreniji, oštećenja socijalnog i radnog delovanja nisu neophodna za dijagnozu shizofrenoformnog poremećaja. Ipak, većina osoba doživljava smetnje u različitim područjima svakodnevnog delovanja (posao, škola, međuljudski odnosi i dr.). Takođe, shizofrenoformni poremećaj se razlikuje od shizofrenije po manjoj izraženosti negativnih simptoma.
Shizofreniformni poremećaj razlikuje i od kratkog psihotičnog poremećaja u pogledu trajanja gde kratki psihotični poremećaj traje najduže jedan mesec.
Pri dijagnozi akutnog psihotičnog poremećaja sličnom shizofreniji isključuje se ograniski (shizofreniji slični) poremećaj sa sumanotošću shizofreniformni poremećaj neoznačen na drugi način.
Kod dijagnoze shizofreniformnog poremećaja moraju se isključiti shizoafektivni poremećaji i poremećaji raspoloženja[4]. Dakle, ni jedan poremećaj iz ove grupe ne ispunjava kriterijume ni za maničnu niti za depresivnu epizodu, iako emotivne promene i individualni afektivni simptomi mogu biti povremeno izražen.
Ovi poremećaji su takođe definisani odustvom organskih uzroka kao što su potres mozga, delirijum ili demencija. Zbunjenost, zaokupljenost sobom i odsustvo pažnje u neposrednom razgovoru često su prisutni, ali ako su oni toliko naglašeni ili perzistirajući da ukazuju na organski uzrokovan delirijum ili demenciju postavljanje dijagnoze treba odložiti dok ispitivanja i opservacija ne razjasne ove pojave. Slično, akutne prolazne psihotične poremećaje ne treba dijagnostikovati u prisustvu očigledne intoksikacije drogama ili alkoholom. Međutim, upotreba alkohola ili marihuane bez dokaza o teškoj intoksikaciji ili dezorijentaciji ne isključuje postavljanje ove dijagnoze.

TOK I ISHOD AKUTNE SHIZOFRENE EPIZODE

Poremećaj je akutan i prolaznog je karaktera ali ako dodje do hroniciteta i obogaćivanja simptomatologije treba promeniti dijagnozu u neki od tipova shizofrenije.
Kod akutne shizoidne epizode se najčešće javljaju produktivni simptomi: postojanje sumanutih ideja, halucinacija, bizarnog i dezorganizovanog ponašanja, pozitivni poremećaji govora ( nepovezani govor, rasulo misli, tangencijlani govor) i psihomotorne ekscitacije. Ono počemu se ovi simpotmi razlikuju od neproduktivnih je u povoljnoj reakciji na terapiju. Kod produktivnih simptoma dejstvo snažnih neuroleptika je ublažio njihovo postojanje.
Da bi se sa sigurnošću odredilo da li pacijent ima shizofreniju ili samo akutnu shizoidnu epizodu potrebno je, prema ICD-10, praćenje bolesnika minimum od jedne godine. Postoje tri grupe shizofrenog toka:
- Epizodično-remitirajući (periodični) tok. Shizofrena slika se javlja i onda sledi povlačenje koje ne ostavlja nikakve ili beznačajne znake bolesti. Takodje je moguće više javljanja ovih epizoda pri čemu izmedju dva javljanja dolazi do kompletnog povlačenja simptomatologije.
- Epizodično-sekvelarni (šubovni) tok. Kod ovakvog toka dolazi do pogoršanja kliničke slike koja zahteva intezivnije lečenje, najčešće hospitalizaciju.
- Procesni (kontinuirani) tok. Ovaj tok je nepovoljan i, više ili manje, vodi ka opustošenju ličnosti bez zadovoljavajućih socijalnih i kliničkih slika.

Tok bolesti može biti različit i ne mora neizbežno biti hroničan ili sa stalnim pogoršavanjem. U izvesnom broju slučajeva, koji se proporcijalno razlikuje u različitim kulturama i socijalnim sredinama ishod bolesti je potpuni, ili skoro potpuni oporavak koji može nastati u roku od 2 – 3 meseca ili pak nekoliko sedmica ili dana. Shodno tome, da bi se odredila bolja prognoza za shizoformni poremećaj mogu se uzeti u obzir sledeće odrednice:

1. Sa dobrim prognostičkim obeležjima – kada su prisutna barem dva od sledećih obeležja: početak upadljivih simptoma unutar četiri nedelje od prvih uočljivih promena u uobičajenom ponašanju ili delovanju, smetenost ili zbunjenost u glavnini psihotičnih epizoda, dobro premorbidno socijalno ili radno delovanje, i odustnost tupih ili zaravnjenih osećaja
2. Bez dobrih prognostičkih obeležja – kada nisu pristuna dva ili više od prethodnih obeležja.

Od prilike jedna trećina osoba sa početnom dijagnozom shizofrenoformnog poremećaja oporave se unutar šestomesečnog razdoblja. Preostale dve trećine razviće simptome do shizofrenije ili shizoafektivnog poremećaja. Postoje podaci da je oporavak od psihotičnih poremećaja u zemljama u razvoju brži što dovodi do viših stopa shizofrenoformnog poremećaja u odnosu na shizofreniju.
Prema Troisi, kod nekih bolesnika sa shizofreniformnim poremećajem, prisustvo negativnih simptoma i siromašan kontakt očima ukazuje na loš prognostički ishod. Fargus je pokazao da pacijenti sa negativnim simptomima imaju 50% predikcije za buduće psihotične epizode.
Drake i saradnici su takođe utvrdili da konfuzija i zbunjenost koreliraju sa boljim ishodom akutne shizofrene epizode. Značajan rizik od samoubistva kod ovih pacijenata postoji kada je verovatno da će upasti u depresiju nakon psihotičnog perioda. Psihoterapija u ovoj fazi poboljšava prognozu ishoda. Oni su utvrdili da pacijenti koji imaju bolji uvid u svoju bolest imaju manje šanse da ponovno obole.
Što se pre počne sa tretmanom, to je bolja prognoza. Najbolji rezultati se postižu ako se sa tretmanom počne u prvih 6 meseci za vreme trajanja psihotične epizode. Takođe, ako je epizoda kratka, prognoza je bolja.
Sto se povezanosti prognoze i stresogenih faktora tiče, prognoza je bolja ako je postojala spoljna stresna situacija. Što je veći stres to je bolja prognoza.
Veći zahtevi porodice pogoršavaju prognozu ali ne i odgovarajuća briga i nega porodice. Zbog toga je važan edukativno-terapijski rad sa članovima porodice.
Kad su polne razlike u pitanju, žene češće imaju kasniji početak, upadljivije simptome i bolju prognozu. Muškarci imaju lošiju prognozu, a nepridržavanje terapijskih uputstava povećava rizik od egzacerbacija.

KOMORBIDITET

Shizofreni poremećaji mogu biti komorbidni i sa svim telesnim povredama a najviše zstupljene bolesti su: hiperlipoporteinemija, hipertenzija, gojaznost, poremećaj tolerancije glukoze, infarkt miokarda i druge infektivene bolesti.
Procenjuje se da se komorbidna depresija javlja kod 50% pacijenata sa simptomima shizofrenije. Takođe, 47% pacijenata je tokom života imalo dodira sa zloupotrebom supstanci. Često se javljaju i komorbidni anksiozni poremećaji i to sa prevalencom od 15% za panični poremećaj, 23% za opsesivno-kopmulsivni poremećaj i 29% za posttraumatski stresni poremećaj.
Postoji više studija koje potvrđuju nalaze da akutnu psihotičnu epizodu prati neorganska depresija, kao i velika depresiju i anksiozni poremećaji.
Prema DSM – IV postoji komorbiditet sa poremećajim vezanim za zloupotrebu supstanci uključujući i nikotinsku zavisnost.

NEUROLOŠKI NALAZI

Pokazano je da postoje sličnosti u strukturi abnormalnosti mozga kod pacijenata sa shizofreniformnim poremećajem i onih sa shizofrenijom:
fMRI i PET analize su pokazale da se deficiti najčešće javljaju u frontalnim režnjevima, hipokampusu i temporalnom režnju.
Prema dopaminskoj hipotezi veća aktivacija dopaminskih receptora je povezana sa pozitivnim simptomima shizofrenije.
Pokazana je redukovana funkcija glutaminskih receptora.
Takođe pronađene su razlike u veličini i strukturi pojedinih oblasti u mozgu. Uvećane su ventrikularne komore kod pacijenata sa prvom psihotičnom epizodom i smanjen je volumen hipokampusa i celog mozga.
U prvoj epizodi akutnoj shizofrenoj epizodi prilikom korišćenja haloperidola dolazi do smanjenja volumena sive mase u mozgu, dok korišćenje olanzepina do toga ne dovodi.
Tu su i dokazi do povećanja nuclei caudate tokom prve epizode shizofrenije.
Pokazano je smanjenje lateralizacije govora kod nelečenih pacijenata od akutne shizoidne epizode. Kod njih dolazi do smanjenja lateralizacije jezika u frontalnom korteksu. Ovi pacijenti pokazuju veći bilateralnu aktivaciju Brokinih area u poređenju sa zdravom grupom kod kojih je primarno aktivirana leva hemisfera tokom zadatka verbalne fluentnosti.
DSM-IV navodi i abnormalnosti u vidu izraženih kortikalnih vijuga, povećanja bazalnih ganglija, nenormalnog moždanog protoka krvi kroz mozak.

EPIDEMIOLOGIJA

Prevalencija tokom života za shizofreniformni poremećaj je oko 0.2%, s jednogodišnjom prevalencijom od 0.1%.
Rizik oboljevanja od shizofrenih poremećaja se u opštoj populaciji kreće oko 1% [4], dok neki autori smatraju da ta prevalenca iznosi 1.5%. Ovi poremćaji se podjednako javljaju i kod muškaraca i kod žena s tim što se kod muškaraca javljaju ranije gde je vreme javljanja prve epizode oko 21. godine života a kod žena oko 27. godine, dakle, rane ili srednje dvadeste kod muškaraca i kasne dvadeste kod žena. Uzroci različitog vremena početka bolesti u odnosu na pol nisu poznati.
Određene studije su pokazale da mogu postojati polne razlike u sklonosti ka iskustvu halucinacija tokom akutnih psihotičnih epizoda, naime, osobe ženskog pola bez obzira na godište pokazuju veću učestalost halucinacija (bez obzira na težinu halucinacija).

Prema istraživanjima američkih psihijatara shizofreni bolesnici su najčešće pripadnici nižih socio-ekonomskih slojeva i da je učestalost i rasprostranjenost ove bolesti veća u velikim gradovima. Postoji nekoliko hipoteza koje objašnjavaju ove činjenice:
- Hipoteza socijalnog propadanja (drift hipoteza) - prema ovoj hipotezi, procenat shizofrenih oboljenja u nižim socio-ekonomskim slojevima nije posledica socijalne mobilnosti bolesnika, već bolesti koja ih onesposobljava da održe odgovarajući posao.
- Sociogena hipoteza - ova hipoteza smatra da individue koje su odgajane u nižim socio-ekonomskim slojevima, koje su nedovoljno obrazovane i sa stresovima u vidu socijalne dezorganizacije, imaju više traumatskih doživljaja što vodi povećanom riziku pojave ove bolesti. Da bi se ova hipoteza proverila, proučavane su posledice usvajanja. Prema ovoj teoriji, osobe čiji usvojitelji potiču iz nižih socio-ekonomskih slojeva bi trebalo da češće oboljevaju od ove bolesti. Medjutim, mnoga istraživanja su podržala drift hipotezu ali se isto tako saglasilo i sa sociogenom hipotezom.
- Hipoteza o socijalnoj izolaciji - ova hipoteza se bazira na činjenicama da ljudi u velikim gradovima žive u većoj anonimnosti što odgovara njihovim psihološkim potrebama.

U zemljama u razvoju, oporavak od psihotičnih poremećaja je brži što dovodi do veće stope shizofreniformnog poremećaja u odnosu na shizofreniju.

ETIOLOGIJA

Etiologija shizofenije obuhvata biološke faktore, socijalne faktore i faktore individualnog životnog iskustva. U biološke faktore mogu spadati : genetska predispozicija, konstitucionalni faktori i metabolički poremćaji. Shizofreni poremećaji se najčešće javljaju u nižim socioekonomskim klasama gde predstavljaju konačni ishod pogrešnog progresivnog prilagodjavanja individue sredini u kojoj živi i to pogrešno prilagodjavanje se odvija tokom detinjstva i adolescencije.
Biološki uzroci se mogu pdeliti u one koji čine:
- heredodegenrativnu osnovu. Giro smatra da shizofrenija nastaje kao posledica ranih involutivnih, u osnovi heredodegenerativnih, promena u mezodijencefalnoj regiji mozga. Kako su ovi delovi mozga u vezi sa instiktivno-afektivnim životom dolazi do javljanja atimohromija, tj. slabljenja nagonskih i afektivnih dinamizama bolesnika.
- refleksološko shvatanje. Prema ovom shvatanju, pojavu shizofrenih simptoma uslovljava koritkalna inhibicija i retikularna dezaktivacija. U kori velikog mozga ispoljena je i dezintegracija senzomotornih funkcija i promene u pravcu nemogućnosti sticanja uslovljenih refleksa. Sve ovo vodi ka gubitku sposobnosti odgovarajućih reakcija na okolinu i do neusaglašenosti izmedju emocija i njihovog motornog izražavanja te se tako javlja ideoafektivna disocijacija i drugi shizofreni fenomeni.
- patofiziološko shvatanje. Ovo shvatanje ukazuje na promenu senzornih percepcija psihotične osobe gde je prijem senzornih informacija oštećen i netačan, a centralna obrada ne reguliše pravilno njihovu sintezu pa je poremećen i proces integracije informacija. Poremećaj u oblasti retikularnog sistema dovodi do pogrešnog razumevanja zvuka, shvatanja prostora, telesne sheme, smanjenja nadražljivosti vestibularisa i nesposobnosti za apstrakciju.

Genetski uticaj:

Istraživanje pokazalo je da se biološki srodnici češće razboljevaju. Rizik da srodnici obole je u direktnoj vezi sa stepenom krvnog srodstva. Proučavanje blizanaca je pokazalo da monozigotni blizanci 5-6 puta češće oboljevaju od shizofrenih poremećaja nego dizigotni. Medjutim , nije poznato na koji način se prenosi predispozicija za oboljevanje od nekog shizofrenog poremećaja. Veća verovatnoća za pojavu shizofreniformnog poremaćaja postoji kod ljudi sa članovima porodice koji su oboleli od shizofrenije ili bipolarnog poremećaja.
Psihološki i socijalni činioci:
• Prema teoriji deficita, kod osoba podložnih shizofrenim bolestima javljaju se odredjeni nedostaci. Rani nedostaci u odnosima mogu nastati neposredno, na osnovu ranog životnog iskustva. Takodje se može javiti i nedostatak u funkcionisanju pažnje. Pažnju privlače irelevantni vidovi stimulusa, što kasnije vodi ka neodgovarajućim i bizarnim reakcijama koje nisu u vezi sa stimulusom.
• Teorija konflikta se bazira na predpostavkama da su neki intrapsihički konflikti patogeni i da nastaju u ranoj fazi razvoja. Akcenat se stavlja na odnos izmedju majke i deteta. Veliki broj shizofrenih bolesnika je odrastao u poremećenoj porodičnoj sredini gde su se javili poremećaji oba roditelja. Pored porodice, i socijalni činioci šire društvene zajednice igraju značajnu ulogu u etiologiji shizofrenih poremećaja.
Studije pokazuju da je 60% pacijenata koji su imali akutnu shizofrenu epizodu, doživelo bar jedan stresni događaj tokom 3 nedelje pre početka episode.
Izučavanje porodica je pokazalo da akutne shizofrene epizode izgleda nemaju genetičke veze sa pravom shizofrenijom.

TERAPIJA AKUTNE SHIZOFRENE EPIZODE

Najviše primenjivan metod lečenja kako u akutnoj fazi ili recidivu bolesti tako i u toku remisije odnosno u hroničnoj fazi bolesti je primena psihofarmaka i to pre svega neuroleptika. Medjutim, velika specifičnost svake kliničke slike i psiho-fizičkih svojstava bolesne osobe, još i danas sprečava sigurnu dijagnozu kliničke slike što otežava izbor lekova. Pored primene lekova potrebno je sprovoditi psihoterapiju i socioterapiju.
Terapija za shizofreniformni poremećaj je ista kao terapija koja se primenjuje kod lečenja shizofrenije.
Ciljevi primene antipsihotika se definišu u zavisnosti od faze premećaja u kojoj se pacijent nalazi te tako lečenje shizofrenije može obuhvatati dve faze:
- akutnu fazu
- terapiju održavanja.
Svrha akutne faze u lečenju shizofrenije je da se u što većoj meri ublaže zanci aktivne faze poremećaja. Jedan od važnijih zadataka ove faze lečenja je da ublaži produktivne simptome što će omogućiti da pacijent polako počne da se uključuje u terapijske procedure. Prilikom izbora lekova u terapiji akutne faze lečenja lekar bi trebalo da se rukovodi sledećim podacima:
• da li je pacijent ranije lečen antipsihoticima
• koliki je stepen hitnosti (ukoliko je pacijent jako uplašen i napet potrebno mu je brzo pomoći)
• da li je lekar u mogućnosti da uspostavi saradnju sa pacijentom
• očekivani neželjeni efekti.
Pojedini autori naglašavaju značaj lečenja depresivno-neurostenične faze koja sledi akutnu shizofrenu epizodu.

Antipsihotici nove generacije koji postižu najbolje rezultate su: klozapin, remoksipirid, risperidon, olanzapin i ketiapin.
Doza antipsihotika u akutnoj fazi ne bi trebalo da predje dozu od 1000 mg hlorpromazina, 30 mg haloperidola tokom 24 sata. Za redukciju agresivnosti i impulsivnosti mogu se primeniti i stabilizatori raspoloženja iako njihova efikasnost kod pacijenata sa shizofrenim poremećajima nije potvrdjena.
U lečenju prve psihotične epizode bolje se pokazao risperidon (63% pacijenata je pokazalo kliničko poboljšanje) od haloperidola (56% pacijenata je pokazalo kliniško poboljšanje). Olanzepin kao antipsihotik nove generacije se pokazao bolji u lečenju prve psihotične epizode od haloperidola.
Srpsko lekarsko društvo za lečenje akutne faze preporučuje risperidon – do 6mg dnevno, haloperidol ili flufenazin (7-10mg dnevno).

Psihosocijalne metode lečenja shizofrenih poremećaja je važno primenjivati u kombinaciji sa medikamentoznom terapijom i moraju biti prilagodjene pacijentima a što zavisi od faze poremećaja, karakteristika pacijenata i okolnosti u kojima se pacijent nalazi.
Ako pacijent ne živi sam, edukacija njegovih ukućana kao i porodična psihoterapija mogu biti od pomoći ne samo bolesniku već i njegovoj porodici. Compton smatra da je jaka podrška porodice je važan faktor lečenja tokom prvih nekoliko meseci ambulantnog lečenja akutne shizofrene episode .
A ako pacijent živi sam, mogu biti korisne posete pacijenta dnevnim bolnicama gde će uvežbavati socijalne veštine. Od psihoterapije se može koristiti kognitivno-bihejvioralna terapija za koje su određene studije pokazale da je efikasna u lečenju pozitivnih simptoma jer pomaže pacijentima da pormene odnos prema simptomima poremećaja.
Prema Strongmenu za teže oblike shizofrenoformnog poremećaja koji su otporni na lekove moguće je koristiti elektrokonvulzivnu terapiju.

Reference:

1. Marić J. Klinička psihijatrija. Beograd: Viša medicinska škola; 1982; 122-149.
2. Antonijević M, Erić Lj. Psihijatrija: udžbenik za studente medicine. Zagreb: Medicinska knjiga; 1991. 245-274.
3. Kaličanin P, Paranosić V. Psihijatrija: priručnik za lekare i saradnike. Beograd: Naučna knjiga; 1990; str 328.
4. American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, Fourth Edition, Text Revision (DSM-IV-TR). Washington, DC: American Psychiatric Association; 2000.
5. Strakowski S.M. Diagnostic validity of schizophreniform disorder. Am J Psychiatry.1994;151(6):815-24.
6. Svetska zdravstvena organizacija Ženeva. ICD-10 Klasifikacija mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; 1992.
7. Jašović-Gašić M, Marić N. Shizofrenija. In: Jašović-Gašić M, Lečić –Toševski D, editor. Psihijatrija:uždbenik za studente medicine. Beograd: Medicinski fakultet; 2007; 113-129.
8. Schneider K. Clinical Psychopathology (5 ed.). New York: Grune & Stratton; 1959.
9. Mathes B, Wood SJ, Proffitt TM. Early processing deficits in object working memory in first-episode schizophreniform psychosis and established schizophrenia. Psychol Med. Jul 2005; 35(7):1053-62.
10. Sautter F, McDermott B, Garver D. The course of DSM-III-R schizophreniform disorder. J Clin Psychol. May 1993;49(3):339-44.
11. Troisi A, Pasini A, Bersani G, et al. Negative symptoms and visual behavior in DSM-III-R prognostic subtypes of schizophreniform disorder. Acta Psychiatr Scand. May 1991;83(5):391-4.
12. Fraguas D, de Castro MJ, Medina O, Parellada M, Moreno D, Graell M, et al. Does diagnostic classification of early-onset psychosis change over follow-up?. Child Psychiatry Hum Dev. Jun 2008;39(2):137-45.
13. Drake RJ, Dunn G, Tarrier N, Bentall RP, Haddock G, Lewis SW. Insight as a predictor of the outcome of first-episode nonaffective psychosis in a prospective cohort study in England. J Clin Psychiatry. Jan 2007; 68(1):81-6.
14. Peter F. Buckley, Brian J. Miller, Douglas S. Lehrer, and David J. Psychiatric Comorbidities and Schizophrenia .Schizophrenia Bulletin. 2009;35(2):383–402.
15. Bartels SJ, Drake RE. Depressive symptoms in schizophrenia: comprehensive differential diagnosis. Compr Psychiatry.1988; 29:467–483.
16. Sim K, Chua TH, Chan YH, Mahendran R, Chong SA . Psychiatric comorbidity in first episode schizophrenia: a 2 year, longitudinal outcome study. Journal of Psychiatric Research. 2006; 40 (7): 656–63.
17. Kircher, Tilo; Renate Thienel .Functional brain imaging of symptoms and cognition in schizophrenia. The Boundaries of Consciousness. Amsterdam: Elsevier; 2006; p. 302.
18. Laruelle M; Abi-Dargham A, van Dyck CH, Gil R, D'Souza CD, Erdos J, McCance E, Rosenblatt W, Fingado C, Zoghbi SS, Baldwin RM, Seibyl JP, Krystal JH, Charney DS, Innis RB . Single photon emission computerized tomography imaging of amphetamine-induced dopamine release in drug-free schizophrenic subjects. Proceedings of the National Academy of Sciences of the USA.1996; 93 (17): 9235–40.
19. Meyer-Lindenberg A; Miletich RS, Kohn PD, Esposito G, Carson RE, Quarantelli M, Weinberger DR, Berman KF .Reduced prefrontal activity predicts exaggerated striatal dopaminergic function in schizophrenia. Nature Neuroscience.2002; 5 (3): 267–71.
20. Konradi C; Heckers S . Molecular aspects of glutamate dysregulation: implications for schizophrenia and its treatment. Pharmacology and Therapeutics. 2003; 97 (2):153-79.
21. Steen RG, Mull C, McClure R, Hamer RM, Lieberman JA. Brain volume in first-episode schizophrenia: systematic review and meta-analysis of magnetic resonance imaging studies. Br J Psychiatry . 2006; 188: 510–8.
22. Lieberman JA, Bymaster FP, Meltzer HY, Deutch AY, Duncan GE, Marx CE, Aprille JR, Dwyer DS, Li XM, Mahadik SP, Duman RS, Porter JH, Modica-Napolitano JS, Newton SS, Csernansky JG . Antipsychotic drugs: comparison in animal models of efficacy, neurotransmitter regulation, and neuroprotection. Pharmacol.Rev.2008; 60 (3): 358–403.
23. Miranda H. Chakos, M.D., Jeffrey A. Lieberman, M.D., Robert M. Bilder, Ph.D,Michael Borenstein, Ph.D., Gail Lerner, M.S., Bernhard Bogerts, M.D.,Houwei Wu, M.D., Bruce Kinon, M.D., and Manzar Ashtari, Ph.D. Increase in Caudate Nuclei Volumes of First~Episode Schizophrenic Patients Taking Antipsychotic Drugs. Am J Psychiatry.1994; 151:1430-1436.
24. E. Weiss, A. Hofer, S. Golaszewski, C. Siedentopf, S. Felber, W. Fleischhacker. Psychiatry Research: Neuroimaging. 146(2): 185-190.
25. Bhugra D .The global prevalence of schizophrenia. PLoS Medicine.2006;2 (5):151-175.
26. Goldner EM, Hsu L, Waraich P, Somers JM .Prevalence and incidence studies of schizophrenic disorders: a systematic review of the literature. Canadian Journal of Psychiatry . 2002; 47 (9): 833–43.
27. Rajiv P Sharmaa, Sheila M Dowdb, Philip G Janicaka .Hallucinations in the acute schizophrenic-type psychosis: effects of gender and age of illness onset. Schizophrenia Research. 1998; 37(1): 91-95.
28. Guiraud P. Psychiatrie general. Paris: L. Francois;1959.
29. Zerbin-Rudin E. Genetic research and the theory of schizophrenia, Int. J. Ment. Health; 1972; pp. 42-62.
30. Craddock N, O'Donovan MC, Owen MJ. Genes for schizophrenia and bipolar disorder? Implications for psychiatric nosology. Schizophrenia Bulletin.2006;32 (1): 9–16.
31. J. L. T. Birley B.M, B.Ch, M.R.C.P, D.P.M, G. W. Brown Ph.D. Crises and Life Changes preceding the Onset or Relapse of Acute Schizophrenia: Clinical Aspects. The British Journal of Psychiatry .1970; 116: 327-333.
32. Day R, Nielsen JA, Korten A, Ernberg G, Dube KC, Gebhart J, Jablensky A, Leon C, Marsella A, Olatawura M, et al. Stressful life events preceding the acute onset of schizophrenia: a cross-national study from the World Health Organization. Culture, Medicine and Psychiatry. 1987; 11(2): 123–205.
33. Leucht S, Komossa K, Rummel-Kluge C, Corves C, Hunger H, Schmid F, et al. A meta-analysis of head-to-head comparisons of second-generation antipsychotics in the treatment of schizophrenia. Am J Psychiatry. 2009; 166(2):152-63.
34. Sheldon Roth M.D. The Seemingly Ubiquitous Depression Following Acute Schizophrenic Episodes, A Neglected Area of Clinical Discussion .Am J Psychiatry. 1970;127:51-58.
35. Emsley RA. Risperidone in the treatment of first-episode psychotic patients: a double-blind multicenter study.Risperidone Working Group.Schizophr Bull. 1999; 25(4):721-9.
36. Sanger TM, Lieberman JA, Tohen M. Olanzapine versus haloperidol treatment in first-episode psychosis. Am J Psychiatry.1999; 156(1):79-87.
37. McFarlane WR, Dixon L, Lukens E, Lucksted A . Family psychoeducation and schizophrenia: a review of the literature. J Marital Fam Ther . 2003; 29 (2): 223–45.
38. Glynn SM, Cohen AN, Niv N. New challenges in family interventions for schizophrenia. Expert Review of Neurotherapeutics. 2007;7 (1): 33–43.
39. Compton MT. Barriers to initial outpatient treatment engagement following first hospitalization for a first episode of nonaffective psychosis: a descriptive case series. J Psychiatr Pract. 2005; 11(1):62-9.
40. Cormac I, Jones C, Campbell C . Cognitive behaviour therapy for schizophrenia. Cochrane Database of systematic reviews (1); 2002.
41. Stromgren LS. Electroconvulsive Therapy in Aarhus, Denmark, in 1984: Its Application in Nondepressive Disorders. Convuls Ther. 1988; 4(4):306-313.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD