Poslednja dva sindroma koja su uključena u prventsveno neurotske često puta mogu da budu prodromalni, prepsihotični sindrom.
Pojam psihotičnosti u novijim klasifikacijama javlja se kao pogodan opisni termin kao, na pr. akutni/ili prolazni psihotiični poremećaj. Ovaj pojam prosto ukazuje na prisustvo vodećih psihopatoloških sindroma karakterističnih za psihozu: halucinacije, iluzije, ogranićen broj abnormalnosti, aktivnosti, manirirano i bizarno ponašanje, psihomotorna retardacija ili katatono, stuporozno ponašanje.
Pre pojave tipičnih simptoma, na pr. shizofrenije, postoji period od nekoliko nedelja ili meseci, posebno kod mladih, kada se javlja više nespecifičnih simptoma:
a) gubitak interesovanja: izbegavanje društva, socijalna izolacija;
b) nerad, odnosno značajan pad efikasnosti, razdražljivost i/ili posebna osetljivost i dr.

Ovi simptomi nisu tipični za zdravo, zrelo, socijalno prihvatljivo ponašanje pojedinca, uznemiravaju porodicu, užu i širu socijalnu sredinu. Ovde su mnogo važniji podaci koje daje porodica, okolina, nego "traženje" po svaku cenu za nekim od tipičnih simptoma ili sindroma. Psihološka i psihopatološka osonova navedenih simptoma je u poremećenoj pažnji, koncentraciji, sa generalizovanom anksioznošću, blagom depresijom, patološkom zaokupljenošću sobom, izbegavajuće ponašanje.
Navedeni znaci, simptomi predstavljaju značajnu razvojnu fazu poremećaja. Danas se u stručnoj literaturi i kliničkoj praksi veoma mnogo diskutuje o pojamu vulnerabilne ličnosti. Pojednostavljeno rečeno, radi se o nekom deficitu, bilo da je reč o genetskoj predispoziciji, neurofiziološkom, psihofiziološkom, neurohemijskom poremećaju, ili redje o ozbiljno narušenom tzv. opštem zdravstvenom stanju, nepovoljnom delovanju stresa, zloupotrebi različitih psihoaktivnih supstanci i slično. Postoje i drugi rizični faktori značajni za pojavu prepsihotičnog sindroma ili autne psihoze, ali se u praksi ovo stanje često previdi, ne prepozna. Potrebna je hitna i neodložna pomoć lekara i drugih stručnjaka, pomoć značajnih osoba u koje pacijent ima poverenje, dobra procena psihološkog stanja, manja količina lekova, metod savetovanja ili primena drugih suportativnih metoda, kratka analitička psihoterapija i porodična terapija.
Navedene činjenice i argumenti posebno se odnose na prodromalnu fazu kod shizofrenih psihoza. Postoje brojni dokazi da se početne karakteristike shizofrenije prisutne tokom ovog perioda, koje se čak može javiti još u najranijem detinjstvu, ali za kliničke potrebe uzima seda ove karakteristike nastaju nekoliko meseci do nekoliko godina pre početka psihoze. Tokom ovog perioda ovi pacijenti ispoljavaju neke od simptoma shizotipalnog poremećaja ličnosti, npr.magijsko mišljenje, blago bizarno ponašanje, naglašene teškoće sa pažnjom i koncentracijom, smanjenje školske i/ili profesionalne efikasnosti. Već je napred navedena naglašena iritabilnost, razdražljivost, ritualno ili socijalno neprihvatljivo ponašanje, gubitak ili nesposobnost da se razvije adekvatan interes u sferi seksualnosti. Ovi simptomi nisu specifični, npr. za shizofreniju, ali postoje šanse da oni mogu biti prepoznati kao prodromi shizofrenije, naročito u porodicama sa pozitivnom psihotičnom anamnezom.
Kada je reč o prepsihotičnom sindromu posebno je važno utvrditi : 1. da li farmakološka i psiho-socijalna intervencija u ovom periodu bolesti može biti efikasna, i 2. da li je korist od terapije o ovoj fazi veća od rizika primene odredjene terapije, uzimajući u obzir da odredjeni procenat osoba koje bi bile lečene ne bi razvile shizofreniju i ako ispoljavaju shizotipalne simptome i imaju snižen nivo socijalnog i intelektualnog funkcionisanja. Pošto su danas dobro razvijeni brojni biološki testovi (markeri) za identifikaciju osoba sa povećanom vulnerabilnošću za razvoj, npr. shizofrenije, terapija u ovoj fazi evolucije shizofrenije biće od krucijalne važnosti. jasno je da će efikasna terapija u prodromalnoj fazi sprečiti razvoj akutne epizode i tako sprečiti lečenje u akutnoj fazi kao i u fazi terapije održavanja.

2.Akutno konfuzno stanje (delirantni sindrom, stanje mentalne konfuzije)

Sindrom akutnog konfuznog stanja veoma je čest u kliničkoj psihijatriji i to ne samo kod simptomatskih psihoza i akutnog moždanog psihosindroma. Ovaj sindrom veoma često se sreće u velikom broju drugih akutnih kliničkih grana (koronarne jedinice, centri za opkotine, urgentna traumatologija, jedinice za operaciju katarakte, centri za hemodijalizu, populacija neurogerijatrijskih i psihogerijatrijskih bolesnika sa demencijom, centri za intoksikacije, osobe u apstinencijalnom sindroma na PAS, delirijum zbog lošeg opšteg zdravstvenog stanja, bolesnici sa multiplom etiologijom koja je pračena sa akutnim konfuznim stanjem). U lijazon, odnosno konsultativnoj psihijatriji najčešći je sindrom i retko je sam po sebi primaran problem već je reč o sekunndarnom poremećaju u navedenim oblastima urgantne i kliničke medicine. Za razliku od delirijuma,odnosno akutnog konfuznog stanja treba imati u više drugih psihijatrijskih simptoma i sindroma u cilju adekvatne diferencijalne dijagnoze. Tako za razliku od delirijuma druga stanja karakteriše relativno stabilan ili postepeni progredijaći tok, obično je duže po trajanju,sposobnost održavanja pažnje nije oštečeno. Epizoda delirijuma, odnosno akutnog konfuznog stanja može se javiti pre i tokom demencije. Delirijum uzrokovan PAS ili u vreme apstinencije od istih supstanci može se dijagnostikovati i prihvatiti kao siguran samo ako su smetne prenaglašene prema onome što se očekuje od PAS. Pošto su uz pomučenje svesti najvažniji simptomi vezani za perceptivne poremećaje (ilizije i halucinacije) u okviru psihotičnih sindroma nema poremećaja svesti i kognitivnog deficita. Sličan stav važi i za diferenciranje halucinatornog sindroma i sumanutosti kod psihotičnih poremećaja i psihotičnih afektivnih poremećaja, zatim kod stanja agitacije u maničnom, velikom depresivnom sindromu. Pacijenti sa ovim sindromom su zbunjeni, dezorjentisani, haluciniraju, ili doživljavaju iluzije, psihomotorno su uznemireni, dehidrirani, sa insomnijom.
I ako početak akutnog konfuznog stanja može da bude nagao,obično se razvija u toku nekoliko časova do nekoliko dana. Stoga je važno uočiti predelirantni sindrom, odnosno prodromalnu fazu koju karakterišu simptomi kao što su malaksalost, košmari, povećana anksioznost, hipervigilnost, glavobolja ili žalbe da je osobi "loše". Kada dodje do progresije delirijuma javljaju se izraženiji poremećaji:

a) bolesnik pati od smanjenog pamćenja za blisku prošlost, plitkog ili labolnog afekta, teškoće da zadrži pažnju i obmane;

b) dalje pogoršanje karakteriše se iluzijama ili pravim halucinacijama, najčešće vizuelnim, sumanutim idejama, dezorjentacijom i to prvo u pogledu vremena, zatim mesta i na kraju prema sebi. Na ovom stepenu razvoja ovog sindroma moguća je i pojava aleksije, disfazije, apraksije ili agnozije kao deo kortikalne disfunkcije. Disgrafija je posebno važna kao rani, senzitivni nalaz;

.c) poremećaji ponašanja su različiti.neki bolesnici su mirni i povućeni, dok su drugi "aktivni"izvlaće intravenske aparate, katetere, lutaju okolinom. Nagli prelazi iz jednog nivoa u drugi su česti. Najkarakteristnčnije su dnevne fluktuacije u nivou aktivnosti. Stanje bolesnika se pogoršava uveče i noču, "sindrom zalaska sunca";

d) ishod: večina bolesnika koji prežive osnovno medicinsko stanje oporavljaju se od delirijuma za nekoliko dana ili nedelja i ako se može sresti trajna kognitivna disfunkcija ili zadržavanje psihotičnih ideacija. Važno je naglasiti da vreme potrebo za oporavak zavisi od uzroka i ranog lečenja i da normalni rezultati laboratorijskih analiza ne predstavljaju garanciju da je došlo do oporavka mozga. Kada je reč o diferencijalnoj dijagnozi delirijuma, odnosno akutnog konfuznog sindroma treba imati u vidu sledeće poremećaje: demencije, depresije, katatoniju i delirijum izazvan umišljenom bolešću ili simulacijom. Akutno konfuzno stanje, odnosno delirantni sindrom veoma često uslovljen je i medikamentoznom terapijom.Ovde navodimo najčešće lekove kao mogući etiološki faktor:amfetamin, antiholinergici, barbiturati, benzodijazepini, bromidi, butorofenoni, kanabis, klometiazol, naglo obustavljanje clozapina, kokain, dietilpropion, disulfiram, fluoksetin, litium, MAOIs, meprobamat, mianserin, paroksetin, phenelazin, fenotijazini, risperidon, trazodon, triciklici, viloxazin. Ovde se istiće i značaj apstinencijalnog sindroma kod sledećih lekova i PAS: alkohol, barbiturati, benzodijazepini, klometijazol, nikotin. Od antikonvulzanata i antiparkinsonika: poseban značaj imaju :barbiturati, carbamazepine, ethoszyimid, phenitoin, primidon, sodium valproat .amantadin, antiholinergici, bromokriptin, levodopa, lysudril, methixene, pregolid, selegilin. Od kardiovaskularnih i antirematičnih lekova istićemo: anminodaron, amilorid,beta blokatori, atenolol, clonidine, digoxin, disopyramid, diuretici, hydralazin, lidokain, metildopa, mexilitin, prokainamid, spirnolakton, intoksikacija aspirinom, fenoprofen, ibuprofen, indometacin, nalbulphin, naproxen,narkotici, papaveretum, salicilati, sulindak, tramadol. Od antiholinergika navode se antiparkinsonici, atropin i kapi hematropina za oči, transdermalna primena skopolamina, Od antibiotika zbog dijareje i dehidratacije značajno mesto pripada:acikloviru, cefalosporinima, chloramphenikolu, chlorokvinu, ciprofloxacinu, clartihromicinu, cikloserinu, izonijazidu, mefloquinu, penicilinu, rafamicinu, streptomicinu i sulfonadidi. Od drugih brojnih lekova poseban značaj imaju: adrenokortikotropin, aminofilin, baclofen, cafein, cimetidin, kortikosteroidi, cikloserin, doxapram, famotidin, ganciklovir, hidroksihloroquin, hipoglihemici, lodoform, interferon, metilprednizolon, misoprostol, nabilon, nalbufin, penilpropanolamine, piperazin, ranitidin, teofilin i triamicinolol

3 Suicidalni sindrom

Lekar ima ključnu ulogu u identifikaciji i lečenju suicidalnog bolesnika. Ispitivanja pokazuju da je 75% bolesnika pre izvršenog suicida se javljalo lekaru unutar šest meseci od svoje smrti. Ovaj problem je tema posebnog predavanja.Stoga će se ovde navesti samo neke činjenice i teze koje odredjuje ovaj sindrom. U etiološkom pogledu navode se tri grupe faktora i to:
l. socijalni faktori ( suicid usled rastrojstva,altruističko i egoistično samoubistvo) ,
2. biološki faktori,
3. psihološki faktori ( impulsivnost, zavisnost, nerealna očekivanja),
4. porodična anamneza. kada je reč o faktorima rizika takodje, treba istaći tri grupe pitanja i to:
a) dugotrajni faktori (psihijatrijski poremećaji i to pre svega depresije, alkoholizam, schizofrenija, neki oblici poremećaja ličnosti, medicinska anamneza, prethodni pokušaji suicida, demografski faktori;
b) akutni faktori (raspad ljubavne veze ili drugi značajan gubitak, promena u medicinskom stanju, početak ili prekid uzimanja psihotropnih lekova, alkohol ili intoksikacija hemijskim sredstvima, povečana beznadežnost, saopštavanje namere drugim osobama, naglo poboljšanje depresivnog stanja i
c) Schneiderman-ov smrtnosni trougao (samomržnja usled osećanja krivice ili niskog samopoštovanja, stanje ekstremne agitiranosti u kome je osoba napeta i ne misli jasno, sužavanje intelektualnih moći, ili tunelsko vidjenje koje onemogućuje osobu da misli o bilo čemu drugom osim o neposrednoj sizuaciji). Druge bitne činjenice o suicidalnosti kao što je evaluacija bolesnika, tehnike vodjenja intervjua, procena i eliminacija rizika, lečenje i ishod izlaze iz okvira ovog predavanja. U ovaj sindrom u užem smislu spada i stanje agitirane depresije. Akutna psihotična depresija karakteriše se visokim stepenom anksioznosti, psihomotornom agitiranošću i sumanutim depresivnim sadržajima o ekonomskoj propasti, nihilizmu života i sl. Ovde preti i najozbiljnija opasnost od suicida.

4. Posebni psihijatrijski sindromi kao klinički entiteti prema Flaherty, J.A. i sar.

a) Kratkotrajne reaktivne psihoze
b) Psihogena amnezija
c) Psihogena fuga
d) Poremećaji multiple ličnosti
e) Lažni poremećaji sa psihološkim simptomima
f) Lažni poremećaji sa fizičkim simptomima
g) Psihološki faktori koji utiću na fizičku bolest

5. Sindrom agresije

Čini se da je sa kategorijama, tj terminima i pojmovima agresije, agresivnosti i agrsivitet isti ili vrlo sličan slučaj, kao što je i sa nekim drugim kategorijama sa kojima se u psihijatrijskoj teoriji i praksi manipuliše. Čini se da se pomentuti termini previše slobodno, elastično, pa i proizvoljno upotrebljavaju. za ove termine, kao i brojne druge koji se koriste u kliničkoj psihijatriji nameće se veća potreba za njihovo bolje semantičko značenje i lingivistička konfiguracija. Kada su u pitanju pojmovi agresija, agresivnost i agresivitet treba istaći da reč agresivnost označava trajnu osobinu ili stanje ličnosti, te bi je trebalo shvatiti kao crtu ličnosti, tj. skup oblika ponašanja i tendencija delatnosti koji su realtivno postojani i koji medjusobno visoko koreliraju. Reč agresija trebalo pre shvatiti kao ispoljavanje agresivnosti u odredjenom vremenskom intervalu. Reč agresivitet čini se da ne inplicira trajnost ispoljavanja agresivnog ponašanja. Na osnovu analize većeg broja stručnih publikacija publikacija uključujući i neke doktorske teze iz ove oblasti u kojima se upotrebljavaju termini agresija i agresivnost, kao i na osnovu ličnog razmišljanja o upotrebljivosti ovih reči u kliničkoj praksi, čini nam se da se ovi termini najčešće upotrebljavaju u sledećim semantičkim značenjima:
1. u smislu manje ili više ustaljene tendencije ka insistiranju, nastojanju na realizaciji sopstvenih interesa ili ciljeva uprkos protivljenju drugih. Ovo značenje se poklapa sa zančenjem termina "zdrava, begžnigna agresivnost", koji neki autori upotrebljavaju ( M. Levine), ili sa značenjem termina "borbenost" ( W. McDougal);
2. U smislu incijative i incijativnosti, pri čemu ovaj termin ima slično semantičko znaćenje kao i u prvom navedenom značaenju, s tim što ovaj termin ne implicira suprostavljanje drugih pri insistiranju i nastojanju na realizaciji sopstvenih interesa ili ciljeva;
3. U smislu tendencije za dominacijom, tendencije za dominacijom u socijalnoj grupi. Ovo značenje se poklapa sa značenjem crte ličnosti koja se označava kao sklonost ka dominiranju;
4. U smislu tendencije ka preduzimljivosti, energičnosti i uopšte aktivnosti, čime se izjednačuje, ili dobrim delom prepokriva pojmom opšta ctra ličnosti, izvorna crta ličnosti ili aspekti ili faktori ličnostikoji se označava kao aktivnost i
5. U smislu tendencije za destruktivnošću, tj. mutilacijom ili razaranju drugih osoba ili objekata ili samog sebe. Način shvatanja i tumaćenja ovih pojmova često zavisi od sistema vrednosti odredjenog pojedinca, grupe, kolektiva, jedinice, zajednice, klase, klžulture, sukulture i sl kako aktuelno tako i perspektivno. Za psihijatriju i psihologiju je veoma važno da se insistira na stručno-naučnom odredjivanju upotrebne vrednosti reči agresija i agresivnost, iz mnogo razloga, a u prvom redu iz dva osonvna:
1. Psihijatrija je medicinska stručna i naučna disciplina, te pojmovi kojima ona manipuliše treba da budu pristupačni ne samo opisivanju nego i merenje i precizno definisanje ( kao što smo za primer naveli psihotičnu anksioznost i akutno konfuzno stanje) i
2. testiranje agresije i agresivnosti zavisi od shvatanja njihovog značenja. S obzirom na različita pojmovna značenja ovih termina, u nekim slučajevima bi agresiju trebalo ublažavati, lečiti i prevenirati, a u nekim slučajevima bi je trebalo unapredjivati, favorizovati. Klinički je zanimljiva i ontološka podela agresije i to na: agresiju u igri koja je slučajna, odbrambena, afirmativna, instrumentalna koja je slična afirmativnoj agresiji, agresija pohlepe, intenciona, sistemska, komformistička, revolucionarna, desktruktivna, narcistička,autoagresiva, heteroagresivna agresija i dr. Za humanu agresiju su od posebne važnosti iritabilna i instrumentalizovana. Ova prva može da se izazove frustracijom, depreivacijom, bolom i uopšte širokim spektrom draži. Instrumentalizovana agr.sa desktuktivnim ponašanjem pretežno predstavlja naučeni obrazac ponašanja. One se medjusobno svakako ne isključuju. Veoma su zanimljivi biološki korelati sindroma agresivnosti. U koliko dolazi do agresije bez spoljšnjih činilaca uzrok tome možeda leži u promenama unutrašnje sredine neurološki relevantnih struktura (disfunkcija temporoličbičkih struktura dominantne hemisfere npr. temporalna epilepsija, posencefalitična stanja, tumori slepočnog i frontalnog režnja i hipotalamusa), zatim zbog neurohormonalnih( npr. vrednosti testosterona pod uslovima delovanja socijalnih faktora, premenstrualna faza kod žena), neurohemijskih ( nivo serotonina i biohemijskih promena ( nrp. nivo glikemije) i neurofizioloških promena sa patološki izmenjenim EEG nalazom. Naravno da uvek treba da se ima u vidu i značaj kulture za razumevanje zdravog, moralno adaptivnog ponašanja.

5.l. Sindrom autoagresije

Autoagresija se ispoljava na psihičkom planu patnjom, a na telesnom planu bolom, povredom: sakaćenjem ili samouništenjem. Ukoliko autoagresiju shvatimo kao derivatom kazne , onda je agresija prema telu arhaična forma samokažnjavanja. Transformacija kazne u razne vidove autoagresije se dešava uporedo sa diferenciranjem i formiranjem Ja i Na-ja funkcija. Prosesima introjekcije, identifikacije i apstrakcije kazna se postepeno transformiše , ustupa mesto strahu od kazne i najzad su ustanovljeni savest i osećanje krivice koji su u svom delovanju oslobodjeni okvira prostora i vremena. Otada kontrolu, suzbijanje i kažnjavanje antisocijalnih postupaka preuzimaju istance unutar ličnosti. Procesi se odvijaju u nesvesnom, pa potisikivanjem i fiksacijijama u toku evolucije mogu izgubiti vezu sa realnošću i u svom ponašanju se ponašati arhaično i iracionalno. Agresija usmerena ka sebi može delovati na psihičkom planu (patnja), psihosomatskom (depresija i mazohizam) ili biti usmerena pretežno prema telu ili pojedinim delovima tela ( suicid, saopovredjivanje, automutilacijom). Naravno najdrastičniji i najakutniji vid autoagresije je suicid. Mnogo češće je: delovanje kontinuirano i hronično ( postepeno samouništavanje zloupotrebom droga, alkohola, neurotske forme autoagresije, asketizam, psihosomatske bolesti). Ponekad se odigrava u atacima ( svesno stavljanje "glave u torbu", nesvesno prouzrokovani udesi, sklonost podvrgavanju hiruškim intervencijama, abuzusi lekova i dr).

5.2. Sindrom agresija i pojedini nozološki klinički entiteti

Naravno za kliničare su važni i neki drugi aspekti agresije kao i psihodinamika autoagresije. Ovde ilustracije navodima neke psihopatološke sindrome koji su udruženi sa mogučnošću agresije:
1. Paranoidnost i agresija, naročito kada paranoidno mišljenje oblikuje strategiju ponašanja a njegovo glavno oružje je agresija.
2. Halucinatorna doživljavanja i agresija,
3. Različiti putevi somatizacije agresije koji se najčešće odvijaju preko različitih mehanizama: percepcija imaginarne opasnosti- hronično vegetativno razdraženje-prebacivanje svog cilja-zaobilaženje Ega- svom težinom se sručuje na svoju somu proizvodeći- destrukciju u vidu telesnog oštećenja.
4. Seksualnost i agresija posebno u slućajevima impotencije,
5. Agresija u individualnoj i grupnoj (psiho)terapiji ,
6.Agresija kod pojedinih nozoloških, kliničkih entiteta ( grupa shizofrenih, bipolarnih afektivnih, hroničnih prezistentnih paranoidnih i paranoičnih sumanutih psihoza, sumračna stanja i pojava patološkog afekta, pojedini epileptični poremećaji, intoksikacije, pojedini poremećaji ličnosti i itd.
U poslednje vreme dosta se diskutuje o agresivnosti i lekarskom pozivu koji ne proistiće samo iz nedovoljnog poznavanja profesionalnog stresa,dobrog razumevanja transfera, kontratransfera, empatije, neverbalne komunikacije, acting-out ponašanja, sindroma unutrašnjeg sagorevanja ( tzv "Born-out sindrom"), motivi izbora poziva, visokg procenta depresivnosti naročito tokom prvih nekoliko godina profesionalne aktivnosti već sigurno i zbog brojnih drugih razloga, što izlazi iz okvira ovog izlaganja.

5.2.1. Sindrom raptusa, katatone pomame

Iznenada bolesnik iz stanja ukočenosti ( stupora) zapada u stanje motorne promene, kada postaje veoma opasan za svoju okolinu. katatona pomama se dešava kod bolesnika u toku katatone shizofrenije. Izražava se u brutalnim atacima, bizarnom i stereotipnom motornom nemiru, koji se odigrava na uskom prostoru. Klinički je značajan i raptus epileptičara koji karakteriše, takodje, brutalni nemir, praćen bespomoćnim trčanjem, tzv.raptus procursiva. Reč je o veoma opasnom stanju u toku izmenjene svesti epileptičara, opasno koliko po pacijenta, toliko i za okolinu.

5.2.2. Eretični sindrom i razdražljivost mentalno retardiranih osoba kao oblik heteroagresije

Kod mentalno retardirane dece i starijih osoba ( adolescenti, osobe srednjeg životnog doba) javljaju se karakterne izmene u formi pojačane razdražljivosti, tzv eretizma. Povremeno se nadovezuje izrazit motorni nemir koji predstavlja poseban problem za porodicu i životnu sredinu.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD