OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ MEDJUNARODNE EKONOMIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||
Medjunarodni monopoli:
TRANSNACIONALNE I MULTINACIONALNE KOMPANIJE
Nagli
razvoj globalizacije poslovanja uzrokovao je porast konkurencije na
medjunarodnom tržištu. Broj organizacija razlicite forme organizovanja
se uvecavao u skladu sa razvojem stepena poslovanja. Medjutim, usled sve
vece globalizacije, neophodno je izvšiti klasifikaciju ucesnika na
globalnom tržištu, kako bismo imali jasniju sliku odnosa izmedju
aktera globalnog tržišta.
Organizacje koje su prisutne na svetskom tržištu klasifikuju
se prema:
- Nivou tržišne angažovanosti
- Velicini, imovini, dohotku, profilu, prodaji, zaposlenosti i sl.
Polazeci od eventualnog pristupa i nivoa tržišne angažovanosti,
Keegen je izvršio klasifikaciju predjuzeca na: nacionalna, medjunarodna,
multinacionalna, tansnacionalna i globalna. Medjutim, u ovoj klasifikaciji
koja je karakteristicna za anglosaksonsko podrucje najviše nejasnoca
odnosi se na multinacionalno predjuzece, jer se pod ovim pojmom obuhvata
veoma široka lepeza ucesnika na medjunarodnom tržištu,
pocev od nacionalnog do multinacionalnog predjuzeca.
Medjutim, ako zanemarimo ovo videnje stvari, daje nam se mogucnost da
prihvatimo klasifikaciju organizacija organizacija koja je sada opšte
prihvacena u vecem delu sveta. Razlikujemo sledece forme predjuzeca: nacionalno
predjuzece zasniva svoju aktivnost na domacem tržištu; izvozno
predjuzece je nacionalno predjuzece koje prodaje proizvode na medjunarodnom
tržištu preko svojih filijala ili vrši licenciranje tehnologije
za korištenje u inostranstvu; predjuzece medjunarodnog karaktera,
vrši svoju aktivnost i nadomacem i na inostranom tržištu.
Put do medjunarodnog vodi od nacionalnog i izvozno-orjentisanog predjuzeca.
Medjunarodno predjuzece zasniva svoju strategiju rasta i razvoja na ravnopravnom
tretmanu nacionalnog i medjunarodnog tržišta, obavljajuci svoju
aktivnost istovremeno na oba. Za ova predjuzeca nije bitna velicina tržišta.
Vec pozitivno mišljenje o uslovima poslovanja, pri cemu se nekad
povoljniji uslovi nalaze na medjunarodnom nego na domacem tržištu;
transnacionalne kompanije, zasnivaju svoje poslovanje na kapitalu jedne
zemlje koja je zastupljena u više zemalja. Transnacionalna kompanija
posluje u jednoj do pet zemalja, odnosno ima tri od pet afilijala; afilijale
ucestvuju sa 5 – 15% u ukupnom obimu prodaje. Transnacionalne kompanije
karakteriše veca deventralizacija kontrole poslovanja, kao i to da
svoje rukovodioce ne regrutuju samo iz sedišta kompanije.
Multinacionalne kompanije predstavljaju sva predjuzeca koja posluju na
principu ulaganja kapitala iz više zemalja i imaju kontrolu nad imovinom
u najmanje dve ili više zemlje. Ove organizacije imaju veoma razvijenu
mrežu sopstvenih afilijala koje su locirane širom sveta, preko
kojih se kontroliše proizvodnja, distribucija proizvoda i usluga;
globalne kompanije – terminološki pod ovim imenom se spominju
prvi put u literaturi pocetkom 90-ih godina, medjutim, kada se govori
o globalnim kompanijama na prvi pogled dolazi do male konfuzije –
kakve su to kompanije i da li predstavljaju novi oblik poslovanja ili
su samo sinonim za multinacionalne ili transnacionalne kompanije. Globalne
kompanije primenjuju globalnu strategiju koja celi svet tretira kao jedno
tržište i deluju u uslovima jacanja snaga globalne integracije
i slabljenja nacionalne osteljivosti.
TRANSNACIONALNE KOMPANIJE
- Pojam i razvoj transnacionalnih kompanija -
Razvoj transnacionalnih kompanija se vezuje za kolonijalne ili imperijalne
zemlje zapadne Evrope, odnosno za Englesku i Holandiju koje su ostvarile
ekonomsku i vojnu dominaciju još u XVI veku i uspešno ih održavaju
do današnjih dana. Tokom ovog perioda firma British East India Trading
Company je osnovana u cilju da promoviše trgovinske aktivnosti i
teritorijalne akvizicije u zemljama domacinima Dalekog istoka, Afrike
i Amerike. TNK koje danas znamo, medjutim, nisu nastale u XIX veku, u
periodu industrijskog kapitalizma, vec u periodu razvoja velikih fabrika,
velikih pocetnih kapitalnih proizvodnih proces, informacionih tehnologija
i razvoja komunikacija. Za vreme XIX i pocetkom XX veka TNK su tragale
za sirovinama, naftom i drugim resursima koji bi osigurali nesmetan rad
i zaštitu od sve veceg pritiska od strane konkurencije, odnosno kompanija
iz SAD i zemalja zapadne Evrope.
Medju mnogim ekonomskim faktorima koji podsticu globalizaciju, uloga transnacionalnih
korporacija (TNK) je od posebnog znacaja. TNK su kompanije koje proizvode
robu i usluge u više od jedne zemlje. To mogu biti relativno male
firme sa jednom ili dve fabrike izvan države u kojoj im se nalazi
sedište, ili gigantski medjunarodni poduhvati cije se poslovne operacije
prostiru širom zemljine kugle. Neke od najvecih TNK su kompanije
poznate u celom svetu: Koka-kola,
Dženeral Motors, Kolgejt-Palmoliv, Kodak,
Micubiši i mnoge druge. Cak i kada TNK imaju jasno nacionalno
odredjenje, orijentisane su ka globalnim tržištima i globalnom
profitu.
Transnacionalne kompanije se nalaze u samom središtu ekonomske globalizacije:
one cine dve trecine ukupne svetske trgovine, one su akteri širenja
novih tehnologija po celoj zemljinoj kugli i glavni cinioci na medjunarodnim
finansijskim tržištima. Kao što je primetio jedan autor,
one su “stožeri savremene svetske ekonomije” (Held i
dr. 1999. , str 282). Preko 400 TNK imalo je godišnji prihod od prodaje
preko 10 milijardi dolara 1996. godine, dok je u isto vreme samo 70 zemalja
moglo da se pohvali bruto nacionalnim dohotkom (BND) u visini te cifre.
Drugim recima, vodece transnacionalne kompanije su ekonomski snažnije
od vecine zemalja sveta.
TNK su postale globalni fenomen u godinama nakon Drugog svetskog rata.
Ekspanzija u prvim posleratnim godinama došla je iz firmi koje su
imale sedište u SAD, ali su do 1970. godine i evropske i japanske
firme pocele da investiraju u inostranstvu. Krajem osamdesetih i devedesetih
godina, TNK su se dramaticno proširile uspostavljanjem tri mocna
regionalna tržišta:
- Evrope ( Jedinstveno evropsko tržište )
- Azije i Pacifika ( Osaška deklaracija garantovala je slobodnu i
otvorenu trgovinu do 2010. godine )
- i Severne Amerike (NAFTA – Severnoamericki sporazum o slobodnoj
trgovini ).
Od pocetka devedesetih godina, i zemlje u ostalim delovima sveta su liberalizovale ogranicenja inostranom investiranju. Do pocetka dvadeset prvog veka bilo je malo ekonomija u svetu koje su ostale van domašaja TNK. U toku poslednje decenije, transnacionalne kompanije sa sedištem u industrijalizovanim ekonomijama posebno su aktivne u širenju svog poslovanja na zemlje u razvoju i društva bivšeg Sovjetskog Saveza i istocne Evrope.
KORPORACIJSKI KAPITALIZAM
Svoju globalnu moc transnacionalne kompanije ostvaruju putem kontrole
tri najznacajnija tržišta: tržišta roba i usluga,
finansijskog tržišta i tržišta informacija. Na taj
nacin se pored ekonomskih procesa, kontrolišu i neekoomski procesi,
kao što su: politicki, kulturni, ideološki itd. Time postaje
jasno zašto se transnacionalne kompanije ne ustrucavaju da predjuzmu
sve što smatraju potrebnim da zaštite svoje monopolske interese
i ubede svetsku javnost da je i ekonomski, a i svaki drugi rat, legitimno
sredstvo u zaštiti slobodne trgovine, slobodnog toka kapitala, znanja,
ljudi i svega ostalog što doprinosi povecanju profita. Iza mocnih
transnacionalnih kompanija stoje njihove mocne nacionalne države,
koje su uvek spremne da ih podrže u “svetoj misije globalizacije”,
ako treba i oružanom silom. U tim cinjenicama treba tražiti
najvažnihe razloge pružanja otpora prisustvu transnacionalnim
kompanijama u nerazijenim zemljama, cak i ako je ono iz ekonomskih razloga
dobrodošlo.
Kao pozitivni efekti prisustva transnacionalnih kompanija, kao “motora”
privrednog rasta u zemljama tzv. treceg sveta, najcešce se navode
novi “sveži” kapital u vidu direktnih investicija, bez
cega ne može biti nikakvog privrednog rasta; nova tehnologija, bez
koje nije moguc nikakav napredak u podizanju kvaliteta proizvoda, konkurentnosti,
strukturnih promena itd; povecanje zaposlenosti, ali i nezaposlenost,
kada se izvodi tehnološka modernizacija, ili prilikom tzv. preuzimanja,
kada se zatvaraju preuzeta domaca predjuzeca; porast izvoza i deviznih
prihoda neophodnih za servisiranje spoljnih dugova i za novi uvoz.
Pocetkom 21. veka, transnacionalne kompanije kontrolišu direktno
ili indirektno, dve trecine svetske proizvodnje i trgovine, i tri cetvrtine
medjunarodnog transfera tehnologije. Velika koncentracija industrijskog
i finansijskog kapitala preti da naredih godina dostigne takav stepen
ekonomske i finansijske moci da ce biti u stanju da prakticno kontroliše
državne institucije, pa cak i ustanove medjunarodne zajednice.
Na taj nacin nastaje jedan novi kvalitet kapitala cija logika nije više
vezana za maticnu zemlju nego za sistem kao celinu. Korporacijski kapital
rada novi socioekonomski sistem: korporacijski, odnosno predatorski kapitalizam.
Ovakva transformacija vlasnickih odnosa predstavlja pretvaranje individualnog
vlasništva u grupno, odnosno u vlasništvo proizvodnih grupa
i grupacija, cime su opet nacionalne granice postale preuske za dalji
razvoj proizvodnih snaga. Mondijalizacijom se urušavaju klasicne
države – nacije i javlja se novi tip kapitalizma kojeg “krasi”
neogranicena ekspanzija.
Ovaj agresivni tip kapitalizma neki teoreticari nazivaju i turbokapitalizmom,
jer ima logiku sveopšte privatizacije uz pomoc savremenih tehnologija,
posebno kompjuterske. Zato se mnoge zemlje suocavaju s neizbežnim
pitanjem ekonomske odbrane od turbokapitalizma. Jedna od najznacajnih
mera jeste primena novog koncepta poslovne špijunaže, jer je
nedostatak informacija, odnosno informacijski jaz u modernom društvu,
krivac broj jedan za sve njegove probleme.
GLOBALNA IMPERIJA
Velike svetske sile, radi ostvarivanja svojih interesa cesto
koriste sredstva ekonomskog pritiska i ucene. Po svom cilju, obliku ispoljavanja,
snagama koje ih sprovode i posledicama koje iz njih proizilaze ona su
dobila takva obeležja da se danas cesto govori o ekonomskom ratovanju.
Korišcenje ekonomskih sredstava u politicke i vojne svrhe ima za
cilj da ekonomski i tehnološki potcine nedovoljno razvijene i slabije
zemlje.
Posebno mesto i ulogu u tome imaju transnacionalne kompanije na cijoj
logici dominacije i kontrole tržišta i izvoza kapitala, odnosno
globalizma, nastaje izuzetna potreba ovladavanja znanjem u svim njegovim
vidovima, jer je ekonomsko ratovanje neprekidno. Zato je informacija danas,
posebno prava, proverena i pravovremena, kljucni elemenat ravan kapitalu
uloženom u neku ekonomsku operaciju. Da bi se postigli definisani
ciljevi transnacionalnih kompanija, citavi timovi strucnjaka rade na poslovima
pracenja, otkrivanja, prikupljanja i analize informacija, koje dostavljaju
poslovodnim rukovodstvima svoje kompanije ili državnim organima.
POVECANJE MOCI
Usled svetskih procesa globalizacije, transnacionalne kompanije
svetsko tržište posmatraju kao jedinstvenu celinu i na njemu
nastupaju s jedinstvenom poslovnom politikom prodaje, marketinga i investicija.
Proizvodi se više ne prilagodavaju ukusima potrošaca u regionu,
vec se kreiraju njihovi ukusi i tako nastaje jedinstvena, globalna kultura.
Sve vrste ulaganja postaju motivisane ostvarivanjem strateških konkurentskih
prednosti za kompaniju na, sve više jedinstvenom, svetskom tržištu.
U oblasti svetske proizvodnje 1999. godine postojalo je oko 60.000 transnacionalnih
kompanija sa više od 500.000 stranih filijala, koje su kontrolisale
oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje.
Ako se uporedi ekonomski znacaj transnacionalnih kompanija i država
u svetskoj privredi ocigledno je da su države postale drugorazredni
privredni subjekti. Od 100 najvecih privrednih subjekata 51 cine kompanije,
a 49 države, dok najveca transnacionalna kompanija ima vecu prodaju
od društvenog proizvoda više od 150 država.
Danas u svetu raste broj velikih i mocnih TNK koje po svojoj ekonomskoj
snazi i potencijalu daleko prevazilaze mnoge države i kao takve mogu
da uticu na brojne ekonomske i finansijske procese u sve vecem broju zemalja.
Osim što imaju glavnu ulogu u svetskoj trgovini ( oko 350 vodecih
TNK drži u rukama oko 40 odsto svetske trgovine), zbog cega je razumljivo
da se selektivno zalažu i za liberalizaciju i za protekcionisticke
mere, TNK postale su najvažniji subjekti dugorocnog investiranja.
Za to su im preko potrebni monetarna i valutna stabilnost u zemljama gde
ulažu svoj kapital, te odgovarajuci pravni sistem zaštite svojih
investicija i bezbednog transfera dobiti. Vec iz ovog je vidljvo da TNK
“moraju” da se mešaju u suverena prava država domacina,
a problemi nastaju kada to mešanje pokuša da preraste dopuštene
okvire.
Inostrane investicije u 2000. godini dostigle su iznos od 1.270 milijardi
dolara, što je za 190 milijardi više u odnosu na 1999. godinu.
Poredenja radi, one su 1990. godine iznosile samo 203 milijarde dolara.
Najveci deo tih investicija izvršen je putem kupovine ili preuzimanja
predjuzeca u inostranstvu, prenstveno posredstvom tzv. megaintegracije
samih TNK ( stvaranje tzv. strateških alijansi ) i ucešcem u
privatizaciji u zemljama u tranziciji.
Dakle, postaje jasno zašto se TNK nece ustrucavati da predjuzmu sve
što smatraju potrebnim da zaštite svoje monopolske interese
i svetsku javnost uvere da je i ekonomski ( trgovinski ), a i svaki drugi
rat, legitimno ( a legalitet nije teško obezbediti, koristeci “glasacke
mašine”, pravo veta itd. ) sredstvo u zaštiti slobodne
trgovine, slobodnog toka kapitala, znanja, ljudi i svega ostalog što
doprinosi povecanju profita. U stvari, one su u stanju da svaki svoj potez
objasne ne samo kao ispravnu, nego i kao najbolju mogucu meru, a svakog
ko se tome pokuša suprotstaviti oznacice kao jeretika kojeg mora
stici “globalna pravda”. Ovladavanje robnom proizvodnjom,
razmenom, transportom, bankarstvom i osiguranjem i ulaganje enormnog naucnotehnološkog
potencijala u nova dostignuca u oblasti robne proizvodnje, povecava iz
dana u dan pozicije moci ovih kompanija do neslucenih razmera.
FAZE RAZVOJA I ORGANIZACIONI OBLICI TNK
TNK prolaze kroz 5 faza:
1) izvozne aktivnosti pretežno domacih predjuzeca, cime se osvajaju
nova tržišta u svetu povezivanja sa lokalnim dilerima i distributerima
2) sama kompanija preuzima te akltivnosti
3) kompanija pocinje obavljati poslove marketinga, prodaje i ostalih funkcija
na inostranom trzištu
4) kompanija dominira na stranom tržištu, s potpunim poslovnim
sistemom ukljucujuci istraživanje, razvoj i inženjering
5) svi su u kompaniji zaposleni lokalno, funkcije kompanije nisu više
vezane za zamlju porekla, anacionalne su i stvaraju novi sistem vrednosti
ciji su nosioci menadžeri kompanije koji posluju u celom svetu.
TNK se javljaju u tri osnovna organizaciona oblika, i to:
1) vertikalno integrisane ( rudarstvo, industrija nafte, preradivacka
industrija )
2) horizontalno integrisane su one kada kompanija ima iste vrste pogona
u razlicitim zemljama.
3) konglomerati su kompanije koje imaju diversifikovane poslove u razlicitim
delatnostima i granama proizvodnje.
ULOGE TRANSNACIONALNIH MENADŽERA
Internacionalni menadžeri se nemogu oslanjati na univerzalne principe
menadžmenta koji ce voditi njihovo ponašanje iz dva razloga.
Prvo, ako su teoreticari razvili neke suštinske koncepte dobrog menadžmenta
bazirane na Zapadnjackom fenomenu, druga društva se toliko vidno
razlikuju po svojim kulturama i ideologijama da se ovi koncepti ne mogu
univerzalno primeniti. Drugo, jedan internacionalni menadžer cesto
mora da funkcioniše uz prisustvo nekoliko kultura odjednom, što
povecava rizik pravljenja greške kada se pretpostavlja najbolji nacin
da se nešto uradi. Menadžment ponašanja i menadžerske
odluke treba prilagoditi razlicitim situacijama.
U rukovodecem nacinu govora, internacionalni menadžeri treba da prihvate
uloge mogucnosti. Koncept moguceg rukovodenja, iako je široko prihvacen,
ne obuhvata svo bogastvo uloge internacionalnog menadžera. Po njemu,
menadžer naoružan jednom grupom ocekivanja ili jednim stilom
rukovodenja može ocekivati kada se susretne sa novim okolnostima,
da usvoji alternativnu grupu ocekivanja sa opcionim stilom koji bolje
funkcionice u tim novim uslovima; tako jedan mudar menadžer može
da razvije i zadrži nekoliko modela mogucnosti, tako da plan A propadne,
može da se preorijentiše na plan B ili C. Internacionalni menadžment
je daleko komplikovaniji, a efektivno ponašanje daleko kompleksnije
nego slicne aktivnosti ogranicene na jednu jedinu kulturu.
MULTINACIONALNE KOMPANIJE
"Kada dolazimo u dodir sa nekom vladom koja ne voli Sjedinjene
Americke Države, uvek pitamo: ko vam je miliji - Velika Britanija,
Nemacka, Francuska- Raspolažemo mnogim zastavama, izaberite.
" Robert Stivenson, potpredsednik Forda
Nedjugo posle pada Miloševicevog sultanata Radio-televizija Srbije
prenela je jevandelski intoniranu izjavu jednog domaceg ekonomiste da
ce strani kapital pohrliti u Jugoslaviju jer u njoj postoji deo zdrave
i atraktivne privrede, te kvalifikovana i jevtina radna snaga. Na prvi
pogled, razlozi da se radna snaga raduje svojoj jevtinoci, ili pak pukom
dolasku kapitala kao vrednosti per se, bezmalo su misticni. Možda
vedri ton ove obavesti i nije u dubljoj korelaciji sa pretpostavljenim
osecanjima radne snage- Da li je i ekonomista jevtin, i ako jeste, quanto
costa- Šalu na stranu, posredi je paradoks zemalja u tranziciji,
gde se jevtinoca radne snage kao takva namece jedino prema kriterijima
Zapada, dok se u poredenju sa uobicajenom domicilnom cenom rada ponuda
stranog poslodavca najcešce može uzeti kao prosecna, pristojna,
"ne tako loša" ili cak "dobra (za naše prilike)".
Tako bi moglo da se nacne pitanje poslovne politike multinacionalnih kompanija
na tržištima Treceg sveta, najposle i u istocnoj Evropi, koje
je sa stanovišta njegovih nevoljnih rezidenata u stvari pitanje buducnosti
što mora da pocne odmah, jer vremena za cekanje nema. Stoga ne cudi
da reakcije na ovaj aspekt globalizacije i na Zapadu i na Istoku imaju
jasne obrise politideoloških nastrojenja. Štaviše, multinacionalni
kapital jedna je od lakmus-tema za ideološke diskurse i politicku
praksu levog i desnog centra, nevladinih organizacija i angažovanih
intelektualaca, kako u sredinama iz kojih kapital potice, tako i u onima
u koje ulazi. I, još bliže, to je jedan od problema gde tradicionalno
predvidljive reakcije nosilaca politickog diskursa mogu divergirati ili
konvergirati u neocekivanom smeru.
No, pre bilo kakve analize ideoloških pristupa, treba se
usredsrediti na pitanje: šta su to multinacionalne kompanije i koja
je njihova uloga u ekonomskom i kulturnom životu zemalja periferije
na cijem se tlu pojavljuju kao "strani investitori"-
Proces razvoja i ukrupnjavanja nadnacionalnih privrednih subjekata postavio
je sasvim nove standarde u medjunarodnim ekonomskim odnosima, bacivši
u zapecak nacionalne vlade, koje sopstvenim ekonomskim i politickim instrumentima
više ne mogu da pariraju upravljackim strukturama multinacionalnih
kompanija. Ova (pre)vlast ocigledna je na primeru kljucnih institucija
istorijski nastalih voljom velikih bordova, koje, kako saznajemo od ekonomiste
Zvonimira Landupa, i post festum ostaju pod njihovom kontrolom: u finansijskom
sektoru to su Medjunarodni monetarni fond, Svetska i Evropska banka za
obnovu i razvoj, te Evropska investiciona banka, a na polju protoka robe
- Svetska trgovinska organizacija.
Kako se to prakticno odražava na društva u zemljama periferije-
In consequentia, globalizovanje privrednih i upravljackih struktura dovodi
do ukidanja samoregulišuce uloge nacionalnih tržišta, a
nadnacionalne privredno-upravljacke strukture postaju dominantni regulatori
privrednih i društvenih tokova iliti, prema recima jednog autora,
"otoci svesne vlasti u okeanu nesvesnog" , olicenom u stanovništvu,
to jest radnoj snazi i potrošacima na domicilnom tlu. Multinacionalne
kompanije diktiraju uslove koji nisu nužno u skladu sa ciljevima
privrednog razvoja i makroekonomske politike jedne države; imaju
manju osetljivost na zahteve lokalne zajednice ( stepen zaposlenosti i
ekološki problemi ), pribegavaju monopolu zato što u zemljama
van razvijenog centra nema zakona koji monopol sprecavaju. Njihov interes
za ulaganje u zemlje periferije ogleda se u niskim nadnicama, nepostojanju
jakog sindikalnog pokreta, labavim propisima o zagadivanju prirodne sredine,
niskim porezima. Posledice su ocigledne, ali jednoj od njih treba posebno
posvetiti pažnju.
Ako bi se interesi medjunarodnih koncerna dosledno sproveli, poreske stope,
na primer, bile bi toliko niske da bi budžetski deficit države
morao da se leci nauštrb prosvete i kulture ( one bi, svakako, prve
došle na doboš ). Sa stanovišta multinacionalnih koncerna,
daroviti violinisti ili profesori sociologije sasvim su izlišan fenomen,
univerzitet koji ukljucuje humanisticke nauke i studije nacionalne kulture
preteran je luksuz, potreba da se unutar nacije odvija sociokulturna stratifikacija
prema prirodnoj obdarenosti pojedinaca (karakteristicna za liberalna društva
Zapada ) nešto je o cemu sirotinja ne bi trebalo da razmišlja.
Naravno, ovakva strategija se ne obelodanjuje. Naprotiv, na delu je i
javno stipendiranje talenata, ali u perspektivi ono nije nešto na
šta se može osloniti, jer pociva na dobroj volji donatora, a
ne na zakonski garantovanom pravu unutar socijalno uredene države.
Gradjanin dolazi u situaciju da na krucijalna pitanja njegove egzistencije
utice neko kome ne može ni da pruži ni da uskrati podršku
na izborima.
Teorija o slobodnom jedinstvenom tržištu, kao uporište
pohoda medjunarodnog kapitala, manjkava je utoliko što se o jedinstvenosti
tržišta može govoriti samo tamo gde postoje jedinstveni
zakonski propisi za sve ucesnike u tržišnoj utakmici. Dakle,
zakoni koji na Zapadu štite zaposlene od samovlašca poslodavaca,
a ticu se pre svega cene rada i dužine radnog vremena, ne važe
za radnu snagu na tržištima periferije, iako se proizvodi koje
ona stvara, neretko radeci iste poslove kao i zaposleni u maticnim poslovnim
jedinicama na Zapadu, prodaju po celom svetu bez obzira na zemlju u kojoj
nastaju. Na Menhetnu su 1997. godine održane demonstracije ispred
Diznijevih prodavnica. Demonstranti su sprecavali kupovinu, noseci transparente
sa obaveštenjem da plišane igracke kompanije Dizni, u maloprodaji
vredne izmedju dvadesetak i dvestotinak dolara, šiju deca na Tahitiju
za 16 centi na sat, dok direktor Diznija na sat zaraduje 91.000 americkih
dolara. Strukturalistickim terminima to se može ovako izraziti: multinacionalne
kompanije nisu eksponent funkcije jedinstvenog tržišta, nego
su osvojena nacionalna tržišta eksponent funkcije partikularnih
interesa multinacionalnih kompanija.
Neko ce se, jamacno, zapitati: zbog cega bi, ako stvari tako
stoje, nerazvijene zemlje uopšte ulazile u integracije-
Naravno da za to postoje cvrsti razlozi, kao što su pokretanje devastiranih
privreda, beg od nasledenog ekonomskog mrtvila, tranzicija u moderne oblike
ekonomskog i civilizacijskog života. Pri svemu tome dešava se
da se uspehom smatra ako su plate zaposlenih u MNK dvostruko više
od nacionalnog proseka. Radnici primaju dvesta, a ne sto maraka mesecno.
Kržljavi žir sanja da postane veliki žir, umesto, makar,
osrednji hrast. Ovo važi za zemlje poput Kine, a ni Brazil nije mnogo
odmakao u nivou aspiracije. No u pojedinim državama Dalekog istoka
situacija je još gora. Decji rad uz bedne nadnice, razvojna besperspektivnost,
ekološki sumrak, farsicno protivljenje domaceg stanovništva
pokušajima levih organizacija na Zapadu da zakonima u svojim zemljama
sprece kompanije da se tako nehumano ponašaju - obeležja su
borbe za opstanak najsiromašnijih.
Vrhunac horora koji nadmracuje ostale slucajeve ipak je prica o nigerijskom
plemenu Ogoni, cije je celukupno životno stanište, Arkadija
sa prebogatom vegetacijom površine 1050 kilometara kvadratnih, detaljno
opustošeno radom naftnog koncerna Šel. Vlada Nigerije pravno
je zaštitila svog poslovnog partnera od deranžiranja i troškova
kojima bi bio izložen u slucaju da mora placati odštetu žrtvama
zagadenja ( ljudi masovno umiru, ili se iseljavaju, ili vode gerilski
rat protiv Šela ). Voda Pokreta za opstanak ogonskog naroda Ken Saro-Viva,
dobitnik medjunarodne Goldmanove nagrade za zaštitu životne sredine
1995. godine, ubijen je nedjugo pošto je uspeo da internacionalizuje
problem Ogonilenda.
Prilike na istoku Evrope manje su dramaticne i omogucavaju kudikamo viši
nivo aspiracije, a ono što se ovde dešava na planu javnog i
nejavnog politideološkog diskursa u vezi sa multinacionalnim kompanijama
veoma je zanimljivo stoga što se iz liberalno-demokratske vrednosne
orijentacije razvija stav koji unekoliko podseca na desnicarsku odbojnost
prema internacionalizaciji. U ime prava na sopstveni liberalizam, autentican
nosilac liberalnog diskursa bice skloniji zaziranju od ovakve integracije
nego što bi se ocekivalo. Tradicionalno ksenofobicna desnica ponašace
se slicno, ali ce njeni argumenti i ciljevi cesto biti drukciji ( npr.
mržnja prema Mekdonaldovim restoranima, utemeljena na shvatanju o
prednostima domacih specijaliteta ). Uopšteno, oprezan i kriticki
stav prema MNK poklopice se sa kritikama što na adresu velikih koncerna
stižu od levice na Zapadu ( narocito su aktivne nevladine organizacije,
poput Worldwatch Institute). To ukazuje na prostornu relativnost ideoloških
diskursa, a ona se ponajbolje ocituje na temi kao što su multinacionalne
kompanije i njihov globalni pohod. Ðavo je, medjutim, uvek budan. Napuštanje
vrednosne lestvice da bi se zauzelo mesto u rovu, sve iz naivnosti ili
straha da se ne postane autsajder ( sa stanovišta samog rovca: nicija
devojka ), sužava krug autenticnih na svim stranama. Tako se neke
liberalne iliti leve demokrate vezuju za politiku liberalno-demokratskih
država koja u mnogim aspektima nije nimalo liberalna, niti demokratska:
krize se razrešavaju (pri)silom, dakle ratovima i sankcijama gde
se nedjužni, pa cak i deca, prinose na oltar autoritetu Zapada. Razume
se, ni politicka logistika za svakojake opacine krupnog kapitala ne bi
se dala uglazbiti u proklamovanu aksiologiju otvorenog društva. Za
to vreme desnicari, narocito na prostorima gde je, kao na Balkanu, besneo
rat, podležu logickim lomovima zastranjujucih razmera.
Zašto bi multinacionalne korporacije trebalo da podležu
medjunarodnim propisima-
Proces globalizacije kao rezultat ima sticanje ogromne moci od strane
multinacionalnih korporacija i to narocito u razvijenim zemljama gde one
mogu da oblikuju politiku i uticu na vlast. U najnerazvijenijim zemljama
one cesto krše ljudska prava i ponašaju se na nacin na koji
ne bi mogle u svojim zemljama na Severu. Multinacionalne korporacije upravljaju
preko nacionalnih granica tako da pojedinacne vlade ne mogu da u potpunosti
regulišu njihovo delovanje. Korporacije ponekad izbegavaju odgovornost
tako što koriste zakon koji im dozvoljava da prebace svoju kompaniju
ili posluju pod okriljem drugih korporacija, kao sto je pokazano u slucaju
Union Carbide Corporation i Placer Dome Corporation koje su prouzrokovale
kršenje ljudskih prava u rudnicima na Filipinima.
Cak i kad zemlje imaju nacionalne zakone koji regulišu delatnosti
korporacije, ti zakoni su cesto neadekvatni ili se ne odnose na multinacionalne
kompanije, narocito u razvijenim zemljama. Korporacije cesto rade u oblastima
koje su bogate prirodnim resursima ali nisu razvijene, gde one eksploatišu
sredinu i lokalno stanovništvo, uticuci cak i na njihovo premeštanje
i ugrožavajuci njihovo kulturno naslede. U Keniji, na primer, kanadska
multinacionalna korporacija Tiomin Inc. je nedavno došla u konflikt
sa lokalnom zajednicom, kada je njeno delovanje ugrozilo šume koje
zajednica vekovima smatra svetim. Posto medjunarodne korporacije imaju
tako veliku moc postoji potreba za medjunarodnim propisima u okviru kojih
one mogu delovati. Nemoguce je postici trajni razvoj i ublažiti siromaštvo,
a ne zaštiti ljudska prava i dostojanstvo svih ljudi.
Decembra 2003. godine zajednica Rupokvu (Rupokwu) u Nigeriji pretrpela
je veliku štetu kada je pukla cev naftovoda koja prolazi kroz tu
oblast i nafta se izlila. Kao rezultat toga, bunari su zagadeni, ostavivši
zajednicu bez pitke vode. Seoska gazdinstva i jezera sa ribama takode
su uništena, a vecina porodica u ovom poljoprivrednom podrucju izgubila
je svoj izvor prihoda. Naftovodom je upravljala multinacionalna korporacija
Shell Petroleum Development Corporation koja je bila partner sa nigerijskom
nacionalnom petrolejskom korporacijom. Nijedna strana nije otklonila posledice
izlivanja nafte. Ovaj incident i nedelovanje partnera Shell-a i nigerijske
vlade predstavljali su kršenje ljudskih prava stanovništva u
Rupokvu. Njihovo pravo na cistu i zdravu sredinu i odgovarajuci životni
standard je nedvosmisleno prekršeno. Godine 1984. izlivanje toksicnog
gasa u indijskom gradu Izopal prouzrokovalao je štetu životima
u toj zajednici. Izlivanje se dogodilo na postrojenju još jedne multinacionalne
korporacije, Union Carbidge Corporation. U roku od tri dana više
od 7.000 ljudi je umrlo a nekoliko hiljada je povredeno. Danas, više
od 20 godina kasnije, preko 100.000 ljudi pati od hronicnih bolesti i
bolesti koje slabe organizam, dok se bebe radaju sa urodenim manama. Mnogo
je žena izgubilo zdravstvenu sposobnost da imaju decu i kao takve
obeležene od strane društva postale su predmet diskriminacije.
Union Carbidje odbio da preuzme odgovornost za izlivanje gasa i pebacio
je svoju imovinu i upravljanje u drugu korporaciju, koja negira da je
nasledila obaveze svog prethodnika. Union Carbid je odbio da prizna jurisdikciju
suda u Bhopalu u kome su clanovi te zajednice tražili pravdu. Narod
Bhopala je pretrpeo brojna kršenja ljudskih prava, kao što su
pravo na život, zdravlje, obeštecenje pred sudom, odgovarajuci
životni standard i bezbednu životnu sredinu.
Žene u najnerazvijenijim zemljama predstavljaju vecinu stanovništva
koje je pretrpelo kršenje ljudskih prava od strane multinacionalnih
korporacija. Žene takode cine i vecinu onih koji su najmanje placeni.
Slucaj Bhopal ilustruje diskriminaciju kojoj mogu biti izložene žene.
Medjutim, ne trpe žene samo u najnerazijenijim zemljama. Americka
korporacija Wal-Mart trenutno vodi parnicu sa svojim bivšim i sadašnjim
službenicima koji je optužuju za rodnu diskriminaciju u pogledju
napredovanja na poslu i zdravstvenog osiguranja.
Prva investicija japanske multinacionalne kompanije u Srbiji
Ministar finansija Vlade Republike Srbije potpisao je prvu japansku investiciju
u Srbiji 08. maja 2006.god. u ime Vlade ugovorom o prodaji državnog
dela akcija Duvanske industrije a.d. Senta kompaniji Japan Tobacco International
sa prvim potpredsednikom kompanije JT International Mitsuomi Koizumijem
( jednom od najvecih multinacionalnih kompanija u oblasti proizvodnje
duvana ).
Ukupna vrednost transakcije iznosi 27,5 miliona evra, cime Japan Tobacco
postaje vlasnik 98,45% kapitala. Vecinski vlasnik akcija firme Japan Tobacco
je Ministarstvo finansija Japana, što predstavlja izvesnu garanciju
u smislu stabilnosti i ozbiljnosti kompanije, koja je danas po nivou prodaje
treca u svetu. Državni paket koji je ponuden na tenderu cinio je
58% ukupnog vlasništva kompanije, dok su mali akcionari odlucili
da se udruže sa državom i svoje akcije ponude na prodaju. Postignuta
je cena od 253 evra po akciji, što je šest puta više od
knjigovodstvene vrednosti akcija. Od postignute cene država ce dobiti
oko 16 miliona evra, dok ostatak odlazi malim akcionarima.
Prema ministrovim recima, JT International se obavezao da uloži oko
2,5 miliona evra u osposobljavanje fabrike za proizvodnju, što ukljucuje
i otvaranje najmanje 100 novih radnih mesta. Fabrika u Senti, koja se
do sada bavila samo prikupljanjem i obradom sirovog duvana, dobila je
i licencu za proizvodnju cigareta. Japan Tobacco se obavezao da najmanje
5 godina nece premeštati poslovne aktivnosti iz Sente, kao i da ce
investirati u dalji razvoj fabrike.
Prvi potpredsednik kompanije JT International Mitsuomi Koizumi izjavio
je da Srbija igra sve vecu ulogu u strategiji JTI u ovom delu Evrope,
dok Duvanska industrija Senta ovim ugovorom postaje jedna od 17 proizvodackih
kapaciteta JTI u svetu. Mitsuomi Koizumi izrazio je nadu da ce poslovni
uspeh JTI dati podstrek drugim japanskim kompanijama da ulažu u Srbiju.
Ambasador Japana Tadaši Nagai izrazio je podršku naporima Vlade
Republike Srbije da uspostave saradnju sa stranim investitorima. Ambasador
je naglasio da i Vlada Japana sa svoje strane ulaže napore da promoviše
strane investicije uz pomoc Japanske agencije za medjunarodnu saradnju.
“Sve kompanije koje budu želele da ulažu u Srbiju imace
punu podršku naše ambasade”, izjavio je on.
Direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Jasna Matic izjavila
je da postoji sve jaci interes japanskih firmi za investicije u Srbiji.
„Ocekujemo da ce do kraja godine još dva velika japanska predjuzeca
otvoriti predstavništva u Srbiji“, izjavila je ona dodavši
da je Agencija imala odlicnu saradnju sa japanskom ambasadom. Izvršni
direktor JT International u Ženevi Tomas Mek Koj izjavio je da ova
kompanija planira znacajne investicije ne samo u smislu kupovine akcija
Duvanske industrije a.d. Senta, vec i u razvoj fabrike i unapredenje brendova
i blendova cigareta. Ocekivana suma ulaganja iznosi oko 100 miliona evra.
ZAKLJUCAK
Produbljivanjem i razvojem medjunarodne podele rada na novoj osnovi,
nastankom svetskog tržištai svetske privrede, nastaju i medjunarodni
monopoli. Oni su rezultat jacanja monopola unutar državnih granica,
kao i pojave izvoza kapitala. U težnji da ostvare što veci monopolskiekstra
profit, nacionalni monopoli nastoje proširiti svoju delatnost i van
nacionalnih granica. U tome im narucito pogoduje izvoz kapitala, jer se
tako lakše preskacu državne barijere. Težnja krupnih monopola
da ostvare što veci monopolski ekstraprofit, zaposednu izvore jeftinih
sirovina, energije, radne snage i sl. putem podele tržišta u
svetu, s jedne strane, i opšte konkurencije s druge strane, dovela
je do uspostavljanja sporazuma medju njima, odnosno do nastanka medjunarodnih
monopola. Medjunarodni monopoli predstavljaju savez krupnih nacionalnih
predjuzeca koja se udružuju radi monopolisanja proizvodnje i prodaje
odredene robe, eksploatacije sirovina, energije i uvecanja kapitala na
svetskom nivou.
Ostvarivanje naucno tehnološke revolucije, širenje svetskog
tržišta, uvecanje kapitala i sl., doveli su do toga da medjunarodni
monopoli prerastaju u multinacionalne kompanije ( dominacija nacionalnog
kapitala i upravljanja ) i transnacionalne kompanije ( bez dominacije
nacionalnog kapitala i upravljanja ).
Transnacionalne kompanije, zasnivaju svoje poslovanje na kapitalu jedne
zemlje koja je zastupljena u više zemalja i posluju u jednoj do pet
zemalja.
Multinacionalne kompanije predstavljaju sva predjuzeca koja posluju na
principu ulaganja kapitala iz više zemalja i imaju kontrolu nad imovinom
u najmanje dve ili više zemlje. Ove organizacije imaju veoma razvijenu
mrežu sopstvenih afilijala koje su locirane širom sveta, preko
kojih se kontroliše proizvodnja, distribucija proizvoda i usluga.
TNK su se pocele razvijati nakon Drugog svetskog rata, da bi se krajem
90-ih godina drasticno proširile na tri regionalna tržišta:
Evrope; Azije i Pacifika; i Severne Amerike. One svoju moc ostvaruju kontrolišuci
3 najznacajnija tržišta: tržišta roba i usluga, finansijska
tržišta i tržišta informacija, stvarajuci monopol.
One ulažu svoj kapital u nerazvijene zemlje, investirajuci, a imaju
kontrolu nad 2/3 svetske proizvodnje i trgovine. Pa na osnovu toga kada
se uporedi ekonomski znacaj države i TNK, ocigledno je da su države
postale drugorazredni privredni subjekti.
Transnacionalni menadžeri moraju biti prilagodeni razlicitim kulturama,
moraju biti fleksibilni, tako da mudar menadžer treba da razvije
i zadrži nekoliko modela mogucnosti.
LITERATURA
1) Prof. Dr. Milija Zecevic ,„Internacionalni menadžment“
2) Brien R. Jet, Contesting Global Governance: Multinational Economic Institutions and Global Social Movements, Cabridege Universitz Press, 2000
3) Scholte J. A., Globalization a critical introduction, New Zork, 2000
4) Christian Palloix, "L'Economie Mondiale Capitaliste et les firmes Multinationales"
5) Stephen Hymer, "Efikasnost (pruturjecja) multinacionalnih korporacija", Zagreb
6) Ljubomir Tadic, "Nauka o politici", Beograd, 1988.
7) Dr Bogdan Ilic, Dr Predrag Jovanovic Gavrilovic, Dr Aleksandar Gracanac, „Medjunarodna ekonomija i finansije“, Beograd, 2006.
8) Internet (www.odbrana.mod.gov.yu)
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi