Ekonomski odnosi Srbije i Rusije

Rusko-Srpski odnosi važe za jedan od uzora ostalim državama,ne samo što se tiče ekonomije već na svim poljima. Posebno udruženje proteklih godina prati taj projekat .
Cilj projekta “Praćenje rusko-srpskih odnosa” je da analizira stanje i perspektivu odnosa između dveju zemalja i da prati politički i društveni razvoj savremene Rusije radi što boljeg približavanja javnosti i političkim elitama u Srbiji, nezavisnih država ISAC fonda.Poslednji izveštaj sadrži 20 zaključaka o stanju i perspektivama rusko-srpskih odnosa. Opšti zaključak analiza je da političke elite u Srbiji, kada je reč o saradnji sa Rusijom, imaju odgovornost da jasno formulišu državne interese. S druge strane Rusija će, kao zemlja koja ne teži da se integriše u EU , a nije ni deo nje, u svojim odnosima sa Srbijom uvek jasno staviti do znanja šta su njeni interesi. Obaveza srpskih političara je da se jasno odrede prema pitanju odnosa sa Rusijom, imajući u vidu perspektivu integracije Srbije u EU, kao i sve pravne i političke obaveze koji čine deo tog procesa “Ne treba širiti nerealna očekivanja od Rusije, jer kada ne budu ispunjena dovešće do razočarenja, već je treba sagledati realno sa prioritetima koje ima i uspostaviti praktičnu poslovnu saradnju, kako bi odnosi garantovali perspektivu za budućnost”.
Rusija je proglašena za jedan od “stubova srpske spoljne politike” i da Srbija sa tom zemljom gradi strateško partnerstvo, koje je sastavljeno od tri elementa. Prvi se odnosi na podršku srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova, zatim na koordinaciju u nastupu na međunarodnom planu povodom drugih inicijativa, kao što je inicijativa u vezi sa novim ugovorom o Evropskoj bezbednosti i treći plan saradnje je nesmetana realizacija strateških ekonomskih projekata koje Rusija očekuje od Srbije. Mišljenje stručnjaka iz Fonda ISAC je, da prava mera za zaradnju sa Rusijom treba da bude praktična dvostrana saradnja, a ne strateško partnerstvo.To podrzumeva iznalaženje zajedničkih interesa koje je Rusija jasno i precizno formulisala i koje bi Srbija trebalo da definiše na isti način. Sa srpske strane to obavezno uključuje i implementaciju velikih strateških ekonomskih i infrastrukturnih projekata, kao što je gasni projekat Južni tok i Banatski dvor. Zadatak srpske diplomatije je da razdvoji ekonomska i infrastrukturna pitanja od političkih i da na pravi način sagleda koji su prioriteti ruske spoljne politike, ocenjuju stručnjaci ISAC fonda.

21 aprila 2009.g. ISAC fond je organizovao drugi Okrugli sto u okviru projekta «Praćenje rusko-srpskih odnosa“. Okrugli sto poslužio je i za prezentaciju trećeg i četvrtog izveštaja projekta.
ISAC fond je 3.februara 2010.g. predstavio ovu analizu stručnoj javnosti u prostorijama Medija centra u Beogradu. Analiza je urađena u okviru projekta Praćenje rusko-srpskih odnosa. Analizu su predstavili Žarko Petrović ispred ISAC fonda, i Čedomir Kokanović i Đuro Otašević ispred partnerske advokatske kancelarije.
Cilj analize bio je da sa stanovišta pravnih propisa Republike Srbije i međunarodnih ugovora koji Srbiju obavezuju, analizira celokupan naftno gasni aranžman i identifikuju mogući probleme u ovoj oblasti privrede koji se mogu javiti tokom sprovođenja ovog aranžmana.
Analiza je došla do sledećih zaključaka:
— Stepen datih povlastica i odstupanja od primene opštih propisa predviđenih Aranžmanom je bez presedana u novijoj praksi zaključenja međunarodnih ugovora u Srbiji;
—Nezavisno od političkih i komercijalnih aspekata Aranžmana, jedino je prodaja akcija NIS-a konkretno regulisana, dok su ostali aspekti Aranžmana (Južni tok, Banatski Dvor i modernizacija NIS) prevashodno ostali u sferi načelnih formulacija;
—Imunitet i selektivna primena propisa na preduzeća obuhvaćena Aranžmanom su problematični sa stanovišta ustavne jednakosti uslova poslovanja i odredbi međunarodnih sporazuma o podsticanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja koji je Srbija zaključila sa drugim zemljama (Švajcarskom, Španijom, Holandijom, Mađarskom i drugim);
Veliki izazov će predstavljati usklađivanje obaveza Srbije iz naftno-gasnog Aranžmana sa obavezama preuzetim ratifikacijom Ugovora o osnivanju Energetske zajednice u Jugoistočnoj Evropi (obezbeđivanje slobodne konkurencije i zabrana favorizovanja određenih preduzeća). Još veći problemi mogu nastati prilikom usklađivanja sa propisima EU.
—Aranžman predviđa odstupanja od opštih propisa Srbije. Međutim, odstupanje od opštih propisa nije jasno određeno. To odstupanje se ne može uraditi na generalan način, kako je to implicitno urađeno Aranžmanom. Niz odredbi su u očiglednoj suprotnosti sa zakonodavstvom Republike Srbije.
Izdgradnja projekta „Juzni tok“ predstavlja ozbiljan čin,to bi moglo otvoriti razne opcije Srbiji,poboljšati odnose Rusije i Srbije a o poboljšanju ekonomske situacije ne treba ni razmišljati,to je sigurno!

PROCENA POSVEĆENOSTI RUSIJE IZGRADNJI JUŽNOG TOKA DO 2015. GODINE

U poređenju sa njegovim zapadnim takmacima, Nabukom i ITGI-em (InterkonektorTurska-Grčka-Italija), slučaj Južnog toka izgleda prosto. Nabuko se, na primer, susreće sa određenim brojem značajnih poteškoća, koje u najvećoj meri skoro da i ne postoje u ruskom projektu: on obuhvata nekoliko relativno malih energetskih kompanija bez značajnog tržišnog portfolija ili imovine, a sputan je nerešenim pitanjima vođstva, uprkos svoj moralnoj i finansijskoj podršci SAD i EU. Tranzit kroz Tursku – sa svim ekonomskim i političkim pitanjima – biće tvrd orah u budućnosti, a koordinacija velikog broja različitih i često suprotnih interesa čini bilo kakvu prognozu roka za završetak radova veoma teškom. U svetlu ovoga, Južni tok izgleda kao jasan projekat. Njegova realizacija zavisi skoro isključivo od Gazproma. Uz snažan status dobavljača i ogromnog portfolija evropskog tržišta, kompanija stvarno nema razloga da se mnogo brine o nalaženju dodatnih količina gasa ili potražnje, kao ni da brine o izbegavanju najvećih tržišta na tom putu. Moskva ima jaku pregovaračku poziciju u odnosu na male tranzitne države. Prema tome, nasuprot Nabuko projektu, realizacija Južnog toka je „pitanje jednog aktera“, dok ruska upornost i mogućnosti igraju gotovo odlučuju ulogu.  

Izazovi i sumnje

Južni tok ima kratku, ali spektakularnu, istoriju. Juna 2007. godine ENI i Gazprom su potpisali memorandum o projektu, dok je Putin predstavio ideju balkanskim liderima u Zagrebu nekoliko dana pre toga. Međudržavni ugovori su bili potpisani sa Bugarskom, Srbijom i Mađarskom u januaru i februaru 2008. Godine. U 2009. godini projekat je prešao u sledeću fazu: većina studija o izvodljivosti bi trebalo da bude završena do kraja godine, čime se otvara mogućnost za potpisivanje obavezujućih ugovora. Posle nekoliko promena originalnog plana, zamišljeno je da Južni tok ima kapacitet od šezdesettri milijarde metara kubnih, a prema polu-zvaničnim procenama Gazproma, njegova izgradnja bi trebalo da košta dvadesetpet milijardi evra.1 Ruski politički lideri, Putin i zvaničnici Gazproma nekoliko puta su izjavili da će mreža biti u pogonu do kraja 2015. godine. Brzina i zamajac projekta su zaista zapanjujući. Nadimak „munjevita cev“, koji se koristi u nezvaničnom evropskom slengu, apsolutno je odgovarajući, posebno u poređenju sa sporim progresom drugih sličnih projekata u regionu. Moskva zaista izgleda odlučna i ambiciozna, zainteresovana da ima novi, ogromni tranzitni koridor u doglednoj budućnosti. Uprkos ovim utiscima, postoji ipak malo prostora za skepsu. Kritičari, uopšteno gledano, ukazuju na dva značajna tipa pitanja, koja mogu da predstavljaju pretnju projektu. A) Prvi tip pitanja bavi se izvodljivošću, a to se opet naslanja na prethodno i uopštenije pitanje o kredibilitetu Gazpromovih rokova. Bili smo svedoci, na primer, velikog potcenjivanja kompleksnosti i rizika projekta Severni tok, što je prouzrokovalo, blago govoreći, značajno kašnjenje u izgradnji. Za polje Shtokman, koje je bilo prioritetan projekat pre nekoliko godina, bilo je obećano da će biti povezano na sistem gasovoda već 2013. godine, što je čak i prema mišljenju nekih partnerskih kompanija bio nerealan rok,.2 Razvoj polja Bovanenkovskoye, glavnog projekta na poluostrvu Jamal, još uvek je teško proceniti usled nedovoljno informacija o njegovom napretku. Tehnološki zaostatci i kašnjenja su uobičajeni fenomen u industriji, ali ruski monopol možda ima previše optimističan pogleda na svoj potencijal za gradnju i sposobnost koordinacije. Ovi rizici u odnosu na ruska obećanja su spoljni. To znači da se oni ne odnose na ruske ambicije da se sagradi nova infrastruktura, već na implementaciju toga. Gazprom će možda loše voditi ove projekte, ali to ne dovodi u pitanje njegovu volju da izgradi ove mreže. U pogledu prethodnog poređenja, Južni tok nije manje kompleksan od svojih takmaca. Na potezu od skoro 900 km od Rusije do Bugarske, cev mora biti položena na ekstremnu dubinu od 2000 metara, što je već na samoj granici naših tehnoloških mogućnosti. Gazprom jednostavno nema inžinjerskih veština i znanja da sam radi u takvim uslovima. Štaviše, morska zona ima nerešen pravni status. S obzirom na to da nije podeljena između priobalnih država, rešenje morskog dela gasovoda dobija političke i pravne konotacije sa, između ostalih, Ukrajinom, jednim od glavnih protivnika projekta. Takođe, skoro da ništa nije urađeno u smislu dobijanja odobrenja za operativnu proceduru pred Evropskom komisijom. Neki uslovi koji su postavljeni, na primer u međudržavnom ugovoru sa Mađarskom, nisu usaglašeni sa pravom EU, što pretpostavlja dugačak proces odobrenja u Briselu. Čak iako odbijanje od strane evropskih regulatnornih tela nije mnogo verovatno, ozbiljni ustupci će morati da budu učinjeni od strane Gazproma kako bi pravna rešenja gasovoda bila usklađena sa komunitarnim pravom. Svi ti rizici moći će stvarno da budu ispitani tek pošto studija izvodljivosti bude završena, a pregovori o posebnim pitanjima započnu. Postavljanje rokova u tako promenljivim uslovima izgleda kao politički ili taktički korak. Ne slučajno, Moskva je već pomerila rok za konačnu realizaciju sa 2013. godine na 2015. godinu, što dodatno, ruši njen kredibilitet. B) Ipak, prave brige u vezi sa rokovima za završetak Južnog toka jesu, „unutrašnja“ ruska razmatranja ovog projekta. Nije sasvim jasno do koje mere su ruski politički krugovi i, što je još važnije sam Gazprom, posvećeni realizaciji gasovoda u ovom vremenskom okviru. Kritičari često dovode u pitanje neke ruske izjave po različitim osnovama, kojima se ističu ogromni troškovi gradnje, već postojeći kapacitet tranzita kroz Ukrajinu i nestabilna politička i strateška razmatranja. Uzimati bilo koje od ovih razmatranja kao argument za sumnju u kredibilitet ruskih planova, ipak je stranputica. Originalna inicijativa je bila zasnovana na jednom broju različitih stimulusa, ciljeva i ponekad pristupa. Da bi se napravila validna procena, moraju se uzeti najvažnija razmatranja i analizirati se u njihovom sopstvenom kontekstu. Međutim, pre nego što se krene u tu stranu, trebalo bi uočiti dve važne stvari. Prvo, sigurno je da je dugoročni ruski interes da sagradi novu mrežu na datom „južnom“ pravcu. Ruska frustracija u vezi sa postojećim tranzitnim putevima je neverovatno visoka. Kao što smo videli u slučaju BTS mreže naftovoda i naftnog terminala u Primorsku, svi novi sistemi bi trebalo da budu izgrađeni uz minimalne tranzitne rizike. Prema tome, sumnje bi trebalo tumačiti kao skepsu prema predstavljenom roku, a ne prema celom projektu kao takvom. Istovremeno, gasovodi Severnog i Južnog toka stvoriće za tranzit 2015. godine ukupni dodatni kapacitet od 118 milijardi m3 gasa, čime će skoro udvostručiti trenutni ruski kapacitet u tom pravcu (141,6 milijardi m3 je prošlo kroz Ukrajinu i Belorusiju u 2007. godini). Prema tome, čak iako prihvatimo rusku želju da ne pravi nove gasovode kroz problematične tranzitne zemlje, može se iskazati legitimna zabrinutost u vezi sa obimom poduhvata koji može da promeni sliku celog tranzita energije kroz Istočnu Evropu.3 Kredibilitet je pitanje od posebnog značaja za male balkanske i centralno-evropske države učesnice, koje su često potpuno zavisne od tranzita preko Ukrajine. Diverzifikacija snabdevanja je veliki prioritet za njih. Ako Južni tok ne bude spreman na vreme, odnosno ako pretrpi značajna odlaganja, ovezemlje bi mogle da naprave drugačije investicione odluke, kako bi se nosile sa svojom zavisnošću. Rok je ono što je važno. Drugo, politika Rusije da propagira buduće planove za cevovode u regionu jeftina je i profitabilna politika. U slučaju Srbije, tokom kupovine NIS-a od strane Gazpromnefta, Južni tok je bio ključni argument u prilog relativno male cene. U ovom slučaju, obećanje brze implementacije Južnog toka bio je ključan instrument u ubeđivanju Beograda. Ustvari, suočena sa sličnim ponašanjem Amerikanaca, Moskva nije imala drugih opcija,. SAD su takođe propagirale Nabuko kao prihvatljivu srednjeročnu opciju u regionu, bez bilo kakve stvarne poslovne obaveze. Koristeći Južni tok kao adut za pregovore, Moskva je već prikupila stvarne dobiti, čineći istovremeno samo ograničene obaveze za izgradnju istog. Postoji očigledna asimetrija između ruskog profita i dosadašnjih troškova, a u stvarnosti, politička uveravanja budućih tranzitnih zemalja samo neznatno povećavaju šansu da će Južni tok biti završen do 2015. godine. Uopšteno govoreći, postoje tri glavna unutrašnja“ ruska zapažanja u vezi sa projektom Južnog toka koja su vredna pažnje.: prvo, gradnja nove velike infrastrukture je najlakši, ako ne i jedini, način za Gazprom da dobije imovinu u Evropi; drugo, Rusi bi želeli da se otarase nepouzdanog tranzitnog puta kroz Ukrajinu; treće, Gazprom bi želeo da sačuva svoju kontrolu nad evropskim tržištima u odnosu na svog rivala Nabuko i projekat ITGI. Važno je shvatiti da će procena projekta Južni tok vrlo zavisiti od toga koji je od ova tri stimulansa najjači u svom uticaju na Gazpromove buduće korake. Ako bi se, na primer, Gazprom fokusirao prvenstveno na sticanje nove infrastrukture u ovim zemljama, mogao bi da odabere da gotovo isključivo prati sopstveni plan napretka realizacije. U ovom slučaju bez pretnje da će propustiti priliku, Gazprom ne bi morao da žuri da troši mnogo novca na tržišta koja je ionako već obezbedio. U isto vreme, ukrajinski tranzit je svakako glavobolja za Gazprom. Najveći planovi napretka razvoja Južnog toka su se do sada obično pojavljivali u vezi sa eskalacijom odnosa između Kijeva i Moskve. Ako prihvatimo ovo pitanje kao važan stimulans iza ruskih dejstava, stvorićemo logičnu vezu između Južnog toka i ukrajinskog tranzita. U ovom slučaju, malo verovatan pozitivan razvoj događaja u vezi sa ukrajinskim tranzitom mogao bi da značajno smanji rusku želju da se kreće unapred sa projektom Južnog toka. Na posletku, geografska struktura Južnog toka je gotovo identična sa Nabuko- ITGI mrežom., U oba slučaja oslanjali bi se, makar i delimično, na centralno-azijske kapacitete, sugerišući da se oni mogu smatrati za konkurentne projekte. Teško je zamisliti da bi Nabuko na primer, čak i sa procenjenim kapacitetom od samo 10 milijardi m3 (i mogućnosti za još 20 milijardi m3), ostavio dovoljno mesta za još jedan gasovod. Gradnja jedne od ovih dveju mreža bi, u najmanju ruku, značila odlaganje druge.  

Izvršen je jedan veoma bitan interviju sa ambasadorom Ruske federacije u Srbiji, Aleksandrom Vasiljevičem Konuzinom.

Aleksandar Vasiljevič Konuzin je rođen 1947. godine. Moskovski Državni Institut za međunarodne odnose MIP je završio 1971. godine. Govori engleski i francuski.
U diplomatiji je od 1971. godine. Radio je u ambasadama u Kamerunu (1971.-1973.), Gabonu (1974.-1978.), Alžiru (1981.-1986.), Francuskoj (1991.-1996.), u Stalnoj Misiji Rusije u UN u Njujorku (2001.-2005.).
Od 2005. godine do aprila 2008. godine je Direktor Departmana za međunarodne organizacije MIP Rusije.
18. aprila 2008. godine A. Konuzin je uručio Predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću Akreditivna pisma, kojima ga Predsednik Ruske Federacije Vladimir Vladimirovič Putin akredituje kao Izvanrednog i Opunomoćenog Ambasadora Ruske Federacije u Republici Srbiji.

Ima diplomatski rang Izvanrednog i Opunomoćenog Izaslanika 1. klase.

Kakav je Vaš odnos prema odluci srpske vlade da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) od 30. januara?

Nema sumnje da se odluke sličnog nivoa i značaja u potpunosti nalaze u nadležnosti vlade Srbije i da se usvajaju nakon prethodne brižljive analize, koja je neophodna u takvim slučajevima. Uveren sam da je srpska vlada u stanju da donese odluku, što je i svrsishodno i korisno za državu, uključujući i pitanje jednosmerne primene pomenutog sporazuma.

Sa svoje strane, Rusija shvata želju Srbije da učvrsti i produbi odnose sa EU, kao i njenu težnju da te odnose dovede na novi, kako pravni, tako i praktični nivo.

Kako ocenjujete ekonomsku saradnju između Rusije i Srbije?

Želeo bih da istaknem značajnu ulogu Srbije kao jednog od osnovnih partnera Rusije na Balkanu. Naša trgovinsko-ekonomska saradnja razvija se progresivno i ubrzanim tempom. Prema rezultatima iz 2008. godine obim uzajamne robne razmene iznosio je oko 4 milijarde dolara, i Rusija, kao i do sada, ostaje trgovinski partner broj jedan za Srbiju. Uveren sam da takva poslovna situacija u potpunosti odgovara uzajamnim interesima i mi smo spremni da nastavimo da radimo u cilju daljeg povećanja efikasnosti korišćenja mogućnosti koje imamo za unapređivanje zajedničkih projekata, koji doprinose obezbeđivanju stabilnosti u regionu, na prvom mestu, u oblasti energetike.
U ovom kontekstu, centralno mesto zauzima učešće Srbije u projektu „Južni tok”, čija realizacija otkriva nove mogućnosti za vašu zemlju u sferi ekonomije, i perspektiva da postane jedan od najvažnijih energetskih čvorova na Balkanu. Izgradnja srpskog dela gasovoda, kao i realizacija druga dva energetska projekta: modernizacija skladišta gasa „Banatski dvor” i zajedničko upravljanje kompanijom „NIS”, omogućuje da se naši trgovinsko-ekonomski odnosi izdignu na novi nivo, i to u najrazličitijim oblastima, jer realizacija projekata zahteva pridruživanje širokog kruga ruskih i srpskih privrednih subjekata.

Kakvi su putevi mogućeg proširivanja takve saradnje?

Puteva proširivanja ekonomske saradnje ima veoma mnogo. Najinteresantniji pravci za nas su energetika, infrastrukturni projekti, bankarski sektor i turizam. U ovoj godini nameravamo da upotrebimo sve snage radi realizacije sporazuma u oblasti naftno-gasnog dogovora između naših zemalja, što će u perspektivi dovesti do značajnog proširivanja rusko-srpske trgovinsko-ekonomske saradnje.
Drugi važan element na ovom putu mora da bude potpisivanje, u prvoj polovini 2009. godine, novog Protokola o izmeni Sporazuma o slobodnoj trgovini između Rusije i Srbije, čiji je cilj dalja liberalizacija dvostranog prometa robe.

Da li konkretne ruske kompanije planiraju da investiraju u Srbiju u skorije vreme?

U uslovima svetske ekonomske krize, kod svih učesnika u tržišnim odnosima, nezavisno od toga iz koje zemlje dolaze, smanjuju se mogućnosti za akumuliranje slobodnih novčanih sredstava za investiranje u inostranu privredu. Ipak, ako se posmatraju posebni projekti sa mogućim učešćem ruskog kapitala u Srbiji, mogu da se primete sledeći pravci: proučavanje mogućnosti učestvovanja u izgradnji metroa u Beogradu, planiranje otvaranja predstavništva „Gazprombanke”, učestvovanje „Inter RAO ES” i „Tehnopromeksporta” na tenderima za izgradnju i modernizaciju niza srpskih termoelektrana („Kolubara B”, „Nikola Tesla B”). Uz sve ovo, na čvrstoj osnovi vode se poslovi jačanja investicionog portfelja ruskih kompanija koje već posluju u Srbiji.

Koje prednosti Srbija mora da iskoristi u oblasti ekonomskog razvoja u narednom periodu?

Pitanje je prilično teško, ali ću ipak pokušati da iznesem neke stavove o tome. U današnje vreme, kako se meni čini, za Srbiju postoji dobra mogućnost da izvuče sve najbolje, kako iz svojih odnosa sa Rusijom, tako i iz odnosa sa EU, pri čemu neće suprotstavljati jedan pravac drugome.
U našim odnosima, kako Srbija, tako i Rusija, u budućnosti moraju maksimalno efikasno da iskoriste strukture i mehanizme, koji se formiraju, za razvoj dvostranih trgovinsko-ekonomskih odnosa. Na prvom mestu, radi se o saradnji u oblasti naftne i gasne industrije, i o postojanju režima slobodne trgovine između naših zemalja. To će omogućiti da se rusko-srpski odnosi izdignu na još viši nivo, a uporedo sa tim, i da se proširi evropsko partnerstvo Srbije kroz učestvovanje zapadnih kompanija u projektima u vezi sa gasom na njenoj teritoriji, i kroz otvaranje preduzeća, čiji će se proizvodi realizovati na spoljnim tržištima, pa u tom smislu, i na ruskom tržištu, koristeći prednosti režima slobodne trgovine.

U čemu vidite potencijal Srbije?

Kako sam ja razumeo, govori se o potencijalu u oblasti privrednog razvoja. Srbija je, po mom mišljenju, veoma privlačna zemlja, sa veoma povoljnim uslovima za vođenje biznisa. Činjenica, koje potvrđuju moju ocenu, ima veoma mnogo. Srbija se nalazi praktično u centru Evrope i učesnik je centralno-evropskog ugovora o slobodnoj trgovini (CEFTA), koji otvara bescarinski pristup potencijalnom tržištu za više od 50 miliona potrošača.
Čak i u uslovima finansijske krize, ovaj region ima prilično povoljan tempo rasta, često viši nego u drugim zemljama Evrope. Srpska privreda je poslednjih godina rasla u proseku 7-7,5% godišnje i danas ima priličan koeficijent sigurnosti. Domaće tržište Srbije je jedno od najkrupnijih u regionu. Srbija je jedina zemlja van granica ZND (Zajednice Nezavisnih Država) koja je potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, koji obezbeđuje bescarinski pristup tržištu od 145 miliona potrošača.
Ova privlačna činjenica ide na ruku Srbiji i biće jedan od pokretačkih motiva za evropske kompanije da regulišu proizvodnju unutar zemlje. Uporedo sa tim, strana preduzeća, koja su registrovana u Srbiji, mogu da izvuku maksimalnu korist iz proizvodnje van granica EU (niski troškovi proizvodnje, uključujući i jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu, povoljan poreski sistem, itd.), i da u isto vreme imaju mogućnost lakog pristupa tržištima Evropske Unije i susednih zemalja. Po svom geografskom položaju Srbija ima položaj „vrata” između jugoistočne, zapadne i centralne Evrope i nalazi se na raskrsnici dva važna transportna koridora, koridora 10 i koridora 7, koji povezuju zapadnu Evropu sa Bliskim istokom.
Uzimajući u obzir perspektivu Srbije nakon priključivanja EU, za mnoge ona će postati još privlačniji partner.

Šta je neophodno da se promeni u Srbiji radi povećanja broja inostranih investitora?

I vi i mi znamo, da nije glavni kvantitet, iako je i on veoma važan, već kvalitet. Hoću da kažem da, na žalost, u celom svetu postoji dovoljno primera nesavesnih investiranja, kada se kapital ulaže u privredu zemlje samo sa jednim ciljem, a to je da se izvuče maksimalni profit bez dugoročnih planova za razvoj i poboljšanje proizvodnje. Takve investicije se u budućnosti pokazuju kao štetne za privredu, jer je iscede kao limun i nestaju sa prvim naletom vetra. I ovde država mora da bude veoma pažljiva, naročito na poslednjoj etapi procesa privatizacije.

Što se tiče privlačnosti za strane investitore, na to sam pitanje već delimično odgovorio ranije. Želim samo da dodam da svaki kapital traži sebi „najtoplije” i najsigurnije mesto, i gde ga nađe, tamo se i zadržava. Zato srpsko rukovodstvo, kao i u svakoj drugoj zemlji, mora da radi, na prvom mestu, na stvaranju povoljnih, čak praktično i „stakleničkih” uslova za investitore, putem odobravanja poreskih olakšica, pojednostavljenja sistema pravnog regulisanja poslovanja, obezbeđivanja određenih garancija, itd. Ovome, naravno, takođe doprinosi energičan i progresivan razvoj privrede zemlje, sigurnost i stabilnost političkog sistema, razvijenost i jasnoća pravnih osnova i institucija, a takođe i visok nivo spoljne i unutrašnje zaštite od mogućih potresa.

Da li po Vašem mišljenju Srbija raspolaže dovoljnim brojem obrazovanih i profesionalnih ljudi za sprovođenje ekonomskih reformi i obezbeđenje privrednog rasta?

Iz mog ugla, Srbija u potpunosti raspolaže dovoljnim brojem takvih ljudi. Uostalom, u vezi sa prethodnim pitanjem, hteo bih da skrenem pažnju, da visokokvalifikovani radni resursi, koji čine prilično jeftinu radnu snagu u poređenju sa zapadnim zemljama, zajedno sa niskim nivoom troškova proizvodnje u Srbiji, postaju „mastan zalogaj” za inostrane investitore. Lokalno stanovništvo je u dovoljnoj meri visokoobrazovano, kvalifikovano, privrženo novim tehnologijama, uključujući i internet, i dobro vladaju stranim jezicima. Koliko mi znamo, ljudski resursi su osnova osnove, i kod vas je, kako se čini, sve u redu.

U čemu je važnost korporativne socijalne odgovornosti kompanije? Kakvo je Vaše prethodno iskustvo?

Socijalna odgovornost, ne samo kompanije, već, pre svega države, osnova je razvoja svakog društva, njegovog blagostanja i zaštićenosti. Zato se podrazumeva, da savremene korporacije poklanjaju ogromnu pažnju socijalnom delu svog poslovanja, kako bi bile u skladu sa potrebama odgovarajućeg zakona, koji postoji u mnogim zemljama, i kako bi obezbedile svojim zaposlenima sigurne i povoljne uslove za rad.
Mogu da navedem naše pozitivno iskustvo na tom polju. Sada govorim o prihvatanju Socijalnog programa u punom obimu od strane „Gazpromnjefta”, koji je pripremio sindikat „NIS-a” zajedno sa srpskom vladom, kao neodvojivog dela odgovarajućeg kupoprodajnog sporazuma između Rusije i Srbije.

U čemu vidite rešenje problema svetske finansijske krize?

Imajući u vidu da je kriza svetska, mi poseban značaj poklanjamo višestranim naporima u borbi protiv nje, uključujući različite inicijative i forume, koji su sazvani da pomognu kod prevazilaženja finansijskih potresa i otklanjanja njihovih posledica.
Vlasti zemalja aktivno ostvaruju korake usmerene ka stabilizaciji finansijske situacije. Za ispunjenje ovog složenog zadatka potrebne su kompleksne mere orjentisane ka rešavanju sistemskih problema: regulisanje neuspešne aktive, pomoć kod obnove bankarskog kapitala i normalizacije stanja likvidnosti na finansijskim tržištima, itd.

Nacionalne strategije moraju da se koordiniraju na međunarodnom nivou sa ciljem da se reše opšti problemi i da se spreče špekulacije u vezi sa kriznom situacijom.
U sadašnje vreme neophodno je da se aktivno radi na stvaranju nove finansijske arhitekture, ili na značajnim reformama već postojeće, uključujući i reviziju starih i zaključivanje novih multilateralnih sporazuma sa međunarodnim institucijama o formama i obimima kreditiranja, principima tog kreditiranja. Takođe, potrebno je raditi i na usavršavanju sistema kontrole i monitoringa kompanija, korporativne jasnoće, ocena rejting-agencija (ovi indikatori često nisu objektivni i tačni). Prema ovim mehanizmima neophodno je izraditi opšti pristup i paket principa i to ne samo u interesu države, jer, mora se otvoreno priznati, sadašnji finansijski sistem izgrađen je za interese ograničenog broja država.
Sve će zavisiti od efikasnosti i operativnosti koordiniranih delovanja država, kako na međunarodnom planu, tako i unutar njihovih privreda.

U kom pravcu bi trebalo da se kreće Srbija da bi smanjila posledice ekonomske krize?

U pravom! Ali, ako ćemo ozbiljno, to pitanje bi trebalo da bude upućeno srpskoj vladi, a ne ruskom ambasadoru. Ne smatram da imam prava da dajem preporuke Vladi Srbije u kom pravci bi trebalo dalje da se kreće. Hoću samo da napomenem da, koliko mi znamo, u uslovima svake krize, radi očuvanja pravne sposobnosti privrede zemlje naglo raste uloga države kao ko-ordinirajućeg centra za borbu sa „izvorom opasnosti”. I u ovoj vezi neophodno je primeniti osmišljena i usaglašena delovanja, očuvati čeličnu čvrstinu i zdrav razum, ne padati u paniku.

preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD