Izazovi informatičkog društva

Etički izazovi informatičkog društva

Razvojem informatičkog društva krajem 20. i početkom 21. veka dolazi do velikih etičkih i moralnih dilema kada su u pitanju nagli razvoj računarske tehnike i pojava novih sredstava masovne komunikacije, prvenstveno INTERNET-a. Dosadašnji način života i norme ponašanja se menjaju iz korena pojavom novih tehnologija i masovnih medija tako da se osećaj realnosti ponekad ne može tačno definisati. „Virtuelni svet“ postaje deo svakodnevnice a nekome i jedini svet. Taj svet privida ne možemo zanemariti kada su u pitanju etički i moralni principi života.
Još od doba oštrih sporenja između Sokrata (Sokrates) i sofista o ovom predmetu, status pojma privida, kako u epistemološkom tako i u estetičkom smislu reči, ostaje relativno nejasan u kontekstu promišljanja različitih rešenja koja su ovaj predmet uvela u teorijsku upotrebu, pridavši mu poseban problemski značaj. Za savremene filozofe, estetičare i teoretičare medija, pojam privida – pokatkad nekritički proširen na čitav pojavni svet – prema našim intuicijama, predstavlja ključ diferencijacije između ontološkog (tehnički svet medija) i ontičkog (derivatni univerzum virtuelnih pojava) pristupa sagledavanju realnosti. Sledeći ovakvo stanovište, opravdano je reći da je svet masovnih i novih medija ili tzv. sajber-prostor (cyber space) opšte medijske kulture konstitutivan za današnje shvatanje stvarnosti, što znači da je poimanje realnosti, a potom i svet na koji se ova paradigma odnosi, pod uticajem delovanja medija masovnih komunikacija, Interneta i drugih komunikacionih tehnologija, bitno izmenjen.
To, istovremeno, ne znači da je prvobitno shvaćena realnost, kako su je definisali stari metafizičari, neposredno potisnuta i ukinuta ovom drugom, medijskom stvarnošću, pošto bi takav zaključak bio izlišan i krajnje pojednostavljen. No, ima osnova za tvrdnju da se pojavom i učestalom „kreativnom“ upotrebom, pre svega, medija masovnih komunikacija, u današnjem vremenu doživljaj realnosti u velikoj meri izmenio.
Internet ne samo što menja socijalnu strukturu pojedinačnih društava i interakciju između njih nego u osnovi menja shvatanje šta znači biti ljudsko biće danas, a i u budućnosti. Čak ni nemački filozofi kao što su Karl-Otto Apel i Jürgen Habermas u svojim teorijama o “neograničenom komunikacionom društvu” i Vilém Flusser u svojoj “Komunikologiji” nisu mogli da pretpostave takvu kompleksnost forme i univerzalnost koju je doneo internet i njegovo spajanje sa masmedijima u novu informacionu kulturu. Ključno pitanje informatičke etike u ovom novom dobu je rast, brzina i kompleksnost ovakvog sistema i njegov uticaj na milione ljudi zajedno sa opasnostima koje donosi. Pitanje je i kako spojiti tradicionalne etičke norme sa novim digitalnim okruženjem .

Od 1997. do 1998. godine UNESCO je pokrenuo medjunarodni forum informacione etike ciji je organizator Rainer Kuhlen (University of Constance, Germany). Forum je postavio neke osnove problematike sa kojom se suočava moderna etika po pitanju informatike i informacija:

• sloboda pristupa informacijama i pitanje intervencija i odgovornosti države
• multiligvistički pristup, očuvanje jezičkog nasleđa i problem diskriminacije ostalih nacija dominacijom engleskog jezika
• pitanje sigurnosti i bezbednosti
• pitanje privatnosti i poverljivosti informacija
• obrazovanje u korišćenju novih tehnologija
• socijalna, ekonomska i multikulturalna odgovornost

Ovde ćemo obratiti pažnju na one najbitnije.

• Univerzalni pristup informacijama – sloboda informacija:

Dostupnost informacijama nažalost nije omogućena svima. To je jedno od osnovnih ljudskih prava, međutim njena velika zavisnost od finansijskog i ekonomskog faktora dovodi do toga da u mnogim delovima sveta pristup informacijama nije omogućen. Dolazi do monopola nad informacijama. Velike moćne kompanije i države uskraćuju pravo na informacije, prema svojim potrebama i ideologijama. Npr. najkritikovaniji je odnos kineske države prema informacijama koje „podrivaju društveno uređenje“ i kose se sa „moralnim principima“ koje je propisala sama država. Kineskim građanima je dozvoljen pristup internetu samo u ograničenoj meri jer se veliki broj informacija filtrira i blokira. Pristup Google-u je onemogućen i postoji kineski Google pretraživač koji je ograničen na pretraživanje samo podobnih internet stranica.
Velike kompanije koriste razne tehnike kako bi manipulisali potrošačima. Problem je i validnost informacija koje se dobijaju putem elektronskih medija i interneta, jer su te informacije podložne promenama i falsifikovanju. Mnogo ljudi danas dobija većinu informacija putem internet pretraživača ili portala. Međutim, ko može da garantuje tačnost i moralnu vrednost tih informacija? Npr. sa druge strane, ko može da spreči decu da pristupaju neprikladnim sadržajima interneta? Da li moralno da svakome bude digitalno dostupna Hitlerova knjiga "Mein Kampf", dečija pornografija, satanistički dnevnici ili uputstva za terorističke aktivnosti? Da li to može da reguliše država svojim zakonima i pravilnicima uz rizik sprečavanja slobode govora i nezavisnosti medija, da li to treba da radi neko nezavisno telo ili sve treba prepustiti velikoj mogućnosti izbora informacija i sopstvenoj odluci šta je moralno a šta ne? Dolazi se do zaključka koliko su bitne globalne etičke norme i vidi se koliko je to teško postići u pravnoj i kulturnoj raznolikosti modernog društva.

• Globalizacija

Postoji opasnost od „digitalnog kolonijalizma“ pod izgovorom principa slobodnog tržišta. Najveći primer za tako nešto je Microsoft, globalni monopolista u domenu softvera za PC računare i operativnih sistema. Koristeći svoj položaj kao lider u svome domenu poslovanja Microsoft bez trunke moralnih dilema guši konkurenciju. Poznati su slučajevi Netscape-a protiv Microsofta, kada je Microsoft izgubio dugogodišnji spor ali je iscrpljeni Netscape na kraju nestao sa tržišta. Razvoj slobodnog softvera kao što je Linux omogućava podjednaku šansu svima za digitalni razvoj. Udruženja programera otvorenog koda su svetli primeri etičnosti u informatičkom društvu.
Finski filozof Himanen polazi od činjenice da najpoznatije simbole našeg vremena, internet i personalni računar, nisu razvile korporacije i vlade, akademije i instituti, već mladi entuzijasti koji su tek počeli stvarati i razvijati svoje ideje. Hakeri sebe vide kao ljude koji programiraju iz entuzijazma verujući da je „delenje i razmena informacija pozitivno dobro, a da je etička dužnost hakera da podele svoje stručno znanje kroz besplatni softver i omoguće pristup informacijama i računarskim resursima gde god je to moguće” .

Jedan od primera problema globalizacije je dominacija engleskog jezika u isvim sferama informatike.

• Diskriminacija jezika i problemi moderne komunikacije

Brzi razvoj informatičkog društva, inertni odnos prema problemima i sporost reakcije naših lingvista dovodi do „silovanja“ lokalne kulture i jezika. Taj problem nije izražen samo kod nas već u svim ekonomski nerazvijenim zemljama. Lokalizacija softvera je samo delimično uradjena a dosta toga ne odgovara našim običajima i kulturi.
U poslovnoj komunikaciji sve se češće koriste zvučni strani izrazi, najčešće bez konteksta i potrebe, smatrajući da će zvučati modernije i da će učesnik razgovora izgledati obrazovanije.
Moderna komunikacija danas zbog svih navedenih problema izgleda ovako:
„Dok sam pisao na svome lapu (laptop-u) svoj SiVi (CV) stigao mi je mejl od PiAr-a (PR) jedne poznate firme. Pohvalio sam se svojim frendovima na fejsbuku i dok sam četovao sa jednim od njih stigao mi je prezent sa atačmentom. Kada sam ga daunloudovao na desktop nešto se instaliralo. Medjutim nisam imao dobar fajervol pa su mi neki hakeri i krekeri upali u PiSi (PC) i ukrali broj kreditne kartice. Nisam ni bekapovao bitne foldere pa mi je virus obrisao sve.“
Pre 10-15 godina ovaj tekst bi retko ko razumeo. Nažalost malo se toga radi na rešavanju ovoga problema.

• Problem bezbednosti informacija

Jedan od najvećih problema informatičkog društva je bezbednost informacija. Internet nije u pravnom vakumu bez zakona i pravila jer se zakoni države mogu primeniti i na nove vidove komunikacija, međutim ta primena je veoma loša. Internet kriminalci koriste razne neetičke metode da bi došli do materijalne koristi a anonimnost modernih komunikacija je prepreka u njihovom pronalaženju.
Postoje razni načini prevara npr. kao što su pecaroške lokacije (phishing) koje navode korisnika na lažnu internet stranicu glumeći oficijelnu stranu banke ili neke druge ustanove. Postoje i drugi oblici tzv. „socijalnog inženjeringa“. Poznata je velika prevara kada su kriminalci iz Nigerije i nekih drugih afričkih država slali elektronsku poštu na veliki broj adresa sa molbom za prenos velike količine novca uz neverovatnu proviziju, ali uslov je da se mora uplatiti određena suma unapred. Mnogo ljudi je prevareno na najjednostavniji mogući način. Tu je i krađa brojeva kreditnih kartica pomoću trojanaca i virusa.
Najozbiljniji problem je karađa identiteta. U digitalnom svetu identifikacija korisnika je u mnogim oblastima veoma bitna. Kradjom identiteta kriminalac se predstavlja kao neko drugi i zahvaljujući nepostojanju ličnog kontakta ostaje sakriven iza tuđeg identiteta. Žrtvama krađa identiteta može izmeniti život u potpunosti, od gubitka imovine do potpunog gubitka identiteta. To je veliki etički problem. Kod nas je ovaj vid kriminala i dalje malo zastupljen zbog nerazvijenosti trgovine preko interneta.
Bezbednost informacija je ugrožena i na internet stranicama. Upadima na internet prezentacije i promenom njihovog sadržaja menjaju se i validne informacije i poturaju falsifikati. Organizovanim napadima na servere velikih kompanija dolazi do pada sistema tih kompanija i do ogromnih finansijskih gubitaka.

• Privatnost i poverljivost informacija

Osnovno ljudsko pravo je pravo na privatnost ličnih informacija. Nepovredivost pisma je takodje veoma bitna etička norma modernog demokratskog društva. Ta prava i norme su veoma ugrožene u digitalnom svetu. Uvek postoji interakcija između kulture deljenja informacija i kulture zaštite informacija. Medjutim tu dolazi do etičkih tenzija između poverenja i kontrole ili između slobodne distribucije informacija i šifrovanja informacija. Npr. dok korisnici IP telefonije i programa Skype mogu da uživaju u slobodi i sigurnosti komunikacije širom sveta, američki FBI se pobunio i tražio da im se omogući „sporedni ulaz“ tj. da im se da algoritam kojim je šifrovana komunikacija na Skype-u. Znači sloboda govora i privatnost su u ovome slučaju zagarantovani ali postoji problem što ni bezbednosne službe ne mogu prisluškivati ove razgovore. To stvara raj za kriminalnu komunikaciju.
Upravo ta mogućnost „sporednih vrata“ (back door) omogućava državama i njenim službama nadzor nad digitalnom komunikacijom. Tu mogućnost su proizvođači softvera „dužni“ da ostave državi.

Najveći primer nadzora komunikacija je tajni projekat EŠALON. To je klasični primer Velikog Brata, Džorža Orvela i ubrzano se ispunjava njegova vizija sveta po kojoj će sve biti stavljeno pod kontrolu jednog moćnog centra koji već sada špijunira skoro sve i skoro svakoga na zemlji, prisluškujući i snimajući sve danas poznate vrste komunikacija kojima se ljudi služe, telefoni, obični i mobilni, internet, faksovi, elektronske pošte (čak i šifrovane), teleks veze. Tvrdi se da Amerikanci koriste ovaj sistem prema svom nahođenju i da nikome ne polažu račune. Francuska vlada je optužila američku da zloupotrebljava Ešalon da bi obezbedila prednost svojim kompanijama nad konkurencijom. Baš ovih dana u Srbiji postoji velika dilema. Da li uzeti ličnu kartu sa biometrijskim podacima i čipom ili ne.

Pojam „biometrija“ može imati različita značenja zavisno od konteksta u kome se koristi. Etimologija reči govori da je u pitanju merenje bioloških osobina određenog organizma. Pojam identifikacija (od lat. identiicare – ustanovljenje identičnosti, istovetnosti) u savremenom društvu odražava povezanost određenog podatka o ličnosti sa njom samom. Iz navedenog proizilazi da su biometrijske metode identifikacije građana bazirane na merenju određenih svojstava organizma specifičnih za svakog čoveka, zarad potvrđivanja njegovog identiteta u društeno-institucionalnom smislu.

Dobrovoljni režim biometrijskih dokumenata u velikoj meri bi rešio potencijalne probleme  oko kolizije biometrijskog sistema identifikacije sa pravom na privatnost. Sa druge strane, treba izbeći klopku formalno dobrovoljnog, a faktički  obaveznog režima biometrijskih dokumenata, pogotovo u slučaju ličnih karti (iz prostog razloga što će u tom slučaju upravo oni koji nemaju takve  lične karte biti sumnjivi i diskriminisani). Pominje se još i korišćenje jednonamenskog umesto višenamenskog koncepta dokumenata zbog mogućnosti smanjenja zloupotreba. Problem je i centralizovana baza biometrijskih podataka o građanima koja bi omogućila mnogo veću kontrolu. Nažalost, zbog izgovora borbe protiv terorizma često se može čuti da od globalnog sela svet polako postaje globalni geto, umesto da se teži uspostavljanju balansa između interesa države i njenih građana. Od toga da li će i u kojoj meri taj balans biti uspostavljen, zavisi i budućnost prava na privatnost uopšte.

Druga sporna činjenica je da je u te lične karte navodno ugrađen RFID čip. RFID je skraćenica od Radio frequency identification (u slobodnom prevodu - Identifikacija putem radio frekvencije). RFID je sistem daljinskog slanja i prijema podataka pomoću RFID odašiljača koji se nalazi u čipu. Postavlja se pitanje bezbednosti i poverljivosti biometrijskih podataka koji se nalaze u čipu lične karte. Svako ko poseduje RFID čitač teoretski može da očita podatke sa vaše lične karte što olakšava praćenje i kontrolu vašeg kretanja. Podaci sa čipa se mogu i klonirati raznim tehnikama pa onda govorimo o već pominjanoj krađi identiteta. Međutim taj podatak očigledno nije tačan. U novim ličnim kartama u Srbiji se NE NALAZI RFID čip već običan čip kao na platnim karticama koji se očitava samo Smart Card čitačem i ne može se očitati sa daljine. Sa druge strane ima velikih prednosti identifikacije čipom. Koristan je za identifikaciju preko interneta, korišćenje usluga elektronske uprave, glasanje itd. Treba pronaći granicu i sprečiti ugrožavanje privatnosti građana. Kako ukratko opisati kriterijume, kako preporučiti "popunjavanje formulara" da bi se dobilo državljanstvo za dvadeset i prvi vek, koje nam treba da bismo bili u stanju da se nosimo sa izazovima "odbeglog" globalizovanog sveta. Očito je da se moramo naviknuti na činjenicu da je sticanje demokratsko-građanskog državljanstva, koje nam može pomoći da se nosimo sa ubrzanim promenama i novim izazovima, kroz proces učenja i usavršavanja. Sam pojam globalizacije (koji se kod nas često pogrešno zamenjuje pojmom tehnološkog napretka) u najkraćem se može opisati kao sve veća međuzavisnost društava. Svako društvo danas zavisi od svakog drugog mnogo više nego pre nekoliko decenija. Ova međuzavisnost je više posledica razvijenih komunikacija nego otvaranja tržista. Čovečanstvo još nije završilo sa zacrtanim ciljevima kao što su iskorenjivanje siromaštva, gladi i smrti uzrokovanih izlečivim bolestima u siromašnim zemljama ali mora se voditi računa i o naglom razvoju informatičkog, digitalnog društva i o etičkim i moralnim normama koje se moraju na njega primeniti.

Reciklaža elektronskog otpada

Naglim privrednim razvojem društva u prethodnom i početkom XXI veka, pojavom sve različitijih vidova komunikacije i razvojem mnogih elektronskih uređaja i pomagala, sve više se javlja problem odlaganja ogromnih količina zastarelih i prevaziđenih uređaja koji predstavljaju veliku opasnost za životnu sredinu. Devedesetih godina XX veka taj problem dostiže enormne razmere razvojem informacionih tehnologija, pojavom sve većeg broja personalnih računara i ekspanzije mobilne telefonije. Posledice tako naglog razvoja i takoreći svakodnevne pojave novih, savremenijih tipova elektronskih uređaja su pojavljivanje sve veće količine tzv. elektronskog otpada (e-otpad, e-waste). Na primer, vodeće svetske kompanije za proizvodnju računara i softvera, vodeći se samo sopstvenim interesima i profitom, izbacuju na tržište sve zahtevnije i zahtevnije programe što naravno podrazumeva kupovinu novijih i bržih računara jer je stare uglavnom neisplativo nadograđivati. Tako te gomile starih računara uglavnom završavaju kao e-otpad ili se prodaju zemljama trećeg sveta gde će, takođe, ubrzo nakon kraće upotrebe, postati veliki ekološki problem.

• Šta je elektronski otpad?

Elektronski otpad je popularno i neformalno ime za elektronske proizvode na kraju radnog veka. Ubraja se u opasne otpade zbog niza štetnih hemijskih materija poput kadmijuma (štampane ploče), arsena, olova (koristi se u monitorima radi zaštite od zračenja), žive, hroma (dekorativne svrhe), berilijuma, fosfora (katodne cevi monitora i televizora) i plastike koji su opasni po ljudsko zdravlje i veliki su zagađivači prirode.
Elektrotehnički i elektronski otpad se u zakonima Europske unije označava sa WEEE (Waste from Electrical and Electronic Equipment), a oprema EEE. Danas gotovo svako domaćinstvo poseduje takve uređaje.
Elektronska oprema je zastupljena svuda, u firmama i trgovinama, domaćinstvima, pa kad joj dođe kraj pojavljuje se u otpadu.
Procenjuje se da je godine 1992. u Evropi u ukupnom kućnom otpadu WEEE iznosio oko 2%, odnosno 4 miliona tona, a 1998. već 6 miliona tona ili 4% u kućnom otpadu.  Porast elektronskog otpada je tri puta veći od porasta komunalnog otpada.
Globalni e-otpad (elektronski i električni otpad) raste po stopi od 5% godišnje što ga čini najbrže rastućim otpadom na planeti. Veoma brz tehnološki razvoj u velikom broju kompanija stvara potrebu za konstantnim unapredjenjem IT sistema kako bi dostigli odgovarajuće tehnološke zahteve. Svake godine, globalni e-otpad se povećava za 50 miliona tona. Svakog sata, odloži se 4.000 tona e-otpada. Nije ni čudo što je primarna briga EU tekuće godine upravo zaštita životne sredine i unapredjenje reciklaže.

• Gubitak resursa

Kad se otpadni materijal ne reciklira, za proizvodnju se moraju pronaći nove sirovine. Tako se bespotrebno troše resursi i energija, a takođe i stvaraju novi ekološki problemi.

U 1998. procenjeni gubitak sirovina u Evropi zbog nereclikliranja elektronske i elektrotehničke opreme je bio:
-2.4 miliona tona gvožđa
-1.2 miliona tona plastike
-652,000 tona bakra
-336,000 tona aluminijuma
-336,000 tona stakla

Na te brojke je potrebno dodati i gubitke teških metala (olovo, živa…) koji, u slučaju nepravilnog zbrinjavanja, čine veliku štetu prirodnoj sredini. Da recikliranje može biti vrlo isplativo može se videti na primeru aluminijuma. Recikliranjem jednog kilograma aluminijuma možemo uštedeti 8 kg boksita, 4 kg hemijskih proizvoda i 14 KW struje.

• Zdravstveni rizici

Zdravstveni rizici uzrokovani opasnim materijama u elektronskom otpadu su jedan od najbitnijih razloga za brigu o kvalitetnom zbrinjavanju takvog materijala. U elektronskim i električnim uređajima može se pronaći mnoštvo vrlo toksičnih supstanci, npr. arsen, brom, kadmijum, CFC i HCFC materijali, olovo, živa i drugi.

CFC i HCFC materijali se koriste u proizvodnji rashladnih uređaja i izolacije. Obe vrste materijala spadaju u takozvane "stakleničke gasove" koji ispuštanjem u atmosferu uzrokuju promjenu klime i oštećenja ozonskog omotača.
Fluorescentna rasveta sadrži potencijalno štetne supstance kao na primer visoko toksične teške metale, naročito živu, kadmijum i olovo. Ulaskom u telo ove supstance mogu oštetiti jetru, bubrege i mozak. Živa je takođe i neurotoksična pa se može taložiti u organizmu i izazvati oštećenje nervnog sistema. Sadržaj žive u fluorescentnim lampama je zabrinjavajući. Jedna takva lampa kakvu možemo pronaći u većini kancelarija sadrži 30 miligrama žive, a po evropskim propisima 1 litar vode sme sadržati maksimalno 0.001 miligram tog teškog metala. Evropska unija planira, takođe, da izbaci olovo iz većine proizvoda, ali do sada dve trećine proizvođača nije izradilo detaljne planove o prelasku na čistije tehnologije.

CRT monitori (monitori sa katodnom cevi) i televizijski monitori sadrže u proseku od 2 do 4 kg olova. 40 % olova na deponijama je poreklom iz potrošačke elektronike.
Poslednjih godina intenzivno raste procenat monitora izrađenih tehnologijom tečnih kristala (LCD). U razvijenim zemljama većina starih CRT monitora na personalnim računarima je zamenjena LCD monitorima. Donedavno su tečni kristali ubrajani u opasan otpad, pa su takvi monitori zahtevali posebnu obradu. Međutim, nemačka Savezna agencija za zaštitu životne sredine (UBA) je na temelju ekotoksikoloških studija zaključila da tečni kristali nisu posebni otpad pa ih ne treba posebno obrađivati.

• Elektronski otpad u razvijenom svetu

Različite vrste elektronske i električne opreme sadrže oko 60% metala, 30% plastike i manje od 10% stakla. Iz ovog podatka možemo zaključiti da je e-otpad dobar izvor različitih materijala, veoma potrebnih modernoj industriji. Japan je primer visoko razvijene industrije reciklaže jer reciklira preko 85% ukupnog otpada. Japan ima veoma prost moto koji se odnosi na resurse marijala i sekundarne sirovine - ono što udje u zemlju tu i ostaje, konstantno se uključuje u proces re-proizvodnje.
Veliki problem elektronskog otpada imaju razvijene zemlje kao Sjedinjene Države koje procenjuju da će u sljedećih šest godina oko milijardu računarskih komponenti postati otpad te otprilike tri milijarde raznih uređaja kućne elektronike, uključujući 200 miliona televizora. Zastareli računari u SAD-u sadrže više od dve milijarde kilograma plastike, 1,6 milijardi kilograma kadmijuma, 600 miliona kilograma hroma i isto toliko olova i još zasad nepoznatu količinu žive i broma.
Kako "moda" ponekad ima nezanemarive ekološke posledice govori i zanimljivi primer iz Nemačke gde je jedna "zelena" političarka izračunala da 10 miliona prodatih "tamagočija" godišnje u Nemačkoj znači 350 tona električnog otpada u kućnom otpadu pa je prodaja dugmastih baterija zbog njih porasla za 30%.
Praćenjem ključnih pokazatelja utvrđeno je da svaki stanovnik Evropske zajednice godišnje odbaci oko 14 kg električnog i elektronskog otpada što je oko 5 miliona tona godišnje na nivou EU. Procenjuje se da će količina takvog otpada rasti tri puta brže nego prosečna količina otpada. Kako bi se rešenje i pravno regulisalo, Evropski parlament doneo je direktivu broj 2002/96/EC koja se odnosi na električni i elektronski otpad (Waste electrical i electronic equipment - skraćeno WEEE-direktiva). Tako su, faktički, veliki proizvođači elekronske opreme obavezani da se brinu o recikliranju svojih proizvoda.
Korporacija Sony je došla na ideju da umesto rastavljanja, staru elektronsku opremu smešta u napuštene otvorene rudnike. Neki od njih mogli bi primiti preko 70 milijardi računara, a onda bi se iz te "urbane rude" mogao u budućnosti vaditi bakar, zlato, gvožđe i ostali materijali.
Kompanija Hewlett-Packard saopštila je da je u okviru njenog programa za recikliranje u poslednje tri godine prikupljeno i obrađeno 450.000 tona elektronskog otpada. Prema planovima kompanije, narednih 450.000 tona e-otpada biće prikupljeno i reciklirano do kraja 2010. godine. HP poseduje veliko postrojenje za reciklažu čiji ogromne mašine za uništavanje i usitnjavanje svakog meseca obrade 1800 tona e-otpada. Iz tog elektronskog krša se u nerdenoj fazi obrade prvo odstranjuju otrovne materije, a zatim izdvajaju metal i plastika (čak i plemeniti metali), koji se ponovo upotrebljavaju u proizvodnji. Prema izjavama prestavnika HP-a, računari koji se koriste u kompaniji se mogu u potpunosti ponovo reciklirati i iskoristiti, a kompanija planira da do 2010. godine na taj način smanji potrošnju energije za oko 20 posto. Među velikim svetskim kompanijama je u toku svojevrsno nadmetanje u količini recikliranog otpada, tako da je HP saopštio da je nadmašio kompaniju IBM koja je u 2006. godini reciklirala "svega" 84.000 tona e-otpada. (Zlobnici kažu da korisnici mnogo brže odbacuju kartridže iz HP-ovih štampača, nego što drugi korisnici odbacuju IBM-ovu opremu). Elektronski otpad koji se obrađuje u HP-ovom pogonu sastoji se, uglavnom, od elektronskih delova računara i kartridža iz štampača. Reciklirani metal i plastika se koriste za proizvodnju novih proizvoda, kao što su auto-delovi, vešalice za odela, plastične igračke, poslužavnici, različiti držači za ograde itd.

• Problemi u zemljama u razvoju

Osim povećanja količine vlastitog smeća, problem uvoza otpada sa zapada u zemljama u razvoju je daleko veći. Kao i obično, najveća svetska ekonomija, Sjedinjene Američke Države, se i pri ovom ekološkom problemu ponaša krajnje neodgovorno i zaostalo. Čak 70 do 80 posto opasnog elektronskog otpada SAD izvozi u siromašne zemlje. Procene govore o 225 tona elektronskog otpada izvezenog iz SAD-a svake nedelje. Jedina su razvijena država koja nije potpisala Bazelsku konvenciju koja propisuje kontrolu izvoza opasnog otpada. Dok Evropska legislativa pokušava da usmeri na proizvođače i natera ih na proizvodnju ekološki prihvatljivijih proizvoda, SAD planira zakone koji će još više podstaknuti nemoralnu aktivnost izvoza otpada.

Najveći uvoznik američkog otpada je Kina. U pokrajini Guandong, tek četiri sata vožnje udaljenoj od Hong Konga, ogromne količine toksičnog otpada pristiglog sa zapada prerađuju siromašni radnici primitivnom tehnologijom opasnom po njih i njihovu okolinu. Iako je najveći sused SAD-a, Kanada, potpisnica Baselske konvencije, u praksi čini malo protiv ilegalnog izvoza otpada u siromašnije zemlje. 

Verovatno najomiljeniji način rešavanja problema e-otpada među biznismenima sa Zapada jeste da ga „uvale” drugima. Postoje dva načina za to. Prvi je doskora bio slučaj i u našoj zemlji, a drugi je tužna sudbina koja je zadesila siromašne u Indiji, Kini, Pakistanu...
Taj prvi, manje uočljiv način sastoji se u tome da se stari ali još upotrebljivi računari izvoze ili poklanjaju manje razvijenim zemljama. Kada se sklapa ovakav posao, obično se dobijaju vrlo povoljni uslovi pa uvoznici iz nerazvijenih zemalja zadovoljno trljaju ruke. Korisnici dobijaju jeftin računar, domaći biznismeni ostvaruju zaradu, a najsrećniji su prodavci sa Zapada jer su se otarasili problema i izbegli bilo kakve troškove oko kasnije reciklaže ili odlaganja. Pitanje je koliko dugo će ovakav polovan računar raditi kod svog novog vlasnika? Na prvi pogled uvoz polovnih računara deluje kao dobar posao za sve, ali će ta „brendirana mašina” kad-tad završiti na smetlištu. Da li će taj isti uvoznik za nekoliko godina da sakupi sve te računare i da ih vrati u zemlju porekla? Sigurno neće jer su biznismeni sa Zapada i dali povoljnu cenu samo da se otarase te robe – reciklaža je skup proces. O tome da je to tako govori činjenica da je reciklaža katodnih cevi iz računarskih monitora deset puta skuplja od njihovog otpremanja na drugi kraj sveta. Polovni računari uvezeni u našu zemlju će za nekoliko godina postati teret i jedino rešenje je njihova reciklaža. Međutim, naša zemlja još uvek nema takve pogone i veliko je pitanje kada će ih imati. Pravilna reciklaža e-otpada je skupa i nju izbegavaju i mnogo bogatije sredine od naše.
Drugi način na koji se razvijene zemlje oslobađaju starih računara jeste to što ih izvoze bukvalno kao tehnološki otpad. Koliko je nama poznato, ovako nešto se još uvek ne dešava kod nas, ali je zato svakodnevna praksa u slučaju, na primer, Kine i Indije. Mali privatni preduzetnici u ovim zemljama, koristeći razne zakonske propuste, uvoze ogromne količine starih neupotrebljivih računara. Kada stignu na svoje poslednje odredište u svom „računarskom životu”, veliki broj siromašnih, a često i dečjih ruku, odvaja pojedine delove, sortirajući ih i obrađujući. Ovaj posao je veoma opasan po zdravlje jer se u tom procesu oslobađa velika količina toksičnih materija, a ova deca to rade bez ikakve zaštite.
U područjima gde se nalaze ove radionice mnogi žitelji imaju zdravstvene tegobe iako nisu zaposleni na pomenutim računarskim stratištima. Podatak da stanovnici tih predela moraju da dovoze vodu za piće sa izvorišta udaljenih najmanje trideset kilometara govori dovoljno o zagađenosti podzemnih voda.
U ovim primitivnim pogonima reciklaža se obavlja uz mnogo mehaničkog rada i na kraju predstavlja veću opasnost nego što bi bila da su ti isti računari odloženi u neko bezbedno skladište. Recimo, računar u sebi sadrži mnoge delove od plastike i sličnih materijala. Ima ih na matičnoj ploči, kućištu, izolaciji na žicama itd. Na ovim primitivnim mestima za reciklažu deca spaljuju velike lopte zgužvanih žica, nastojeći da ih oslobode plastike i PVC omotača. Prilikom sagorevanja ovih materija u atmosferu se oslobađaju vrlo opasne i otrovne hemikalije. Na drugoj strani, radnici u otvorenoj vatri sagorevaju matične ploče, pokušavajući da dobiju bakar od kojeg su napravljeni štampani vodovi. Naravno, to ne šteti samo ekosistemu tih sredina, već i globalnom ekosistemu.

• Stanje u Srbiji

U zemljama Balkana samo 12% ukupnog otpada se reciklira, dok je u Srbiji taj procenat još manji - ispod 10%. Mogli bi reći da, srećom, zbog loše ekonomske situacije kod nas, količina e-otpada jos uvek nije dostigla nivo kao u zapadnim zemljama. Računari su kod nas još uvek u upotrebi duže vremena nego na zapadu gde prosečan korisnik menja računar na svake 2-3 godine. Pitanje je, međutim, koliko će ta situacija da potraje i samo je pitanje vremena kada će ogromne količine zastarelih računara stići do neprikladnih deponija. Do 2006. godine, Srbija nije imala mogućnosti za legalno i korisno odlaganje IT otpada.
Što se Srbije tiče, nije baš da stvari stoje u mestu. Vlada je ove godine usvojila predlog Zakona o upravljanju otpadom, kao i Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, a na proleće se očekuje da ove akte usvoji i Skupština. Kada se to dogodi, biće lakše i unosnije baviti se reciklažom. Čak i razvijene zemlje pokušavaju da se reše polovnih elektronskih i električnih uređaja tako što ih izvoze u druge zemlje čija zakonska regulativa ne zabranjuje uvoz takve opreme. Upravo kako Srbija ne bi postala skladište polovne elektronske opreme, zabranjen je uvoz polovne tehničke robe.
BiS iT recycling centar u blizini Pančeva, omogućava ovu, veoma potrebnu uslugu na moderan i visoko profesionalan način.
Obraćajući veliku pažnju na organizovano prikupljanje i racionalno korišćenje otpada koji se može ponovo koristiti posle procesa reciklaže, svako može u saradnji sa ovlašćenim reciklažnim centrom, da učini korak napred u cilju buduće re-proizvodnje. “Green point- ko reciklira taj i dobija” je ideja BiS iT reciklažnog centra, koja omogućava svakoj profitnoj ili neprofitnoj organizaciji da postane deo procesa reciklaže i učestvuje u očuvanju životne sredine.
U svemu tome, međutim, postoji jedan veliki apsurd. Dok nije usvojena zakonska regulativa o zabrani uvoza polovne elektronske opreme u srbiju, kombanija “Božić i sinovi”, inače vlasnik BiS iT reciklažnog centra, bila je najveći uvoznik te opreme u Srbiju. Time je ta kompanija zaradila ogroman novac prodajući našim građanima polovne računare koji su na zapadu već bili odbačeni i tretirani kao e-otpad. Kako je, međutim, većina velikih proizvođača računara i elektronike kao HP, Siemens, IBM itd. počela da se utrkuje ko će više svojih proizvoda raciklirati (naravno, uglavnom zahvaljujući usvojenim propisima EU o reciklaži e-otpada), onda i ovo možemo smatrati bar kao mali pomak u napred. 
Često ribari na raznim lokacijama „upecaju“ monitor ili u mrežama s ribom izvuku katodne cevi i baterije. To pokazuje da u Srbiji ne postoji svest o tome da je elektronski otpad, uz globalno zagrevanje, najopasniji svetski problem
Na Svetskom kongresu prerađivača elektronskog otpada, koji je nedavno održan u Berlinu, stručnjaci iz Irske podneli su izveštaj o tome kako otrovne materije iz elektronskog otpada menjaju DNK strukturu organizma. Nažalost, u Srbiji olovo iz katodnih cevi monitora i TV aparata, litijum i kadmijum iz baterija za mobilne telefone itd. najčešće završavaju na mestima neprimerenim za skupljanje te vrste otpada (ulični kontejneri), a neretko i u prirodnom okruženju.
U našem okruženju pogoni za reciklažu baterija iz mobilnih telefona ne postoje, a najbliži se nalaze u Češkoj i Irskoj. Ista je situacija i sa fabrikama za reciklažu katodnih cevi – najbliže su u Slovačkoj i Švedskoj.
Nasuprot nama, razvijeni svet u sličnim situacijama nema dilema. Na pitanje šta činiti sa 100.000 kompjutera koji se svakodnevno izbace iz upotrebe širom sveta, šta činiti sa drugim vrstama e-otpada čija se količina svakog sata povećava za 4.000, a svake godine za 50 miliona tona, postoji samo jedan odgovor – reciklaža. Uz pomoć novih tehnologija i do 70 odsto e-otpada nakon reciklaže može se ponovo upotrebiti kao sekundarna sirovina, dok se otrovni ostaci uništavaju i time štiti životna okolina i zdravlje ljudi. U Japanu se reciklira čak 90 odsto e-otpada, u zemljama EU oko 60 odsto, a u Srbiji svega nekoliko procenata. Zapravo, recikliraju se samo jednostavnije komponente elektronskih uređaja, kao što su plastika, metal i staklo, a ostaju opasne materije, čiju finalnu preradu obavlja mali broj kompanija u svetu.
Ovo što mi danas prolazimo prošle su i druge zemlje, ali one koje su na vreme shvatile problem otpada danas recikliraju gotovo sve. Na kongresu u Berlinu iznet je podatak da je priliv otpada na deponije u Austriji ravan nuli, odnosno sve što predstavlja otpad automatski se reciklira. Takođe, istaknuto je da se reciklažom elektronskog otpada mogu baviti samo firme koje poseduju Zero Waste tehnologiju koja omogućava sigurno razdvajanje opasnih i otrovnih materijala od sekundarne sirovine. Ko ovu tehnologiju nema, a bavi se reciklažom e-otpada, taj se zapravo bavi kriminalom. Na primer, po Srbiji imate firme koje za skupljanje starih monitora naplaćuju 150 dinara, a na internetu možete pronaći da reciklaža jednog monitora košta 25 dolara. Očito je da se ovde iskoriste delovi, koji se prodaju, a ono što je otrovno i mora da se reciklira završava ko zna gde. U 2009. u Srbiji bi trebalo da bude otvorena prva fabrika za reciklažu katodnih cevi koja će imati regionalni značaj.

• Metode reciklaže e-otpada

 Jedan od problema reciklaže elektronskog otpada nalazi se u teškom razdvajanju pojedinih sirovina iz otpada. Zato je jako bitna zakonska regulacija načina izrade elektronskih komponenti i uređaja kako bi se recikliranje olakšalo u što većoj meri. Ako je recikliranje lakše, cena mu je manja pa postaje konkurentna primarnim izvorima sirovina.

Zasad postoje četiri osnovne metode reciklaže elektronskog otpada (koje nisu međusobno isključive pri obradi nekog odbačenog proizvoda):

• rastavljanje opreme: ručno odvajanje delova koji se mogu ponovo upotrebiti i reciklirati
• mehanička obrada: uklanjanje štetnih delova, zatim usitnjavanje i rezanje
• spaljivanje i pročišćavanje: nakon što se spale gorivi delovi mogu se odvojiti metali
• hemijska obrada: plemeniti metali mogu se ukloniti putem hemijskih procesa.

Elektronsku i elektrotehničku opremu je teže reciklirati nego staklo, papir ili limenku. Njena reciklaža je vrlo kompleksna, a manji je problem velika bela tehnika nego mala komplikovanija oprema.
Na primer, u SAD-u je 1998. reciklirano samo 11% računara, a čak 70% velike bele tehnike iz domaćinstava. Problem rastavljanja i recikliranja sitnog elektronskog materijala vidi se i u štampanim pločama u kojima se može naći pola metala i nemetala iz periodnog sistema elemenata, među njima zlato, platina, srebro, tantal, razni elektroliti, sredstva protiv gorenja, plastika i dr.
U elektronski otpad možemo svrstati i potrošne medije za smeštanje podataka. Preduzeće Bayer AG je 1998. objavilo da je u svom pogonu u Dormagenu proizvelo 5000-itu tonu polikarbonata i to reciklažom 350 miliona kompaktnih diskova koje je prikupljala od 1994. u saradnji s firmama srednje veličine u Nemačkoj, Engleskoj i Holandiji. Optički nosači podataka sastoje se od polikarbonata, metaliziranog sloja aluminija, zaštitnog laka i štampe. Hemijskim procesom odvajaju se slojevi, a zatim centrifugiranjem odvaja plastika. Dobijeni polikarbonat meša se s novim materijalom, dobija oznaku R-tip i koristi za kućišta u elektro i elektronskoj opremi.

• Recikliranje baterija

Kako koristimo sve više mobilnih uređaja, broj odbačenih baterija raste iz godine u godinu. Nažalost, većina tog otpada završi sa ostalim kućnim otpadom na smetlištima koja nisu predviđena za odlaganje opasnog otpada.
Postoje mnoge vrste baterija, jednokratne, punjive, one sa veoma toksičnim komponentama i one koje su praktično potpuno neutralne ako se odbace u prirodu.
Važno je znati koje od njih možemo relativno sigurno odbaciti s komunalnim otpadom, a koje od njih moramo obavezno zbrinuti na pravilan način kao opasni otpad. Jednako bitno je znati koje baterije je isplativo reciklirati kako ne bi bezrazložno odbacivali vrednu sirovinu.

Automobilski akumulatori sadrže živu pa je njihovo nezbrinjavanje izuzetno opasno i štetno. U razvijenim državama velika većina ovakvih baterija završi u reciklaži.

Nikal-Kadmijumske baterije su punjive, ali nakon određenog broja ciklusa gube snagu i moraju se reciklirati. Kadmijum je teški metal i njegovo odlaganje u prirodi je štetno jer vremenom može doći do podzemnih voda i zatim u ekosistem u kojem se akumulira.

Nikal-metal-hidridne punjive baterije se smatraju ekološkima. Međutim nikal je relativno štetan metal, a i ove baterije sadrže elektrolit koji može biti štetan u većim količinama. Smatra se da pojedinačne baterije mogu biti odbačene u komunalnom otpadu, ali ukoliko skupimo veći broj baterija potrebno ih je odneti na recikliranje.

Litijumske jednokratne baterije se koriste u fotoaparatima. Ne sadrže visoko toksične komponente, ali pre odlaganja bi ih trebalo potpuno isprazniti kako bi se potrošio metalni litijum u njima.

Litijum-jonske punjive baterije ne sadrže otrovne materije pa ne postoji problem odlaganja. To je ohrabrujuća činjenica s obzirom da se koriste u sve većem broju mobilnih uređaja, od mobilnih telefona do prenosnih računara pa čak i automobila na električni pogon. U masovnu upotrebu ne ulaze zbog osetljivosti, pa ekološki nepovoljnije tehnologije imaju prednost u mnogim područjima primjene.

Sam proces recikliranja teče tako da se prvo odbacuju zapaljive materije kao što je plastika. Nakon toga se ogoljene ćelije seku na komade, a ti se komadi zagrevaju do tačke topljenja metala. Deo nemetala ispari, drugi deo se sedimentira zavisno od specifične mase. Opasni kadmijum brzo isparava pa je pare potrebno hladiti i skupljati. Dobijeni metali se koriste u raznim granama industrije.
Recikliranje baterija je isplativo ukoliko pogoni dobijaju sortirane baterije prema svom hemijskom sastavu. Selekcija i transport odbačenih baterijskih članaka su obično subvencionisani od strane države.

Zaključak

Kako bi se e-otpad preusmerio s puta prema deponiji treba uvesti promjene u projektovanju opreme, koristiti manje različitih materijala da se olakša separacija pri reciklaži itd. Industrija treba da poštuje četiri načela pri izboru materijala:

• koristiti manje različitih materijala;
• u slučaju plastike odabrati kompatibilne polimere;
• identifikovati sve upotrebljene polimere;
• projektovati sve delove za jednaki vek trajanja, jer greška na jednom delu može dovesti do preranog odbacivanja proizvoda.

Kako se količina opasnog elektronskog otpada povećava u svakom domaćinstvu, vrlo je bitno da i obični građani budu svesni mogućnosti ispunjenja svojih obaveza prema životnoj sredini. Vrlo često se mogu videti stari računari i TV uređaji ostavljeni među uobičajenim smećem. Veliki deo građana je neinformisan o mogućnostima sigurnog odlaganja tog štetnog otpada, a mnogi čak nisu ni svesni štetnosti odbačenih elektronskih uređaja.

Naravno, bacanje je zadnji korak. Ako je moguće, bolje je iskoristiti stari računar za neku funkciju za koju bi možda kupili poseban novi uređaj (koji u budućnosti postaje novi komad elektronskog otpada). Danas kada su “broadband” veze postale popularne i kod nas, stari računar može postati odličan “router” baziran na linux operativnom sistemu.

Linkovi i literatura

Etički zazovi informatičkog društva:
Divna Vuksanović - FILOZOFIJA MEDIJA
Rafael Capurro - Ethical Challenges of the Information Society in the 21st Century
Srđan Damnjanović - Izazovi i granice hakerske etike
Oliver Subotić – Biometrijski sistemi identifikacije

Internet

Reciklaža elektronskog otpada:
http://www.e-recicle.com
http://www.blic.rs/drustvo.php
http://www.personalmag.rs/it/e-otpad-zasto-treba-reciklirati/
http://welcome.hp.com/country/rs/sr/features/05weee.html
http://www.voanews.com/Serbian/archive/
http://www.blic.rs/drustvo.php
http://www.pcpress.co.yu/arhiva/
http://ec.europa.eu/environment/waste/weee_index.html
MikroVesti, utorak, 17. Jul 2007.
European Commission, Draft proposal for a
European parliament and council directive
on waste electric and electronic equipment,
Brussels, 2000, Belgium,
http://www.eia.org/download/eic/21/www/
Final_Proposal_June_2000.html, 2000-07-31.
Matthew C. Frank: The Recycling of Computer Circuit Boards, (2005)
Zbornik radova 49. Konferencije za ETRAN, Budva, 5-10. juna 2005, tom I

preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi