EKONOMSKA ŠPIJUNAŽA – POSLOVNA I INTERNET ŠPIJUNAŽA

U vreme velike konkurencije i stalnih inovacija, posedovanje prave informacije u pravo vreme osigurava kompaniji vodeći položaj na tržištu i stvara održivu konkurentsku prednost. Otvara se i mogućnost stvaranja velike baze podataka sa ciljem održavanja i povećavanja tržišnog učešća, kao i profita. Bitno je u pravo vreme otkriti šta konkurenti rade i šta nameravaju raditi. U tu svrhu pribegava se ekonomskoj (industrijskoj) špijunaži. Ekonomska špijunaža iziskuje mnogo manje troškove nego što je potrebno za ulaganje u sektor istraživanja i razvoja, štedi na angažovanju specijalizovanih stručnih kadrova i smanjuje tehnološki jaz u odnosu na konkurenciju.
Ako se uzme u obzir vremenski period datiranja špijunaže može se reći da se javlja već sa prvim sukobom izmedju pojedinih država Starog veka.
Od samog početka korišćenja je kao sredstvo za vreme rata ili neposredne ratne opasnosti za prikupljanje podataka o vojnoj moći, oružanim snagama, sistemu odbrane, strateškim vojnim planovima i namerama, količini i vrsti oružja kao i drugim podacima koji su značajni za vojnu snagu suprotne strane.
Međutim, kako je postojao interes da se podaci o vojnoj moći čuvaju kao tajna od drugih država javila se i potreba za krivičnim delom ŠPIJUNAŽE.
U početku je špijunaža imala vojni karakter ali u novije vreme špijunaža sve više prerasta u sredstvo za prikupljanje podataka za ekonomsku moć i unutrašnju i spoljnu politiku neke države.
Postoje visoko organizovane špijunaže koje obuhvataju odredjeni krug lica koji se profesionalno bave tim poslom, to su posebne agenture i obaveštajne službe.
Osobe koje se bave špijunažom nazivamo špijunima, a sredstva i načini kojima oni dolaze do podataka su razni: praćenje, tajno motrenje kretanja, rada ili neke druge aktivnosti posmatrane strane, dostavljanje podataka, cinkarenje i slično.
Poslovna obavještajna aktivnost je deo celokupne poslovne aktivnosti koji je došao do izražaja u 80-tim godinama 20-tog veka u japanskoj industriji. Obuhvata aktivnosti kao što su podrška izgradnji poslovne strategije, analizu rizika, analizu eksternog i internog okruženja vlastite kompanije, kao i konkurencije, opšteg poslovnog, ekonomskog, tehnološkog i političkog okruženja.

2. POJAMEKONOMSKE ŠPIJUNAŽE

3. EKONOMSKA ŠPIJUNAŽA KROZ ISTORIJU

Ekonomska špijunaža vodi poreklo iz vojne špijunaže.
Špijuniranje je zabeleženo još 1500 godine pre n.e. kada je Mojsije odabrao 12 špijuna i poslao ih u drugu zemlju sa zadatkom da razgledaju zemlju, narod da li je jak ili slab, koliko ih ima, da li su dobri ili zli, kakvi su gradovi, kakvo je zemljiste i prirodna bogatstva.
Špijuniranje je postojalo i u vreme bliskoistočnog vladara Hamurabija iz 18 veka pre n.e., koji je veliku pažnju posvećivao obaveštajnim podacima u svrsi vođenja ratova.
Primer špijunaže se odnosi i na Odiseja koji se prerušio u prosjaka i infiltrirao među Trojance kako bi uvideo osobine protivnika, njihov raspored snaga i karakteristike grada.

Dolaskom Hitlera na vlast i stvaranjem nacističke Nemačke, počinje veliki uspon ratne a samim tim i industrijske špijunaže. Primenjuje se načelo “totalne špijunaže” koje glasi: Nema podatka koji nije važan, nema mesta koje nije interesantno i za špijuna su sposobni svi deca, odrasli, vojnici, seljaci, intelektualci.
Posle drugog svetskog rata dolazi do usavršavanja industrijske špijunaže. U ilegalnom istraživanju konkurentskih aktivnosti na meti su visoke tehnologije, industrija naoružanja, elektronika, informacione tehnologije, farmaceutika, svemirski programi, automobilska industrija itd.

4. MOTIVI EKONOMSKE ŠPIJUNAŽE

a) Informacije komercijalne sadržine:

- podaci o konkurenciji, njihove slabe strane; 
- podaci o dobavljačima; 
- podaci o tržištu; 
- uslovi finansijskog poslovanja; 
- tehnološke tajne; 
- mere koje preduzima konkurencija prema svojim protivnicima; 
- podaci o potencijalnim partnerima, provera njihovog poštenja; 
- informacija o mestu čuvanja tereta, vremenu i maršruti prevoza; 
- otkrivanje osetljivih odnosa među saradnicima;
- otkrivanje lica pogodnih za vrbovanje putem otkupa, ucene ili na drugi način; 
- veze i mogućnosti rukovodstva; 
- utvrdjivanje kruga stalnih posetilaca.

b) Informacije lične prirode:

- izvori prihoda; 
- pravi odnosi prema ovim ili onim društvenim dogadjajima, prema vladajućim
strukturama; 
- način ličnog života rukovodioca i članova njegove porodice; 
- raspored i mesta susreta - poslovnih i ličnih; 
- podaci o veličini finansijskog blagostanja; 
- informacija o ljudskim slabostima; 
- opasne sklonosti; 
- štetna seksualna orijentacija; 
- podaci o prijateljima, prijateljicama, mestima odmora, putanjama kretanja; 
- informacije o mestima čuvanja dragocenosti; 
- adresa prebivališta; 
- bračna neverstva; 
- problemi izmedju roditelja i dece.

5. OBLICI ŠPIJUNAŽE

Postoje osnovni i posebni oblici krivičnog dela špijunaže.

1. Osnovni oblici špijunaže

 Ovaj oblik špijunaže sastoji se u saopštavanju, predaji ili činjenju dostupnim stranoj državi, stranoj organizaciji ili licu koje im služi, tajnih vojnih ili službenih podataka ili dokumenata.

•  Glavna obeležja osnovnog oblika krivičnog dela špijunaže su: radnja izvršenja, karakter podataka i elemenat inostranosti.
•  Radnja izvršenja sastoji se u saopštavanju, predaji ili činjenju dostupnih tajnih podataka ili dokumenata.
•  Saopštenje je dostavljanje sadržaja tajnih podataka. Može biti učinjeno usmeno, pismeno ili korišćenjem sredstava komunikacije.

 Pod predajom se podrazumeva dostavljanje dokumenata sa poverljivim sadržajem suprotnoj strani.
Najčešći način saopštavanja su mikrofilmovi, kompjuteri, sateliti, razni oblici šifrovane predaje podataka. 
Objekat radnje krivičnog dela špijunaže predstavljaju državni, vojni ili službeni podaci ili dokumenti koji predstavljaju državnu, vojnu i službenu tajnu.
Tajnama se smatraju oni podaci koji su zakonom ili opštim aktom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona proglašeni takvom tajnom, a otkrivanje koje bi nastupilo imalo bi štetne posledice za nacionalnu bezbednost ili nacionalni interes.
Da bi saopštavanje ili predaja podataka predstavljala krivično delo špijunaže neophodno je da se oni predaju stranoj državi, stranoj organizaciji ili licu koje im služi.
Stranom državom smatra se svaka strana zemlja bez obzira u kakvim diplomatskim odnosima je sa našom zemljom.
Strana organizacija je svaka organizacija inostranog porekla, bez obzira da li se nalazi u inostranstvu ili našoj zemlji.
Lica koja imaju službe (agenti) su lica koja deluju za interese odredjene strane države ili organizacije.

2. Posebni oblici špijunaže

 Posebni oblici obuhvataju:

1 .Stvaranje obaveštajne službe za stranu državu ili organizaciju;

2. Stupanje u stranu obaveštajnu službu;

3. Pribavljanje tajnih podataka ili dokumenata u nameri njihovog saopštavanja ili predaji stranoj državi 

1.Stvaranje obaveštajne službe

 Stvaranje obaveštajne službe u našoj zemlji i rukovođenje tom službom se sastoji u stvaranju stranih agenata u našoj zemlji sa ciljem prikupljanja poverljivih podataka za zainteresovane strane države ili organizacije.
Rukovođenje ovom službom obuhvata aktivnosti organizacionog karaktera, koordinaciju aktivnosti službe, njeno povezivanje sa centrima van zemlje.

2.Stupanje u stranu vojnu službu

 Stupanje u stranu vojnu službu, prikupljanje podataka za nju ili pomaganje njenog rada na drugi način, obuhvata dela koja se sastoje u obavljanju važnih poslova za obaveštajnu službu.
Pomaganje obaveštajne službe podrazumeva npr. ustupanje prostorije, prikrivanje špijuna i špijunskog materijala, održavanje veze medju članovima službe.

3.Pribavljane tajnih podataka ili dokumenata

 Pribavljanje tajnih podataka ili dokumenata u nameri njihovog saopštavanja obuhvata proces kada se poverljivi podaci ili dokumenti saopšte ili predaju nepoželjnoj adresi.
Posledice se sastoje u ugrožavanju bezbednosti zemlje.
Izvršilac dela može biti svako lice.
Delo ne mora biti samo politički motivisano, može se raditi i o pobudama iz koristoljuba.
Posebno je značajno osnivanje udruženja i nabavljanje sredstava za njegovo vršenje te pružanje pomoći učiniocu krivičnog djela.

6. POSLOVNA ŠPIJUNAŽA

Poslovna špijunaža kao nova ekonomska disciplina, iako negde zanemarena a negde omražena, zauzima značajno mesto u odnosima među državama i vodećim transnacionalnim kompanijama.
Poslovna špijunaža je u suštini proces pretvaranja podataka iz informacija u znanje. Osnovni smisao poslovne špijunaže je da se stekne komparativna prednost u odnosu na konkurenciju.
Informacija je oduvek bila važna za ostvarivanje uspeha u nekom poslu. Danas je ona postala ključni element uspešnosti na svakom polju, pa i u ekonomiji.
Idejni tvorac pojma poslovna špijunaža, Stevan Dedijer, smatra dovođenje u vezu prikupljenih informacija i predviđanja izuzetno važnim, a u današnje doba informacija i mogućnosti pristupa svim podacima važno je i znati interpretirati prikupljene informacije. Zato firme, koje žele biti konkurentne, prikupljene informacije obrađuju i analiziraju. Dedijer kaže da je 1960. godine u svetu na poslovnu špijunažu otpadalo 25 odsto ukupnih špijunskih operacija, a 60 odsto na vojno-obaveštajne delatnosti. Već 1990. godine vojna špijunaža činila je 15 odsto, a poslovna 60 odsto ukupnih obaveštajnih operacija.
Američki zakoni prave razliku između "industrijske špijunaže" – između pojedinih kompanija - i "ekonomske špijunaže". Da bi se špijunaža smatrala ekonomskom, u njoj mora postojati podrška strane vlade. Nije dovoljno da neka strana kompanija pokuša krasti tajne od neke američke kompanije, već iza tih napora mora stajati neka strana vlada.
Timovi za poslovnu špijunažu podrazumevaju informatičku (i svaku drugu) opremljenost (rast tržišta informacija zavisi i od ulaganja države u informatičku tehnologiju).

U Srbiji se za razliku od drugih država u tranziciji, oticanje važnih saznanja i informacija još uvek ne smatra velikom štetom. Nije tačno da u privredi Srbije, bez obzira na evidentan tehnološki zaostatak, ne postoje veoma interesantne informacije za naše konkurente, ali mi njihovom čuvanju posvećujemo veoma malo pažnje. Čak i kada se dogodi slučaj poslovne špijunaže, kod nas se to negira. Ide se dotle da se oticanje veoma važnih poslovnih informacija i ne smatra nekom većom štetom. Jer, kako objašnjavaju to nisu pare, opipljiv predmet ili neko materijalno dobro - mašina. Za razliku od takvog našeg gotovo neodgovornog odnosa, svet kao i zemlje u našem okruženju, tome pridaju veoma veliku pažnju, izdvajaju novac i obučavaju ljude. Isto tako, informacije o ljudima, njihovim znanjima i potencijalima jesu imovina vredna zlata.
Kod nas je, još uvek, gotovo normalna stvar da neko od vrhunskih stručnjaka ili menadžera pređe iz jedne u drugu, konkurentsku firmu, domaću ili čak stranu i da nastavi da se bavi poslom kojim se i pre bavio, kao da se ništa nije dogodilo. U mnogim razvijenim državama takvom "prebegu" bi bar dve godine bilo zabranjeno da obavlja slične poslove, da bi se na taj način sačuvala njegova važna saznanja o preduzeću iz koga je otišao.
Srbija, izlazeći polako iz ekonomske krize, postaje veoma interesantno područje za razne poslovne opservacije, pa je poslovna špijunaža intenzivna (stranci nas bolje poznaju nego mi sami sebe), imaju sve potrebne informacije o našim preduzećima i kreiraju strategiju i politiku nametanja uslova, dovodeći sebe i svoje gazde u dobru startnu poziciju kod kupovine preduzeća uz veoma povoljne uslove, jer plaćaju samo od 10 do 20 odsto njihove prave vrednosti.
Kod nas, osim loše klime i ukupne atmosfere privrednog kriminala, ne postoje stručnjaci, koji bi mu se suprotstavili delujući najpre preventivno, a potom i operativno. Čak se interna kontrola i interna revizija (u okviru same firme) u našim bankama i javnim preduzećima tek pojavljuju, ali još sa slabim rezultatima.
U pojedinim industrijski razvijenim državama već se pristupilo organizovanom obučavanju kadra za veoma složene i riskantne funkcije ekonomskog diplomate. Među prvima su to uradili Japanci i Francuzi, koji su prvi u svetu 1997. godine osnovali Školu za ekonomsko ratovanje, tzv. grupe ESLSCA, dok Japanci svoju elitu za ekonomsku diplomatiju obučavaju u okviru "Macušita škole za biznis i menadžment" još od sredine osamdesetih godina.im rezultatima.
Za ostvarenje jedinstvenog nacionalnog cilja - osvajanje svetskog tržišta, Japanci su mobilisali sve snage politike, ekonomije i društva. Težište i glavne sektore čine MITI, u okviru kojih je grupisano nekoliko ministarstava: međunarodne trgovine, industrije, finansija, spoljnih poslova i ono što na Zapadu spada pod ministarstvo unutrašnjih poslova.
U MITI spadaju i državne i paradržavne agencije kao "Jetro" (japanska spoljnotrgovinska organizacija), trgovinska društva nazvana "Šogo Soša" u koje ulaze velike kompanije, poput "Micubišija". Tome treba pridodati još desetak grupacija kompanija, asocijacija, federacija poslodavaca, sindikata. Nisu izostavljene ni državne obaveštajne službe, kao ni političari. Između svih njih razvile su se višestruke direktne veze s osnovnim ciljem stalnog ekonomskog razvoja, da bi Japan postao svetska trgovinska, industrijska i tehnološka sila.
Francuska takođe ima sličan koncept po stepenu brige države za uspešnost nacionalne ekonomije, državne i privatne podjednako. U domenu odbrane od ekonomske i poslovne špijunaže od strane konkurencije, Francuzi preporučuju veliku autonomiju kompanija u odlučivanju o upravljanju ekonomskim odlukama na tom planu.
Sama država ne utiče na kompanije u nastojanju da ostvare maksimalni profit, ali im savetuje stvaranje zajedničkih mreža informisanja kako bi saznali menadžerske odluke konkurencije i uspešno sačuvali delove tržišta, a istovremeno osvojili nova i tako zaštitili ekonomsku osnovu svojih preduzeća. To je bio osnovni cilj osnivanja Škole za ekonomsko ratovanje, gde su predavači za ekonomsko-obaveštajni rad iskusni generali francuske civilne i vojne obaveštajne službe.

7. INTERNET ŠPIJUNAŽA 

Svi podaci koji se prenose putem neke mreže, bilo da je to e-mail poruka, telefonski razgovor ili faks, podložni su prisluškivanju.
Zapadne zemlje, predvođene Amerikom, izgradile su čitav sistem za špijuniranje država Istočnog bloka i Pacifika. Jedan od tih špijunskih sistema, nazvan ECHELON, nastao je kao posledica zajedničkog napora saveznika tokom Drugog svetskog rata da se dešifruju neprijateljske poruke. Iako je u početku imao vojni karakter, ECHELON se vrlo brzo preorijentisao na civilnu špijunažu vlada, organizacija, kompanija, partija itd. Osnivači i učesnici u njegovom razvoju su Amerika, Velika Britanija, Kanada, Novi Zeland i Australija. U svakoj od ovih država postoji centar („agencija”) za prikupljanje podataka iz „stanica” koje čine grupe superkompjutera (zvanih ECHELON Dictionaries) opremljenih ogromnim rečnicima.
Sistem dobija ogromnu masu podataka preko čitavog lanca uređaja za „snimanje” pri čemu svaki uređaj kontroliše prenos putem satelita, radio-komunikacija ili kablova. ECHELON superkompjuteri analiziraju „plen” i tragaju za ključnim rečima (imena, nazivi firmi, gradovi...), bez obzira ko je pošiljalac ili primalac poruke. Svaki kompjuter ima listu ključnih reči svoje „agencije” (to jest države na čijoj se teritoriji nalazi) ali i listu reči ostalih „agencija”. Ako naiđe na reč neke druge „agencije”, kompjuter automatski šalje uhvaćenu poruku kompjuteru odgovarajuće „agencije” i nastavlja analizu, čuvajuci samo poruke koje se odnose na „agenciju” kojoj pripada. Tajne službe ovih pet država redovno dodaju nove ključne reči.
Prvu komponentu ECHELON sistema čine stanice za analizu komunikacija prenetih satelitom Intelsat. Ovaj satelit koriste skoro sve veće svetske telefonske kompanije. Čitava mreža Intelsat satelita postavljena je iznad ekvatora i obezbeđuje istovremenu upotrebu desetine hiljada telefonskih, e-mail i faks komunikacionih kanala. Dve stanice za „prisluškivanje” Intelsata su u Americi i po jedna u Velikoj Britaniji, Australiji i Novom Zelandu.
Drugu komponentu sistema čine stanice za analizu komunikacija koje prenose drugi (ne Intelsat) sateliti, između kojih su naravno i ruski. Stanice su u Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi (zaduženi za Latinsku Ameriku), Nemačkoj i Japanu.
Konačnu komponentu sistema ECHELON čine stanice za analizu „zemaljskih” komunikacija koje se prenose putem podmorskih kablova i mikrotalasnom (linkovskom) mrežom.

Postoje neki predlozi kojim bi Evropa mogla da se brani od špijuniranja od strane Amerike, a to su:

1. Neophodno je uspostaviti demokratske procedure kontrole celokupne tehnologije za elektronsku špijunažu. Potrebno je definisati način obeštećenja oštećenih organizacija, kompanija ili privatnih lica u slučaju zloupotrebe te tehnologije. Procedure kontrole moraju precizno definisati ciljeve špijuniranja, razloge zašto su oni odabrani i način razmene i analize prikupljenih informacija. Ove procedure moraju biti javno dokumentovane i obrazložene.

2. Sva buduća tehnologija korišćena u špijunske svrhe biće podložna istim procedurama kontrole kao već postojeća.

3. Evropski Parlament bi trebalo da odbije predlog SAD da sve privatne poruke koje se prenose Internetom budu na uvidu američkim špijunskim agencijama (US Intelligence Agencies). Parlament bi trebalo da dobro prouči nove metode šifrovanja podataka, kontrole procedura za šifrovanje i moguće eventualne posledice. U svakom slučaju, potrebno je zaštititi evropske državljane i kompanije od neovlašćenog špijuniranja agencija koje sarađuju sa konkurentskim multinacionalnim kompanijama.

4. Parlament će zahtevati detaljan izveštaj o posledicama špijuniranja evropskih telekomunikacija od strane NSA (National Security Agency), posebno u odnosu na ustavnu zaštitu privatnosti svih lica i na političku, kulturnu i ekonomsku autonomiju evropskih država.

ZAKLJUČAK

Moderna ekonomija zasnovana je na principima slobodnog preduzetništva, liberalizma i podrazumeva da se najbolji mogući efekti za tržišne igrače, kupce i društvo u celini može ostvariti kroz konkurenciju. Međutim težnja svakog tržišnog učesnika je da postane monopolista, odnosno ako nije monopolista onda bar da ima odnos ostvarenih efekata naspram ostvarenih troškova maksimalan. Naglasak osim na efektivnosti je i na efikasnosti. 

Mnoge kompanije moraju imati formulisane elemente ili celu poslovnu strategiju. To podrazumeva da je njihovo preduzetništvo našlo svoje mesto u realnosti tržišta. Elementi strategije su proizvod, cena, mesto, kanali distribucije,  promocija. Koncept biznisa podrazumeva izgradnju ovakvih dvosmernih lanaca vrednosti kroz dugoročne odnose između kompanije, kupaca, dobavljača, lokalne zajednice. U savremenim uslovima poslovanje podrazumeva velike troškove u izgradnji relacija sa kupcima, izgradnji marke proizvoda, kao i reklamne i promocione troškove. Za realizaciju ovakve strategije poslovanja zahteva se veliki napor u planiranju i veliki pritisak u prodaji, kao i povlačenje proizvoda i pre nego što proizvodi postanu zastareli kako bi se održala prednost u odnosu na konkurente.

Mogućnost da se sa sve većom verovatnoćom predvide ekonomski trendovi kao i potezi konkurencije bivaju sve više limitirani. Neke zemlje kao što je japan institucionalizirali su poslovni informacioni sistem kao svojevrsnu legalnu industrijsku špijunažu u telu kao što je Ministarstvo spoljne trgovine.

Ekonomske informacije su uvijek bile deo vojnih i političkih obaveštajnih aktivnosti i podaci kao što su količina proizvedenih, izvezenih dobara, resursi, uvoz i tehnološka razvijenost neke zemlje su klasični obaveštajni podaci. Postoji strah od klasične industrijske špijunaže koja prevazilazi okvire ekonomskog informacionog sistema jer je pre svega je fokusiran na ključne trehnološke odrednice koje znače prednosti uštede godina istraživanja i mnogo novca.

LITERATURA 

• Petković Todor, „Poslovna špijunaža i ekonomsko ratovanje“, Beograd, 2006.godina
• Petrović Z., „Ekonomska špijunaža“, Beograd, 2005. godina
• Internet

preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi