Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и просуђују шта је добро, а шта зло. Дефинише се као облик друштвене свести, систем обичаја, навика, норми. Морал је релативан, јер није исти у свим друштвеним групама и историјским периодима. Централне вредности морала су: добро, исправно и праведно.
Све друштвене заједнице поседују одређене моралне норме.Морал се углавном одређује као облик друштвене праксе, деловања човековог односа према свету,другим људима и према себи самом.Тиме се изражава став да су једино они поступци морални који издрже вредносну процену.Она долази од друштвене средине и јавности,сто представља објективну страну морала, а уколико изразе вредносно одобравање самог човека који такав поступак врши, то онда даје субјективну страну морала.
Нужан услов да би једна радња била морална је да она треба да се изврши у складу са осећањем савести и дузности а не због личне користи или себичног интереса.Нека радња постаје морална тек онда када је човек обавља зато сто тако треба а не зато сто мора. Урадити, извршити један морални чин, представља добро, па се и оцењује као добро, ваљано. С оне стране добра је зло. Добро и зло су основни вредносни појмови морала, етике као што су рецимо у уметности то лепо и ружно.

ПОРЕКЛО И ПОЈАМ МОРАЛА

Под “моралом" ја подразумевам систем оцена вредности које додирују животне услове једнога бића.
Морална норма настала је веома давно, још у првобитној заједници. Током своје еволуције човек је, најпре, живео у малим групама. Боравећи и живећи у групи, првобитни човек је неминовно себи постављао два питања: какав треба да будем ја, да би други људи и ја били срећни и какви треба да су други, да бих ја био срећан и да би моја срећа уопште била могућа? На основу таквих размишљања формирана су правила људског понашања, настала је филозофска дисциплина-етика, која изучава смисао и суштину људског битисања, смисао кодификације норми понашања да би људи, пре свега били срећни.
Морал је објективна друштвена појава коју конституише, прво, скуп правила (норми, мерила) која регулишу понашање чланова једне друштвене заједнице; друго, скуп стварних навика понашања. Значајно је истаћи да те норме, начела или правила понашања увек подразумевају регулисање међуљудских односа, дакле односа људи између себе као и односа јединке према друштву.
Морал се манифестује у вредносном процењивању људских поступака и хтења као позитивно или негативно вредних. Морални суд или оцена односи се на неки поступак, расуђивање, држање, понашање или карактер неког човека или нас самих. Објекат моралне оцене је увек само човек.
По Сигмунду Фројду, норме које друштво дефинише, посебно оне којима се одређена понашања забрањују, личност само делимично усваја, па тако не могу ни постати део унутрашње структуре личности. Фројд тврди, имајући у виду нагонску, импулсивну страну људске природе, да је потпуна хармонизација моралне свести, као облика друштвене цензуре, и свести појединца готово недостижна.
Можемо да тврдимо, уважавајући значајна мишљења у овој области, да је порекло морала људско, да се може наћи у људском друштву, у самом човеку. Јер, живећи у друштву, живећи са другим људима, стваране су разне врсте норми које су регулисале односе тог заједничког живљења. Човек као слободно, (само)свесно, стваралачко и одговорно биће, ствара морал као творевину која служи очувању његовог људског идентитета.
Под појмом "морал" најчешће се подразумева систем норми или правила људског понашања.
Морал представља систем моралних правила, скуп норми које одређују човеково понашање у друштву и то према друштву у целини, према другим члановима друштва и према самом себи.
Односно, морал је скуп обичаја, навика, норми или правила понашања којима се људи руководе у својим поступцима.
Као скуп правила понашања, морал се заснива на нормама о добру и злу, а манифестује се у вредносном процењивању људских поступака, у смислу које је понашање достојно човека а које није, које је вредно а које се може означити као безвредно, које се одобрава а које се осуђује. У складу са моралним нормама, а у склопу сложене комуникације која се одвија у друштву, људи формирају своје личности, карактере и особине, усмеравају своју мотивацију и деловање, вреднују и суде и себи и другима.

Морал и обичај

Раније се говорило о сваком моралу: "Познаћете га по плодовима његовим". Ја кажем о сваком моралу: “То је плод по коме познајем земљиште на коме је израстао.”
Обичај је најстарија форма регулисања друштвених односа и понашања. У почетним фазама развоја људског друштва, стихијски су настала бројна правила којима су регулисана најразноврснија људска понашања. Једном устаљена правила временом окарактерише одсуство свести о њиховој сврси и разлозима због којих постоје. Стихијски настала обичајна правила везана су за анимизам, култ и магију. Настају из потребе да се овлада природом и друштвеним процесима. Зато је обичај у својој основи навика или пракса која се формира и постоји као резултат трајне представе. Бројни обичаји временом прерастају у моралне норме. Управо због тога, постоји оправдање за тврдњу да се порекло морала може наћи у обичајима.
Под обичајем се дакле подразумевају друштвене норме које се остварују у друштву на основу устаљених навика и који се формирају применом кроз дужи временски период. Дакле, обичаји представљају устаљена, уобичајена понашања људи која улазе у живот људи и регулишу друштвене односе. Обичај настаје, дакле, дугом и спонтаном применом понашања. Они своју обавезност вуку из традиције и дуготрајне примене. Због дуге примене, они се прилагођавају друштвеним прилкама и постају саставни део понашања живота и људи.
У односу на морал, обичаји се разликују тиме што они дуго трају и спорије се мењају. Осим тога, морал и његва примена увек су везани за одређено оцењивање понашања.људи (да ли је то добро или зло), а у случају са обичајима, то није. Заједничка карактеристика и обичаја и морала је у томе што и једне и друге ствара дифузно друштво, а њихова се примена не остварује принудом државе. Гледано историјски, обичаји су најстарија правила понашања. Због њихове константности, карактерише их прилична конзервативност, тј. нису подложни брзим променама. Тако стари обичаји, тешко се и споро мењају у навикама људи. Нови. об.ичаји споро настају и патребно је много времена да постану саставни део свести и воље људи. Престанак неких заосталих обичаја који су често супротни и моралу у новом друштву, као на пример, код нас, крвне овсвете, није само ствар државе, већ одређена потреба за његовим искорењивањем које има дубоке корене у одређеним крајевима наше државе.
Према томе, обичај је друштвено правило (норма) која представља резултат дугог и стихијског изграђивања од стране друштвене масе.
Та друштвена маса често је деловала диузно и без посебне организације. Са дугим понављањем од стране људи, таква понашања прелазе у навику и касније се почињу сматрати обавезним да се на исти начин поступа и за убудуће. Обичаји своју обавезну снагу вуку баш из дугог понављања и као што смо већ напред изнели, они су врло конзервативни и споро се мењају. Санкције за обичаје стварају се у друштву, у ужим или ширим слојевима друштва, почев од обичног презира, бојкота, па све до новчаних или тежих санкција - примене физичкгнасиља, па и до одузимања живота, као што је то случај са изнетим случајем крвне освете.

Морал и право

Чињеница је да регулисање понашања људи не може бити препуштено стихији, доброј вољи појединаца или тежњи јавног мњења да регулише колективну свест.
Другим речима, укупност друштвених односа мора регулисати нека организована снага, неки орган који има средства да обезбеди несметано одвијање и функционисање истих.
Држава одређује друштвене норме које се означавају као правно-политичке норме. Даље, право представља систем друштвених норми, друштвених прописа чије непоштовање санкционише држава.
Право и морал се садржински разликују, али се у извесној мери и додирују. Разликовање права и морала је највидљивије у односу на санкцију. Наиме, санкција за прекршај моралних норми се углавном изражава као спонтана реакција друштва (уже или шире средине), у неким варијантама предвиђала је и искључење из друштва, што се ипак разликује од организоване принуде од стране државе ради спроводјења правних норми. Исто тако, морална дужност и правна обавеза нису увек у складу јер одређена правна радња може свој извор да пронадје у мотивима који су чак неморални, а да са правног становишта ипак буде исправна. Медјутим, право у одређеним ситуацијама може да буде на чак и вишем етичком нивоу у односу на одређени морални систем.

ОСНОВНА КАРАКТЕРИСТИКА МОРАЛА

Основна карактеристика моралних норми је њихова обавезност. Обавезност је карактеристика и правних и обичајних норми. Морална обавезност је двострука, што значи да је морал обавезујући и друштвено (споља) и индивидуално (унутра), за разлику од правне и обичајне обавезности која је искључиво друштвена (једнострука). Такодје, као једна од битнијих карактеристика морала, наводи се и тренутачност - обавеза појединца да морално поступи, готово по аутоматизму, када се надје у одређеној моралној ситуацији. Помињу се и безусловност, наметнутост и сл.
Видети и показати проблем морала мени се чини да је нов задатак и главна ствар. Ја одричем да се то урадило у досадањој моралној философији.
Да би човек као практично биће усвојио моралне норме и по њима се понашао, да би формирао вредносно-нормативни однос према себи, али и према другим људима, мора да донесе одговарајући морални суд. Морални суд је суд о властитом понашању, понашању других људи, других друштвених група и то у односу на моралну норму. Суд може бити позитиван или негативан. У случају да морална норма буде прекршена, одређено понашање условило негативан суд, следи морална санкција. Морална санкција може бити индивидуална (унутрашња, нпр. грижа савести) и друштвена (спољашња, нпр. презир, па чак и искључење из друштва).
Морални субјект као обавезу осећа једну норму, док му друштво као спољну обавезу намеће другу норму. У том случају долази до сукоба друштва и појединца.

Субјективни и објективни морал

Кад говоримо о моралу, мислимо на своје судове о исправном и погрешном, добром или лошем. С таквим расудјивањем обично су повезане три карактеристике: дрзи се да морални судови о исправности или порешности неке радње имају свеопшту вазност, морани судови су значајни, морална похвала мозе прикладно да прати обављање морално исправних радњи и морална покуда мозе подесно да прати неморално делање. Кад каземо да су неке особе моралне или неморалне, моземо мислити на бар три различите ствари. У једном смислу, нека особа се мозе сматрати моралном ако по навици дела ускладу са својом савешћу. У другом смислу ако сматрамо да су неке радње неморалне, тад некога моземо назвати моралном особом ако дела у складу са моралним законом, ако чини оно што морални закон захтева, или ако се не ради оно што морални закон забрањује. У трећем смислу у којем га разумевамо, морал је спој друга два смисла. Значајна разлика измедју оног што верујемо да је исправно и оног што је стварно исправно. Ту разлику моземо да повучемо ако узмемо у обзир субјективно исправне и објективно исправне радње. Једна радња је субјективно исправна ако нека особа верује да је морана. Радња је објективно исправна ако је у сагласју са моралним законом. Нека радња мозе да буде субјективно исправна а објективно погрешна. Ставови и намере чине део оног што је основано предмет моралног вредновања.

Морални плурализам

Разликујемо четири равни моралног плурализма: радикални морални плурализам, плурализам моралних начела, плурализам моралне праксе и плурализам самоостварења. Радикални морални плурализам описује стање у којем се људи дрзе медјусобно непомирљивих схватања моралности, на пример шта значе исправно и погрешно. Плурализам на равни моралних начела мозе се сагласити са друштвеним уговорм о моралности многих основних облика праксе.. Овај плурализам у вези с моралном праксом мозе произаћи из разлика медју моралним начелима, али исто тако мозе излазити из разлика медју чињеницама или опазањем чињеница, разлика медју околностима, или разлика у одмеравању релевантних вредности. Четврта раван моралног плурализма јесте она самоостварења. Док год се припадници неког друштва придрзавају темељних моралних норми, дозвољено им је да у таквом плуралистичком друштву слободно себи одаберу остале вредности и свој зивотни стил. Ово гради неку врсту моралног плурализма зато што су саморазвој и самоиспуњење према неким схватањима моралне категорије.

МОРАЛ У НАШЕМ ДРУШТВУ

Наше друштво још увек није успело изградити сопствени кодекс моралних норми. Будући да се оно налази у стању општедруштвене трансформације, евидентно је да се, условно говорећи, и морал друштва трансформише.
Може се говорити о различитим типовима моралности као сто смо у историји имали средњовековни морал, антички морал… Међутим, и у једном истом друштву може се запазити постојање више типова моралности. Разликујемо следеће основне типове морала:

- традиционални- заснива се на ауторитету обицаја тј. традицији. Због тога се у овом случају обичај и морал поклапају.
- утилитаристички-преноси став да морална добра, иметак, сигурност, моћ државе и благостање, лична корист стоје изнад свих других принципа. Описује га начело ”Вредис колико иметка поседујеш”. Овај тип морала је често описиван кроз различита књижевна дела.
- морал врлина-полази од става да у основи сваког човека, као људског бића, захваљујући његовој савести постоје одређене трајне особине, морална тежња, све једно да ли су изричито развијене или само потенцијално дате. То су храброст, верност, искреност, скромност, истинољубивост.
- императивни или нормативни морал се заснива се на ауторитету прописа и дужности. Веома строг морал који често производи негативно, ограничавајуће дејство на развој личности.
- стваралачки или делотворни морал полази од основног опредељења да се стварају нове вредности у култури и друштву, уводе нове институције, сузбијају сва ограничења и афирмишу индивидуално-стваралачке слободе јединке.

Најдубљи и вероватно најжешћи узроци сукоба у историји биле су супротности које постоје између интереса различитих класа, слојева и ругих друштвених група.
Друга врста узрока друштвених напетости и сукоба налази се у стању друштвене неусклађености и неуједначености, било да је реч о неусклађености између циљева и недовољних средстава потребних за њихово остварење, или о неуједначености економског и друштвеног развоја између појединих делова друштва, области, региона или етничких група.
Нереално би било очекивати целовито сагледавање сложености моралног стања нашег друштва, како због сложености економских, политичких, културних, историјских особености нашег друштва, тако и због сложености морала “који настаје између могућег и немогућег, оног што јесте и што би требало да буде. Предмет етике личи на покретну мету која стално измиче у измаглици будућности.”
Наше друштво је друштво са многим оштрим сукобима морала. Уколико је друштво хетерогеније утолико су и морални сукоби чешћи и већег интензитета и обратно. Бројни и интензивни сукоби морала у нашем друштву последица су имиграција, егзодуса са села, коегзистирајућег плурализма морално-вредности система, прелаза из неразвијеног у развијено друштво, као и целокупне, веома сложене привредне, политичке, културне ситуације у друштву.
Сукоби морала “преламирају” се у свести и моралу појединца, јер у хетерономном и друштвеном кризом уздрманом друштву, често губи морални компас-губећи појам о морално пожељном, што неретко резултује губитком душевног мира, с почетка, а надаље грижом савести као специфичном моралном санкцијом.
Главни морални сукоб у нашем друштву није био сукоб иузмеђу грађанског и социјалистичког морала, јер се грађански морал није код нас особито развио, а условно говорећи о слабостима социјалистичког морала више су проистицале из његових властитих слабости него из снаге потискиваног, споменутог грађанског морала. Већина нашег становништва живи и потиче са села, и/или прелази из села у град.
Социјалистичким моралом тежило се обухватити све познате квалитете познатих врста морала. Али ни тако замишљен није успео да збаци баласт своје интегрисане двојхности-самоуправљачко-демократске и етатичко-бирократске. Оваква биполарност са мноштво других нијанси негативно је утицало и на само “моралну елиту” јаловост вештачки конструисане теорије и некохерентно саображавање моралне свести новом облику продукционог односа имали су за последицу да социјалистички морал остане на нивоу имагинарног аксиолошког термина.
Најоштрију слику наше моралне стварности чини перманентни сукоб између сељачког и малограђанског морала, али у моралним сукобима су и бирократски морал, технократски морал, “роботско-постварени морал”, остаци примитивног морала, индивидуално-егоистички морал. Наведени морали се налазе заједно у букету са грађанским моралом у настајању, стварајући у нашем друштву моралну хипокризију, декаденцију и кризу. Посебно је снажан утицај моралне заосталости на сељаку-индустријског радника, који се доселио у град, морао да прихвати другачије обичаје од стечених, тешко их напуштајући, а уједно тешко и усвајајући нова.
У некој основној подели морала осврнућемо се на поменуте, са кратким објашњењем истих:

Сељачки морал доминира у нашим селима а осећа се и у градовима. У селима само условно доминира, због све већег егзодуса са села у градове. Условно сељачки морал можемо поделити на две врсте:

1. равничарски или ратарски-где су позитивне карактеристике овог морала радиност, истрајност, поштовање свог и туђег рада, а негативне су егоизам, давање предности стварима над људима, тврдичлук, ...
2. брдско-планински или сточарски-где се као позитивне особине убрајају јунаштво, човечност а неке од негативних карактеристика су експлоатација слабијег од себе, ленствовање, ...

Малограђански, или друкчије назван, скоројевићки морал, је евидентан у нашим градовима. Ова врста морала нема скоро нити једну позитивну карактеристику, али је негативних поприлично. Испољава се као полтронски, снобовски, коферашки, ... Особу ових моралних вредности карактерише кукавичлук, прецењивање, цицијаштво, суровост, склоност лажној понизности, ... Овоме придодајмо и камелеонску вештину да је роб господарима а тиранин робовима. Може се рећи да особе са овим моралним вредностима имају најтежи облик моралног инвалидитета.

Бирократски морал, је морал лицемера који ради једно а говори друго и који властите егоистичке интересе представља као опште интересе друштва. Овај морал карактерише неповерење у људе, безкичмењаштво, посматрање одгоре, ... разлог треба тражити у суштини бирократског морала-владавина људима. Стога не може бити циљ бирократског морала слобода и права човека и грађанина, већ доминантно материјали и други себични интереси овог слоја.
Овакав морал је настао у бирократским државама, које су у прошлости владале нашом земљом-државом али су њени остаци и данас присутни у основи државне власти. Бирократски морал се супротставља свим општедруштвеним реформским пројектима којима се доводи у питање њена позиција.

Технократски морал се као по правилу обично јавља у комбинацији са предходно објашњеним бирократским моралом због заједничке интересе у спутавању прогресивних кретања у друштву и да поседују монопол у одлучивању приликом расподеле вишка вредности. Овај морал карактерише склоност ка практиковању корупвције, мита, пљачке, нелојалне конкуренције, морализма на речима а не на делима, завист, ... Такав морал фаворизује клањање техници, потпуно отвореном тржишту и небирање средстава у прибављању материјалних добара.

Роботско-постварени морал се јавља у градовима, нарочито међу деловима припадника младе генерације која или живи луксузно или крајње бедно. Ова морална особина најпре цени ствари а најмање цени карактерне особине личности. Овај морал потенцира цинизам, аморализам, неваспитаност, малтретирање, ...

Примитивни морал видљиви су још увек у економски и културно заосталим крајевима наше земље, али не само у њима. У основи је суров је и безобзиран према свима који не припадају његовом роду, племену или завичају, а и тиранин је јер апсолутно подчињава жене и децу мушкарцима-старешинама.

Набројане карактеристике морала су само неке које су присутне у нашем друштву. Нити један од набројаних морала се не испољава сам већ увек у комбинацији са осталим врстама морала, у различитом односу.

ЗАКЉУЧАК

Под моралом се обично схвата скуп друштвених норми које омогућавају понашање људи са аспекта добра и зла и у вези са тим, наређују, односно забрањују субјектима одговарајуће понашање. Поштовање моралрнх норми обезбеђује се, пре свега, утицајем јавног мњења и путем свести појединца да се у складу са моралним нормама понаша. Тако, субјект ће чинити све оно што морал налаже - јер је то добро, а неће чинити оно што морална норма забрањује, јер је то зло. Санкције за повреде моралних норми могу бити друштвене (моралне осуде) или индивидуалне (грижа савести). Свакако да индивидуална санкција има сврху онда, када се појединац понаша по моралним нормама из разлога што их он добровољно усваја. Морал извире из објективних услова друштва и стога он и носи обележје тога друштва. Свако друштво, има своје моралне норме јер и владајућа класа која је на власти изграђује свој морал који служи њеним интересима. Граница између права и морала је недовољно оштра и често се преплиће, тако да многе моралне норме постају правним.
Криза морала у нашем друштву постоји већ дужи период, временски мерено, већ неких 20-так година. У том периоду је дошло и до потпуног нестанка морала (рат, непосредно предратно време и пар година после рата) , односно вадавине неморала, у друштву, друштвеним групама и код појединаца. Прецизније речено, ми данас немамо основне елементе развијеног и сигурног морала као важне кохезивне друштвене снаге. Много је насиља, манипулације, безвредних ствари, нетолеранције, себичности које медији презентују а што може да утиче на формирање моралних норми и моралних ставова младих. "Турбо фолк" и "пинк" вредности су само једна од творевина масовних медија и последица негативног деловања масовне културе, они нису субјект за себе, они су нус продукт распада старог, традиционалног, контролисаног система вредности. То је, такође, једна врста поткултуре, они потискују креативну и стваралачку културу, дају осећај лажне слободе, стварања и мењања, они су без критичког односа према друштву, али су мање опасни и погубни за грађански морал од појава наведених у првом питању. Они су сладуњави и зато су веома заводљиви за младе људе.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Проф. др. Саво Трифуновић, Пословна етика, ФИМ, ИЦИМ +, Крушевац, 2005. година

[2] Фридрих Ниче, Воља за моћ, Дерета, Београд, 2003. година

[2] Проф. др. Смиља Ракас: Увод у пословну етику, треће издање, Мегатренд универзитет, Београд, 2006.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi