Due diligence je engleska reč koja se na našim prostorima koristi kao domaća reč i za koju ne postoji adekvatan prevod. Due diligence predstavlja detaljno ispitivanje društva koje je potencijalni predmet preuzimanja, koje kupac predvodi s ciljem stvaranja sigurnosne mreže koja bi trebalo da minimizira rizik, odnosno umanji opasnost od eventualnih iznenadjenja koja bi se mogla pojaviti po okončanju transakcije. To je proces u kojem potencijalni investitor prikuplja informacije o ciljnoj kompaniji, njenom poslovanju i okruženju u kojem posluje.

Due diligence se podrazumeva u sledećim slučajevima;

Vlasničko restrukturisanje i emisija hartija od vrednosti;

Nove emisije deonica;

Zajednička ulaganja;

Sporazumi o poslovno-tehničkoj saradnji sa dobavljačima i/ili kupcima;

Započinjanje novih poslova koji se elaborirajuu posebnim dokumentima;

Osvajanje novih tržišta;

Traženje većih iznosa kredita kada potencijalni kreditor radi proveru zajmotražioca u obliku due diligence-a.

Analiza finansijskih izveštaja je usmerena na kvantitativne finansijske informacije zbog čega se često naziva i finansijskom analizom. Nastanak i razvoj analize finansijskih izveštaja opredeljuju tri aktivnosti, i to: finansijsko upravljanje, upravljačko računovodstvo i finansijsko računovodstvo. Računovodstvo je «jezik poslovnog sporazumevanja», a analiza finansijskih izveštaja omogućava primenu tog jezika u svim poslovnim situacijama.
Na analizi finansijskih izveštaja dominantno se zasniva finansijski due diligence, koji teži ka pogledu u budućnost i naglašavanju onih aspekata poslovanja koji su kritični za preživljavanje, a to su, pre svega sigurnost i uspešnost poslovanja.

Nastanak i razvoj analize finansijskih izveštaja opredeljuju tri aktivnosti, i to:

Finansijsko upravljanje;

Upravljačko računovodstvo i

Finansijsko računovodstvo.

Na analizi finansijskih izveštaja dominantno se zasniva finansijski due diligence, koji teži ka pogledu u budućnost i naglašavanju onih aspekata poslovanja koji su kritični za preživljavanje, a to su, pre svega sigurnost i uspešnost poslovanja.
Upravljački vrh mnogih naših preduzeća , iskustvo iz prakse na to indicira, finansijski due diligence, po standardima i zahtevima tržišne privrede, smatra nametnutom obavezom, a ne jedinstvenom prilikom, što ona zapravo i jeste, za pribavljanje informacija, neophodnih za primereno upravljanje i rukovodjenje savremenim tržišnim preduzećem.
Za potrebe menadžera finansijski due diligence mora da obuhvati analizu finansijskih rezultata, finansijskih uslova, finansijske strukture i promena u finansijskoj strukturi.

FINANSIJSKA SITUACIJA PRIVREDNIH DRUŠTAVA

Stupanjem na snagu Zakona o privrednim društvima 30. novembra 2004. godine prestao je da važi zakon o preduzećima koji smo primenjivali od 1996. godine. Kao sistemski, Zakom o privrednim društvima predstavlja jedan oblik korporacijskog ustava, koji prati trendove u reformi korporativnog zakonodavstva, aktuelne ne samo u tranzicionim već i savremenim ekonomijama. U rezoluciji o pridruživanju Evropskoj uniji, navodi se da će uskladjivanje propisa biti prioritet, pri čemu se harmonizacija ne sme shvatiti kao potpuna unifikacija zakonskih rešenja.
Zakon o privrednim društvima ustanovljava nove pravne i ekonomske institute, oslanjajući se na odgovarajuće evropske normative, ali i zadržavajući rešenja koja su u skladu sa našim privrednim ambijentom i našom tradicijom. Navedena činjenica indicira na značaj Zakona o privrednim društvima koji ne odražava samo formalne promene, već i promene suštinske prirode (sadrži idejnu poruku, tj. neophodnost za udruživanje rada, znanja i kapitala, što je osnova svake uspele organizacije).

Novine u Zakonu o privrednim društvima se ogledaju u implementaciji novih pravnih i ekonomskih instituta koji se odnose na:

Ogranak pravnog lica;

Osnivački akt;

Ništavnost upisa osnivanja u Registar;

Dejstvo upisa i objavljivanja;

Autonomnu procenu novčanih uloga;

Delatnost;

Transparentnost poslovnih propisa;

Princip lojalnosti društvu;

Rešavanje sporova;

Tužbe.

Zakon o privrednim društvima, za razliku od dosadašnjeg Zakona o preduzećima, preciznije reguliše i status fizičkih lica koja u vidu zanimanja samostalno obavljaju zakonom dozvoljene delatnosti, reguliše neograničenu odgovornost preduzetnika, odnosno omogućava da preduzetnik obavlja delatnost pod svojim imenom, imenom nekog drugog lica ili pod nekim posebnim poslovnim imenom.

Zakon ima 457 članova rasporedjenih u deset zakonskih delova, i to:

Osnovne odredbe;

Preduzetnik;

Pravni oblici privrednih društava;

Organizacija privrednog društva;

Reorganizacija privrednog društva;

Sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti;

Posebna prava nesaglasnih akcionara i članova;

Kaznene odredbe;

Prelazne i završne odredbe.

Ortačko privredno društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka i radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, koje za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Ortaci su solidarno odgovorni za sve obaveze društva celokupnom svojom imovinom, ako s poveriocem nije drugačije ugovoreno.
Novine koje se odnose na ortačko privredno društvo pored navedenih su sledeće: pravilo samostalnog poslovodstva i zastupstva, nema organa, poslovno ime ne mora biti lično, nije propisan obavezan ulog, jedan osnivački akt.

Komanditno privredno društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka, radi obavljanja određene delatnosti, pod zajedničkim poslovnim imenom, od kojih najmanje jedno lice odgovara neograničeno za njegove obaveze (komplementar), a najmanje jedno lice odgovara ograničeno do visine svog ugovorenog uloga (komanditor).
Za svoje obaveze komanditno društvo odgovara celokupnom svojom imovinom. Ulog komanditora u komanditno društvo može biti novčani i nenovčani, uključujući i izvršeni rad i usluge u komanditnom društvu. Komanditor u komanditno društvo unosi ceo ugovoreni ulog pre sticanja svojstva komanditora.

Kod društva sa ograničenom odgovornošću novine se odnose na: limit broja članova (50); jedan osnivački akt za Registar; ulog može biti i u vidu rada i usluga društvu; troškovi osnivanja su deo uloga; osnovni kapital je 500 evra u dinarskoj protivvrednosti; upis u Registar jednom godišnje usled povećanja i smanjenja kapitala; nema ograničenja za sopstvene udele(uslov solventnost); dividende se mogu deliti članovima društva u svako doba (uslov solventnost); jačanje ovlašćenja skupštine; sudsko sazivanje skupštine; odlučivanje bez sednice za društvo do 10 članova; pobijanje odluka skupštine i zaštita trećih lica; obavezne organe (direktor i upravni odbor); pravilo samostalnih istupanja članova uprave;mogućnost kumulativnog glasanja za izbor i razrešenje skupštine; fleksibilnost razrešenja; izbor internog revizora ili odbora revizora; držanje, čuvanje i pristup aktima; sudsko isključenje člana društva; prestanak društva po tužbi manjinskih akcionara; izmenu osnivačkog akta većinom glasova.

Akcionarsko društvo je privredno društvo koje osniva jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica u svojstvu akcionara radi obavljanja određene delatnosti, pod zajedničkim poslovnim imenom, čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije.

Kod akcionarskog društva novine se odnose na: jedan osnivački akt za Registar; troškovi osnivanja su deo uloga; osnivanje nejavnim putem (zatvoreno društvo sa 100 akcionara) i javnim putem (otvoreno društvo: kotirano i nekotirano); nepostojanje akcija na donosioca; akcije sa nominalnom vrednošću i bez nominalne vrednosti; ograničenje prenosa akcija kod zatvorenog društva; preciziranje razloga ograničenja prenosa akcija; emisionu vrednost koja je tržišna vrednost; pravo prečeg upisa akcionara; osnovni kapital; dividende se mogu deliti akcionarima u svako doba(uslov solventnost); sticanje sopstvenih akcija (ako ima rezerve nema limita); uslovno povećanje kapitala-zamena zamenjivih obveznica; obavezno preciziranje dana dividende i dana plaćanja; istovremeno smanjenje i povećanje kapitala; sudsko sazivanje skupštine; obavezno sazivanje skupštine; pobijanje odluka skupštine i zaštita trećih lica; ništavnost ugovora o glasanju; jedna obična akcija, jedan glas; organi društva – zatvoreno (direktor ili upravni odbor); otvoreno (obavezan upravni i izvršni odbor); kumulativno glasanje za izbor i razrešenje članova upravnog odbora; jednogodišnji mandat članova upravnog odbora i izvršnih direktora; fleksibilnost razrešenja; kotirano društvo-interni revizor, nadzorni odbor ili odbor revizora; nezavisne komisije otvorenih društava za imenovanje članova upravnog, izvršnog odbora i komisije za naknade i nagrade; stručnog poverenika; sekretara društva; mogućnost osnivačkog akta od strane upravnog odbora ili kvalifikovane većine skupštine; preciziranje slučajeva glasanja akcionara s povlašćenim akcijama; držanje, čuvanje, pristup aktima društva; prestanak akcionarskog društva po tužbi manjinskih akcionara.

Zakon o privrednim društvima pravi razliku izmedju dva tipa akcionarskog društva; zatvorenog (akcije se izdaju samo njegovim osnivačima ili ograničenom broju osoba) i otvorenog (ako su upis i uplata akcija javni u vreme osnivanja društva).

Zatvoreno akcionarsko društvo može imati najviše 100 akcionara medjutim društvo će prerasti u otvoreno ako se broj akcionara poveća i održi iznad te granice u periodu od godinu dana.

Za osnivanje zatvorenog akcionarskog društva minimalni novčani ulog osnovnog kapitala je 10.000 evra, a kod otvorenog akcionarskog društva 25.000 evra. Ovaj limit može biti i povećan za osnivanje finansijskih i osiguravajućih organizacija, ali isključivo na osnovu propisanog zakona.

Otvoreno akcionarsko društvo je društvo čiji osnivači u vreme njegovog osnivanja upute javni poziv za upis i uplatu akcija, javnom ponudom i prospektom u skladu sa Zakonom o privrednim društvima i zakonom kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti. U skladu s ovim zakonom, ono može biti kotirano i nekotirano. Otvoreno akcionarsko društvo ne može ograničiti prenos akcija trećim licima.

Due diligence akcionarskih društava je jednostavniji nego due diligence društva sa ograničenom odgovornošću, dok je u skupini akcionarskih društava to lakše učiniti za javna nego za privatna akcionarska društva.

Javna akcionarska društva su obavezna da svoje finansijske izveštaje dostavljaju Komisiji za hartije od vrednosti i/ili berzi; da obavljaju skraćenu verziju finansijskog izveštaja sa izvodom iz mišljenja nezavisnog eksternog revizora o finansijskom izveštaju i da objave sve dogadjaje od posebnog uticaja na njihovu poslovnu finansijsku poziciju.

Due diligence se u privatnim kompanijama mora uraditi sa posebnom pažnjom, zato što akcionarska društva koja ne kotiraju na berzi nisu u obavezi objavljivanja svojih finansijskih izveštaja, kao što ih ne moraju dostavljati Komisiji za hartije od vrednosti i berzi, a isto tako, nisu u obavezi pribavljanja mišljenja nezavisnog eksternog revizora o svojim finansijskim izveštajima.

3. FINANSIJSKI DUE DILIGENCE – PROVERA POSLOVNOG FINANSIJSKOG KREDIBILITETA PRIVREDNIH DRUŠTAVA

Finansijskim due diligence-om se u vidu zajedničkog imenitelja iskazuju svi faktori poslovanja privrednog društva.

Zdravlje privrednog društva iskazuje se osnovnim finansijskim izveštajima koji služe kao osnovna podloga za istraživanje i analizu finansijske situacije, kao i postavljanje dijagnoze zdravlja kompanije.
Polazeći od činjenice da nedostaci kompanija mogu biti prikriveni i da ih je teško identifikovati važno je znati čitati i analizirati finansijske izveštaje.
Garanciju verodostojnosti i pouzdanosti informacija koje se nalaze u finansijskim izveštajima , investitorima i poveriocima bi trebala predstavljati realnost da se finansijski izveštaji moraju raditi u skladu sa strogim Medjunarodnim standardima finansijskog izveštavanja i revizije, uključujući i medjunarodne računovodstvene standarde.
S obzirom na negativna iskustva iz nedavne prošlosti, sa izvesnom dozom pažnje i opreznosti bi se moralo prosudjivati o pouzdanosti finansijskih izveštaja. I pored strogih standarda koji se odnose na njihovo pripremanje, podložni su adaptacijama.

Kao posebne vrste i tipovi due diligence-a se navode:

Finansijski;

Tržišni (komercijalni);

Pravni.

Najčešća veza izmedju ova tri tipa je izmedju finansijskog i tržišnog due diligence-a.

Finansijskim due diligence-om je obuhvaćen pretežni deo tržišnog due diligence-a, a sličnost je takodje, da oba odgovaraju na veći broj istih pitanja iako su to očigledno dva različita područja due diligence-a.
Ono po čemu se ova dva tipa razlikuju jeste činjenica da za finansijski due diligence koristimo finansijske izveštaje ciljne kompanije, dok za tržišni pribavljamo uglavnom informacije izvan ciljne kompanije.

Pravni due diligence sadrži regulativni okvir predhodna dva aspekta. U njemu se postepeno tretiraju imovinski odnosi i vlasnička struktura kapitala ciljne kompanije, eventualna intelektualna prava, ugovori sa posebnim partnerima, prava zaposlenih.
Osnovni finansijski izveštaji (bilans stanja, bilans uspeha, račun kapitala i računovodstvene politike) indiciraju krvnu sliku privrednog društva koja može biti zadovoljavajuća ili ukazivati na neko žarište koje upućuje na potrebu dodatnih analiza poslovanja privrednog društva.
Najveća pretnja kvalitetom due diligence-a su finansijske prevare i obmane koje se, definišu kao namerno nerealno prikazivanje osnovnih elemenata finansijskih izveštaja privrednih društava. Kreću se od bezazlenih, umerenih promena računovodstvenih procena do opasnih preterivanja u iskazivanju lažne dobiti.

U postupku finansijskog due diligence-a posebnu stranu treba obratiti na sledeće dve osnovne strategije manipulisanja računovodstvom i to: strategija hipertrofirane dobiti u tekućem periodu s ciljem da se učini dopadljiva investitorima i kreditorima i strategija iskazivanja nižeg iznosa dobiti u tekućem periodu, s ciljem da se tekuća dobit odlaže za naredni period i finansijski rezultati tekućeg perioda prezentiraju lošijim od realnih.
Strategija hipertrofirane dobiti je usmerena ka investitorima kojima bi akcije analiziranog privrednog društva mogle biti interesantne, kao i eventualnim poveriocima. Posebno zainteresovani za korišćenje ove strategije su i menadžeri kompanije, naročito u slučajevima u kojima im menadžerski ugovori predvidjaju nagrade za ostvareni rezultat poslovanja.
Ključnu ulogu u praktikovanju finansijskih prevara u kompanijama imaju računovodje i revizori, a mogu ih obavljati pod pritiskom menadžmenta, ili iz ličnih pobuda u vlastitom aranžmanu.

Strukturu prvog osnovnog oblika manipulisanja računovodstvom čine:

Proknjižen prihod, a usluga jošnije izvršena;

Proknjižen prihod, a kupac još nije potvrdio prijem robe;

Prihod proknjižen, mada kupac nema obavezu plaćanja;

Kompenziranje neke vrednosti sa kupcem i knjiženje kompenzacije kao prihoda.

Knjiženje lažnog prihoda je drugi oblik manipulisanja računovodstvom, a čine ga:

Gotovina primljena iz kredita proknjižena kao prihod;

Prinos na investiciju, proknjižen kao prihod;

Rabat dobavljaču vezan za buduće kupovine, proknjižen kao prihod.

Treći osnovni oblik manipulisanja računovodstvom sastoji se iz:

Povećanja profita prodajom podcenjene imovine;

Uključivanje prinosa ili zarade od investicije kao dela prihoda;

Prikazivanje prinosa ili zarade od investicije smanjenjem sopstvenih troškova;

Stvaranje prinosa reanžiranjem pozicija u bilansu stanja.

Četvrti oblik manipulisanja računovodstvom je prikazivanje tekućih troškova u narednim ili u predhodnom poslovnom periodu sa sledećom strukturom:

Razgraničenje normalnih operativnih troškova;

Promena računovodstvenih politika i iskazivanje tekućih troškova u prethodnom poslovnom periodu;

Sporo amortizovanje troškova;

Izbegavanje da se smanji vrednost ili da se otpiše oštećena imovina ili imovina van upotrebe.

Peti oblik manipulisanja računovodstvom predstavlja izbegavanje da se proknjiže obaveze ili njihovo adekvatno smanjenje, a čine ga:

Propuštanje da se proknjiže troškovi i obavezekoje se moraju izmiriti;

Smanjenje obaveza promenom računovodstvenih predpostavki;

Prikazivanje sumnjivih rezervi kao prinosa;

Kreiranje lažnih rabata.

Prikazivanje budućih troškova u tekućem poslovnom periodu sedmi je osnovni oblik manipulacije računovodstvom, a čine ga:

Naduvavanje iznosa posebnih troškova;

Neodgovarajuće prikazivanje troškova istraživanja u vezi sa struktuiranjem privrednog društva;

Neodgovarajuće prikazivanje diskrecionih troškova u tekućem poslovnom periodu.

U postupku due diligence-a, posebnu pažnju treba obratiti na sledeće mogućnosti za manipulisanje računovodstvom:

Složeni poslovni aranžmanise čine nedovoljno razumljivim i imaju nedovoljnu praktičnu vrednost;

Velike transakcije se obavljaju u poslednji čas sa značajnim uticajem na periodične i godišnje finansijsko izveštavanje o prihodima;

Promena revizora zbog neslaganja sa menadžmentom i angažovanje revizora koji će imati pozitivno mišljenje o finansijskim izveštajima;

Preoptimističke prognoze menadžmenta o perspektivi kompanije;

Finansijski rezultati koji se prikazuju dobri i mnogo bolji od konkurencije, a da su malo verovatni;

Insistiranje finansijskog menadžera da prisustvuje svim sastancima Odbora za reviziju sa internom kontrolom ili eksternim revizorom;

Dosledna podudarnost planiranih i ostvarenih finansijskih rezultata;

Ograničenja u direktnoj komunikaciji izmedju interne kontrole i Odbora za reviziju;

Insajderska trgovina akcijama kompanije.

Da bi se sprečile ili svele na minimum računovodstvene manipulacije, kompanije posebno javne, moraju formirati odelenje interne kontrole i odbore za reviziju.

Pre samog postupka due diligence-a neophodno je proceniti stepen razvijenosti i snagu uticaja interne kontrole u upravljanju kompanijom. U svim kompanijama interna kontrola je veoma važna i zakonski regulisana, a i due diligence će se lakše i brže obaviti u onim kompanijama u kojima interne kontrole adekvatnije obavljaju svoju funkciju.

Interna kontrola prati politiku i procedure poslovnih aktivnosti kompanije i nastoji prepoznati osnovne rizike kojima je ona izložena, te obezbediti da se za akcionare i druge zainteresovane pripremaju fer i korektni finansijski izveštaji.
Da bi finansijski izveštaji bili sastavljeni u skladu sa Medjunarodnim računovodstvenim standardima, kao i Medjunarodnim standardima finansijskog izveštavanja, odgovoran je i Odbor za reviziju, sa zadatkom da vrši nadzor pripreme i dostavljanja finansijskih izveštaja regulatoru tržišta kapitala, kao i nadzor nad segmentom upravljanja rizicima poslovne kompanije.
Polazeći od činjenice da je odgovornost računovodja i revizora u registrovanju poslovnih transakcija i finansijskom izveštavanju najveća, od njih se očekuje da disciplinuju menadžment kompanije i pokažu drugim strukama da se računovodstvenim radnjama ne mogu prikazivati rezultati poslovanja u skladu sa željama već realnim podacima.

Bilans stanja pokazuje imovinsku snagu kompanije, tj. šta ona poseduje (imovina, sredstva), s jedne strane, kao i to kako se i čime kompanija finansira (izvori sredstava) s druge strane. Ovaj finansijski izveštaj se iskazuje na odredjeni dan.

Strukturu imovine kompanije čine:

Tekuća (gotovina, hartije od vrednosti, potraživanja i zalihe) i

Stalna imovina (zemljište, gradjevinski objekti, oprema i sl.).

Strukturu imovine kompanije čine:

Tekuća (gotovina, hartije od vrednosti, potraživanja i zalihe) i

Stalna imovina (zemljište, gradjevinski objekti, oprema i sl.).

Deo imovine u kompaniji može se nalaziti i u formi intelektualnih prava, dugoročnih investicija u drugim kompanijama, odgodjenih troškova i sl. Dugovi i trajni (sopstveni) izvori (kapital) kompanije osnovni su izvori sredstava za finansiranje.

Bilans uspeha indicira kako je kompanija napredovala i potrošila novac.

Tri su ključne komponente bilansa uspeha:

Prihodi od prodaje i/ili pružanja usluga;

Troškovi (operativni troškovi i kamate);

Dobit.

Sliku izvora finansijskih sredstava i njihovog korišćenja pruža gotovinski tok (cash flow), koji predstavlja pregled priliva i odliva gotovine kompanije.

Tri su osnovna tipa gotovinskih tokova:

Operativni (poslovne aktivnosti kompanije);

Investicioni (ulaganja u realna dobra i hartije od vrednosti);

Finansijski (finansijske transakcije kompanije).

Na pitanje šta kompanija ima i kako time upravlja odgovor se dobija iz kombinacije veličina iz bilansa stanja i bilansa uspeha.

Interesantni su sledeći indikatori:

Obrt imovine;

Pokazatelj efikasnosti upotrebe duga;

Povrat na imovinu;

Povrat na kapital.

Posebna pažnja u analizi finansijske situacije poklanja se tržišnim indikatorima i to sledećim:

Zarada po deonici;

Tržišna kapitalizacija prema prihodima kompanije;

Koeficijent odnosa cena i dobiti.

KORPORATIVNO UPRAVLJANJE

Pojam korporativnog upravljanja javlja se početkom osamdesetih godina prošlog veka u SAD-u kao reakcija na akvizicije od strane drugih kompanija.

Početkom devedesetih o korporativnom upravljanju se govori kao o pravilima igre za odnose izmedju akcionara i menadžmenta, a prvu celovitu definiciju OECD usvaja 1992. godine, prema kojoj korporativno upravljanje predstavlja sistem upravljanja i kontrole akcionarskih društava kojim se, u prvom redu, utvrdjuju i rasporedjuju prava i odgovornosti izmedju različitih članova akcionarskog društva.
Računovodstvena profesija ima važnu ulogu u ispunjavanju ciljeva korporativnog upravljanja zbog čega je posebno bitno utvrditi poziciju računovodstvene profesije u Principima korporativnog upravljanja OECD-a. Računovodje su deo menadžmenta koji definiše i realizuje računovodstvene politike; priznavanje merenja i obelodanjivanja finansijskih izveštaja kompanije; oni obavljaju eksternu reviziju s ciljem zaštite interesa akcionara; realizuju sistem internih kontrola i internu reviziju kompanije; učestvuju u definisanju ciljeva kompanije prilikom izrade biznis planova.

Svetska banka definiše korporativno upravljanje kao unapredjenje korporativnog poštenja, transparentnosti i odgovornosti.

Korporativno upravljanje se definiše u užem smislu kao odnos kompanija prema sopstvenim akcionarima, i u širem smislu kao odnos kompanije prema društvu u celini.

Korporativno upravljanje je prema nekim definicijama način na koji bi menadžment i revizori trebali izvršavati svoju odgovornost prema akcionarima.

Ciljevi korporativnog upravljanja su:

Zaštita investitora;

Stabilizacija i razvoj finansijskih tržišta kapitala;

Stabilan razvoj ekonomije i društva u celini.

PRINCIPI KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA

U povećanju razvoja finansijskih tržišta kao i nacionalnih ekonomija u celini posebno važnu ulogu ima prihvatanje Principa korporativnog upravljanja OECD-a koji polaze od različitih koncepata razvoja korporativne strukture. U zavisnosti od razvoja akcionarstva i korporativnog prava, u pojedinim zemljama, veći uticaj u upravljanju kompanijama imali su akcionari, dok u drugim zemljama menadžmentu pripada veći uticaj.
OECD je 1994. godine, polazeći od različitosti prakse razvoja korporativne strukture i upravljanja pojedinim zemljama, definisao i razvio, a 1999. godine objavio Principe korporativnog upravljanja.
U svetskim monetarnim, finansijskim institucijama i računovodstvenim asocijacijama oni su prihvaćeni do kraja 2002. godine.

Osnovna svrha Principa korporativnog upravljanja OECD-a jeste:

Razvijanje i poboljšanje legalnog, institucionalnog i regulatornog okvira korporativnog upravljanja;

Pružanje vodiča, uputstva i saveta za razvoj finansijskih tržišta;

Korporacija svih učesnika u razvoju korporativnog upravljanja.

Osnovni ciljevi Principa korporativnog upravljanja su:

Poboljšanje ekonomske efikasnosti i rasta poslovnih subjekata u društvu u celini;

U jačanju poverenja i razvoju finansijskih tržišta.

OECD je definisao šest Principa korporativnog upravljanja i to:

Obezbediti osnov za efikasan okvir korporativnog upravljanja;

Prava akcionara i bitne vlasničke funkcije;

Fer tretman akcionara;

Uloga poverilaca u korporativnom upravljanju;

Obelodanjivanje i transparentnost;

Odgovornost menadžmenta.

Prvi princip – Korporativno upravljanje treba da promoviše i razvija transparentnost i efikasno finansijsko tržište, da primenjuje zakonske propise i jasno definiše odgovornosti izmedju različitih nadzornih i regulatornih tela.
Razgraničena prava i odgovornosti izmedju različitih autoriteta u sudskoj praksi moraju biti jasno definisana, čime se doprinosi javnom interesu.

Drugi princip – je usmeren na prava akcionara i vlasničke funkcije i glasi – okvir korporativnog upravljanja treba da zaštiti i olakša prava akcionara. U različitosti od regulative i pravnih sistema različitih država, prava akcionara u pojedinim elementima mogu se razlikovati zbog čega ih je bitno uskladiti sa minimumom koji je OECD definisao.

Minimum kojim je OECD definisao prava akcionara su:

Zaštita registrovanog vlasništva;

Prenos i prodaja akcija;

Na blagovremenoj i zakonskoj osnovi primanja relevantnih i značajnih informacija o akcionarskom društvu;

Učestvovanje i glasanje na skupštini akcionara;

Biranje i smenjivanje članova uprave;

Učestvovanje u profitu akcionarskog društva.

Treći princip- korporativnog upravljanja se odnosi na jednakost i nepristrasnost u tretmanu akcionara. Okvir korporativnog upravljanja mora obezbediti fer tretman svih akcionara uključujući manjinske i inostrane akcionare. Svi oni moraju biti u prilici da dobiju učinkovitu naknadu za eventualnu povredu njihovih prava. Sve smetnje prekograničnih glasanja treba otkloniti, odnosno procesi i postupci na skupštini akcionara treba da obezbede isti tretman svih akcionara.

Četvrti princip - princip uloge poverilaca u korporativnom upravljanju glasi- okvir korporativnog upravljanja mora da prizna prava poveriocima definisana zakonom ili medjusobnim ugovorima; mora jačati aktivnu saradnju izmedju akcionarskih društava i poverilaca u stvaranju dobara, radnih mesta kao i podržavati finansijski značaj kompanije.
Tamo gde su prava poverilaca zaštićena zakonom, u slučaju da dodje do zloupotrebe njihovih prava oni moraju imati priliku za dobijanje adekvatne naknade. U slučaju da poverioci učestvuju u procesu korporativnog upravljanja, mora im biti obezbedjen pristup relevantnim i istinitim informacijama na blagovremenoj i zakonskoj osnovi.

Peti princip – Zemlje članice OECD-a , s ciljem realizovanja svih Principa moraju stvoriti uslove za primenu principa koji se odnosi na obelodanjivanje i transparentnost, a glasi, korporativno upravljanje mora obezbediti da je izvršeno blagovremeno i ispravno obelodanjivanje svih značajnih pitanja koja se odnose na akcionarsko društvo uključujući finansijsku situaciju, uspeh, vlasništvo i upravljanje kompanijom.

Objavljivanje mora uključivati informacije o:

Finansijskoj situaciji i poslovnom uspehu kompanije;

Ciljevima kompanije;

Većinskom vlasništvu akcija i glasačkim pravima;

Politici plata uprave i ključnog menadžmenta;

Informacijama o članovima uprave uključujući njihovu kvalifikaciju, proces selekcije;

Proceni rizika;

Upravljačkoj strukturi i politici;

Sadržaju bilo kojeg pravilnika ili politike korporativnog upravljanja .

Informacije se moraju pripremiti i objavljivati u skladu sa najkvalitetnijim računovodstvenim standardima.

Da bi se upravi i deoničarima obezbedile nepristrasne ocene o tome da li finansijski izveštaji istinito i fer predstavljaju finansijsku situaciju i uspeh kompanije u svim važnim pitanjima, neophodno je obezbediti da godišnju reviziju obavljaju nezavisni, sposobni i kvalifikovani revizori.

Šesti princip - korporativnog upravljanja OECD-a glasi: okvir korporativnog upravljanja treba da obezbedi strateški vodič kompaniji, efiksan nadzor menadžmenta od strane uprave, kao i odgovornost uprave kompanije njenim akcionarima.

Ovaj princip je razradjen u nekoliko elemenata i to:

Članovi uprave moraju delovari na osnovu potpune informisanosti, u najboljem interesu kompanije akcionara;

Uprava sve akcionare mora tretirati pošteno, posebno u slučajevima gde odluke uprave mogu različito uticati na grupe akcionara;

S ciljem obezbedjenja interesa deoničara uprava mora primeniti visoke etičke standarde.

Uprava mora da ispuni i neke ključne funkcije koje uključuju:

Revidiranje i vodjenje korporativne strategije;

Politiku procene rizika;

Glavni plan aktivnosti;

Godišnji proračun poslovnog plana;

Postavljanje ciljeva;

Nadzor izvršenja;

Nadzor glavnih kapitalnih izdataka (investicije);

Realizaciju preuzimanja i prodaje.

Uprava ima funkciju da obezbedi integritet računovodstva i sistema finansijskog izveštavanja kompanije, uključujući i nezavisnu reviziju kao i sistem internih kontrola, a naročito sistem upravljanja rizicima, finansijsku i operativnu kontrolu i uskladjenost sa zakonskim propisima i relevantnim standardima. Članove uprave je potrebno obavezati na odgovornost, a da bi uprava mogla odgovoriti svim ovim zadacima, mora joj se obezbediti pristup tačnim, relevantnim i blagovremenim informacijama.

NAČELO ZAŠTITE POVERILACA

Utvrdjivanje i postavljanje pravila finansiranja inspirisano je zahtevom principa zaštite poverioca čija se osnovna intencija sastoji u utvrdjivanju imovinskog bilansa koji otkriva realnu garantnu supstancu, koja će poveriocima omogućiti nadzor sigurnosti i održanja kapitala, pri čemu kao garantna supstanca za poverioca služi sopstveni kapital (osnovni kapital, rezerva i nerasporedjeni dobitak).
S ciljem postavljanja normi finansiranja u skladu s principima sigurnosti i likvidnosti, pravila su usredsredjena na fiksiranje odredjenih relacija izmedju pojedinih elemenata bilansa stanja, kako unutar strukture pasive (vertikalna pravila), tako i unutar povezanosti aktive i pasive (horizontalna pravila).
S aspekta poverioca zahtevi sigurnosti i likvidnosti su odlučujući za pokušaj da se preduzećima nametne, u formi pravila, obaveza finansiranja sopstvenim kapitalom.
Savremena naučna shvatanja potenciraju potrebu prilagodjavanja načina finansiranja individualnim prilikama privrednih društava u skladu sa principima sigurnosti, likvidnosti i rentabilnosti.

Načelu likvidnosti, kome pogoduju obilne novčane rezerve, i načelu sigurnosti, koje postavlja ograničenja narušavanju odnosa sopstvenog i tudjeg kapitala, protivureče zahtevi prema kojima princip maksimiranja rentabilnosti pretpostavlja minimalnu novčanu rezervu i privlačenje tudjeg kapitala sve dok on doprinosi povećanju rentabilnosti.
Ugrožavanje likvidnosti, bez obzira čime je motivisano, konkuriše zahtevu rentabilnosti. Isto tako, niska rentabilnost u velikom broju slučajeva označava najveću smetnju rešavanju problema likvidnosti.
Racionalno upravljanje finansijama privrednog društva pretpostavlja optimalno uskladjivanje navedenih zahteva i ostalih načela finansijske politike, uskladjivanje čiji je ideal maksimalna sigurnost i likvidnost, a da pri tome ništa ne stoji na putu maksimalno moguće rentabilnosti.
Ispitivanje i ocena finansijske situacije podrazumeva kompleksnu analizu i dinamički aspekt saznanja o stanju, kretanju i perspektivi razvoja u budućnosti. Pored uvida u bilans stanja, za potpuniju sliku o finansijskoj situaciji potreban je uvid i u bilans uspeha, kao i podaci o novčanim tokovima s ciljem sagledavanja zaradjivačke sposobnosti i razvoja finansijske snage privrednog društva.

PRIMARNA ZAŠTITA POVERILACA ZASNOVANA NA PRINCIPIMA SIGURNOSTI I LIKVIDNOSTI

Vladajuće načelo klasičnog shvatanja finansijskog položaja privrednog društva je princip zaštite poverioca od rizika gubitka sredstava.Korisnicima kredita poštovanje principa sigurnosti omogućava izbegavanje prevelikog zaduživanja, fleksibilnost u finansiranju, osigurava stabilnost u poslovanju i nezavisnost u razvoju.

Polazeći od zajedničke karakteristike svih pravila finansiranja , da su izraz finansijske politike , moguće in je sistematizovati u sledeće dve grupe:

Vertikalna pravila finansiranja (tangiraju samo pasivu bilansa stanja, odnosno sastav kapitala prema poreklu i ročnosti);

Horizontalna pravila finansiranja (tangiraju odnose izmedju pojedinih delova izmedju aktive i pasive, tj. odnose izmedju pojedinih delova imovine i kapitala).

VERTIKALNA PRAVILA FINANSIRANJA KAO USLOV SIGURNOSTI

Vertikalna pravila finansiranja nastoje da postave normu za strukturu izvora finansiranja, nezavisno od strukture sredstava u aktivi bilansa stanja.

Najveća pažnja se poklanja pravilima koja tangiraju odnose izmedju sopstvenog i pozajmljenog kapitala, dok je broj pravila finansiranja koja tangiraju ostale odnose izmedju pojedinih vrsta kapitala daleko manji.
Za plasmane svojih sredstava poverioci su sigurnost tražili isključivo u visini sopstvenog kapitala zajmotražioca.
Sa stanovišta poverioca, veće učešće sopstvenog kapitala u strukturi pasive bilansa stanja, uslovljava sposobnost kreditiranog privrednog društva da prebrodi eventualne teškoće u poslovanju bez ugrožavanja interesa poverioca.
Znatan broj autora, za potrebe analize finansijske situacije i ocenu kreditne sposobnosti koristi pravilo jednakosti sopstvenog i tudjeg kapitala, koje je poznato pod nazivom «zlatno pravilo izravnjavanja rizika». Učešće sopstvenih izvora treba da bude što veće, a učešće od 50% se označava kao donja granica, koja ne bi smela da bude prekoračena, ako se ne želi ugroziti likvidnost.
Pored rešavanja osnovnog odnosa izmedju sopstvenog i tudjeg kapitala, formulisana su i neka pravila za odnose izmedju pojedinih vrsta kapitala, u okviru istog kvaliteta vlasništva.
U razmatranjima odnosa izmedju dugoročnog i kratkoročnog kapitala istaknuto je da je ovaj odnos uslovljen imovinom preduzeća i njenom strukturom, koja se razlikuje od preduzeća do preduzeća.
Vrednost tretiranih vertikalnih pravila finansiranja devalvirana je činjenicom da su ona orijentisana na parcijalno posmatranje problematike finansijske strukture. Formulisanje politike privrednog društva koja se tiče njegove finansijske strukture ne može se zasnivati na parcijalnim ciljevima finansijske politike, već na integralnom obuhvatanju svih relevantnih momenata.
Posmatranjem i ocenom sigurnosti samo na osnovu odnosa izmedju sopstvenog i tudjeg kapitala ne može se ništa saznati o razvoju imovinske situacije u budućnosti jer ovakva ocena sigurnosti ima statički karakter.
U skladu sa savremenim gledištima, statički koncept sigurnosti je potrebno napustiti, a umesto toga sigurnost tražiti u rentabilnosti, odnosno zaradjivačkoj sposobnosti tražioca kredita. Prilikom ispitivanja kreditne sposobnosti tražioca kredita, svako privredno društvo je potrebno individualno tretirati.

HORIZONTALNA PRAVILA FINANSIRANJA KAO USLOV LIKVIDNOSTI

Horizontalna pravila finansiranja bave se postavljanjem normi za odnose koji postoje izmedju pojedinih segmenata, odnosno delova imovine i kapitala s ciljem obezbedjenja likvidnosti.

Smisao svih tih pravila, zasnovanih na relacijama izmedju imovine i kapitala je u sagledavanju odgovora na pitanje da li je i u kojoj meri, u jednom trenutku, vreme vezivanja sredstava, koje proizilazi iz trukture imovine, uskladjeno s ročnošću kapitala u datoj strukturi finansiranja. U horizontalna pravila finansiranja ubraja se i pravilo finansiranja «1:1» koje postavlja zahtev za postojanjem jednakosti izmedju likvidne imovine prvog stepena (novčane vrednosti i kratkoročna potraživanja) i obaveza prvog stepena (kratkoročne obaveze). Pravilo finansiranja za obezbedjenje likvidnosti zahteva i pokriće rashoda, kao i usaglašanost rokova potreba za sredstvima i izvora finansiranja tih potreba.
Neelastičnost pravila delimično koriguje pravilo finansiranja «2:1» koje služi za utvrdjivanje likvidnosti drugog stepena – opšte likvidnosti. Odnosno pravilo postavlja zahtev da odnos obrtne imovine prema kratkoročnim obavezama bude najmanje «2:1». Zahtev za vraćanjem sredstava u iznosu i roku predstavlja kardinalno pravilo medjusobnog komuniciranja poslovnih partnera.
Ispunjavanje ovog zahteva, tj. vraćanje zajma u iznosu i roku pretpostavlja održavanje ne samo statičke likvidnosti, tj. sposobnosti plaćanja dužnika u momentu zaduženja, već i dinamičke likvidnosti, kao dugoročn sposobnosti plaćanja u nizu vremenskih tačaka projeciranih sve do kraja poslovnog života privrednog društva.

Princip zlatnog pravila finansiranja se sastoji u zahtevu da kredit koji neka banka može dati, a da pri tome ne dodje u opasnost ispunjenja svojih obaveza, mora odgovarati kreditu koji banka uživa po iznosu i kvalitetu rokova. Moto zlatnog pravila finansiranja je da se primljeni tudji kapital ne sme koristiti dugoročnije nego što je dobijen.
Uslov za očuvanje likvidnosti preduzeća je postojanje paraleliteta rokova izmedju izvora finansijskih sredstava i potreba finansiranih tim sredstvima. U osnovi zlatnog pravila finansiranja nalazi se parcijalni način posmatranja koji polazi od pretpostavke da finansiranje pojedinih delova imovine zahteva dugoročni kapital koji odgovara vremenu angažovanja pojedinih delova imovine.

Suština zlatnih bilansnih pravila finansiranja izražena je zahtevom da dugoročno vezana imovina treba da bude finansirana dugoročnim kapitalom, a kratkoročno vezana imovina kratkoročnim kapitalom. Zlatno bilansno pravilo u užem smislu predstavlja zahtev da se postrojenjska imovina (osnovna sredstva) finansira sa dugoročnim kapitalom, a obrtna imovina kratkoročnim kapitalom.
Zlatno bilansno pravilo u širem smislu zahteva da se pored osnovnih i trajna obrtna sredstva finansiraju iz dugoročnih izvora. Kratkoročni izvori finansiranja se mogu koristiti samo za finansiranje vanrednih potreba za obrtnim sredstvima.

Trajna, odnosno stalna, obrtna sredstva predstavljaju onaj iznos obrtnih sredstava koji preduzeće mora da ima da bi obezbedilo barem minimalni nivo poslovanja. To se odnosi na novčana sredstva, zalihe i kupce.

Novčanih sredstava mora biti dovoljno kako bi se moglo odgovarati ustanovljenim obavezama, kao i tekućim obavezama. Zalihe sirovina i materijala moraju biti onolike da bi se moglo otpočeti sa proizvodnjom , a zalihe gotovih proizvoda onolike koliko je neophodno za izlazak na tržište. Kupci, ulaganja u ovaj oblik obrtnih sredstava moraju da iznose barem onoliko za koliko obim realizacije premašuje iznos prodaje za gotovo, i iznos naplaćenih potraživanja od kupaca.

KRITIČKA ANALIZA PRAVILA FINANSIRANJA ZASNOVANIH NA SIGURNOSTI I LIKVIDNOSTI

Vertikalna pravila finansiranja u čijoj osnovi se nalazi princip sigurnosti, nastoje da fiksiraju relacije izmedju sopstvenog i tudjeg kapitala, gde sopstveni kapital ima ulogu garanta, tj. poveriocu pruža najveći stepen sigurnosti.

Kod privrednog društva koje posluje samo sa sopstvenim kapitalom može u toku poslovanja doći do poremećaja u kružnom toku sredstava, što će za posledicu imati smanjenje priliva novčanih sredstava, a istovremeno novčane obaveze nastavljaju priticati normalnim intenzitetom.
Ukoliko takvo privredno društvo posluje još i nerentabilno, ostvareni su svi uslovi za pojavu nelikvidnosti i pored povoljnosti što je privredno društvo poslovalo skoro isključivo sopstvenim kapitalom.

Privredno društvo, s minimalnim učešćem sopstvenih sredstava može zahvaljujući visokoj rentabilnosti koja olakšava uskladjivanje povećanja novčanih obaveza i likvidnih sredstava imati zadovoljavajuću ocenu finansijskog položaja.

Zahtev za obezbedjenjem sigurnosti je u današnjim uslovima poslovanja potrebno postaviti mnogo elastičnije, odnosno odbaciti shvatanje po kome funkciju garantne supstance i kriterijuma kreditne sposobnosti vrši jedino sopstveni kapital. Funkciju kriterijuma primarne sigurnosti preuzeo je zahtev za rentabilnošću , dok je ocena imovinskih prilika uzimanjem u obzir visinu garantne supstance zadržala poziciju sekundarne sigurnosti .

Osnovna intencija principa likvidnosti koji leži u osnovi horizontalnih pravila finansiranja je obezbedjenje sposobnosti plaćanja privrednog društva. Respektovanje normi koje horizontalna pravila finansiranja propisuju obezbedjuje likvidnost, a nepoštovanje ugrožava. Preduzeće može bez ugrožavanja likvidnosti pojedine segmente svoje imovine finansirati iz izvora finansiranja čiji je rok otplate kraći od vremena njihovog vezivanja, uz uslov da iz realizacije ostvaruje veći priliv sredstava od sume uloženih sredstava. Na taj način, ostvareni višak likvidnih sredstava može se koristiti za vraćanje dela pozajmljenih sredstava, tako da, iako je došlo do odstupanja od zlatnog pravila finansiranja, likvidnost preduzeća neće biti narušena. Zlatno pravilo finansiranja bi obezbedjivalo likvidnost privrednog društva u slučaju jednokratne potrebe za finansijskim sredstvima. Zlatno pravilo finansiranja će obezbedjivati likvidnost samo u slučaju ako su pored zahteva za uskladjenošću zadovoljena još dva uslova: da se iz tekućih prihoda vraća najmanje uloženi iznos finansijskih sredstava i da se po izvršenom vraćanju dospelih obaveza mogu pribaviti nova finansijska sredstva.

Pod likvidnošću se podrazumeva sposobnost izmirenja eksternih obaveza i sposobnost obezbedjenja nesmetanog odvijanja poslovnog procesa.

Tako shvaćenu likvidnost možemo posmatrati s dugoročnog i kratkoročnog aspekta.

Dugoročna likvidnost se može definisati kao sposobnost privrednog društva da izvrši obaveze koje će dospeti u nekoj daljoj budućnosti.

S gledišta kratkoročne likvidnosti relevantni su tokovi novčanih sredstava. Pošto se radi o obavezama koje dospevaju za plaćanje u bliskoj budućnosti, sposobnost privrednog društva da podmiri te obaveze zavisiće od odgovarajućeg salda novčanih sredstava, odnosno od brzine kojom će se ostali oblici sredstava pretvarati u gotovinu kojom će moći da izmire dospele obaveze.

Pod likvidnošću se podrazumeva sposobnost izmirenja eksternih obaveza i sposobnost obezbedjenja nesmetanog odvijanja poslovnog procesa. Tako shvaćenu likvidnost možemo posmatrati s dugoročnog i kratkoročnog aspekta.

Dugoročna likvidnost se može definisati kao sposobnost privrednog društva da izvrši obaveze koje će dospeti u nekoj daljoj budućnosti.
S gledišta kratkoročne likvidnosti relevantni su tokovi novčanih sredstava. Pošto se radi o obavezama koje dospevaju za plaćanje u bliskoj budućnosti, sposobnost privrednog društva da podmiri te obaveze zavisiće od odgovarajućeg salda novčanih sredstava, odnosno od brzine kojom će se ostali oblici sredstava pretvarati u gotovinu kojom će moći da izmire dospele obaveze.

ZAKLJUČAK

Kao pojam i profesionalna aktivnost due diligence će se sve češće susretati i u našoj praksi, što je i razumljivo zbog toga što tranzicija društveno ekonomskog sistema, posebno u segmentu privatizacije državne imovine, podrazumeva primenu due diligence.

Dobiti odgovor na pitanje svrsishodnosti i opravdanosti preuzimanja nameravanog poslovnog poduhvata, ključni je cilj due diligence-a. Pouzdanost očekivanog odgovora će biti direktna posledica i verodostojnost izvora informacija na kojima se zasniva zaključak due diligence-a.

Bitnih razlika u samom obavljanju due diligence-a nema i bez obzira na karakter imovine kompanija.

Navedenu imovinu kao i obaveze, potrebno je što je moguće realnije proceniti , uz napomenu da je procena i intelektualne imovine delotvorniji i zahtevniji zadatak od procene realne imovine.

Na analizi finansijskih izveštaja dominantno se zasniva finansijski due diligence, koji teži ka pogledu u budućnost i naglašavanju onih aspekata poslovanja koji su kritični za preživljavanje, a to su sigurnost i uspešnost poslovanja.

Za potrebe menadžera, finansijski due diligence mora da obuhvati analizu finansijskih rezultata, finansijskih uslova, finansijske strukture i promena u finansijskoj strukturi.

Za informacije koje potiču iz analize dobijene finansijskim due diligence-om su zainteresovani i svi drugi učesnici u poslovnim transakcijama, a najčešće investitori (vlasnici), menadžeri, analitičari i drugi.

LITERATURA

Prof.dr Slobodan Vidaković, Finansijski due diligence privrednih društava, Novi Sad, 2007.
Zakon o privrednim društvima, 2004.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi